Vredelo je čistiti uši ove godine (1/2 2012, najbolje pesme)

U magazinu "Variety" se u zimu 1955. godine pojavila ova rečenica:
"Pop-music? It will be gone by June!"
.
Pedeset i sedam godina kasnije, neki Rus je sračunao i objavio da su glavni krivci za to što je sada Rusija natopljena narkoticima zapravo krivica The Beatles, koji su pre četrdeset i pet godina širili svest tim putem. Ako ništa više, ovo je barem priznanje da pop-muzika ima moć.
.
Pedeset i sedam godina kasnije, vođen idejom da je slušanje dobre muzike mudrije od čitanja izjava loših političara - sabiram najbolje snimke prve polovine 2012 i shvatam da ima dobre muzike za celu godinu - i da se čak 2012. već završila - uši, stopala, srce i dlanovi imali bi razloga da budu zadovoljni. Od januara ove godine u igri je ponovo nekoliko majstora - neki su čak i stariji od gore navedene izjave: majstor pesama čežnje Leonard Cohen objavio je briljantni "Old Ideas" >>, Bruce Springsteen gromoviti "Wrecking Ball" a Dr. John odlični "Locked down" koji dokazuje da u njegovom prstenu sa mrtvačkom glavom i dalje ima dovoljno vudu magije dok u prstima i dalje ima ceo Nju Orleans. No, dva možda najveća iznenađenje su: The Stranglers i Joe Jackson. The Stranglers zvuče kao 1977, iako i dalje bez davno odbeglog vođe Hugh Cornella, dok je Joe Jackson u saradnji sa mnogim velikanima (Steve Vai, Sharon Jones, Iggy Pop) rasviravao standarde Duke Ellingtona. Snimak koji je napravio sa Iggy Poppom zvuči kao nadigravanje dva tinejdžera koji pokušavaju jedan drugog da zadive i sjajno se zabavljaju. Uzgred, Jacksonov album dostupan je za preslušavanje >>, dok je album The Stranglers dostupan na ovom linku >>
.
Ova godina je vratila i The Black Keys, Noru Jones >>, The Walkmen, Santigold, The Shins, predivne St.Etienne i mnoge druge, ali je i otkrila neka imena koja su ovu polovinu godine učinila još boljom: Chairlift, Django Django i Michaela Kiwanuku, a tu je i debi album Alt-J >> koji (im) najavljuje blistavu budućnost, što važi i za Alabama Shakes i za Yunu, dete Malezije koje odrasta u Njujorku. 
.
Evo liste probranih pesama iz prve polovine 2012, dvadeset i sedam komada.
Iako ne znam da li će neka od ovih pesama odzvanjati i u narednih pedeset godina - nema brige za budućnost muzike. 
(Profesor Vava nam je svojevremeno otkrio tajnu: "Deco, remek-dela dramske umetnosti nastaju jednom u trideset godina. Ali pozorišta ipak otvaraju vrata svake večeri.")
.
Sve je spremno za nešto više od dva sata uživanja u muzici, čistih misli i čistih ušiju.
Imate sreće što nemam mikrofon, pričao bih između svake pesme, "sve-do-vokala"...
.
Play >>

* * *

UPDATE: 

Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.

Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 

"The Intouchables" (film)

Beli prebogati kvadriplegičar i tamnoputi bivši zatvorenik iz geta, predgrađa Pariza.
"Po istinitoj priči".
Na plakatima za zapadno tržište pojavljuje se i ta intriga: "Sometimes you have to reach into someone else's world...".
Sasvim dovoljno razloga za zaobilaženje ovog filma, ne?
.
Srećnim sticajem (kinematografskih) okolnosti, ova priču su prvi napisali i snimili Olivier Nakache i Eric Toledano i stvorili film o prijateljstvu kao takvom, lišenom svega što će verovatno brzo biti prerađeno i ponovo snimljeno u novoj verziji, za deo publike koju mrzi da gledaju evropske hitove sa titlovima, a "The Intouchables" jeste hit: nakon devet nedelja prikazivanja u bioskopima postao je drugi (po broju gledalaca) najuspešniji francuski film svih vremena.
.
"The Intouchables" (kod nas preveden kao "Nedodirljivi") je izvrstan mainstream film: perfektno temperiran, u nekim momentima (bezbolno) predvidiv, mudro pročišćen od nepotrebne patetike i protkan razoružavajućim humorom koji najčešće izaziva odlični Eric Si, a koji svakako ne bi uspeo da mu tokom čitavog filma nije na rukama (gotovo bukvalno) briljatni Fransoa Kluze, koji je u ulozi kvadriplegičara uspeo sve da svede na mimiku i glas, dok su njih dvojica kao tandem prijatelja čak i bolji od dvojca Danijel Otej/Dani Bun u odličnom, a ovom filmu sličnom "Mon meilleur Ami" >> Fransoa Ozona od pre nekoliko godina.
.
Ova briljantna scena će vas možda inspirisati da odete do bioskopa tokom narednih dana >>.
.
Ukoliko ta scena nije dovoljna, svakako pročitajte preporuku Đorđa Kalijadisa, koji je na "Jorgoslovlju" takođe lepo pisao o ovom filmu >> - i sa kojim se slažem da ovu priču vredi pogledati pre no što je u ruke uzme neko drugi. Aleksandar Pejn verovatno nije opcija.
Setite se kako je skončala Nikita, na primer.

 .

Berislav Blagojević - "Revolucionar" (knjiga)

."U vremenu u kome je obmana opšta pojava

govoriti istinu ravno je revolucionarnom djelu"

(Džordž Orvel, citiran u "Revolucionaru")

Nakon dvadesetak pročitanih stranica shvatio sam zašto je na koricama knjige ova i baš ovako stilizovana ilustracija, koje me podsetila na mnoge udžbenike iz škole i one korisne knjige iz kojih smo učili kako funkcioniše svet i šta bi valjalo činiti da on postane još boljim.

.

Kratke priče začinjene i setom i gorčinom i finom ironijom a koje Berislav ispaljuje u kratkim rafalima pune su lomova koji se dešavaju običnim, ispravnim ljudima - kakvih je bilo i u tim pominjanim udžbenicima. Niko od njih zapravo se nije zatekao na krivom mestu u pogrešno vreme, već su prosto bili - ispravni, a takve nijedno vreme zapravo ne voli. 
.
A takve dugo nisam sretao na stranicama naših knjiga.
.

Ovo je jedna od tridesetak priča iz "Revolucionara":

.

RUKE
. 
Siguran sam da je mogao biti umjetnik. Možda je čak mogao i dobro zarađivati od svoje umjetnosti. U nekoj drugoj zemlji. Ali ne u osakaćenoj gladnoj Jugoslaviji nakon Drugog svjetskog rata. Trebalo je raditi, prehraniti sebe i porodicu, podići zemlju iz pepela. Nije bilo vremena za maštanje i za uzaludno trošenje lojanica na nekakve umjetničke tričarije duboko u noći. Život nije mogao da čeka.

. 
Mislim da bi mu dobro stajala ona bradica koju su nosili francuski slikari i avangardne poete ili oni dalijevski brkovi. Možda čak i beretka, nakrivljena ulijevo tek toliko da otkrije muževne zaliske u povoju. Njegov kvrgavi nos bio bi manje upadljiv da je imao nešto dlaka na licu. Ali on se uredno izbrijavao svako jutro, oblačio jednu od dvije košulje koje je imao i išao služiti narodu i svom predsjedniku. Ili je služio predsjedniku, pa onda narodu. Nije ni važno.
.
Volio je da pjeva. Kada je obuvao cipele i išao na posao, kada je gradio kuću, kada je mene držao u krilu, kada ga je pijanog kući ispraćao orkestar specijalizovan za tužbalice, on je pjevao. A ta njegova pjesma uvijek je bila nekako samozatajna, tiha i plačna. Ili se meni samo tako činilo. To njegovo plitko pjevušenje upravo opisuje kakav je bio – neupadljiv, nikada željan da bude u centru pažnje, nikada galamdžija, skroman, povučen i smiren. A čovjek zaista mora biti smiren da bi stvorio ono što su njegove ruke podarile nama, njegovim potomcima. Dom, njež nost i prekrasne komade izrađene od drveta. 
.
Imao je dar, u to sam siguran, ali nisam siguran kada je tačno život postao dovoljno dobar i lagodan da je mogao samo njemu da se posveti. Vjerujem da je bilo teško držati ga u kavezu sve te godine. To nije ljudski. Nije pošteno. Opet, mnogo toga nije pošteno. Nije bilo ni tada, a nije ni danas. Ali dar koji je dobio od Boga nije bilo moguće ugušiti. Iako je bio komunista, bio je zahvalan Gospodu na tom daru i uzvratio mu je veličanstvenim duborezom Crkve Svetog Marka. Bilo je to 1968. godine. To je jedan od prvih njegovih radova za koje znam, ali ne znam u kojem drvetu je načinjen. Pamtim kako sam se kao dijete igrao sa figurama vola i krave koje je izradio od lipe, čini mi se. Volu sam lomio krhke rogove nekoliko puta, a on ih je svaki put strpljivo lijepio. Onda bi se blago nasmiješio i pomilovao me po tjemenu. Još uvijek u nozdrvama osjećam taj miris svježeg tutkala na njegovim rukama.
.
Kasnije je od duda, šljive, oraha i kruške pravio prekrasne okvire za slike, posude za voće i mala umjetnička djela sa motivima ruža i drugog cvijeća. Jednom je čak načinio i svojevrsnu futrolu za flašu od šuplje grane. I uvijek kad je obrađivao drvo on je pjevušio. Kao da ponavlja neku samo njemu znanu molitvu. Kao mali znao sam satima gledati kako radi. Crtež na ravnoj plohi, šaputanje godovima, a zatim dubljenje malenim dlijetom. Nije imao mnogo alatki, tek nekoliko dlijeta, jedna čakija i fini sitni šmirgl-papir poput pijeska na plažama Balija. Ni prostor za rad nije bio savršen – balkon na četvrtom spratu socijalističke kutije šibica ljeti i mala soba sa dovoljno svjetla zimi. Ni materijala nije bilo u izobilju. Pjevušeći i obrađujući priprostu balkansku krušku maštao je o komadu mahagonija koji će pretvoriti u neko tamnocrveno remek-djelo. Mislim da se ne bi opirao ni da mu je jedna jarkožuta i tvrda ploča šimšira pala u šake. O dugovječnom komadu abonosa sa Cejlona, koji u presjeku ima fantastičan metalni sjaj, nije smio ni da sanjari. Uostalom, skroman kakav je bio, zadovoljavao se vrstama koje su rasle u našim šumama. 
.
Sjećam se kako mi je jednom dopustio da i ja probam. Izgledalo je tako lako kad njegova ruka klizne, a opiljci krenu da se uvijaju kao kora sočne zelene jabuke dok je ljuštiš. Nespretan, nejak i nestrpljiv zario sam dlijeto tako duboko da sam odlomio komadić koji je završio u saksiji sa begonijama. Ništa nije rekao. Nije ni morao, jer sam znao da sam pogriješio. Onda je svoj dlan stavio preko moje male šake koja je, zgrčena, još uvijek čvrsto držala dlijeto. Osjetio sam toplinu i moja šaka počela je polako da se opušta. Njegov dlan išiban godinama napornog rada lako je prekrio moju šaku i mi smo zajedno zaplesali valcer uvijajući ruke oko iscrtanih linija. Ne znam da li sam se ikada osjećao tako sigurno, tako spokojno. Znam međutim, da moj talenat, ako ga uopšte imam, nije umjetnička obrada drveta. Mislim da je i on to znao, ali mi to nikada nije rekao. Pustio me je da maštam još neko vrijeme. Pustio me je da budem dijete.
.
A onda je rat, taj pogani usud svih ovdašnjih generacija, ponovo počeo da oštri zube na našim pragovima. I gotovo preko noći više nisam bio dijete, a on je pjevao sve manje i sve tiše. Polugladne i sumorne dane uglavnom je provodio izrađujući dubo reze. Ali to više nisu bili obični duborezi, to su bila predskazanja, to su bile i poruke i nadanja i želje i snovi. Sad kada razmišljam o njima, uviđam da oni nisu tek nasumično odabrani i da u sebi nose neki dublji smisao. Kako drugačije objasniti njegov predivni rad Starog mosta u Mostaru čije je rušenje tako simbolično označilo kraj jedne ljubavi za koju se i on sam borio pola vijeka ranije? Zašto nije izabrao neki drugi motiv? Zašto je njegov posljednji rad – čuvena Kosovka djevojka – ostao neza vršen i zašto ga je nebo pozvalo k sebi baš tada?
..
Mojoj majci je ostavio sjećanje na dobroćudnog i raspjevanog oca. Mom bratu je, sada znam, nimalo slučajno ostavio svoje najljepše djelo – ikonu porodičnog sveca. Drhtavim, staračkim i već pomalo onemoćalim rukama i slabog vida završio je i djelo koje je posvetio meni. To je malena stolna lampa izrađena veličanstvenim kombinovanjem tamnog i svijetlog drveta i ukrašena krasnim motivima cvijeća. Želio je, siguran sam, da mi poruči kako zaista postoje tama i svjetlo, dobro i zlo, i da će mi svjetlost ove lampe pomoći da pronađem svoj put. Onaj pravi put svjetlom obasjan, pravičan, pošten i ispunjen dobrotom. 
Onaj put kojim je hodio i on, moj djed."
.
p.s. Više o knjizi (izdanje za Srbiju) - Rende >>

.

p.p.s. Više o autoru - blog >>

.

p.p.p.s. Više vremena za čitanje može povoljno uticati na vaše zdravlje, naročito u toplim danima vikenda. Za više informacija obratiti se svom knjižaru.

.

Juče, kraj Dunava.

.

Svetski dan muzike: Darvin, Pinker, Niče i H-dur

Oliver Saks u korisnoj i zabavnoj knjizi "Muzikofilija" (Clio >>) podseća da je Darvin bio zbunjen odnosom naše vrste i muzike, što je Čarls zapisao i u "Poreklu vrsta": 
.
"Pošto ni uživanje ni sposobnost proizvođenja muzičkih nota nisu od sposobnosti od kojih čovek ima bilo kakve koristi... one se moraju svrstati u najtajanstvenije kojima je čovek obdaren.“ 
.
U istoj knjizi, nekoliko redova niže, Saks citira i Stivena Pinkera, psihologa čija je oblast vizuelna kognicija i koji nastavlja Darvinovim tragom: „Kakve bi koristi moglo biti od trošenja vremena i energije na pravljenje praskavih šumova? ... Što se bioloških uzro ka i posledica tiče, muzika je beskorisna... Mogla bi nestati iz naše vrste, a naš životni stil ostao bi bukvalno nepromenjen.“
.
Danas je Svetski dan muzike. Iako ne mogu da se otrgnem utisku da svetske dane dobijaju isključivo ugrožene vrste, za muziku ne brinem, dokle god provodim toliko vremena nad instalacijom koja se krije na ovoj adresi >>.
.
Ideja je - kao i sve velike - jednostavna: na raspolaganju vam je 20 kratkih snimaka muzičara koji se međusobno ne poznaju i koji su svoje pasaže dostavili ne znajući šta su drugi muzičari svirali. 
.
Svako od nas ima priliku da njihovo muziciranje uklapa po želji, zaustavlja, nastavlja, utišava ili pojačava - i svako od nas će sklopiti svoju celinu, sasvim sigurno drugačiju od ostalih, a sve u H-duru.
.
Niče je bio u pravu.
.
"Bez muzike život bi bio greška."
.

.

[o knjižarama i pokušaju uticanja na tržišnu ekonomiju "u nas"]

Ulazim u knjižaru, znajući da u toj knjižari tog dana neću, zapravo, kupiti nijednu knjigu.
.
Ova u koju sam ušao sasvim dobro živi od prodaje knjiga za jednokratnu upotrebu, da ih tako nazovem. 
Ova je, zapravo, formalno knjižara: ima ulaz, police pune knjiga naređanih malo po azbučnom redu, malo po žanrovima, više po popularnosti, ima kasu, tu i jedna stolica valjda namenjena onima koji bi da prelistaju knjigu pre kupovine, ali kao što nema miris knjižare, tako nema ni zaposlenog koji se neće zbuniti ukoliko ispalim neki naslov, ime autora ili izdavača - već će morati da proveri u kompjuteru da li je ima na policama, ukoliko mu ponovim naslov knjige. Dva puta.
.
No, ušao sam u nju da bih proverio šta je novo na policama i onim promo-ostrvima - i da bih za koji dan otišao u knjižaru u kojoj volim da kupujem knjige, naivno verujući da će kupovina knjiga na tom mestu učiniti da ona postoji što je moguće duže.
.
Vidim drugo, dopunjeno izdanje "Osećanja. O Sećanja" >>, i to me raduje - prvih 1000 knjiga o Margiti je pronašlo čitaoce. Nasumično čitam jednu stranicu kratkih priča Berislava Blagojevića - "Revolucionar" (Rende) i stavljam je na spisak. Pre nekoliko dana mi je preporučen i Dejan Tiago Stanković >>. U ovoj knjižari nema odlične "Meke duše Juga" Milje Lukić >>, a znam kome bi valjalo kupiti po primerak. Uvodne stranice "Malog kasapina" Patrisa Mekejba obećavaju >>.
.
Biće puna torba, ali u drugoj knjižari.
U njoj znaju za čim tragam, preporuke su im valjane.
.
Tako ja razumem tržišnu ekonomiju.
Život me demantovao već nekoliko puta i mnoga mesta na kojima sam voleo da kupujem knjige više ne postoje. Ili, zapravo, više nisu knjižare.
Ali, ne prestajem da se trudim.
Nije svejedno gde se kupuju utehe.

Alt-J (∆) - "An Awesome Wave" (preslušavanje!)

Muzički kritičari, valjda naučeni da svaki zvuk valja klasifikovati poput knjiga na policama - po boji, abecedi, veličini ili nekom četvrtom parametru - pokušavaju bendu Alt-J da pronađu mesto negde uz Wild Beasts i HotChip, čak i Coldplay - ali takvim poređenjima prosto ne bi valjalo verovati više no sopstvenim ušima i onome što će vam se komešati u glavi tokom slušanja njihovog prvenca - samo naizgled pretenciozno nazvanog "An Awesome Wave".
Ovaj album je zaista - awesome i to je jedina tačka u kojoj se kritičari i ja zaista slažemo: sve devetke i desetke koje su dobili ovih nedelja zaista su zaslužene.
.
U trinaest (naizgled) lakih komada prepliću se posvete Morisu Sendaku i njegovoj "Where the Wild Things Are"; direktni citati Johnny Flynna, posvete Gerdi Taro - prvoj ženi ratnom reporteru; "double dutch" pevanje, indijski bangra ritmovi; poigravanje elektro-folkom kao takvim, na trenutke nedokučiva lomljava slogova koje čak podseti i na Elizabeth Fraser,  ali i pasaži koji ponekad zazvuče kao Vampire Weekend na 16 obrtaja, ukoliko je poređenje važno kao inspiracija na otkrivanje ovog albuma.
.
"An Awesome Wave" je prepun referenci i neočekivanih melodijskih obrta izvedenih sa lakoćom i ležernošću koje prosto traže ponovno slušanje (Last Fm tvrdi da sam ceo album u proteklih deset dana preslušao više od dvadeset puta!) te otvaraju samo jedno pitanje: može li ovaj veličanstveni debi-album (kojim su Alt-J zapravo samo ovlaš označili podijum na kojem će ubuduće nastupati) - dobiti dostojnog naslednika i kada će se novi album pojaviti.

Spot za pesmu "Taro" je nastao od sekvenci iz filma "Powaqqatsi: Life in Transformation."

. 
"Awesome", da ponovim. 
.
Uzgred - kratica "Alt-J" na tastaturi daje rezultat samo ukoliko ste korisnik Mac računara - na ekranu će vam se pojaviti znak "∆".
.
"Triangles are my favourite shape/
Three points where two lines meet/
Toe to toe, back to back, let's go/
My love it's very late/
'Til morning comes, let's tessellate."
.
Zvuči potpuno nerdy - a zapravo je beskrajno šarmantno.
Svi tekstovi su albuma dostupni su na ovoj adresi >>
.
"An Awesome Wave" Vam je dostupan za preslušavanje, ovde, sada. 
Slušati više puta.
Ukoliko vas uvodni "Intro" i "Interlude I" ne ubede na prvo slušanje - onda brzo premotajte na "Breezeblocks" ili "Matildu" koja su ih lansirale u zvezde. 
Ovaj album ima nekoliko ulaznih vrata - i svaka su prava.

Preslušavanje je dostupno na Deezer platformi >>

Naknadni link: više o pesmi "Taro", njenom tekstu, Gerdi i Robertu Kapi dostupno je ovde >> 

"From Above" (Ben Folds & Nick Hornby; 39 pesama, #39!)

Ova pesma ostala bi nenapisana da joj nije prethodila priča o jednoj drugoj pesmi - o kojoj je Nik Hornbi pisao smatrajući da je Ben Folds autor teksta, iako ovaj to nije bio.
.
No, sudbina je uredila da sve dođe na svoje mesto. 
Benova melodija i Nikov tekst pronašli su jedno drugo, zato što su srodne duše. Tako je nastala "From Above".
.
<<Rewind: ili kako je sve počelo.
.
Nik Hornbi u knjizi "31 pesma" kaže:
.
"Smoke" je jedna od najoštromnijih i najmudrijih pesama o sporom umiranju veze za koje znam. Mnogi su se okušavali na trnovito romantičnoj temi započinjanja ispočetka (...) i obično zaključivali da to nije lako, ali jeste poželjno i izvodljivo. U Foldsovoj pesmi je dirljivo to što on u isto vreme uspeva da izrazi očaj naratora i nemogućnost srećnog ishoda (...) "Smoke" je tekstualno besprekorna, oštroumna i lepa (...) i jedna od tako malobrojnih pesama posvećenih samom procesu ljubavi, a ne njenom objektu ili subjektu. I to je pesma koju sam neprestano slušao u vreme (dugog i predugog) umiranja mog braka. 
Imala je smisla onda, ima ga i sada. Od jedne pesme ne možete tražiti više."
.
Ne bi ovaj pasus bio toliko važan da Hornbi nije taj vatromet hvalospeva uputio na pogrešnu adresu: Ben jeste autor ogromnog dela opusa koji svira i peva, ali je "Smoke" jedna od pesama koju nije napisao sam, već je samo autor muzike. Tačnije, bila je to jedina pesma sa tog albuma koju je napisao sa Annom Goodman.
Tada već bivšom suprugom.
.
Ipak dirnut onim što je pročitao u Nikovoj priči, Ben mu se zahvalio porukom i objašnjenjem da pesma, ipak, nije samo njegova.

Godinu dana kasnije su se i upoznali. 
Ben i Nik.
Usput prebrojali brakove: Ben iza sebe ima četiri braka, Nik - dva.
Nešto kasnije, Nik je Benu poslao nekoliko svojih tekstova.
Ben je počeo da komponuje. 
Nik je konačno dobio priliku ne samo da piše o muzici, već da piše muziku.

Ben je u iskrenom obožavaocu dobio maestralnog tekstopisca, kakvog je samo mogao da poželi.
.
Tako je nastao "Lonely Avenue", ozbiljno dobar album na kojem su Benove melodije pronašle svoje srodne duše u Nikovim tekstovima - i obratno.
Sve se konačno uklopilo.
.
[Pause]
.
Imali su ideju da snime album za tri dana. 
Tokom snimanja, koje je potrajalo mnogo duže, otkrilo se još važnih detalja: Nik - pisac koji je kroz lik Roba Fleminga i knjigu "High Fidelity" ispisao neke od najlepših pasusa posvećenih vinilu i LP pločama kao takvim uveliko je slušao isključivo mp3 fajlove na svom iPodu! Ben je, pak, upravo ušao u fazu odbijanja korišćenja digitalnih naprava pri snimanju i sve je snimao na klasičnu dvoinčnu studijsku traku, te je zvuk albuma miksao tako da zvuči idealno za gramofonsku ploču!
.

Divni detalj u dnu covera albuma: "Stereo/Hi-Fi" ;)

[Play >>]
.
Konačno, pesma "From Above":
Sećam se večeri u kojoj sam je prvi put čuo: NPR je objavio kao novi singl i najavu albuma, nije bilo ni spota ni previše informacija, ali je tekst pesme već bio tu i ubrzo sam uhvatio sebe kako je slušam sedmi put zaredom, da bih osmi put već znao čitav tekst naizust, naporedo tragajući po Mreži za ostalim pesmama, ponovo nestrpljiv poput tinejdžera koji je svakog dana osoblje u prodavnici ploča u Nušićevoj maltretirao istim pitanjem: "Da li ste dobili album....?" - onaj stari osećaj ushićenosti otkrićem nečeg novog, a koji sam pomalo već počeo da zaboravljam. 
.
U pevljivu, predivnu pop-melodiju bio je umotan jedan od onih tekstova za kakve je Hornbi dokazani majstor: vešti izazivač katarze kada je ne očekujete i kada zapravo niste ni gađani vi, nego neko drugi - ko takvu priču zaista proživljava.
.
"Od jedne pesme ne možete tražiti više."
.
"They even looked at each other once/Across a crowded bar/

He was with Martha/She was with Tom.

Neither of them really knew what was going on/A strange feeling of never/Heartbeats becoming synchronized/And staying that way forever.
. 
Most of the time/It was just near misses/Air kisses
Once in a bookstore, once at a party
She came in as he was leaving/And years ago, at the movies, she sat behind him
A six-thirty showing of 'While You Were Sleeping'/He never once looked around
.
It's so easy from above/You can really see it all
People who belong together/Lost and sad and small
But there's nothing to be done for them/It doesn't work that way
Sure we all have soulmates/But we walk past them every day
Oh no
.
And it's not like they were ever actually unhappy/In the lives they lived
He married Martha/She married Tom
Just this vague notion that something was wrong
An ache, an absence, a phantom limb/An itch that could never be scratched.
.
Neither of them knew what was going on/A strange feeling of never,
Heartbeats becoming synchronized/And staying that way forever.
.
Who knows whether that's how it should be/Maybe our ghosts live in that vacancy
Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung
Maybe we owe the unlucky ones
.
It's so easy from above/You can really see it all
People who belong together/Lost and sad and small
But there's nothing to be done for them/It doesn't work that way
Sure we all have soulmates/But we walk past them every day
Oh no
.
Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung
Maybe we owe the unlucky ones/Maybe that's how books get written
Maybe that's why songs get sung/Maybe we owe the unlucky ones"
.
Nekoliko dana kasnije na Mreži se pojavio i fenomenalan video-klip, istovremeno i sladak i tužan, jednostavan u izvedbi, kompleksan u naraciji. Bolje i jednostavnije ne može.
I kao što su srodne duše najpre pronašli Benova melodija i Nikov tekst, tako je pesma dobila srodnu sliku.

.
(Napomena: ukoliko niste načisto sa sopstvenim izborima u životu, pripremite maramicu.)

.

.
I kao i sve druge prave velike pop pesme - i ova se ne završava dosadnim ponavljanjem refrena i fade-outom, već tamo gde treba. 
.
[Stop]
.
Tako i ja želim da završim ovaj serijal priča o 39 pesama. Autor čije su me priče zapravo najviše inspirisale da se odvažim na pisanje svih ovih priča pre nešto više od dve godine ušao je na scenu u poslednjoj strofi serijala, kroz priču o pesmi koja je nastala isključivo zahvaljujući njegovoj priči - o jednoj drugoj pesmi.
.
To je valjda pravi, najbolji kraj. 
Bolji zapravo trenutno ne umem da napišem. 
(Dobro, možda nakon svega dodam i listu pesama koje nisu "stale na kasetu", red je.)
.
Sutra proslavljam 39. rođendan.

Igla gramofona prelazi na onaj prazan deo između poslednje pesme na drugoj strani ploče i etikete.
Malo krckanja vinila, a onda se ručica gramofona podiže i sama vraća na ležište.
Ploča se zaustavlja.

Tišina iz zvučnika.

Kraj strane.

Sklanjam ploču s gramofona,
biram sledeću.

. . . 
.
[Ideja serijala “39 pesama”, započetog u martu 2010. godine bila je: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Prethodnih 38 tekstova dostupno je ovde.]
.

„I won't back down“ (Johnny Cash, 39 pesama, #38)

(Ovaj tekst objavljujem drugi put, tj. u drugoj verziji.

Prvu sam pisao pre tačno godinu dana.

U ovom, drugom pokušaju dopunjujem detalje i usmeravam priču ka ovoj pesmi, želeći da postane pretposlednja iz serijala „39 pesama“.)

Kada sve sagledam iz drugog ugla, shvatam da gotovo ništa u životu nisam uspeo „iz prve“.
No, shvatam i da se nisam predavao, a ne sećam se da sam o predajama uopšte i razmišljao.

Moja prva vožnja pravog, velikog bicikla (dva prava točka, 24 cola, marke "Rog", nema više pomoćnih; imam sedam godina i sposoban sam da teram bicikl koji ima klasičan volan i sve to probam po tada mirnim ulicama Voždovca) neslavno se završila ujedom psa, koji se zatrčao iz jednog od okolnih dvorišta i nije se zaustavio isključivo na jurenju točkova, već je zario zube u moju cevanicu. 

Nisam, naravno, odustao od ideje da je lepo voziti bicikl.

Prvi odlazak „na more sa školom”, kako se to tada zvalo, sasvim prirodno je bio trenutak i za pokušaj prvog poljupca, namenjenog devojci koja je, tad se otkrilo, već imala svog prvog u Beogradu, a to je izazvalo i prvo ozbiljnije pijanstvo – što je izazvalo i prvo spavanje na plaži u Rapcu do kasnih jutarnjih sati - a sve to je vodilo ka prvoj kritici razrednog starešine koju sam ikada dobio.

Naravno da je posle došlo i do drugog poljupca.
.
Prvi bend koji smo osnovali nije zasvirao izvan nekoliko soba i jedne napuštene ruševine. Na ono što je ostalo iza drugog benda bih mogao biti čak i ponosan.

.

Prvi termin za odlazak u vojsku poklopio se sa prvim ratom koji je upravo počeo u domovini. A prva ponuda za služenje vojnog roka koju su stavili ispred mene podrazumevala je i mogućnost produženja istog, taj detalj nisu ni krili, sve su naznačili unapred.

Nisam otišao iz prvog puta, već 12 meseci kasnije, nakon što sam u završni razred išao – dva puta te školovanje završio kako sam i želeo - kao odličan đak. To odlaganje je razvrglo neka prijateljstva, ali je donela i prvo kumstvo – i to klasiću iz Temerina.

Nikada nisam zažalio što sam to učinio.

A bio sam i uzoran vojnik, čak mi nudili da se aktiviram.

.

Prvi posao koji sam radio nije bio nimalo glamurozan i jedva da je imao veze sa rečima: u mračnom podrumu državne firme vukao sam tamo-amo naramke pune odštampanih materijala za sastanke (jedna gomila = 200 kopija jedne iste stranice teksta) i sortirao ih po brojevima strana na skupove koji smo zatim koričili za sastanke. 
Nisam odustao od bavljenja rečima. A bila je to sjajna prilika da mi se pisana reč ogadi za do kraja života.

.

Prvi pokušaj upisivanja fakulteta bio je, naravno, neuspešan - dobacio sam do drugog kruga. No, taj uspeh zacementirao je želju da ga upišem, što sam učinio iz drugog puta, boljom dramom nego prve godine.

.

Prvi izvedeni "dramski tekst" nikada mi nije plaćen. Štaviše, godinu dana kasnije sam slučajno saznao da je ta radio-drama predstavljala ostatke moje domovine na uglednom međunarodnom festivalu i bila u užem izboru za najbolju. Napisao sam i sledeću, koja je adekvatno plaćena - toliko dobro da sam ćaletu mogao da platim za prvu štetu na njegovom automobilu. Nešto kasnije sam napravio i drugu štetu, istina manju. 
Nisam prestao da vozim. 
Automobil koji sada vozim nema nijednu ogrebotinu.
I vozački sam položio iz drugog puta.

.

Prva oglasna poruka koju sam ikada snimio emitovana je samo jedan dan: u večeri u kojoj je počela da se emituje oglašivaču je obijen magacin i odneta sva roba. Od tada sam kreirao ili snimio još nekoliko hiljada.

.

Prvo gledanje stana u kojem ću konačno živeti sam, makar i kao podstanar - zamalo da me odgovori od ideje samostalnog života. Bio je jeziv. Stan u kojem i danas živimo pronašao sam iz drugog pokušaja.

.

I kada se naređaju svi ti prvi pokušaji u niz – postane ti jasno da nije svrhovito da se predaješ, jer ne ide sve iz prve.

.

Ako je potrebno, može da se uspe i iz drugog puta.

.

* * * 

.

„I will stand my ground/...

But I won't back down.“

.

I ova pesma, inače jedna od najboljih ikada ispevanih na temu nepristajanja na predaju i odstupanja od onoga što je zaista važno - nije, zapravo, zablistala u punom sjaju u prvoj izvedbi, odnosno u verziji njenog pravog autora, Toma Petija. 

Od prvog preslušavanja ove pesme bilo je jasno da je Tom napravio nešto veliko. Inače Majstor za pisanje dobrih pesama, ovoga puta kao da nije imao strpljenja ili hrabrosti da je ostavi u izvornom obliku, onako kako je napisana - ogoljenu i jednostavnu. I zaista, u dokumentarcu Pitera Bogdanoviča, Tom otkriva taj strah: "... bio sam nervozan kada sam je napisao i činilo mi se da bi trebalo da je nekako zamaskiram, pesma je bila suviše lična... "

.

Tek kada je kroz glasne žice i žice gitare propustio Džoni Keš, koji nije imao razloga da maskira bilo šta, a još manje da bude nervozan - i tako joj dao drugu šansu - dobila je neophodnu, a veličanstvenu čvrstinu koja je čini jednom od 39 važnih pesama.

.

U toj, Kešovoj izvedbi je sve jasno: 
glas, 
gitara: E-mol, D, G, C-dur, 
stav. 

..
Još uvek nemam ni 39. 
Tom Peti je ovu pesmu napisao u 39. godini života. 
Džoni Keš je otpevao u pedeset i osmoj.
.
Nema predaje.
.


.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.

"S.A.T." (Kanda, Kodža i Nebojša; 39 pesama, #37)

Kanda, Kodža i Nebojša, oko 2000 godine: Vladislav Rac, Stevan Dimitrijević - Dimi, Marko Petronijević - Prca, Oliver Nektarijević i Ivan Topisirović.

Imam dvadeset i pet godina. 

.
U džepu imam nešto para za cigarete, možda za paklicu. 
.

Zapravo, toliko nemam para da muziku ne mogu da slušam dok idem na posao drugačije nego sa reporterca - malog novinarskog kasetofona koji ima mono audio izlaz – što znači da se zvuk čuje na obe slušalice, ali je zvuk izobličan, monofazan, skučen, muljav.

.

Nemam, zapravo, ni stalni posao - na onaj koji imam odlazim svakog dana hranjen isključivo idejom da će tih nekoliko pesama i rečenica koje ću pustiti u etar biti lekovit i za mene i za one koji to slušaju i da je to moj mali doprinos promeni stanja: još uvek radim na radiju, ali muziku u hodu slušam u mono tehnici, divna ironija.

.

Nekako u to vreme do mene je došla i kopija prvog pravog albuma Kande, Kodže i Nebojše – „Igračka plačka": najsvetliji primer zdravog prkosa koji je godinama rastao na asfaltu koji je bio u sve lošijem stanju, a koji je zapravo označavao kraj jednog dela i mog života i karijere benda koji sam uveliko dobro znao: slušao sam ih kada su pobeđivali na „Palilulskoj Olimpijadi Kulture“ (!!!) još 1992, bio sam na njihovim koncertima u vreme kada je Oliver bio van zemlje, što nije sprečilo Rastka, Raca, Dimija i Prcu da nastave da grade svoj zvuk uz pomoć gostiju i prijatelja; dve godine pre pojave "Igračke" sam gurao „Prirodu“ na radiju do toga da je te godine čak proglašena „domaćim hitom godine“ a koja je objavljena na njihovom prvom kasetnom izdanju, kako se to tada zvalo – no, bez obzira na sve to – nisam očekivao da će me „Igračka plačka“ rastaviti u paramparčad na prvo slušanje, nije mi smetao ni taj mono zvuk, uši su mi zvonile od onoga što sam čuo i Oliverovih tekstova, znao sam da je mlađi od mene, ali mu je sve bilo mnogo jasnije nego meni.
.
Sve se, konačno uklopilo nakon toliko godina truda - zvuk benda, neverovatna uhodanost Raca i Dimija kao ritam sekcije, atmosfera, Oliverovo u tom trenutku "neobično" pevanje i parole koje su parale mrak. "Igračka plačka" je, zapravo, jedan od najboljih albuma koje sam čuo u čitavoj deceniji.

.

Nakon prvog slušanja, motam traku na "S.A.T."

I još jednom.

Sve dok nisam ušao u radio i na licu mesta premetnuo pola emisije da bih krenuo od ovog snimka.

.

"I samo da znam da sve je u redu/

I svaki dan siguran"

.

Iako svestan da to nije jedino o čemu Oliver peva i da nije slučajno ta skraćenica naslov pesme – „S.A.T“ je za mene u tom trenuku bio pesma o odlasku i prilagođavanju drugom mestu i drugačijem jeziku. 

.

Mnogi prijatelji su već uveliko bili na raznim krajevima sveta, tih meseci su informacije počele da stižu malo brže, povezujemo se preko Mreže, nisu se više čekala pisma na po petnaest dana, razmenjemo fotografije na kojima ih gledam u društvu novih prijatelja ili tek venčane ljudima koje ne znam, neke i sa decom; mi kao ovde čuvamo bazu, koja nas, zapravo, ne priznaje kao svoje. Istovremeno -  i mi ovde i oni tamo zapravo delimo istu želju: da sve bude u redu, i svaki dan siguran.
Ništa više od toga, za početak.
.

I koliko su i ta pesma i ostatak albuma istovremeno potvrđivali činjenicu da beogradski asfalt još može sve da apsorbuje i vraćali snagu i veru da se vredi boriti; da nisu baš sve igračke polomljene i da nam nije samo plačka namenjena - toliko je ova pesma meni bila ono što je nesnosna "Moji su drugovi" bila nekom drugom svetu tih godina. 
Razlika je jasna: nije to bila priča o nekakvim rasutim biserima, već o prostom odlasku, bežaniji, želji da se bude "sve što smo uvek hteli" makar na nekom drugom mestu, kad već ne ide tamo gde si ponikao.

.

Od "S.A.T."-a nisam stigao da napravim novi hit godine: nekoliko nedelja nakon prvog preslušavanja albuma sam se i zvanično odjavio iz programa i muziku nastavio da slušam i puštam kod kuće, sada stereo, reporterac sam vratio. Promenio sam posao, počeo da radim ono čemu sam i danas posvećen. I izvorni sastav benda se menjao: Rastko je otišao još pre ovog albuma; nešto kasnije i Top koji ga je odmenio kao gitarista i koji je i danas u Kanadi; Dimi je otišao nešto kasnije, koliko znam i danas je u blizini Srbije ali ne u njoj, za Prcu ne znam gde je, a Rac se nedavno vratio sa Jasnom, ponovo su u Beogradu. 

.

Kanda Kodža i Nebojša sviraju i danas, nešto drugačije.

.

Dok je večeras ponovo preslušavam, najpre samo tu pesmu a zatim i ostatak albuma - sve što mi preostaje je da se nadam - da su svi uspeli da urade sve što su uvek hteli, ali i da će se uskoro ponovo pojaviti nešto što uliva veru da se vredi boriti. 

.

Zvuči gadno, no takvo ohrabrenje mi je četrnaest godina kasnije ponovo potrebno.

.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 
.