“Rusija” (Idoli, 39 pesama, #30)

Bakićeva ulica, A. Fadejev, svetlost Vostoka.

.

Dvadeset i pet godina od kako sam prvi put čuo "Rusiju", sa kasete koju sam te večeri pozajmio od Mirona - i nekoliko nedelja nakon što sam shvatio da je ova pesma jedna od 39 važnih  - danas shvatam da priča o ovoj pesmi ima pritoka koliko i reka Volga. 
No, ta pesma je ipak glavni tok ove priče, dok su te dve stotine pritoka, koliko ih Volga zaista ima - tu samo da bi taj Divljanov gitarski pasaž i ovu pesmu - učinile još dragocenijom.

.

Tu je, najpre, pritoka - priča o albumu „Odbrana i poslednji dani“ – koji i danas nosi davno osvojenu titulu najboljeg (pravednije je reći da je, uz Šarlov jedinac – jedan od najbolja dva) albuma koje je jugoslovenska pop muzika iznedrila, a kroz čiju se priču o nastanku može mnogo reći o neverovatnoj ekipi muzičara i snimatelja, još više o nekim čudnim sudbinskim preplitanjima, o Borislavu Pekiću po čijem delu je album nazvan, te konačno o odnosu Beograda i Zagreba prema pop kulturi i subverzijama iste u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. 
.

Zatim bih mogao da iz priče o „Idolima“ i životnim putevima članova benda izvučem i mnoge pouke - kojih se retko pridržavam, ali kojih sam svestan, još više u ovo vreme izbora, kada se neki od njih ponovo nađu pod reflektorima ili iza njih.

.

Nakon toga se otvara prostor za značenja i tumačenja – šta mi je „Odbrana“ nekada značila, te kako i danas mogu da je „raskadriram“ do poslednjeg tona, čak i one tehničke greške koje su (slučajno? Ne!) ostavljene u finalnom miksu – a koje će pažljiviji slušaoci lako čuti - te bih mogao da razmatram koliko mi taj album znači danas, nakon toliko godina. 
.
Tu priču bi odmenila činjenica da sam slušajući ovu pesmu svojevremeno naučio da je moguće napraviti polu-ironičnu zafrkanciju - i da pesma ne mora biti A-dur/D-dur/G-dur/E-dur, i ne mora biti pank-uragan od dva minuta da bi bila antisistemska. Štaviše - „Rusija“ donosi tu nežnu harmoniju – A-mol, D-mol, G, F, C i taj divan gitarski pasaž, od one vrste kakve samo Divljan pravi.
.
Tek na kraju, dakle, dolazi ta pesma: bas linija koja zvuči kao da je puštena unatrag, mnoštvo zvukova i zvrkova koji pesmi daju neozbiljan ton bez obzira na njen tempo i taj zvuk tramvaja na polovini pesme, koji će za mene uvek biti zvuk skretanja pod Kalemegdanom, prekoputa francuske ambasade, gde šina zavija a zatim ispravlja, tako da vozač konačno može da nagazi papučicu uz Parisku ulicu, ka Biblioteci. No, tu se krug zatvara - i priče se ponovo uliju u jednu: koliko je gotovo nemoguće da je taj zvuk za pesmu snimljen upravo na tom ćošku, toliko je te 1982. bilo neverovatno da će taj tramvaj voziti baš Zdenko, basista Idola, svega nekoliko godina nakon objave „Odbrane“.

.

Toliko pritoka, a pesma teče.

Toliko značenja, koliko tumačenja, a sve na jednom vinilu, u čiju unutrašnju rilnu je utisnuto da je štampanje ploče počelo u martu a završeno 6. aprila 1982. godine. Za koji dan će, dakle, biti okruglo 30 godina.

.

No, nikada se ne bih bavio tumačenjima - da se pesma nije odavno uvukla pod kožu - toliko da i danas umem da je odsviram.

.

I zaista se sve svašta tu prepliće. 
"Odbrana..." je menjala formu i tokom snimanja. Zdenko Kolar priča: "To je počeo da snima Mile Pile Miletić koji je bio radijski tonac - radio je kod Minimaksa one montaže, lepljenje traka i ostalo i u tome je bio najbolji na svetu... A naša ideja je bila da baš tako radimo, da režemo, kidamo, lepimo, baš da pravimo jednu nelogičnu muziku u odnosu na sve sto se radilo do tada. Kad je Mile počeo malo da zakazuje zbog zdravstvenih problema, pojavio se Doktor Spira (...) on je otpao posle jedno pet dana. U međuvremenu sam i ja silom prilika morao da postanem snimatelj, ali je tu bilo dosta grešaka. Recimo snimim bubanj a nigde nema doboša, pošto sam zaboravio neko dugmence da pritisnem. Na kraju, je ceo posao završio Joca Višković, tadašnji šef tehnike u Radio Beogradu (...) Ne znam da li je neke pare zaradio, nadam se da jeste."
.
Mogu da zamislim sve članove benda, kao i njihove prijatelje koji su svirali na albumu, poput Gorana Vejvode, čija je klavijatura bila izvor mnogih zvučnih čuda na albumu, mogu da ih zamislim kako stoje naslonjeni na zidove studija VI i XIII Radio Beograda, preslušavaju miks ne znam koji put, tragajući u tom haosu kanala za pravom merom stvari. Mogu da zamislim i ekipu kako snima zvuk tramvaja na sred neke ulice u sitne sate; kao i Šaperovo lice dok gleda ka gluvoj sobi i izgovara kroz interfon studija: "Ovo će morati ponovo!", rečenicu koja se čuje nakon prve strofe pesme "Odbrana" koju peva Krstić (poslušajte pažljivije, zaista se čuje). 

.

Mogao bih da rekonstruišem razgovore koje su vodili najpre u Makedonskoj ulici u PGP RTB-u, koji je odbio da štampa omot sa Miroslavljevim pismom - ali je to pristao da uradi Zagreb, to jest "Jugoton", što čitavoj priči daje dodatni obrt (Jugoton je posle reizdao latinični CD "Obrana i poslednji dani"); mogu da zamislim Vladu kako donosi u studio "Rusiju" i kako se na tu jednostavnu melodiju dodaje, sloj po sloj, taj bas, sekvencer, zvrčke i tramvaje, klavijature i konačno gitaru i glas, kako mrtav ozbiljan peva "Noću sam joj čitao A. Fadejeva/Imala je snažnije ruke nego ja" i sve te stihove koji od svega prave burlesku - jer su  imena u pesmi pažljivo birana - svako od tih imena jeste simbol epohe. 
Spominjani Aleksandar Fadejev autor je veoma popularne "Mlade garde" (napisane 1945) i omiljeni Staljinov pisac - i koji je najpre utonuo u alkohol a zatim izvršio samoubistvo, razočaran u Hruščova i proces destaljinizacije. Za Fadejeva nema lepe reči u memoarima Nadežde Mandeljštam. I onda još te "snažnije ruke" i "nova godina, koja nam se rugala."
.

Aleksandar Fadejev. Ima ga po antikvarijatima.

(Istovremeno - ne mogu da zamislim kako je od te koketerije sa pravoslavljem, koje krasi  čitav album i tu fazu "Idola" došlo do toga da Vlada Divljan nekoliko godina kasnije na jedno prosto pitanje - koga biste pozvali na večeru - na mesto broj 2 stavlja Dimitrija Ljotića - no, to je samo jedna od 200 pritoka ove priče.)

.
Konačno, neverovatan je taj rasplet i dalji put svih članova benda: jedan (privremeni) emigrant iz Srbije koji je stigao sve do Australije; jedan vozač tramvaja koji na sreću i dalje svira sa Divljanom ili sa Zonom B i kojeg sam upoznao dok je radio kao tonac na Radio Pingvinu, jedan dobitnik priznanja za životno delo u marketingu iako je i dalje u punoj moći i snazi i jedan savetnik Predsednika države. Još je neverovatnije bilo gledati kako su neki od njih učestvovali u proslavi 20. oktobra, dana oslobođenja Beograda a u prisustvu Medvedeva 2009. godine i kako je ta proslava izgledala >>.

No - ipak je neverovatniji - i pamtiću to duže od svega navedenog - onaj Divljanov povratnički koncert u Domu Omladine, zima 1995, kada je ponovo zasvirao "Rusiju" uživo, u drugačijem, još opuštenijem aranžmanu, praćen Old Stars bendom - Zdenkom, Giletom, Markom, Borisom i Aleksandrom Šandorovim..
.

Sve, dakle, postaje ili ostaje manje važno kada krene to nabrajanje na početku pesme, a zatim ta gitara i onda "Bakićeva ulica već je zaspala/senke se pritajile/svetlost zgusnula/naša tiha soba se tek probudila...". 

.

Sve to me inspiriše da - zato što ne mogu da pronađem nijedan dobar video klip za pesmu - povežem ovaj snimak sa "Odbrane" i scene iz filma "Moskva suzama ne veruje" iz 1980, i shvatim kako sve ima svoje mesto i sve se savršeno uklapa, čista ironija... mislim, harmonija.

.

Rusija.

Jedan... Dva... Tri... Četir'... Sad...

.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].

.

Dodatak: citirani intervju sa Zdenkom Kolarom, 1994, "Vreme Zabave" >>
Dodatak 2: oproštaj od Vlade Divljana, napisano u martu 2015 >>

...

David Sylvian: "A Victim of Stars/1982 - 2012" [preslušavanje]

„I raised the boat in a sea of sound

Astonished.
Absolutely spellbound.“

(Hector Zazou/David Sylvian, „Victim of Stars“, 1992)

Dva su razloga zašto citiram baš ovaj stih iz tridesetogodišnjeg opusa Davida Sylviana.

Prvi je jasan: nova kompilacija/presek Dejvidovih radova od 1982. do 2012. godine zove se isto kao i pesma iz koje je stih preuzet – a koju je pre snimio pre dvadesetak godina sa nažalost pokojnim Hectorom Zazuom. (Zanimljivo – taj snimak nedostaje na ovom izdanju)

Drugi je poetski: jer, već trideset godina, Dejvid svakim novim izdanjem otplovljava sve dalje, u potrazi za strujama koje će ga odneti izvan horizonta, što ova kompilacija upravo dokazuje.

Za razliku od prethodne kompilacije, posvećene isključivo njegovim saradnjama sa drugim muzičarima - „A Victim of Stars – 1982/2012“  donosi i jedini top-chart hit koji je Dejvid ikada imao – legendarnu „Ghosts“. Ta pesma je Japan svojevremeno vinula u zvezde a Dejvidu donela i idiotsku titulu "najlepšeg čoveka na svetu". 
Naknadno je postalo jasno da je taj hit došao - prekasno: bend se ubrzo raspao, a Dejvid započeo svoje solo-plovidbe, čiji se mnogi zvezdani momenti mogu pronaći i na ovom izdanju.

A odlazio je sve dalje od zvezda. Devedesetih je dobio nadimak "poslednji romantik na svetu" - što je svakako prihvatljivija titula od one prve, iz osamdesetih.

Zaista je zanimljivo pratiti - od prvog ka poslednjem snimku na kompilaciji - kako iz njegove muzike polako nestaje pop struktura a sve veći prostor zauzima eksperimentisanje – kojem se posvetio radeći sa majstorima zvuka i atmosfere - Ryuitchi Sakamotom, Holgerom Czukajem, Robertom Frippom, zatim ponovo sa članovima matičnog benda, te konačno Burntom Friedmanom, Jaki Liberzeitom, Christianom Fennezsom, Keith Roweom i mnogim drugima, sve vreme zapravo tragajući za sve jednostavnijim i ogoljenijim formama koje će njegovom glasu i poetici stvoriti novi prostor, do tada neistražen - a čiji je delić svojevremeno svirao i pred nama, na za sada jedinom beogradskom koncertu >>.

Sve važne pesme njegove solo karijere su tu: od „Ghosts“ i „Forbidden colors“, preko singlova „Orpheus“ i „Heartbeat“ koju je radio sa Ingrid Chavez >> do radova na projektu Nine Horses i fenomenalnog poslednjeg albuma „Manafon“ u kojem je sve češće istraživao odnos improvizacije i - tišine. Tu je, ujedno i sjajna "I should not dare", koju je posvetio nekadašnjem prijatelju i saradniku, preminulom Micku Karnu, najboljem basisti ikada >>. 

Trideset godina rada sažeto je u nešto više od 150 minuta muzike. Zvuči pomalo surovo, ali ovu kompilaciju valja posmatrati kao dobar putokaz ka otkrivanju izvrsnih albuma poput „The Secrets of the Beehive“, „The First Day“ koji je radio sa Fripom, te konačno Nine Horses izdanja i poslednji „Manafon“ >> 
.
Šta će slediti posle "Manafona" i u kom pravcu će Dejvid nastaviti plovidbu može se naslutiti na poslednjem snimku - "Where's Your Gravity", prvi put objavljenom novom snimku, koji zatvara ovu kompilaciju. 

.

Petak je, noć. 
Plovidba može da počne.
.
Album je dostupan za preslušavanje na ovom linku >>

Sel Peredajz ponovo kreće na put! ["On the Road", trailer]

"San Francisko je bio pitanje minuta. Odjednom je sa uzvišice kod Oklenda pukao pogled: pred nama se prostirao beli grad iz bajke, San Francisko, sa svojih jedanaest mističnih brežuljaka, plavim Pacifikom i pretećim oblakom magle.
"Eno ga!", kriknuo je Din. 
"Juhu! To! To! To! Taman dovoljno goriva! Nema više kontinenta! Ne možemo dalje jer nema više kontinenta!"*

Fotografija preuzeta sa Upper Playground >>

.
Svake godine, kada proleće počne da budi i zemlju i čula i maštarije o putovanjima, setim se Džeka Keruaka/Sela Peredajza. 

Ono staro, novosadsko izdanje knjige "Na putu" s kraja osamdesetih verovatno znam naizust, dok je pre dve godine konačno objavljeni "originalni svitak >>" dodatno raspalilo maštu i čeka pogodno vreme za novo čitanje, jer jedno čitanje tog necenzurisanog izdanja svakako nije dovoljno. (Uzgred, "Geopoetika" na svom sajtu tvrdi da je to prvo izdanje rasprodano)

Sel se ponovo sprema na put, nakon toliko godina.

Štaviše, ovog proleća i ove godine putovaće u svim pravcima.

Najpre je pre nekoliko meseci objavljeno da je pronađen prvi Keruakov roman, koji se dugo smatrao izgubljenim. Zatim je, pre nekoliko nedelja, iskrsla vest da će njegova prva (i jedina?) drama "Beat Generation", slučajno pronađena 2005. - biti premijerno postavljena na jesen. Konačno, pre neki dan se na mreži pojavio i prvi trejler za film, koji se, zapravo, priprema već 45 godina. 
. 

Prvu verziju ekranizacije napisao je sam Džek, koji je glavnu ulogu nudio Marlonu Brandu. Ta verzija nikada nije snimljena - a Frensis Ford Kopola je otkupio prava na ekranizaciju knjige 1979. Devedesetih je pokušao da snimi crno-belu verziju filma sa Bred Pitom i Itanom Houkom u glavnim ulogama, ali je od snimanja odustao. Zatim je pokušao Gas Van Zant. I ta verzija je propala.

Nakon toliko putovanja - premijera filma koji je režirao Volter Salas ("Motorcycle Diaries") zakazana je za maj ove godine. Kopola je producent.

I neverovatna je ta činjenica - Sem Rajli, nakon što je igrao Iana Kertisa - sada igra još jednog od tri ključna junaka tinejdžerskih dana. 

Čekam premijeru, istovremeno oduševljen, ali i brižan.

Možda se moje razumevanje knjige u potpunosti razlikuje od onoga što će doneti film.

* - Citat iz prevoda Vojislava Despotova, Književna zajednica Novog Sada, 1988.
. 

"Treblebass" [Svadbas, 39 pesama, #29]

Lekcije iz fizike naučene tokom srednjeg obrazovanja (generacija takozvanih „šuvarovih reformi“) pomažu mi da izračunam: ovaj zvuk je, zapravo, mogao dopreti od Zagreba do Beograda za najviše 19 minuta i 26 sekundi - da je pušten da putuje direktno, brzinom zvuka.

. 

Još brže bi stigao da je emitovan na talasima zagrebačkog radija „101“, koji ovih godina slušam samo kada vozimo ka moru.

. 

Putem kabla, tj. Mreže stigao bi najbrže, za tren.
Stizale su i gore stvari većom brzinom - i to iz udaljenijih krajeva sveta.

No, nisam bio te sreće: umesto za tih devetnaest minuta i dvadeset šest sekundi - ova pesma je stigla do mene sa zakašnjenjem od gotovo četiri godine. A potpuno sam siguran da bi mi život bio lepši da je do mene stigla ranije. 

. 

Kako u srednjoj školi iz fizike nikada nisam imao više od trojke, te me i nije preterano zanimala, iako sam po toj Šuvarovoj podeli učio za "saradnika u prirodnim naukama" - nisam zapamtio šta fizika kaže kada su u pitanju zakoni propusnosti. No - verovatno postoji neki koji definiše da kada postave predebeli zid ispred tebe – onda i zvuk putuje sporije no što bi ti želeo. 
Verujem da isti zakon važi čak i kada je pesma ispevana na jeziku iz kojeg si imao čistu peticu u knjižici - dokle god je taj jezik postojao (srpskohrvatski mi je uvek išao bolje od fizike). A mi smo te zidove postavljali godinama, obostrano - te smo i dalje često gluvi kada je pitanju muzika koja dolazi sa one strane. 

("I samo šuti, gdje su bile riječi/
kad nije bilo nade za nas/
samo dugi dani nestali u tami/
gdje ništa nije važno")

. 

Kako god - pesma „Treblebass“ je došla do mene sa četiri godine zakašnjenja, ali je na prvo slušanje lako prošla uzengiju, čekić i eustahijevu tubu - i naselila se, ovo je naravno metafora - u nekoj od pretkomora srca - i svakim slušanjem čini da je svijet opet mlad.

Koliko god sam najpre sebe optuživao da su mi muzičke mape zastarele i da sam se pretvorio u konzervu kojoj se jugoslovenska muzika završava raspadom domovine, kasnije me je iznenadilo otkriće da Svadbas ni u Hrvatskoj nisu preterano popularni - čak ni nagrada koju su dobili te godine za najbolju pesmu nije promenila stanje na sceni. Tek poneka recenzija oduševljenih kritičara; nepristojno mali broj slušalaca na Last.Fm platformi i nešto veći broj gledanja na YouTube-u. (Bolje merilo popularnosti trenutno ne znam.)

. 

Možda je problem u njihovoj žanrovskoj nedefinisanosti (a žanr je jasan i zove se „dobra muzika“), možda u njihovoj medijskoj ne-eksponiranosti, možda u tome što stvaraju muziku i tekstove koji zahtevaju nešto intelektualnog napora kojem smo sve manje skloni, 
i mi i oni, 
i "treble" i "bass".

. 
U nekoj paralelnoj stvarnosti - u kojoj nas takođe spajaju i jezik i poreklo i pola veka suživota -  Svadbas ovim sjajnim spojem poetike i muzike – dobijaju status velikog benda i pune hale.

. 

U to verujem jer "Treblebass" sadrži sve što jednu pesmu čini velikom: sjajno postavljenu zvučnu sliku, pametan aranžman, zarazan refren, liriku u kojoj se može naći i ponešto Rundekovštine (iznenađen sam - o toj sličnosti niko nikad ne piše, a ja ga sve vreme čujem u njihovim stihovima), tu je zavodljivi prkosni glas Ljubice Gurdulić u kojem me nešto na tren podseti na Vesnu Vrandečić (Xenia, Rijeka-Zagreb), a poseduje ova pesma i neverovatnu vibraciju koju stvaraju te akustične gitare i ritam mašina, sinkopirani galop koji me pri svakom slušanju odnosi daleko od mraka, gde bolje ćemo znati i ništa nije teško.

. 

(„Raširi ruke, ruke su ti snažne
upri iz sve snage, nek se cijedi znoj
nek koža pukne mi,

idemo na ples
i svijet je opet mlad“)

. 

„Treblebass“ je, zapravo, veličanstvena pesma: od one sorte kakve na našem jeziku nastaju jednom u deset godina. Za sada je prošlo šest. Kako vreme bude odmicalo, a ti zidovi sa početka priče budu sve tanji i zvuk bude sve brže putovao od Zagreba do Beograda – postajaće sve jasnije koliko je drugačija i zašto će tek biti još više obožavana i slušana kao pesma koja dolazi na kraju, kada se sve umiri i kada postane jasno da je zlatni kraj ipak, moguć.
.
"Sve je gotovo 
i mi smo spašeni."
.. 

Na ovom linku krije se još jedna verzija iste pesme. Drugačija >>

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].

[30 sekundi Erkenja i 7 minuta Santiaga Grasa]

Pre no što ova priča Ištvana Erkenja iz "Jednominutnih novela" bude pročitana, valjalo bi sagledati njen kontekst, tj. zašto je Erkenj tako pisao.
.
Iako dramatičan, čitav Ištvanov život može biti jednominutna novela. Kao diplomirani farmaceut, u 22.  godini dobija priliku da putuje po zapadnoj Evropi. U domovinu se vraća pred sam rat i objavljuje svoju prvu knjigu - "Okean igra". Nacisti ga hapse 1941. i šalju u radni logor, na ruski front, nadomak Moskve. Po povratku u Mađarsku nastavlja da piše, ali mu nakon revolucije 1956. zabranjuju da objavljuje. Dvanaest godina kasnije objavljuje "Jednominutne novele". Umire je 1979. Tek od 2004. godine jedno pozorište u Budimpešti nosi njegovo ime.
.

Ova priča je, zapravo, kraća od minuta i zove se:
. 

"Zvanično vladino saopštenje"
(Nakon pobeda ideja komunizma u svetu)
Ištvan P. Balog, konjušar državnog gazdinstva iz Babolne, započeo je svoj redovni godišnji odmor.
(Mađarska telegrafska agencija)"

I to je sve.
Tek večeras otkrivam da je Santiago Graso rođen 1979, u godini kada je Erkenj umro. I koliko sam bio već dugo siguran da je Erkenj donekle uticao na čestu beznadežnost čuvenog mađarskog animiranog filma "Gustav", toliko je ovaj Grasov rad, na neki način, direktan omaž Gustavu.
.
7 minuta, remek-delo.

. 

Sinead O'Connor: Novi album! (preslušavanje)

Prvi susret sa muzikom Sinead O'Connor ne zaboravljam: Rastko se upravo vratio iz USA i pored gomile željenih originala, doneo i njen prvi album - "The Lion and The Cobra".

Na omotu albuma: ćelava pevačica - o kojoj ne znamo ništa. 
"Rastko, šta si ovo kupio?"

I onda prva stvar, sa prve strane albuma - "Jackie" >>
To je bilo to.
.
Drugi album je iz Engleske donela Lidija (sa kojom me je upoznao gore pomenuti - Rastko). Čuveni spot Johna Mayburya >> za njenu verziju "Nothing compares..." emitovao se češće od špice za vesti, ali su taj album zapravo činile velikim stvari poput "Black Boys on Mopeds", "I'm streched on Your Grave", te konačno i "Emperor's New Clothes".
Zatim niz pesama koje je radila sa The World Party, Jah Wobbleom >>, Peterom Gabrielom, The The >>, svaka pesma bolja od prethodne. Nešto kasnije: Massive Attack, Asian Dub Foundation >>, Bomb The Bass >>.
No, sve što čini, teško menja njen status one hit wonder-a, kategorije pod kojom je često i danas indeksiraju.
.
Sa druge strane, neverovatan niz skandala: razvodi, brakovi, Sveti Otac, povlačenje u manastir, pokušaji samoubistva.
.
Ali, tema ove priče nije njen život, već - njena nova muzika.
Priznajem, prošlo je petnaest godina od kako sam nešto novo od Sinead slušao sa toliko uživanja kao novi "How About I Be Me (and You be you)".
.

Mali vatrometi zvezdica i odličnih ocena pršte na sve strane: MusicOMH >>, National Public Radio >>, Guardian >>, BBC >>; iznenađujuće - čak i nabrijani Pitchfork >> daje "skoro 8", nije mala stvar. Album - izvrstan: devet čistih pesama + sjajna obrada "Queen of Denmark" koja u njenoj verziji dobija novu dimenziju, kao i stihovi: "I casually mentioned that I pissed in your coffee/I hope you know that all I want from you is sex/To be with someone who looks smashing in athletic wear"
.


Poslednji zvuk na albumu je - njen smeh, konačno.
Album je dostupan za preslušavanje.
(Lidija, Rastko, slušajte ;)
..
Link ka playlisti >>
ili: Holandski 3voor12 >>

“Shine On” (The House of Love, 39 pesama, #28)

Makedonska ulica miriše na najlepši april.

Toplo je i pod nadstrešnicom PGP RTB prodavnice ploča, u kojoj vidim novi album The House of Love, prvi CD koji ću ikada kupiti a koji je licencno objavljen kod nas, i koji plaćam za kasom iako još nemam plejer u svojoj sobi. Nekoliko meseci ranije ćale je kupio Technics čudo koje je primalo pet diskova: „da bih mogao da slušam dve opere u nizu, a da ne ustajem.“

Prvi put u životu slušam muziku bez krckanja, pucketanja i šumova koji albumu i ne pripadaju a koji su oduvek bili rezultat lošeg otiska u lošem vinilu, u čemu je pominjani PGP tih godina bio neprevaziđen. Slušam, dakle, prvi put u životu jedan album onako kako je snimljen i kako su ga Gaj, Teri i ostali članovi benda slušali s master trake u tamo nekom studiju u Engleskoj, svega nekoliko nedelja pre mene.

Nakon pedeset dva minuta slušanja albuma koji se danas najčešće indeksira kao „The House of Love (Butterfly)“, zauvek sam lišen nostalgije prema krckavim vinilima i kasetama kao takvim.

Danas sve to izgleda potpuno anahrono, ali u tom trenutku zvuk je bio potpuno omamljujući.

Taj prvi CD sam, naravno, kupio zbog prvog singla koji se uveliko vrteo na tada dostupnom MTV-u i talasima Radija B92 - „Shine On“ predivan komad pop muzike, sročen po pravilu – predivan rif Terija Bajkersa - onda strofa/strofa/refren/solo/refren/odjava – i sve to preliveno sjajnim tekstom Gaja Čedvika, čiji stih: „But I won't fight/I won't hate/well not today“ često citiram i bez pevanja.

Ukoliko bih pokušao da sebi objasnim zašto baš ta pesma sa tog albuma (a zašto ne „Beatles and Stones“ ili „I don't know why I love you?“) - bio bi to pokušaj samoobmane. 

Jer, to iskreno – ne znam, odnosno ne umem da tačno definišem. 

Možda obožavanje ove pesme dolazi iz snage i lepote njenog rifa; možda iz širine koju poseduje, možda zbog tog „I'm so Young, just eighteen“, ili zbog količine dopamina i endorfina koji njene vibracije izazivaju u mojoj glavi i danas, toliko godina nakon prvog slušanja, možda zbog tog aprilskog popodneva u kojem sam kupio CD - imao sam svega 17 godina i bio sam oduševljen idejom digitalnog zapisa muzike. Možda je sve to zajedno, nemam pojma i nije mi važno – neke ljubavi žive i bez „zato“.

Ovaj CD je preživeo prvi plejer koji sam kupio, od honorara za nošenje džakova u jednom magacinu tokom tri nedelje. Nadživeo je i drugi i treći plejer, i bio je na gotovo svim emisijama koje sam radio, a bilo ih je na stotine. Nije svaki put bio stavljan na emitovanje, ali bio je tu. Preživeo je nekoliko čišćenja polica od suvišnih izdanja i selidbe. Bio je u torbi na nekim putovanjima i nekoliko žurki je preživeo a ipak ostao neobjašnjivo neoštećen, sa svega nekoliko sitnih ogrebotina.

Sada je jedan od pedesetak diskova koji su ostali na polici nakon svega, iako odavno van funkcije. Sve sam odavno prebacio u drugačiji format, koji mi omogućava da tu dozu endorfina ubrizgam sebi gde god se nalazio i kada god poželim da čujem jednu od veličanstvenih pesama pop muzike devedesetih, a koja će u istoriju popularne muzike uvesti i Gaja Čedvika, pomalo skrajnutog majstora koji je tokom karijere napisao još nekoliko podjednako sjajnih komada.

„The House of Love (Butterfly)“ objavljen je na dan u kojem pišem ovaj tekst, pre tačno dvadeset dve godine. Bend je nakon duge pauze najavio da će se ponovo okupiti i odsvirati nekoliko koncerata.

Voleo bih da budem tamo.

. 

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].
.

„Old Pine“ (Ben Howard, „39 pesama“, #27)

Krit, krošnje Knososa, 2005.

Uz ovu pesmu još uvek nisam, zapravo, doživeo ništa veliko.

Trenutno je za priču preporučuje to što bih ovu zimu teže pregurao da je nisam otkrio s kraja prošle jeseni, kao i pretpostavka da će biti uz mene u mnogim trenucima koje planiram.
Verujem da je vredi čuvati u plejeru kao idealnu podlogu za mnoge zlatne dane koji dolaze.

Za neko jutro narednog leta koje će nas zateći u hotelu koji smo pronašli preko Mreže, a koji je samo usputna stanica do cilja.

Za onaj sumrak u kojem ćemo se nakon mnogo sati vožnje iskrcati na obalu mora i čekati trajekt ka Ostrvima; so će se hvatati za kožu, a desno stopalo će me boleti od stalnog pritiskanja papučice za gas. Na prstima će mi se pomešati miris pojedenih sendviča, duvana i soli, i po tom mirisu ću znati da je putovanje počelo.

A onda će doći i onaj tren u kojem ću se zatrčati kroz rastinje i vruć pesak ka plićaku plaže na kojoj nema nikoga osim nas dvoje, i automobila iz kojeg će svirati ova pesma, a huk talasa će pokušati da je nadjača.

Za neko predveče koje ćemo provesti na jednom od najlepših mesta koje sam ikada video i koje želim ponovo da osvojim: Mala sestrica, ostrvčić nasred mora između Pelješca i Korčule. (Sećam se rastinja, mirisa, jednog drveta na steni i guštera koji mi se popeo uz nogu i tako ušao i u naš čamac.)

Možda i za noć koju ćemo prespavati baš na tom mestu pod vedrim nebom. Toplota stena grejaće nas i kroz vreće za spavanje, dok se uspavljujemo brojeći zvezde.

Za trenutak, u kojem ćemo se spuštati niz drum ugašenog motora, samo zrikavci se čuju presecani ravnomernim udarcima točkova o loše spojeve asfalta na drumu, dok na nepcima još osećam ukus najlepše žele-pite od jabuka koja se može probati na jednom odmorištu pri vrhu Učke.
Čuvaću je za veče u kojem ćemo se ponovo okupiti s prijateljima kojima je muzika na engleskom odavno postala domaća muzika.
Za popodne u kojem ću konačno ponovo uzeti gitaru u ruke i shvatiti da je vreme da odložim trzalicu i sviram ponovo prstima.

I kako se maštarije rascvetavaju, postaje jasnije da će se upravo ova pesma čuti sa zvučnika u trenutku u kojem ću shvatiti da, realno, do kraja imamo još malo godišnjih odmora, te da bi zapravo bilo bolje promeniti plan što pre i početi s reorganizacijom života.

Za trenutak u kojem ću razbiti kasicu-prasicu i prestati da se štedim.

Sve te scene imaće zlatnožuti ton i neće izbledeti.

I nije slučajno jedan ugledni kritičar napisao u prikazu albuma „Every Kingdom“ Bena Hauarda: 
"Nakon slušanja ovog albuma, poželeo sam da sutra ujutro dam otkaz, rasprodam sve i odem iz grada.“

"Hot sand on toes, cold sand in sleeping bags/ I’ve come to know that memories/ Were the best things you ever had/ The summer shone beat down on bony backs/ So far from home where the ocean stood/ Down dust and pine cone tracks. We slept like dogs down by the fire side/ Awoke to the fog all around us/ The boom of summer time/ We stood/ Steady as the stars in the woods/ So happy-hearted/ And the warmth rang true inside these bones/ As the old pine fell we sang/ Just to bless the morning."

Sve je tu: otkrića, trenuci, sreća.

.

..
("nezvanični" video)

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.