"Hey, Jack Kerouac..."/Na putu

Put počinje gotovo slučajno: dok smo se prošle subote kroz sumrak spuštali sa planine u srcu Šumadije na koju smo, iskreno, otišli iz zezanja - da vidimo prijateljicu koja je tamo otišla dan pre nas i vraćala se sutradan, što čini celu epizodu čistom zabavom, a za radost ruku na volanu automobila, dakle u tom sumraku zaustavlja nas rampa, zatim voz koji dugo prolazi, sa zvučnika se čuje Robert Džonson a sunce tone polako u crvenilu; palim cigaretu i shvatam da mislim na Džeka Keruaka, mislim na Džeka, da parafraziram knjigu. 
Poziv je jasan.

Po povratku izvlačim iz dva kubna metra nepročitanih knjiga što čame ispod televizora izvorni svitak - pravo, nedavno objavljeno izdanje knjige "Na putu". Setim se radosti kada se u jesen 1988. u knjižari pojavila, zapravo kastrirana verzija, ali kako sam to mogao znati, tek upisani srednjoškolac čiji je najbolji prijatelj upravo otišao za San Francisko preko Njujorka, sve što sam zapravo znao bile su priče da je Keruak uticao na dobar deo idola dečaštva i to ga je, prvenstveno, preporučivalo za čitanje. Taj isti primerak je kasnije otputovao na ko zna čiju policu ali tada nisam mario mnogo jer sam ga znao gotovo napamet, kao i "Darmu lutalice", no nekoliko godina kasnije sam kupio u antikvarnici jedno takvo isto, samo iz razloga da, kada podignem glavu, vidim da je knjiga opet tu, na polici. No, "izvorni svitak" je zapravo drugačija knjiga.

Kao da sam svih onih godina putovao kroz sve to na mestu suvozača u automobilu zamagljenog prednjeg stakla, slabih brisača.

Stisnem najpre kočnicu i shvatim - gotovo šezdeset godina je do mene putovalo ovo izdanje, verzija u kojoj je Džek kartografisao originalnu, bezobraznu, razbarušenu viziju Amerike s početka pedesetih godina XX veka, pisao je 20 dana na ogromnoj rolni papira a onda redigovao narednih 6 godina - ne bi li se konačno probila kroz tadašnju preplašenu demokratiju, birokratiju i idiotariju do (sada je jasno) uštrojene štampane forme. Zato sada dajem gas - konačno sam u prilici da stvarno jasno vidim, pred početak jeseni ponovo krenem tamo i već sada vidim da se put neće tako lako završiti. Dok sam postavljao scenu, tražeći idealni zvuk za knjigu i vršljao po mreži tražeći originalne snimke Džordž Širinga, o kojem Keruak tako pasionirano piše otkrivam i dokumentarac "One Fast Move or I'm Gone: Kerouac's Big Sur", kao i mnogo toga do sad nepoznatog i shvatam da, za razliku od Sela/Džeka i Dina/Nila (u ovoj verziji su i imena svih ludaka konačno prava) koje je samo okean mogao zaustaviti "jer se ne može dalje, kontinent se završio" mene, zapravo, nema šta da zaustavi. Konačno otkrivanje izvora čini da put postaje – beskonačan.