Friday, 25 May 2018

Noćurak od obrada, #5 :: Cover songs [emisija]


Sa pesmama je kao sa idejama. 


Taman pomisliš da je to – to i da nema dalje,
onda je neko uzme, pusti kroz sebe, grlo, glas, bas, žice ili bubanj i ona postane nešto novo.

Večeras Keziah Jones, Beck & St.Vincent, Angelique Kidjo, Florence & The Machine, Working Week, Valerie June, Wolter Wolfman Washington, MeShell Ndegeocello, Bettye LaVette i Keith Richards, A-ha & Ian McCulloch, Editors, Bat For Lashes, Amanda Palmer, Lykke Li, Prince, Frank Ocean... obrađuju pesme koje su napisali i proslavili Talking Heads, David Bowie, The Cure, Nina Simone, Cocteau Twins, Marvin Gaye, Elton John, Dinah Washington, Depeche Mode, Van Morrison (tačnije, on obrađuje samog sebe :), Bob Dylan, Tina Turner, INXS, Echo & The Bunnymen, The The, Depeche Mode, Paul Simon, U2, Jim Croce, The Pixies...


Dvosatno putovanje kroz drugačije verzije pesama koje dobro znaš počinje na klik.




Monday, 21 May 2018

Paolo Sorentino: "Nevažne tačke gledišta"

Paolo Sorentino,
pisac i reditelj, rođen u Napulju 1970.

Od prvog kratkog filma do prve nominacije za nagradu Kanskog festivala je stigao za šest godina.
Od te brzine mu se, ipak, nije zavrtelo u glavi. 


Toliko se puta tokom narednih godina peo na bine i primao nagrade da je ljude sve češće gledao iz druge perspektive.

(Namerno ne koristim "sa visine" zato što bi to bilo uvredljivo za osobu koja ima izrazitu empatiju prema karakterima koje kreira.)



Gledajući nas iz te perspektive, počeo je da crta rečima.

Karaktere koje stvara ponekad ubada u meko tkivo, ne iz zabave već svestan da želje srca i planovi sudbine retko i kratko budu u sazvučju, a onda se raziđu kada se srce umori.

Zabavlja ga da skicira ljude koji liče na nas. 

Pokušava da nas nauči da smo nevažni, koliko god bili unikatni. 
To čini nežno, uz blagi osmeh.

Upravo mu je objavljena nova knjiga - "Nevažne tačke gledišta" - kojom je dokazao da je brz u stvaranju i izuzetno pedatan u vivisekciji stvorenog, što je odlika velikih majstora i onih koji razumeju čemu služi umetnost.

Noću pokušava da spava ali mu teško uspeva. Ne može da utiša sve likove koje je do sada stvorio. Desetine njih stoje ispred vrata kasting agencije čekajući da iz knjige pređu u film.
Zapreti im da će ih kamerom i montažom razgolititi tako da će ih biti sramota, a oni se raziđu gunđajući.
Kada odu shvata da nesanica nije njihovo maslo.

Ponosan je na ovu knjigu i poslednje poglavlje počinje ličnom fotografijom (vidi gore).  Predstavlja se lažnim imenom: Setimio Valori, "amaterski reditelj kontraverznih filmčića" (strana 291)

*

Pišem ovako o Sorentinu, praveći se da umem da podražavam i misleći da razumem metod kojim je stvarao zbirku pripovedaka "Nevažne tačke gledišta", nedavno objavljenu na našem jeziku (Booka >>, 2018). Bezobrazno koristim isti postupak kojim se on poslužio da bih ti dojavio da je napisao najbolju knjigu do sada.

Ovoga puta Sorentino je iskoristio dvadeset i tri portreta prijatelja i fotografa Jakoba Benasija kao 'podlogu' za stvaranje fiktivnih likova, koje oživljava potezima brzim i lakim poput portret-majstora sa obale.

Daje im imena, karakteristike i sudbine a zatim ih baca u vis ili ukopava prema zaslugama i raspoloženju; plete priče o njihovoj krhkosti ne skidajući osmeh sa lica, i svog i našeg; zabavlja se u ulozi tvorca i uništitelja, ali kada uništava - to radi pažljivo, nežno.
Zato što sve vreme piše o nama i sebi.


"Nevažne tačke gledišta" funkcionišu kao književni omnibus koji vredi čitati polako zato što donosi čak i više uživanja (ili katarze) nego prethodne knjige ("Svi su u pravu", "Toni Pagoda i njegovi prijatelji", takođe objavila Booka), a spretnost kojom prelazi iz melanholije do slepstik komedije zaslužuje dugačak aplauz.

Na kraju čitanja ove knjige samo jedno pitanje ostaje otvoreno, jer je Sorentino na sva ostala već odgovorio.
Da li više volim Sorentina-reditelja ili Sorentina-pisca, i za kojeg bih se odlučio kada bih morao da biram?

Na sreću, obojica su još uvek vredni i sjajni,

ne pokazuju znake umora.

To je sve što je važno.

*

Uvodne stranice i prva priča dostupne su za čitanje ovde >>





Sunday, 13 May 2018

Branislav Nikolić (1969 - 2018)

Upoznali smo pre nešto više od dvadeset godina: pobedio je dva ili tri puta zaredom u kvizu koji smo radili na Radio Indexu. Znao je SVE i mnogo više od toga, naredne nedelje se pojavio na vratima studija, gledajući nas i hraneći pričama, informacijama i dobrotom kao što rade starija braća. 
Takav odnos smo imali do kraja.

Pisao je za online magazin Plastelin, sarađivao sa Severnim bunkerom, pravio dečiji kviz "Klikeri", bio potpredsednik MENSE.

Od januara počeo serijal tekstova "Odrastanje na 33 1/3" za Mladenovački glas, predivne priče, videlo se kako raste opaka knjiga od toga.



Na dan Banetove smrti Srđan V. Tešin je odnekud iskopao 'kako je on sebe opisivao': 


"Branislav Nikolić: Rođen je 1969. godine. Iz nepoznatih razloga završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu i već duže vreme radi kao sitni državni činovnik. Probao i radio svašta. U ranoj mladosti upoznao živog Tita i uspeo da slupa (bez kontakt ključeva) novog "fiću". Od tada pravi probleme nabeđenim autoritetima, a auto-škole zaobilazi u širokom luku. Iza sebe ima neke izložbe, performanse, radijske i audio egzibicije... Sarađivao sa "Severnim bunkerom" i LitKonom, a i još sa nekima... Potom se malo smirio, osmislio dečiji TV kviz "Klikeri" i za isti napisao scenario za nekih 500 snimljenih epizoda. Mangupi iz Plastelina su ga naterali da se vrati pisanju i zahvalan im je na tome. Tako započinje jedna nova legenda. Svaka bi ga majka za zeta poželela, al' ćerke su im problematične. Fizički egzistira u Beogradu. Svetlu budućnost čeka sa mutnim naočarima. Možda malo čudan, ali neodoljiv..." 


Svih ovih godina, sretali se slučajno po gradu ili ne - dobacivao mi je pakete sa muzikom, tekstovima, filmovima, delićima koji su ostajali ispod površine, skretao mi pažnju na razna čuda, podstrekivao me da pišem. 


U poslednjoj poruci koju smo razmenili pre nekoliko nedelja napisao mi je: ubledeo si, daj čuvaj se.

Ma... 


*


Jedna od Banetovih priča iz serijala "Odrastanje na 33 1/3".
Naravno da sam ih sve sačuvao.


*


ОДРАСТАЊЕ НА 33+1/3 (9)

„Хеј шоферу, кондуктеру /заустави враћам карту...“ Не, ово није прича из аутобуса који саобраћа на линији 493. Враћам времеплов у годину 1976. То је она иста година када сам кренуо у први разред основне школе, али ни о томе неће бити речи овде. Свашта се дешавало у тих првих осам месеци те године, тако да тим догађајима посвећујем почетак ове приче. Отац се решио на корак који ја својевољно никада нећу учинити. Решио је да полаже вожњу. Под инструкторском палицом најстаријег партизана Милосава Гајића [1] све је прошло без проблема. Убрзо је наша породица добила још једног члана. Дошао је из фамилије Застава, а од милоште смо га звали Фића, иако је његово крштено име било БГ 312-322. Но, не лези враже. Бејаше још један посетилац у породици. Он се одазивао на име инфаркт. Фића је стајао испед куће, чежњиво чекајући да се неко поигра са њим, док се пар метара даље његов газда опорављао од последица незваног госта. Но, комедијант случај је и овде уплео своје прсте. Волео мали Бане да се игра око Фиће и клиначки замишљао како га вози. Добри отац, да учини детету, понекад му је давао кључеве од кола (али само од улазних врата), да уђе мало, да окреће волан, и да виче врооом, врооом... И све би то било како треба да једног дана...Дотакну Бане мењач, пребаци га у лер и крете Фића Космајском улицом – низбрдо. Стискај кочницу, али ништа. Где дете да се сети да се ухвати за ручну. Све је било већ виђено да га неко покупи и испоручи на парцелу број 3, у ред 16-ти, или да се у најбољем случају заустави у подножју Дебељака. Но, бејаше и треће, спаносно решење ту. Пар метара иза Фиће, поносно је стајала, и рекла „даље нећеш моћи“ – бандера. Вероватно је та карма утицала да касније завршим као „бандераш“, а добри наш Фића нас је напустио тек 90их. Појели смо га у оно „сретно“ инфлаторно доба.
Две године касније (1978.) рођака је мало поболела и променила прапостојбинско пребивалиште моје фамилије за болницу у Крушевцу. Родитељи су упрегли Фићу, отишли у посету како је већ ред. И опет као опште место, у повратку, купише нешто и детету. Наравно да се знало шта ће дете да радује. Винил. Али овога пута било је изненађење. Није била то тек тако нека плоча. Ова је јединствена. Више је деловала као пакет. Имала је дебели картонски омот у коме се крио винил, али и албум са фотографијама. На корицама је писало Атомско Склониште Инфаркт [2] . Дакле, у унутрашњости албум (24 стране) са црно-белим фотографијама Тонета Стојка који је представио те подеране чупавце у разноразном постапокалиптичном окружењу. Ђуриште, првенствено. Више него обећавајуће. Сам винил ме није баш купио на прву лопту, али временом сам схватио његову вредност. Музички хард-рок класичан, али са сензитивном текстуалном нотом за коју је био задужен Бошко Б. Обрадовић (наравно да ово нема везе са Дверима). На прву лопту текстови су мало хипијевски наивни, али време је показало да су били изузетно пророчки. Додуше, мислим да заправо није ту било пророковања, но је човек само имао отворене очи и видео оно што нам следи. Кратак је овај текст да би се све то анализирало. Пратите фусноте, преслушајте и биће вам све јасно. Сада када размислим не би ја ту нити једну нумеру издвојио. Албум иде као целина. Иначе то је био други албум овог бенда. Први (који је мало касније набављен) „Не цвикај генерацијо“ [3] објављен је исте године и за њега сам већ помало знао пре Инфаркта јер се вртело пар нумера на ТВ-у. Углавном, Девојка број 8, Паклени возачи, Периферни времеплов, Без капута, Поморац сам мајко, Кинематограф нашег дјетињства,...вртела су се ова два албума довољан број пута да се и самој плочи заврти у глави од посла који је обављала. Бенд је иначе из Пуле и слабо да је био прихваћен северно од Уне. Но, публику и дан-данас имају на овим просторима иако је из првобитне поставе остао само басиста Бруно Лангер. Фронтмен бенда Серђо Блажић (преминуо је 1987.) био је прича за себе. Било ми је чудно зашто он седи на барској столици док пева, а онда сам сазнао да узрок томе болест. Још једно суочавање са смрћу као неминовношћу. Можда је и то део разлога зашто се не плашим сусрета са њом. А да ме је искушавала, то стоји. Има ту и још једна занимљивост. Ма колико овај бенд деловао опште народно прихваћен, једина обрада овог бенда потиче из дубоког мрачног андерграунда. Супернаут је обрадио Паклене возаче [4]. И мислим да са том обрадом ствари долазе на своје вредносно место.
Померам ову причу у годину 1986. и локацијски се селим у Будву. Отишли клинци на море да се мало проведу и иживе. Те године Љубиша Ристић и КПГТ организују Шекспир-фест. Моји другари нису баш били заинтересовани за позориште (сад би неки рекли – оправдано) али ја сам морао да провирим. Нашао сам карте за представу Тит Андроник. Оно што је битно за овај текст је да је представа смештена у „зид смрти“. Баш онакав какве сам виђао у детињству по луна-парковима и вашарима. Раде Шербеџија у главној улози, стандардно маестралан, али кулминација се збила тек након краја представе. У подножју зида Габор Ленђел цепа гитару, а по зиду смрти јури мотор где иза возача седи Раде Шербеџија и поздравља публику.
Ето одакле и слупани фића, и инфаркт и зид смрти и њено величанство бандера, на једном месту. Заправо, можда је живот само кратко раздобље између две смрти. Уосталом, живот је мушког, а смрт је женског рода. А зна се ко повлачи, a ко сече конце луткарског позоришта у ово време „паклених возача“.

„Два брата рођена / на зиду смрти /
да не верујеш / сопственим очима..."

Svi tekstovi iz serijala "Odrastanje na 33 + 1/3" dostupni su ovde > 


Thursday, 10 May 2018

Petkovača za treći rođendan :: Happy Friday Mix

Jen', 
dva,
tri pune godine kako postoji Radio-stranica Prešlicavanje >>


Ne mogu da vas sve pozovem na žurku i tortu, ali mogu da ti puštam muziku.
Hvala za dosadašnjih 125.000 klikova na "►"!
Basement Jaxx, Deee-Lite, Lyn Collins feat. James Brown, Sly & The Family Stone, Primal Scream, Me-High-Low feat. Šarlo Akrobata, Jay Z & Beyonce, Santogold, The B-52's, Talking Heads, Kid Creole & The Coconuts, Angelique Kidjo, Jorge Ben Jor, Carlinhos Brown, Los Fabulosos Cadillacs, Mano Negra, The Clash, Neville Staple... eh da, ima i Bajaga!




Wednesday, 2 May 2018

Strah od tridesete: The Cure "Disintegration"




Ne možemo znati konačni broj demona koje je Robert Smit nosio na ramenima tih dana ali imamo dokaze za prisustvo njih nekoliko.
Jedan je bio natopljen strahom od tridesete godine života koja se Robertu približavala. Taj demon je možda bio i najteži. Smit je bio ubeđen da se velike pesme i veliki albumi stvaraju pre tridesete godine života.
Drugi je bio natopljen alkoholom i večito pijan: Lol Tolharst, Robertov drugar iz detinjstva i ko-osnivač
The Cure nije se treznio mesecima a kada nije bio pod dejstvom alkohola prepuštao se narkoticima što ga je učinilo potpuno nefunkcionalnim, nakon trinaest godina zajedničke svirke i drugarstva koje je počelo kada su bili petogodišnjaci. Bez obzira na negodovanje ostatka benda Smit nije želeo da se rastane od starog prijatelja. 
Trećeg demona ćemo nazvati Užas zato što se Robert suočavao sa njim svakog dana:
The Cure su nakon prvih 'mračnih' albuma te nekoliko popičnih pesama prepoznati kao pop-bend čiji se singlovi i albumi dobro prodaju, dok je on želeo da dokaže da je i dalje u stanju da stvara muziku koja ima težinu, poput one koju je pravio na albumu Pornography.
Gonjen tim debelim, pijanim i teškim demonima a najviše preplašen približavanjem tridesetog rođendana, Smit se osamio i prepustio pisanju novih pesama i snimanju demo verzija na kojima je svirao sve instrumente. Prezadovoljan urađenim odlučio je da sve objavi kao solo-materijal ukoliko se članovima benda pesme ne dopadnu. 

Gotovo godinu dana kasnije, 2. maja 1989. objavljen je jedan od najlepših albuma te decenije.

Album
"Disintegration" bio je sve suprotno od tog imena: bend nikada nije zvučao bolje i sigurnije, pesme su bile fino izbrušeni komadi melanholije, preispitivanja, gorčine i ljubavi, međusobno prožete tako da je ovaj album od prvog dana vredelo slušati isključivo celog, od uvodnih zvončića "The Plainsong" do završnog akorda klavijature na "Untitled" sedamdeset i dva minuta kasnije.
Iako su tekstovima i atmosferom odudarale od ostalih pesama - "Love Song" i "Pictures of You" su Robertu bile neverovatno važne. Obe je napisao svojoj tadašnjoj devojci a budućoj ženi: jednu kao 'poklon za venčanje', drugu inspirisan njenom fotografijom (Robert i Meri su i danas u braku. Upoznali su se kada su bili četrnaestogodišnjaci).
Iako je "Love Song" gotovo klasična "pop pesma" od kakvih je Smit u to vreme bežao a "Pictures of You" jedan od najdužih 'klasika' svih vremena (postoji i verzija od četiri minuta, ali pesma izvorno traje gotovo osam) - bez ta dva komada ovaj album bi ostao nedovršen i daleko od veličanstvenog.


Iako su prve recenzije po britanskoj štampi bile suzdržane a ponekad i zlurade, Disintegration je vremenom dobio mesto koje mu rođenjem pripada. Sada je na listama najboljih albuma osamdesetih (po Pitchforku, na primer), te na listama najboljih albuma svih vremena (po magazinu Rolling Stone), do sada je prodat u tri miliona primeraka i nalazi se u čuvenoj "1001 albums you must hear before you die"


Sve to nije mali uspeh za album koji, pored ostalih čuda sadrži i teškaše poput "Same deep water as you", "Prayers for Rain" i "Homesick" čije slušanje u nizu čini da se zaista dezintegrišeš. To najčešće nije ono što ti komercijalno uspešni albumi rade.


The Cure
su postali popularniji nego ikad, Tolharst je napustio bend tokom snimanja a bend je počeo su da svira po stadionima ali od tada se, sasvim polako, raspada već dvadeset i devet godina. 
(Na neki način Smit je bio u pravu za to o dometima do tridesete godine života.)

*

U to vreme u Beogradu je postojao i grafit CURE VOLE CURE. 

Zahvaljujući ugovoru koji je tadašnji PGP RTB imao sa izdavačkom kućom Polydor - Disintegration je relativno brzo stigao i do nas kao kaseta i vinil i tako mi pomogao da leto 1989. prođe u stanju smrtonosne zaljubljenosti u osobu koju sam ja upoznao kada sam imao 15 godina i od koje sam se dugo oporavljao, ali pred kojom nisam imao strah da puštam "... How ever far away, I will always love you" a da ne izgledam kao kompletni idiot. 


Zahvaljujući tom istom ugovoru Disitegration je bio i jedan od prvih 'kompakt-diskova' koje je mučeni PGP objavio nešto kasnije a u vreme kada se čitav taj biznis sa diskovima tek uhodavao zahvaljujući proizvodnji koja je bila van Jugoslavije i koja je bila toliko ažurna i organizovana da su na diskovima pod imenom The Cure stizali kojekakvi rariteti poput bootleg izdanja koncerata Pink Floyd! :)

Taj CD i ja smo proživeli svašta zajedno, uključujući selidbe, česte "preprodaje" dobrog dela fonoteke radi kupovine nečeg novog, kao i stotine smena na radiju.
Bio je u torbi sa diskovima i kada sam znao da neće ići u etar.
Sada stoji na polici, pomalo nagreban ali ponosan među pedesetak izabranih koje ću uvek čuvati. 


Dvadeset i devet godina kasnije ovaj album i dalje zvuči veličanstveno. Iako mnogo stariji od godina koje je Smit imao kada je pisao sve te pesme - i sada na slušanje "Pictures of You", "Homesick", "Love Song" "Last Dance" ja nemam ponovo šesnaest ali se ne bojim se da pevušim stih "... I will always love you...", budem zaljubljen, raspadam se i ponovo sastavljam, mrmljajući 
"I'm so glad you came,
I'm so glad you remembered, 
To see how we're ending our last dance together".

Pesme koje ti znače i imaju smisao i težinu nakon toliko godina preslušavanja su neverovatno važne, zato što su malobrojne.

Disintegration je objavljen na današnji dan pre dvadeset i devet godina.
Sada je već sasvim sigurno da ovaj album lepo stari i da nema razloga da se plaši tridesetog rođendana.



Tuesday, 1 May 2018

Mehmed Begić: "Vrijeme morfina" [preporuka za čitanje]

"Vrijeme morfina" u društvu koje mu prija: Šodan, Karver, Tomaš, Dajer i Keruak.

Ne umem da prepričam boju glasa Lenarda Koena.

Mogao bih pronaći nekoliko adekvatnih prideva za zvuk Četa Bejkera ali oni zapravo ne bi bili adekvatni zato što je to zvuk, stanje, eter, Bejker i vibracija vazduha te postoje stvari koje ja ne umem da pretočim u reči.

Nikada ne bih umeo da pišem o promeni grada u kojem živim i okretanju života naglavačke, odlasku na drugi kontinent, druga mora i pod druge zvezde a da izbegnem patetiku. Srećom, evo pesnika koji to ume, a ume da udari i glavom o patos kada je potrebno.

Ne umem da razapnem dušu na štrik za veš i ostavim je da se suši na suncu i uvija pod pogledima stranaca.

Ne bih imao hrabrosti da pišem Nini Simon, plašio bih se da bi mi njen odgovor mogao stići kroz neki snimak iz šezdesetih.

Sigurno se nikada ne bih setio da mačku nazovem Stramer - 
"po čovjeku koji je znao sve o nožu u leđa
sa strane koja nije oštrica". 


Opet srećom, do mene je došla knjiga jednog koji ume sve to i koji je uradio i više od toga.

Zato što ja ne umem da pišem o poeziji - pokušao sam da ti zagolicam pažnju da bi se glasnije čula dobra vest! Zbirka pesama Mehmeda Begića "Vrijeme morfina" konačno je objavljena u Srbiji. Kako su njegove prethodne knjige do nas stizale poštom ili incidentom, ovo mu je prvenac na našem terenu.

Bilo bi dobro da budem precizniji na temu ovog pisanja o poeziji.
To što ne znam verovatno dolazi od stava da o poeziji nema šta da se piše, kao što nema šta da se piše o pominjanom Koenovom glasu. To ti ili pomera unutrašnje organe ili ne i tu je kraj svakog razgovora. Znam da se Mehmed slaže, jer u jednom intervjuu kaže: "Ono što osjećaš dok čitaš poeziju, jedina je istina."


O Meši sam već pisao pre nekoliko meseci, zato što su njegovi stihovi bili potka jednog opasnog muzičkog albuma >>  te zato što su priče koje objavljuje pod nazivom "Pisma iz Paname" >> meni jedno od omiljenih mesta na mreži.

"Vrijeme morfina" (Kontrast, 2018) je neka vrsta best-of izdanja, odnosno izbora iz njegovih knjiga objavljivanih prethodnih godina van Srbije. 


Zato što je izbor hronološki ređan, ova zbirka čini da pesnik 
raste pred tvojim očima, iz pesme u pesmu. Od tipa koji za sobom ostavlja nedoumice i strahove koji se tiču pesničkog zanata izrasta u pesnika koji se sve hrabrije suočava sa nedoumicama, strahovima, nadama i lepotom onoga što nosi na ramenima i vidi oko sebe. Mehmed koji će ti stegnuti ruku na početku knjige i Meša koji će te zagrljajem ispratiti na kraju zbirke nisu ista osoba. Ali nisi ni ti. On je sazreo a ti si proživela/o sitne sate pod nebom drugačijeg rasporeda zvezda, putovanja od kuće ka širokom svetu, lekcije sazrevanja, odrastanja i spoznaja o kojima Meša hrabro piše, znajući da nema boljeg puta do odgovora nego stalni rad: pitanje-pisanje pitanje-pisanje pitanje-pisanje.

Poezija koja nastaje takvim procesom destilacije je predivna i strašna.

Da te ne ubeđujem više ja već poezija, evo su tri trenutka iz "Vrijemena morfina".
Knjiga je stigla u knjižare, stiže novi kontigent i u Beopolis >>, prva količina je rasprodata :)

*

NINA SIMONE 
Nina Simone volim te

znam da je prekasno
i ne postoji način da me čuješ
ali to nije važno
govorim ovo zbog sebe
govorim zbog boga u kojeg apsolutno sumnjam
govorim ovo zbog godina koje su mi oduzete
i ne postoji način da se to ikada ispravi
govorim zbog onih koji nisu odustali od štrajka
i vjeruju da nešto mogu promijeniti
iako znaju da je svijet jedna velika laž
i nema zastave ispod koje mogu stati
nema tog glasa niti alkohola
koji će stvari popraviti
Nina volim te
više od svih koji su te voljeli
volim te više od svih njih zajedno
i nemam pojma šta da radim
sa ovim što osjećam sada

TEG

Ljubav je teg od četristo dvadeset kila.
Visi na svakom drvetu, 

u svakoj je čaši vode,
svakom buđenju dok otvaraš kapke,
podižeš pogled, pripremaš kafu.

FIESTA


Kris Kristoferson mi je prišao u snu. Bio je zastrašujuće visok sa toplim očima koje traže povjerenje. Rekao je: "Prijatelju, tvoj pauk se kupa u meskalinu. " Bez razmišljanja sam odgovorio: "Samo tako zabava nikada ne prestaje". Nisam se stigao osmjehnuti pa sam zapalakao. U danima poput ovog noćne more ne dolaze u obzir.

*

p.s. Bravo druže, i požuri! Jedva čekamo priče i "Pisma iz Paname" u formi knjige! ;)



Friday, 27 April 2018

Noćurak o promenama i novim počecima :: Changes & New Beginnings

Neko će se ovog petka konačno dokotrljati do kuće i shvatiti da nešto mora da menja. 
Neko drugi će, razmišljajući o toj promeni, procenjivati za koliko bi pristao da pređe na tamnu stranu, iako je inflacija i ljudi se jeftino prodaju.
Nekima je lakše. Biće dovoljno da promene ulici kojom hodaju do posla, otkriće da u uličici pored kuće neko glasno sluša Šopena u osam ujutro i dani će im dobiti drugačiju boju.
Neko je već rešio da sve promeni i ovih večeri odlučuje o tome šta će spakovati u kofere: koji komadi odeće, knjiga, prošlosti i ličnih stvari su dovoljni da bi i u novoj kući na drugom kraju sveta sve bilo kao kod kuće, da promena prođe bezbolnije.
Promena je dobra. To znači da se ne plašiš.
Ovaj Noćurak je izdžikljao da te podseti da uvek nešto možeš da promeniš.
Neke pesme u večerašnjoj emisiji nisu samo o promenama, ali ih je dobro čuti u vreme kada se donose važne odluke.
Dan nakon snimanja ove emisije, shvatio sam da i mene čekaju.

Howlin' Wolf, Bettye LaVette obrađuje Dylana, Curtis Harding, Michael Kiwanuka, J.J.Cale, Johnny Cash, Wilco, Teenage Fanclub, David Bowie, Paul Weller, Black Box Recorder, Pulp, The Temper Trap, Prefab Sprout, The Style Council, Beck, Charles Bradley, The Beatles, Neil Young, Van Morrison, Jim James, R.E.M, Supergrass, Bright Eyes, The Smiths, Joni Mitchell, The Barr Brothers, The Rolling Stones




Friday, 13 April 2018

Aprilski Noćurak :: Džez i Džek Keruak [emisija]



Noćurak od večeras ima špicu! 

Ukoliko prepoznaješ šta se sve čuje u špici – a svaka kriška zvuka je izvučena iz pesama i filmova – evo i nagrade: ona ili onaj ko uspe da prepozna sve deliće i dojavi mi, ustupam joj/mu jedan čitav Noćurak,
ispunjavam muzičke želje, može i knjiga :)
Večerašnji Noćurak je napravljen od aprila, džeza i Keruaka. 

Sviraju i soliraju: 
Betty Carter, 
Bill Evans, 
Caterina Valente & Chet Baker, 
Cécile McLorin Salvant, 
Clifford Brown, 
Herlin Riley, 
Jack Kerouac, 
Lou Donaldson, 
Miles Davis, 
Slim Gaillard, 
Toots Thielemans...

Idemo!





Monday, 9 April 2018

Istanbul (crtice i sličice)

Foto: Aleksandra >>

Bili smo prekratko da bismo sebi mogli da kažemo da smo upoznali grad, to je sigurno nemoguće i za mnogo duže vreme. 
Prepešačili smo tek tridesetak kilometara lunjajući potezom od Sultanahmeta odnosno Aja Sofije do trga Taksim; izgubili se svega dva puta u uličicama oko Velikog Bazara; probali tek nekoliko vrsta kolača i premalo puta bili probuđeni jutarnjom molitvom. Uspeli smo da ga onjušimo, dobijemo osmehe dobrodošlice i pozive da dođemo ponovo. Od prvog susreta verovatno ne bi trebalo ni tražiti više.
Zato, neka ovoga puta sve stane u nekoliko fotografija i dve-tri sličice.

*

U grad ulazimo kasno, pre poslednje molitve, mrak je već pao na Istanbul tako da kroz prozore samo naziremo koliki je ovaj grad, ogroman.

Konačno, stižemo u prijatni Alilass Hotel na Sultanahmetu, spuštamo kofere i otvaramo vrata terase sa pogledom na Bosfor.

Iznad kvarta se u sledećem trenu pomešaju mujezini sa Aja Sofije i Plave Džamije, a iz hostela sa druge strane ulice nekoliko trenutaka kasnije počinju prvi udarci "She's lost Control", bas Pitera Huka se prepliće sa glasovima mujezina, galebovi se razbuđuju i pevaju, ja i dalje gledam ka Bosforu i shvatam da mi se zvuk ovog grada dopada i da mi prija, iako ga još nisam ni upoznao.

*

Sedimo u malom i simpatičnom Magnaura restoranu u koji odlazimo na preporuku momka iz hotela (koji nas i najavljuje tako da nas na ulazu čeka mali špalir osmeha), uživamo u zalogajima dok nam beskrajno simpatični Glavni Široki Osmeh & Visoka bela kragna objašnjava zašto je Duško Tošić važan, kako se u Turskoj pokazuje ko je "peder" a ko sila (Fenerbahče - Bešiktaš), srećan je što uspeva da nas nasmeje, brine o nama kao da smo mu stalni gosti već nedeljama, a njegov mladi konobar se pojavljuje i nestaje tačno kada je potrebno.

Shvatam koliko smo se odvikli od nenametljive ljubaznosti, koliko nam prija što su svi oko nas blago ili široko nasmejani i shvatam da ću pamtiti Istanbul po izuzetno ljubaznim ljudima.



Naš vodič kroz Aja Sofiju je mlada žena blago azijatskih crta i sticajem okolnosti nas dvoje smo joj cela grupa. Govori engleski uz čudan akcenat na koji se brzo navikavamo. Kada niže imena sultana i osvajača to čini sa mešavinom ponosa i blagog zazora. Kada pominje Ataturkovu odluku da Aja Sofija više ne bude mesto molitve već muzej njen glas se menja u duboko poštovanje. Ne zvuči kao neko ko izgovara isti tekst ko zna koliko puta dnevno. Neka naša pitanja je iznenade ali se zbog njih upušta u detalje koji nam otkrivaju zašto je Mehmedu toliko bilo stalo da bude Osvajač i da ga svi poštuju.

Tek kada smo se rastali shvatam da je nisam pitao za ime, 
budala.



Na putu od Sultanahmeta ka mostu Galata dva puta uspevamo da se izgubimo u lavirintu uličica: prvi put zbog skretanja ka Velikom Bazaru koji je mnogo manje strašan od očekivanog, drugi put zato što Nebojša ne rotira navigacionu mapu na telefonu a trebalo bi da to čini. Upadam u lokale i pitam za pravac, mlađi ne znaju odgovor, tako se moje pitanje prenosi u jedan - dva - tri - četiri koraka sve do najstarijeg u marketu koji će nam ljubazno pokazati pravac ali pokušati da nas odgovori od ideje da idemo peške.
- "It's impossible to walk that long!". 
- Ali to je samo nekoliko kilometara!
- Take a tram. It's easier.


Nagrada za sve hodače-istraživače su strašne poslastice.
Gdegod da uđeš: veliku poslastičarnicu nedaleko od Taksima ili malu 'porodičnu' radnju nedaleko od Plave Džamije - svaki zalogaj je kako treba, svaka stvar koju izabereš toliko dobra da si srećan što si baš to izabrao, iako sve vreme znaš da si otkrio tek mrvicu onoga što te čeka ili ti se nudi.

Izgleda da je takav čitav ovaj grad.
Vratićemo se.
Zanimljivo - bez obzira na neprekidnu buku, sirene, trube, glasove, lud saobraćaj, helikoptere, muziku, mujezine - ni u jednom trenutku mi nije zujalo u glavi.
Tinitus, izgleda, imam samo u Srbiji.


Bolje fotografije sa ovog kratko upoznavanja Istanbula su kod Aleksandre >>


Sunday, 1 April 2018

Aleksej Slapovski: "ANTIAPSURD ili knjiga za one koji ne vole da čitaju"


Apsurdno je da sam ovu knjigu otkrio sa deset godina zakašnjenja.  Apsurdnije je to što je nisam tražio. Negde sam video najavu prevoda jedne novije knjige Slapovskog, pitao u knjižari prvi put, raspitivao se u drugoj i trećoj nadajući se da ću je kupiti u prvoj zato što (apsurd?) volim da kupujem samo u toj jednoj; nekoliko dana kasnije se ponovo vratio, a Željka je odšetala do jednog ugla i donela mi ovu, objavljenu 2007, uz rečenicu "ako ga je Logos objavio, onda je on to stvarno."

Čitao sam je sa uživanjem, 
četrdesetak kratkih priča,
jurio kroz nju,
vičući (u sebi) još, još apsurda i antiapsurda!

I shvatao da je ne-prisustvo Harmsa na naslovnoj stranici apsolutno primereno.

Ne znam koliko je još primeraka ove knjige ostalo u Beopolisu >> i da li se u međuvremenu konačno pojavila i ta novija ali sam siguran da bi ti bilo dragoceno da požuriš i uzmeš jedan primerak, iščitaš i staviš na policu da ti svetli u ovom mraku i podseća da nisi
sama/sam
jedina/jedini
žedna/žedan
antiapsurda.


Pokušaću da te ubedim u to ovoga puta prekucavajući "teoretski predgovor" u kojem autor definiše šta je apsurdno a šta antiapsurdno, šta je život, Rusija, danas, a šta smo mi.

*
"Ljudi su gori nego što misle o sebi
i bolji nego što bi to želeli."

A. Slapovski, Iz nenapisanog

TEORETSKI PREDGOVOR

Često me pitaju šta je to antiapsurd, zato sam odlučio da odgovorim. (U stvari, niko me ne pita, ali meni se sviđa ta retorička figura.)

U životu, kao što je poznato, ne postoji ni apsurd, ni antiapsurd. Kad kažemo: "to je apsurdan predlog", posredi je nešto sasvim drugo. Najčešće to znači da nam predlog ne odgovara. Ili nam se nesviđa. Ili ga jednostavno ne bismo rado prihvatili. I tome slično.

A šta je to "apsurdan postupak"? Na primer, šef nam naredi da za jedan uradimo dan posao koji treba raditi tri dana. Ogorčeni smo, pola dana idemo okolo i govorimo kolegama: "Apsurd"! Zatim se prihvatamo posla i uradimo ga za preostalo pola dana. Pa gde je tu apsurd? Šef je postupio glupo, ali na svoj način razumno: ako nam daš tri dana, mi ćemo i raditi tri dana, ako nam daš jedan, uradićemo za dva. To što je dosta i pola dana, takođe nije apsurd, već posebno umeće življenja u Rusiji - da se nemoguće učini mogućim, samo da nas ostave na miru.

Ili: muž napušta mladu i lepu ženu i odlazi starijoj s troje dece. Po navici govorimo: "Apsurd"! A stvarno - to je ljubav.


Ili: žena porani, ide frizeru i dva sata se šiša i farba, manikira i pedikira, zatim ide u prodavnicu, kupuje novu odeću, zatim se vraća kući i počinje da tu odeću deo po deo proba, dva sata leži u kadri i kupa se u mirisnoj vodi, bira najlepše rublje, na kraju, predveče, spremna je: blistava, lepa, pobednica. Stiže on. Ona mu na pragu govori "Oprosti, više se nećemo viđati"! I zalupi mu vrata! Zatim sedi nepomično ceo sat, ne odgovara na zvonjenje i razmazuje po licu lepotu na koju je utrošen ceo dan. Apsurd? Nikako, samo obična životna priča (istinita, uostalom).
Itd. Primera je mnogo.
Kraće, apsurdom u životu nazivamo ono što nam se čini neobičnim, čega, reklo bi se, ne bi trebalo da bude. Ali pošto u životu biva sve, onda su naše tvrdnje neosnovane i apsurdne. 

Znači, u životu nema apsurda, ima ga samo u umetnosti.
U stvari, nema ga ni tamo. Dramski pisci i filmadžije, posebno, izmislili su komediju apsurda, a to je isto kao da kažemo: komediju komedije.
Mada neke razlike postoje. Ide čovek ulicom, spotakne se, pada, licem pravu u baru, vikne, ustane - komedija. Svi se smeju. Ide čovek ulicom, pada licem u baru, okreće se na stranu, nalakćuje se i kaže: "Meni bez šećera, ali s mlekom"! - komedija apsurda.

Apsurd u umetnosti imamo onda kada se neko ponaša ili nešto zbiva onako kako se ne očekuje, kako nije uobičajeno.
Umetnik na slici prikazao ljude za stolom s nogama naviše - apsurd. Ili jorgovan ima zelene cvetove. Ili brod plovi nebom. To isto na filmu. To isto u književnosti.

Na primer, kod klasika ruskog apsurda Danila Harmsa, gotovo istovremeno kroz prozor ispada osamnaest baba, a Koškin tek onako ubija Moškina. To je apsurd. Cilj je - ponuditi čitaocu nešto drugačije od onog što je ponudila okoštala književnost, a ujedno i život. Jer okoštala književnost je dozvoljavala da kroz prozor padne samo jedna baba, maksimum dve, i to sa ozbiljnim socijalno-psihološkim motivima. Ubistva se takođe dozvoljavalo, ali ono je moralo imati svoj razlog, morala se desiti u određenim okolnostima i moralo je imati posledice. I to je dosta za ceo roman (v. Zločin i kazna). Oponiranje životu sastojalo se u aluziji da ako desetine baba ne ispadaju svakog dana kroz prozor, ne znači da žive dobro. I s ubistvima nije bilo mnogo bolje, mada su tada ubijali, kako su mislile narodne mase, kako treba i koga treba.

Prolazile su godine. Apsurd se širio, ušao u modu. Gotovo je da cela umetnost dvadesetog veka, želeći da ide u korak s vremenom, težila apsurdu.

Ali, u sadašnjoj Rusiji to se pretvorilo u svakodnevno, otrcano. Zašto? Zato što je naš život na granici vekova postao apsurdan (Ne plašite, sećam se svoje tvrdnje da u životu nema apsurda, ali mi ne govorimo o životu uopšte, već samo o životu u Rusiji, u kojoj ima svega, onda kada nema ničega.) 

Prikazivati apsurd pomoću apsurda je apsurd! S umetničke tačke gledišta sasvim neproduktivno. zato sam u nekim svojim delima došao do metoda antiapsurda.
Šta je to? 

Objasniću.
18 baba pada kroz prozor, to je apsurd.
Jedna baba, ali rumena, zdrava, vesela, pomalja se kroz prozor i maše unuku rukom prateći ga u škoču, to je antiapsurd.
Koškin tek onako ubija Moškina.
Koškin tek onako daje Moškinu sto rubalja, to je antiapsurd.

Vi ćete reći: to nije istina! U životu se tako nešto ne dešava! U životu babe kroz prozor prete svojim unucima i viču na njih da će ih istući ako opet zalepe za pod njihove papuče i ako se vrate s jedinicama! U životu Kokošini tek onako ubijaju desetine i stotine Moškina, o tome više ni novine ne pišu, dosadilo im!

Nemam ništa protiv. I sam sam rekao: u životu je apsurd postao norma. Ali umetnost, po mom mišljenju (i to ne samo po mom), ne odražava, već preobražava život.
Postali su mi zanimljivi normalni ljudi - zato što ih u životu smatraju nenormalnima. I to, zapravo, nije ništa novo, književnost su oduvek interesovali neobični karakteri, a normalni ljudi sada deluju kao strašni originali. Objašnjenje je jednostavno: normalnog je sada manje nego nenormalnog, zato ono i izgleda nenormalno.
Ovde se, istina, postavlja drugo pitanje: a šta je uopšte norma?
Ali na ovo pitanje na datoj etapi razvoja života i umetnosti ne mogu da odgovorim.

1. maj 2005.

(Prekucano iz knjige "Antiapsurd" Alekseja Slapovskog, prevod Novice Janjuševića, objavio "Logos", 2007.)



Friday, 23 March 2018

Najdraže pesme prvog frtalja :: 2018 1/4



Iako već trideset i pet godina uši, srce i stopala pažljivo prate muziku, detektuju je i pale mi alarme – i dalje se pojavljuju stvari koje uspevaju da me iznenade.
U tome je valjda i lepota svega ovoga,
zato čistim uši sve ove godine.

Tridesetak najdražih pesama iz prve četvrtine godine sviraju & pevaju:


Brandi Carlile

Club 8
Cut Chemist 
David Byrne 
EELS
George FitzGerald Feat. Tracey Thorn
Glen Hansard 
Hookworms
Imarhan
Inara George
Jack White
Janelle Monáe
JB Dunckel 
Karen O cfeat. Michael Kiwanuka
Leon Bridges
Me'Shell NdegéOcello
My Baby
Nathaniel Rateliff & The Night Sweats
Nightmares On Wax
Paradise
Ravyn Lenae
Rostam 
Simple Minds 
Son Little
Son Lux
Sufjan Stevens
The Limiñanas feat. Anton Newcombe
TR/ST 
Tracey Thorn ft. Corinne Bailey Rae
U.S. Girls

... Neću ti reći ko je na mestu broj jedan,
u tome je valjda lepota radija ;)




Sunday, 18 March 2018

Film "Staljinova smrt" ili o (ne)namernoj aboliciji tiranina


"Agonija smrti bila je užasna. On se bukvalno na naše oči na smrt ugušio. U onome što je izgledalo kao poslednji trenutak, on je najednom otvorio oči i uperio pogled u sve nas koji smo se nalazili u sobi. Bio je to užasan pogled, lud ili možda ljutit i pun straha od smrti... Tada se dogodilo nešto neshvatljivo i stravično što ja do današnjeg dana ne mogu da zaboravim niti razumem. Iznenada je podigao levu ruku kao da pokazuje na nešto gore, a zatim je spustio kao da na sve nas baca kletvu. 
Taj pokret bio je neshvatljiv i pun pretnje. "
(Staljinova smrt, kako ju je opisala njegova ćerka, Svetlana)

'Izgubi Staljin lulu i kaže: 'Druže Berija, izgubio sam lulu. Pomozi mi da je pronađem.' Raziđu se, prođe neko vreme, Staljin javlja Beriji: 
- 'Sve je u redu, bila je ispod fotelje.'
- 'Nemoguće druže Staljine, trojica su već priznala zločin!' 
(Šala o Staljinu)

"(Njegova smrt) je najsrećniji dan u mom životu."
(Bulat Okudžava)

"Temeljni paradoks istorije Rusije sastoji se od toga što je Staljin uprkos svemu ostao pozitivan lik, narodni heroj. Staljin danas označava kult snage, čežnju za Carstvom, za redom, uvažavanje surovosti (...) Rusi se sumnjičavo odnose prema 'mešancima', ne priznaju 'svoje' u njima. A njega ne samo da su priznali, nego su razapeli sebe.
(Viktor Jerofejev)


U trećoj epizodi odličnog dokumentarca o savremenoj Rusiji ("A Journey Through Russia", 2008) Džonatan Dimblbi intervjuiše i Svetlanu Argacevu, aktivistkinju koja se zalaže da se Volgograd ponovo preimenuje u Staljingrad. Iako iskusan politički novinar, Dimblbi u toj sceni teško krije osećanja i još teže sprečava vilicu da radi sklekove:

Dimblbi: "Svetlana, za mene je ova ideja uznemirujuća. Zapravo, to je prilično užasno. Deportacije, gulag, nameštena suđenja, teror, milioni ruskih muškaraca i žena su umrli zbog njegovih odluka. A vi ga smatrate nekom vrstom heroja."

Argaceva: "On je heroj ne samo za mene već i za mnoge druge ljude. On je heroj za ljude širom sveta, čak i za ljude koji su mrzeli Sovjetski Savez i komunizam. Čak i Čerčil je rekao: "Mali ljudi prave male greške, veliki ljudi prave velike greške". Želim da kažem da su ti brojevi – "milioni i milioni ljudi", to je preterivanje. Nije samo Staljin kriv za to. Bilo je drugih ljudi iz njegovog okruženja koji su krivi. Mnogi ljudi su završili u gulagu zbog tih ljudi. Ne zaboravite: ljudi su ga voleli, on ne može biti čudovište."

Citiram ove raznolike svedoke, učesnike ili poštovaoce epohe, sluđen filmom Armanda Janučija "Staljinova smrt", koji je početkom godine zabranjen za emitovanje u Rusiji.
Višenedeljno iščekivanje završeno je mešavinom razočaranja, sluđenosti i ljutnje koju razvodnjavam čitanjem o toj zabrani. 
"Staljinova smrt" je zabranjena za prikazivanje iz potpuno pogrešnih razloga: ovo je, pre svega, loš film.
Naravno, film nije zabranjen zbog toga: protivnici ("komunistički poslanici i konzervativne javne ličnosti") grmeli su kako vređa "rusku istoriju", "ima elemente ekstremizma", "unosi zlu krv u socijalnu harmoniju koja je postignuta u ruskom društvu", "uvredljiv je" itd. Iako se sa poslednjim citatom slažem, ne slažem se sa zabranom, kao ni sa argumentacijom, te niko nije naveo da je ipak zabavno gledati Stiva Bušemija kao Hruščova i Majkla Pelina kao Molotova.
Spisak Janučijevih (ne)namernih previda je fascinantan. Ostavljam za sada otvorenim pitanje namere zato što je gotovo nemoguće da nije bio svestan šta stvara, ali je sasvim moguće da je znao zašto to radi, a to je publicitet, odnosno nešto medijske prašine koja će osrednje loš film učiniti zabranjenim i "opasnim".
U državi kojim se Januči bavi u filmu takve etikete dobijali su oni koji su bilo beležili istinu.
Janučiju je istina bila prekompleksna ili nepodesna; ili – jednostavno - nije "kalibar" za bavljenje ovakvom temom, te je posegnuo za krivotvorenjem činjenica. Konačni rezultat je, suštinski, užasan. Staljin je sveden na mrke poglede, latentno sejanje straha oko sebe ali kroz Beriju a ne svoje postupke. Ima jedan neobični muzički prohtev i onda umire, dok su oko njega prestrašeni šakali koje je vođina smrt ohrabrila na komadanje vlasti i međusobni obračun.  


Šta je sve Januči krivotvorio?

Zbog dužine ovog teksta ograničiću se samo na pikanterije kojima se publika najčešće smeje i prepričava ih, ne verujući da je to bilo moguće a koje je preinačivao (ili izbegavao da se bavi pravim uzrocima) zarad stvaranja "intrigantne komedije".

Prva je taj čuveni koncert. Simfonijski orkestar i pijanistkinja Marija Judina su odista svirali Čajkovskog, "Koncert broj 23 za klavir i orkestar" u studiju Radio Moskve. 
Nakon kraja prenosa Staljin je odista pozvao studio i javio da će poslati ađutanta po snimak, koji naravno nije napravljen, zbog čega je direktor radija u potpunom strahu naredio da se koncert odsvira ponovo i snimi i to pod palicom drugog dirigenta. No ta zgoda iz života zbila se devet godina pre Staljinove smrti, te je priča o "poruci uz snimak" koja prethodi Staljinovom moždanom udaru u filmu prilično loša izmišljotina.
(Uzgred, o životu pijanistkinje Marije Judine bi vredelo napraviti pošten film). 


Drugi detalj koji Januči u svojoj nedoraslosti priči propušta da iskoristi jeste taj kružok doktora koji su dovedeni da procene Staljinovo stanje nakon moždanog udara. 
Kako je Staljin tokom početka pedesetih proterao ili pobio poslednje učene lekare tokom montiranog procesa pod imenom "Zavera doktora" (a onog koji mu je 1950. rekao da mora da se više odmara i manje radi proterao u Sibir), njega 1953. godine više imao niko da leči (svaka sličnost sa Srbijom je užasavajuća). U državi su ostali golobradi studenti i nekoliko preživelih penzionera, koji su se plašili da izgovore bilo kakvu dijagnozu pred Staljinovim saradnicima, prepadnuti za svoje živote. 
Treća pikanterija je u filmu ispričana tek delimično: potraga za "devojčicom" sa kojom se Staljin fotografisao, a kakvu je trebalo pronaći za potrebe Centralnog komiteta nakon Staljinove smrti je u stvarnosti bila mnogo užasnija: roditelji devojčice sa originala proterani su u logore po "prijavi komšija da se hvale poklonima od Staljina". Četvrti momenat, u kojem film kolabira u potpunosti Berijina smrt, koja zahteva mnogo veći prostor, većeg reditelja i zaseban film.

Konačni razultat: Januči je pokušao da kraj tridesetogodišnjeg pakla spakuje u dvosatni film koji krase gegovi poput Hruščova koji dolazi na okupljanje partijskih drugova u pidžami ispod odela i Žukova koji je predstavljen kao da je upravo pretrčao iz "Inglorious Basterds" a to, jebi ga, ne radi.



Dostupna literatura, izjave svedoka, dnevnici pobijenih pisaca ili onih koji su preživeli teror dokazuju da je stvarnost života pod Staljinom i posle njega bila toliko tragična da se u nekim momentima odista graničila sa komičnim, odnosno gorko-smešnim, ali Januči nije tip koji bi tu strašnu smešu umeo da pretoči u film.
Evo jednog naivnog: Viktor Jerofejev u "Dobrom Staljinu" uokviruje to ludilo iz marta 1953. godine pričom o svom ocu koji "mora da
otkupljuje cveće po celom Sovjetskom Savezu za Staljinovu sahranu, tako da se na grob kompozitora Prokofjeva, koji je preminuo istovremeno kad i Staljin, nije bilo šta položiti."  

Koga zanima drugačiji pogled na stvari neka otvori fantastičnu "Autobiografiju Josefa Staljina" Ričarda Lurija (prevedena, objavio Clio 2003.)

O filmovima koje smatram lošim najčešće ne pišem, osim kada baš želim da ti uštedim vreme. Ne radim to ni zato što verujem da je loše praviti film koji će učiniti da se publika smeje tiraniji zato što tiranina smeh najviše nervira. Nije ni "Mein Fuehrer" sa Ulrihom Miheom uspeo, mada je časnije probao da bude smešan. "Predsednik" Mosena Makmbalafa je smešan koliko to priča o tiraninu u padu može da bude i to ne radi na silu. 

"Staljinovu smrt" pak smatram vrednim gledanja ne samo zbog Bušemija i Pelina već iz drugog razloga. Upetljan u manipulacije i pokušaje pravljenja smešnog filma Januči je učinio ogromnu uslugu Staljinu i njegovim obožavaocima: dao im je meso za tranžiranje, nahuškao Rusiju protiv sebe i tako kupio naklonost zapadne kritike, te je učinio verovatno najveću štetu time što ga je abolirao od zločina upirući prstom na njegove saradnike.

Zašto je sve to važno?
Nije daleko vreme kada će i lokalni diktatori biti "revalorizovani" sličnim zahvatima: kreće se od spomenika, kada to ne radi, onda se pređe na knjige, ubeđivanje "da nije znao šta rade njegovi", onda na red dođu "laki sadržaji", koji u suštini žele da dokažu da nije bilo loš on nego oni koji su bili oko njega te da smo loši mi koji nismo razumeli koliko je bila ljubav tih diktatora prema svom narodu. 

Ko ne veruje, neka se vrati na citat Svetlane Argaceve sa početka ove priče ili neka malo prošvrlja mrežom van 'kruga' odnosno 'bubbla' istomišljenika. Strašno je koliko ljudima nedostaje ljubav nemilosrdnog vođe i taj čvrst zagrljaj koji guši. I to uopšte nije smešno, niti je za ismevanje.

*


Trivia za kraj: Džefri Tambor, jedan od glumaca iz ekipe je nakon premijere filma osumljičen za seksualno uznemiravanje koleginica. U skladu sa tim, njegov lik je izbrisan sa postera i zamenjen. Stvar čini još zabavnijom vraćanje Berije na poster.
Izuzetan smisao za humor, zaista.