Plivanje! (Valeri, Hristić, Sandrar, Kami i Mediteran)

Dok sam prošlog leta ponovo čitao Hristićeve priče o moru i Mediteranu, "Terasu na dva mora", izležavajući se nadomak morskih talasa, obećao sam sebi ponovno čitanje Pola Valerija, koji često ulazi i prolazi kroz njegove priče.

(Pokojni profesor tvrdi da je Valeri napisao i najveću pesmu ikada ispevanu podnevu na Mediteranu. O zorama i sumracima nad pučinom nije teško pisati. Pisati o podnevu je zadatak za majstora. Hristić kaže: "Sunce ne čeka, i sve mora da bude rečeno dok je svet još spreman, između dva otkucaja časovnika, ili srca, kako hoćete")

Početkom zime sam na policama "Beopolisa" konačno pronašao "Mediteranska nadahnuća" Pola Valerija, na čijim stranicama otkrivam i ovaj pasus, posvećen - plivanju.

"Baciti se u masu i pokret, delati do svojih krajnjih mogućnosti, od potiljka do palca na nozi; obrtati se u čistoj i dubokoj supstanciji; piti i izbacivati tu božansku gorčinu, to je za moje biće igra ravna ljubavi, čin kojim moje telo otkriva sve znakove i moći, kao što se jedna ruka otvara i zatvara, govori i dela. U moru, čitavo telo se daje, uzima, začinje, troši i kao da želi da iscrpe sve svoje mogućnosti. Ono želi da ugradi tu vodu, da je obgrli, ono postaje ludo od života i svoje slobodne pokretljivosti, ono je poseduje, ono izrađa s njom hiljade najčudnijih ideja. Zahvaljujući njoj, čovek sam kakav želim da jesam. Moje telo postaje direktni instrument duha, a ipak tvorac svih svojih ideja.
Sve mi postaje jasno. Shvatam šta bi ljubav mogla da bude u svojoj konačnosti.
(...)

Plivaj, dakle! 

Zagnjuri glavu u taj val koji se valja prema tebi, s tobom se razbija i valja!

U jednom trenutku, učini mi se da nikada neću moći izaći iz mora.

Stalno me bacalo, i ponovo hvatalo u svoj neodoljivi nabor. Povlačenje ogromnog vala koji me je izbljuvao na pesak valjalo je zajedno samnom i taj pesak. Uzalud sam zavlačio ruke u pesak, jer on se spuštao zajedno s čitavim mojim telom.

Kako sam se još malo borio, jedan mnogo veći val stiže, i kao olupinu izbaci me na rub kritičnoga područja.

Najzad koračam ogromnom plažom, drhteći i pijući vetar. Srećni bosonogi čovek, hodam pijan od hoda po ogledalu koje neprestano glača nežan val."

* * * 

U ovom popodnevu mislim 

na šljunak Egremnija na Lefkadi koji se uvija pod našim nogama,

mislim na crveni pesak južne plaže Kefalonije,

pesak i male uvale Elafonizija na zapadu Krita,

tišinu dugačke plaže posle Lindosa na Rodosu,

bele oblutke koji podsećaju na golubija jaja kod Sidarija na Krfu,
mislim na talase koji iz pravca Skiatosa stižu do obala Pilia samo da bih ja u njih uskakao,

čak mi i neudobna crna stena na istoku Sicilije nedostaje,

sve dajem za smolu na prstima i miris soli na koži,

"dijalog kamena i ljudskog tela po meri sunca", kako bi to rekao Alber Kami.

Mislim na ostrva na kojima smo bili 
i ona na koja se nikada nećemo iskrcati 
poput Bleza Sandrara koji baca svoju odeću preko ograde broda, 
želeći da stigne do njih.

Plivam ka.

Fotografije: Lefkada, 2011-12, Sicilija, 2008.