"Treblebass" [Svadbas, 39 pesama, #29]

Lekcije iz fizike naučene tokom srednjeg obrazovanja (generacija takozvanih „šuvarovih reformi“) pomažu mi da izračunam: ovaj zvuk je, zapravo, mogao dopreti od Zagreba do Beograda za najviše 19 minuta i 26 sekundi - da je pušten da putuje direktno, brzinom zvuka.

. 

Još brže bi stigao da je emitovan na talasima zagrebačkog radija „101“, koji ovih godina slušam samo kada vozimo ka moru.

. 

Putem kabla, tj. Mreže stigao bi najbrže, za tren.
Stizale su i gore stvari većom brzinom - i to iz udaljenijih krajeva sveta.

No, nisam bio te sreće: umesto za tih devetnaest minuta i dvadeset šest sekundi - ova pesma je stigla do mene sa zakašnjenjem od gotovo četiri godine. A potpuno sam siguran da bi mi život bio lepši da je do mene stigla ranije. 

. 

Kako u srednjoj školi iz fizike nikada nisam imao više od trojke, te me i nije preterano zanimala, iako sam po toj Šuvarovoj podeli učio za "saradnika u prirodnim naukama" - nisam zapamtio šta fizika kaže kada su u pitanju zakoni propusnosti. No - verovatno postoji neki koji definiše da kada postave predebeli zid ispred tebe – onda i zvuk putuje sporije no što bi ti želeo. 
Verujem da isti zakon važi čak i kada je pesma ispevana na jeziku iz kojeg si imao čistu peticu u knjižici - dokle god je taj jezik postojao (srpskohrvatski mi je uvek išao bolje od fizike). A mi smo te zidove postavljali godinama, obostrano - te smo i dalje često gluvi kada je pitanju muzika koja dolazi sa one strane. 

("I samo šuti, gdje su bile riječi/
kad nije bilo nade za nas/
samo dugi dani nestali u tami/
gdje ništa nije važno")

. 

Kako god - pesma „Treblebass“ je došla do mene sa četiri godine zakašnjenja, ali je na prvo slušanje lako prošla uzengiju, čekić i eustahijevu tubu - i naselila se, ovo je naravno metafora - u nekoj od pretkomora srca - i svakim slušanjem čini da je svijet opet mlad.

Koliko god sam najpre sebe optuživao da su mi muzičke mape zastarele i da sam se pretvorio u konzervu kojoj se jugoslovenska muzika završava raspadom domovine, kasnije me je iznenadilo otkriće da Svadbas ni u Hrvatskoj nisu preterano popularni - čak ni nagrada koju su dobili te godine za najbolju pesmu nije promenila stanje na sceni. Tek poneka recenzija oduševljenih kritičara; nepristojno mali broj slušalaca na Last.Fm platformi i nešto veći broj gledanja na YouTube-u. (Bolje merilo popularnosti trenutno ne znam.)

. 

Možda je problem u njihovoj žanrovskoj nedefinisanosti (a žanr je jasan i zove se „dobra muzika“), možda u njihovoj medijskoj ne-eksponiranosti, možda u tome što stvaraju muziku i tekstove koji zahtevaju nešto intelektualnog napora kojem smo sve manje skloni, 
i mi i oni, 
i "treble" i "bass".

. 
U nekoj paralelnoj stvarnosti - u kojoj nas takođe spajaju i jezik i poreklo i pola veka suživota -  Svadbas ovim sjajnim spojem poetike i muzike – dobijaju status velikog benda i pune hale.

. 

U to verujem jer "Treblebass" sadrži sve što jednu pesmu čini velikom: sjajno postavljenu zvučnu sliku, pametan aranžman, zarazan refren, liriku u kojoj se može naći i ponešto Rundekovštine (iznenađen sam - o toj sličnosti niko nikad ne piše, a ja ga sve vreme čujem u njihovim stihovima), tu je zavodljivi prkosni glas Ljubice Gurdulić u kojem me nešto na tren podseti na Vesnu Vrandečić (Xenia, Rijeka-Zagreb), a poseduje ova pesma i neverovatnu vibraciju koju stvaraju te akustične gitare i ritam mašina, sinkopirani galop koji me pri svakom slušanju odnosi daleko od mraka, gde bolje ćemo znati i ništa nije teško.

. 

(„Raširi ruke, ruke su ti snažne
upri iz sve snage, nek se cijedi znoj
nek koža pukne mi,

idemo na ples
i svijet je opet mlad“)

. 

„Treblebass“ je, zapravo, veličanstvena pesma: od one sorte kakve na našem jeziku nastaju jednom u deset godina. Za sada je prošlo šest. Kako vreme bude odmicalo, a ti zidovi sa početka priče budu sve tanji i zvuk bude sve brže putovao od Zagreba do Beograda – postajaće sve jasnije koliko je drugačija i zašto će tek biti još više obožavana i slušana kao pesma koja dolazi na kraju, kada se sve umiri i kada postane jasno da je zlatni kraj ipak, moguć.
.
"Sve je gotovo 
i mi smo spašeni."
.. 

Na ovom linku krije se još jedna verzija iste pesme. Drugačija >>

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].