Ivan Ivačković: "Kako smo propevali (Jugoslavija i njena muzika)"

Upustiti se u pisanje knjige koja će pokušati da među koricama pomiri četrdesetak godina muzičke scene Jugoslavije i to lutanjem po žanrovima - od Đorđa Marjanovića i Mikija Jevremovića, Lepe Lukić, Silvane Armenulić i Šabana Bajramovića, Miroslava Ilića i Lepe Brene; do Šarla Akrobate, Idola i Orgazma - te konačno do crtica o bendovima koji su turnejom "Izađi i bori se" za sada poslednji put gitarom, bubnjem i basom dali Srbiji podsticaj na neko delanje - pokušaj da se, dakle, sve to stavi na pravo mesto zadatak je koji će sebi dati ili potpuni ludak ili osoba koja je veoma sigurna u sopstvene moći sakupljanja, rasuđivanja i umešnosti razdvajanja važnog i nevažnog.

Zato što taj i takav pokušaj podrazumeva i dopisivanje čitavih pasaža koje će rasvetliti i događaje iza bine i na političkoj sceni Jugoslavije u periodu od pola veka - sve što mi preostaje je da čestitam Ivanu Ivačkoviću, autoru knjige "Kako smo propevali", objavljene pre nekoliko nedelja.

Uprkos obimu (470 strana) i tom vrludanju od Silvane do Nirvane (što je, kao postupak često označavano kao uzrok kraha jugoslovenske pop-kulture) - Ivačković je uspeo da kreira pitku knjigu, ali ta pitkost nije rezultat kreiranja knjige koja je "po svačijem ukusu".

Najpre, Ivačković je uspeo da skroji knjigu kroz koju se prolazi sa uživanjem poput onog koje su donosili serijali "SFRJ za početnike", "Robna kuća" ili ponovo aktuelna izložba "Živeo život II" koja se ovih nedelja održava u bivšoj "Elektrotehni" u Knez Mihajlovoj: hladne glave rasvetljava mnoge (najčešće paralelne) procese koji su se na sceni i iza nje odvijali tokom decenija posleratne Jugoslavije. 
Dodatno - knjiga je krcata (ali ne i preopterećena) referencama i putokazima ka drugoj literaturi koja se bavi epohom i kulturnim gibanjima i tako sa lakoćom poziva na dalje istraživanje teme ili događaja.

Momenti u kojima Ivačković pobeđuje pomenuti serijal i kreira vrednije delo su pasusi u kojima uspeva, iako osuđen na (neophodnu) jezgrovitost, da zabeleži i lični stav - sa kojim se čitalac može ali i ne mora slagati, i koji čitaoca vuče da posegne za sopstvenim sećanjem ili osećajem i da uđe u raspravu sa knjigom, premotavajući po glavi novinske članke, davni radio program ili emociju koju (ne)poseduje prema izvođačima koji su u ovoj knjizi tretirani jednakim, bez obzira na to da li su bili po ukusu većine, manjine ili samog autora.

Ova knjiga ponovo otkriva i more pikantnih detalja: (prve ikada zabeležene) ulične proteste spontano organizovane zbog nepravde učinjene Đorđu Marjanoviću na jednom festivalu 1961; šta su frizura i ponašanje Zorana Miščevića iz Silueta na sceni značili za jugoslovensku muziku; tiraže Mice Trofrtaljke o kojima su rokeri mogli samo da sanjaju; razloge prekida karijere Vice Vukova; osam taktova koje je Bijelo Dugme odsviralo pred Titom; podseća na činjenicu da je PGP RTB odbio da štampa omot "Odbrane i poslednjih dana" zbog Miroslavljeve ćirilice ali da zagrebački "Jugoton" nije imao problem sa tim - i mnoge druge momente kroz koje se može razumeti zapetljanost sistema i duh epohe.

(Neki od "živopisnih detalja" koji bi definisali zeitgeist su, na žalost, preskočeni - poput činjenica da su prateće vokale na "Bolje biti pijan nego star" pevali Dragoš Kalajić i Jovan Ćirilov; i da su neki "narodnjaci" snimali albume za 50 (pedeset!) minuta a prodavali ih u 300.000 primeraka - ali zato postoje - i druge knjige i razni drugi sagovornici :)


"Kako smo propevali" predstavlja, dakle, odličan početak - mesto sa koje mogu početi potrage u svim pravcima (i koje bi zainteresovanog čitaoca mogle da odvedu i van kruga knjiga o muzici poput "Sedme republike" Anta Perkovića >> ili Žikićevog "Fatalnog ringišpila" sve do, na primer "Koka Kola socijalizma" Radine Vučetić >> ili "Od internacionale do komercijale" Zorana Janjetovića), ali to nije i njena jedina (emotivna) vrednost. 

Tokom čitanja - sigurno će vas naterati da ponovo preletite kroz albume koje niste slušali godinama ili potražite pesme koje pamtite sa radija a koje su bile sastavni deo našeg odrastanja (iako ih nismo voleli :)



(Nakon "100 godina" sam ponovo preslušao "Beskonačno" Leb i Sol, 
"Doživjeti stotu" (i shvatio da ga i dalje znam napamet); "Zonu sumraka" Filma; prvi album Miladoyke YouNeed i "Tuplji ili bistriji..." Šarla. 
Eto, to vam radi ova knjiga.)

Čitanje ove knjige, odnosno ponovno sagledavanje turbulencija kroz koje je Jugoslavija prolazila na političkom, ekonomskom, kulturnom i muzičkom planu istovremeno rasvetljava jednu od najbolnijih činjenica sadašnjice. Ukoliko ne računamo nekoliko preživelih aktera iz srećnijih vremena koji i dalje mogu da se pogledaju u ogledalo - na ovom tlu se već godinama nije pojavio autor ili bend čija muzika, stihovi i stavovi uspevaju da pokrenu ni delić lavine kakve su nekada pokretali Štulić, Bregović, Đorđević ili Mladenović. Oni koji su izrastali u vreme i nakon uragana besmisla koji nam je odneo krov nad glavom, koliko god bili dragi ne uspevaju da na koncertima okupe više od 300 ljudi i to uveliko nije tema za zabrinutost već razlog za gorki okus, kojeg ne mogu da se oslobodim, već godinama.

"Mislio sam da se zvijeri boje
Ove vatre koja trag mi prati
I to sam mislio
A sad nosim kako mi ga skroje"


.