Krit, krošnje Knososa, 2005. |
Uz ovu pesmu još uvek nisam, zapravo, doživeo ništa veliko.
Trenutno je za priču preporučuje to što bih ovu zimu teže pregurao da je nisam otkrio s kraja prošle jeseni, kao i pretpostavka da će biti uz mene u mnogim trenucima koje planiram.
Verujem da je vredi čuvati u plejeru kao idealnu podlogu za mnoge zlatne dane koji dolaze.
Za neko jutro narednog leta koje će nas zateći u hotelu koji smo pronašli preko Mreže, a koji je samo usputna stanica do cilja.
Za onaj sumrak u kojem ćemo se nakon mnogo sati vožnje iskrcati na obalu mora i čekati trajekt ka Ostrvima; so će se hvatati za kožu, a desno stopalo će me boleti od stalnog pritiskanja papučice za gas. Na prstima će mi se pomešati miris pojedenih sendviča, duvana i soli, i po tom mirisu ću znati da je putovanje počelo.
A onda će doći i onaj tren u kojem ću se zatrčati kroz rastinje i vruć pesak ka plićaku plaže na kojoj nema nikoga osim nas dvoje, i automobila iz kojeg će svirati ova pesma, a huk talasa će pokušati da je nadjača.
Za neko predveče koje ćemo provesti na jednom od najlepših mesta koje sam ikada video i koje želim ponovo da osvojim: Mala sestrica, ostrvčić nasred mora između Pelješca i Korčule. (Sećam se rastinja, mirisa, jednog drveta na steni i guštera koji mi se popeo uz nogu i tako ušao i u naš čamac.)
Možda i za noć koju ćemo prespavati baš na tom mestu pod vedrim nebom. Toplota stena grejaće nas i kroz vreće za spavanje, dok se uspavljujemo brojeći zvezde.
Za trenutak, u kojem ćemo se spuštati niz drum ugašenog motora, samo zrikavci se čuju presecani ravnomernim udarcima točkova o loše spojeve asfalta na drumu, dok na nepcima još osećam ukus najlepše žele-pite od jabuka koja se može probati na jednom odmorištu pri vrhu Učke.
Čuvaću je za veče u kojem ćemo se ponovo okupiti s prijateljima kojima je muzika na engleskom odavno postala domaća muzika.
Za popodne u kojem ću konačno ponovo uzeti gitaru u ruke i shvatiti da je vreme da odložim trzalicu i sviram ponovo prstima.
I kako se maštarije rascvetavaju, postaje jasnije da će se upravo ova pesma čuti sa zvučnika u trenutku u kojem ću shvatiti da, realno, do kraja imamo još malo godišnjih odmora, te da bi zapravo bilo bolje promeniti plan što pre i početi s reorganizacijom života.
Za trenutak u kojem ću razbiti kasicu-prasicu i prestati da se štedim.
Sve te scene imaće zlatnožuti ton i neće izbledeti.
I nije slučajno jedan ugledni kritičar napisao u prikazu albuma „Every Kingdom“ Bena Hauarda:
"Nakon slušanja ovog albuma, poželeo sam da sutra ujutro dam otkaz, rasprodam sve i odem iz grada.“
"Hot sand on toes, cold sand in sleeping bags/ I’ve come to know that memories/ Were the best things you ever had/ The summer shone beat down on bony backs/ So far from home where the ocean stood/ Down dust and pine cone tracks. We slept like dogs down by the fire side/ Awoke to the fog all around us/ The boom of summer time/ We stood/ Steady as the stars in the woods/ So happy-hearted/ And the warmth rang true inside these bones/ As the old pine fell we sang/ Just to bless the morning."
Sve je tu: otkrića, trenuci, sreća.
Trenutno je za priču preporučuje to što bih ovu zimu teže pregurao da je nisam otkrio s kraja prošle jeseni, kao i pretpostavka da će biti uz mene u mnogim trenucima koje planiram.
Verujem da je vredi čuvati u plejeru kao idealnu podlogu za mnoge zlatne dane koji dolaze.
Za neko jutro narednog leta koje će nas zateći u hotelu koji smo pronašli preko Mreže, a koji je samo usputna stanica do cilja.
Za onaj sumrak u kojem ćemo se nakon mnogo sati vožnje iskrcati na obalu mora i čekati trajekt ka Ostrvima; so će se hvatati za kožu, a desno stopalo će me boleti od stalnog pritiskanja papučice za gas. Na prstima će mi se pomešati miris pojedenih sendviča, duvana i soli, i po tom mirisu ću znati da je putovanje počelo.
A onda će doći i onaj tren u kojem ću se zatrčati kroz rastinje i vruć pesak ka plićaku plaže na kojoj nema nikoga osim nas dvoje, i automobila iz kojeg će svirati ova pesma, a huk talasa će pokušati da je nadjača.
Za neko predveče koje ćemo provesti na jednom od najlepših mesta koje sam ikada video i koje želim ponovo da osvojim: Mala sestrica, ostrvčić nasred mora između Pelješca i Korčule. (Sećam se rastinja, mirisa, jednog drveta na steni i guštera koji mi se popeo uz nogu i tako ušao i u naš čamac.)
Možda i za noć koju ćemo prespavati baš na tom mestu pod vedrim nebom. Toplota stena grejaće nas i kroz vreće za spavanje, dok se uspavljujemo brojeći zvezde.
Za trenutak, u kojem ćemo se spuštati niz drum ugašenog motora, samo zrikavci se čuju presecani ravnomernim udarcima točkova o loše spojeve asfalta na drumu, dok na nepcima još osećam ukus najlepše žele-pite od jabuka koja se može probati na jednom odmorištu pri vrhu Učke.
Čuvaću je za veče u kojem ćemo se ponovo okupiti s prijateljima kojima je muzika na engleskom odavno postala domaća muzika.
Za popodne u kojem ću konačno ponovo uzeti gitaru u ruke i shvatiti da je vreme da odložim trzalicu i sviram ponovo prstima.
I kako se maštarije rascvetavaju, postaje jasnije da će se upravo ova pesma čuti sa zvučnika u trenutku u kojem ću shvatiti da, realno, do kraja imamo još malo godišnjih odmora, te da bi zapravo bilo bolje promeniti plan što pre i početi s reorganizacijom života.
Za trenutak u kojem ću razbiti kasicu-prasicu i prestati da se štedim.
Sve te scene imaće zlatnožuti ton i neće izbledeti.
I nije slučajno jedan ugledni kritičar napisao u prikazu albuma „Every Kingdom“ Bena Hauarda:
"Nakon slušanja ovog albuma, poželeo sam da sutra ujutro dam otkaz, rasprodam sve i odem iz grada.“
"Hot sand on toes, cold sand in sleeping bags/ I’ve come to know that memories/ Were the best things you ever had/ The summer shone beat down on bony backs/ So far from home where the ocean stood/ Down dust and pine cone tracks. We slept like dogs down by the fire side/ Awoke to the fog all around us/ The boom of summer time/ We stood/ Steady as the stars in the woods/ So happy-hearted/ And the warmth rang true inside these bones/ As the old pine fell we sang/ Just to bless the morning."
Sve je tu: otkrića, trenuci, sreća.
.
..
("nezvanični" video)
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].
.
Jaoj Nebojša, hvala ti, ovo je tačno ona muzika koja mi omogućuje da povežem inače teško povezive izraze uma i srca. divno divno!
ReplyDeleteprelep post,divne zelje i tako dobra muzicka podloga...:) nadam se da ce ti se zelje ostvariti!svima nama(bar mi se tako cini),treba jedna reorganizacija zivota...keep ur head up and heart strong i valjda dodje i ta slatka,iscekivana promena!velika je stvar uopste biti svestan onoga sto zelis,tako da na pola si puta,samo dodaj ubrzanje jer vreme ide i ide...:)
ReplyDelete@little voice: zar to nije glavna funkcija muzike? :) nema na čemu :)
ReplyDelete@ana: hvala ti :) dodajem gas, put se odmotava, žurim koliko god mogu. Navijaj da stignem pre sumraka. Ima još ta jedna scena koju nisam ostavio u tekstu - a to je koncert koji bi Ben mogao da održi u Beogradu, recimo na donjem Kalemegdanu, pored reke :)
"Nakon slušanja ovog albuma, poželeo sam da sutra ujutro dam otkaz, rasprodam sve i odem iz grada."
ReplyDeleteNa ovakim primerima vidi se kolko je Isus bio pametan kad je svojim sledbenicima rekao da moraju da ostave svoj poso i imovinu, a ne da to samo požele :)
"... da, realno, do kraja imamo još zapravo malo godišnjih odmora ..."
ReplyDeleteMene ovaj deo malo uznemiruje. :/
@nasJa: jesi me nasmejala, zaista, bravo! :)
ReplyDelete@dzoni: nema sta da te brine, ja racunam jos 35-40 letovanja i to je to... Zato ne gubimo vreme na uznemiravanja, vec planirajmo putovanja! :)
ja mislim da će pravi i izistinski fiju da ti se desi, kad se prepustiš. kad prestaneš da planiraš. kad prestaneš da praviš play liste za letovanje. kad budeš slobodan za sve i svašta. onda će i pesma da legne. izistinski.
ReplyDeletenekad život treba prosto da te obuzme. a ne da na prstima pružaš ruke da ga obgrliš. jer uvek će faliti to jedno parče za koje ćeš uzaludno pakovati kofere opet i opet.
ja bar tako mislim.
Ništa ja ne planiram, ja samo priželjkujem :) Zaista, ukoliko se možda malo prepustim, stvari počnu samo da se odmotavaju u željenom pravcu.
ReplyDeleteEvo, slobodan sam... čekam... čekam... dobro, hoće li da počne?... ommmmmmm :)