Sunday, 17 June 2018

Senke su sve drugačije (o knjizi "Idoli i poslednji dan")



"Ljubav nema početak. Misao o lepoti nema početak, zvuk nema početak, detinjstvo nema početak. Sve se skupi najednom, onda kada to niti očekujemo niti zaslužujemo, i desi se. Tako se desila i ova naša beogradska, zagrebačka, ljubljanska, pulska priča. Ona nema početak zato što bi onda morala da se završi, da ima jasan kraj nakon kog će početi da bledi, a ova priča nikada nije izbledela". 

(Ana Marija Grbić, početak knjige "Idoli i poslednji dan")

"Ako u ovoj knjizi tražite neku opštu istinu nećete je naći. 
U njoj ima nekih šest, sedam, osam istina i to je nekako jedino prirodno." 
(sa promocije knjige >>)

U društvu koje je već dugo lišeno organizovanog studioznog i pasioniranog pisanja o pop-kulturi pojava svake nove knjige posvećene muzici je važan događaj. U prethodnoj rečenici svesno koristim reč 'organizovano': premali prostor koji je u medijima ostavljen nekolicini autora tužno podseća na to koliki je nekada bio taj prostor i koliko nam kvalitetni autorski tekstovi nedostaju

Uprkos svima i svemu, s vremena na vreme sevne čudo.
Prošle godine je objavljena verovatno najbolja dokumentarna knjiga-o-muzici-i-epohi na ovim prostorima ("Ogledala Lune" >>) a nešto ranije "Rundek, između" >> pokojnog Ante Perkovića koja je pokazala kako se o muzici može pisati i sa muzičarima intimno pričati. Ove dve pominjem zato što su izuzetne, te su postavile nove standarde scene na koju je sada stupila "Idoli i poslednji dan".

Ana Marija Grbić se upustila u priređivanje ove knjige naoružana hrabrošću i ljubavlju prema pesmama Idola. Svesna da nije 'savremenik' benda (rođena je u godini objavljivanja "Poslednje mladosti u Jugoslaviji" Šapera i Krstića), da ne želi da proživljava tuđe uspomene kao ni da uranja u arhive, u uvodu otkriva da će se 'njen glas čuti što manje'. Takođe otkriva da je Krstić odustao od učešća u knjizi tokom autorizacije intervjua, te da smatra da priča o Idolima ne može biti zaokružena u jedinstvenu celinu. 
Iako je taj stav potpuno legitiman, zbog njega ova knjiga najviše 'trpi', odnosno nije dovoljna za razumevanje fenomena Idola. 

Sledi zanimljiva vožnja kroz karijeru Idola, pričana kroz poglavlja od strane Šapera, Zdenka, zatim dva člana Idola čiji su iskazi dragoceni zato što do sada nisu mnogo pričali – a to su bubnjari Kokan Popović i Boža Jovanović. Tu je i Branko Isaković koji je odmenio Kolara dok je ovaj bio u vojsci i koji otkriva neke zaboravljene kreativne ekscese benda, a sliku svojim pričama upotpunjuju i legendarni urednik 'Jugotona' Siniša Škarica, Goran Vejvoda, Nebojša Pajkić, genijalni pokojni Mile Pile Miletić (isečak iz intervjua koji je radio Nebojša Ristić), Petar Janjatović, Mihajlo Pantić, Dragan Papić i Boris Miljković
Kako Ana Marija Grbić nije uspela da intervjuiše Vladu Divljana pre smrti, njegov 'glas' se čuje kroz isečke iz nekoliko (premalo!) intervjua, prvenstveno iz 2003. i 2009. 

Zato što je Krstić na kraju odbio da njegovi odgovori budu deo knjige - on je sveden samo na ponavljanje ". . ." (doslovno, tri tačke). U nekim momentima je taj zahvat čak i zabavan, ali u nekim unosi konfuziju, zato što priređivač vodi priču dalje oslanjajući se na neke Krstićeve stavove ili iskaze koji su iz knjige očigledno izbačeni u poslednji čas. No, nakon Krstićeve izjave "Najbolje pesme Idola sam ja napisao" (2010 >>) te onakvog 'oproštaja' od Vlade Divljana (2015), te tri tačke ja, ipak, razumem kao zauzimanje stava. Nadam se da jesu.


U tom metežu glasova i informacija koje se često 'ne slažu' postoji nekoliko momenata u kojima je stav priređivača (ili barem dokument - arhiva, stari intervjui članova benda) ipak bio neophodan, ali ne samo zbog zauzimanja pozicije, već i zato što se odnos nekadašnjih Idola prema onome što su nekada radili očigledno promenio tokom godina. Oni malo stariji verovatno pamte intervjue koje su Vlada Divljan, Zdenko, Krstić i Šaper davali povodom desetogodišnjice razlaza benda (Vreme Zabave, 1994 >>), kao i Vladine intervjue po povratku iz Australije (1996), u kojima je bilo kojekakvih iskrica, odnosno gorčine - koja je vremenom promenila boju (što se najviše oseća kod Zdenka).

Ana Marijin 'glas' se u knjizi zaista jedva čuje i funkcioniše poput urednika vesti koji kratkim pasažima povezuje snimljene iskaze bez izražavanja stava, ali odsustvo komentara, kao i nekih važnih faktografskih elemenata koji će definisati kontekst u kojem su se neke stvari odvijale, pak, čini ovu knjigu zanimljivom prvenstveno onima koji imaju određena predznanja o Idolima, što je, ipak, šteta.


"Idoli i poslednji dan" je, kada sve ode u fadeout, knjiga vredna čitanja, bez obzira na manjkavosti.

Dolazeća premijera filma o Vladi koji priprema Mladen Matičević bi možda mogla da bude iskorišćena za neko dopunjeno izdanje ili ozbiljniju knjigu u kojoj bi se našla i arhiva intervjua, Krstićev ugao gledanja jer je on, na stranu jeftine provokacije koje sada izvodi, bio važan deo te priče.
Neka se senke i menjaju s godinama, važno je znati kakve su i kolike u određenom trenutku.

Idoli zaslužuju da priča o njima bude zaokružena.
To neće biti lak posao zato što što su Idoli bili jedinstven, multi-medijalni i neponovljivi pop-kulturni projekat/fenomen koji ne bi trebalo pamtiti samo po pesmama, iako su neke od njih najlepši komadi pop-muzike komponovani i otpevani na našem jeziku, ikada.

*

p.s. I lepo je konačno znati da je onaj zvuk tramvaja u "Rusiji" snimljen kod Očne klinike :)

*

Saturday, 16 June 2018

10 najdražih albuma [sve-na-jednom-mestu ;]

'Izazov' koji je ovih dana kružio mrežom me inspirisao da premotam trake i trenutke. 
I uživao sam u tome, iako me to ređanje najdražih albuma podsetilo na trenutak kada otvaraš bombonjeru: ne znaš šta prvo da uzmeš, ne znaš u kojoj poslastici ćeš najviše uživati, žao ti je kada dođeš do poslednje.

Ono što sam birao tokom deset dana juna ovde je sakupljeno na jedno mesto, izlistani po godinama otkrivanja, ne po važnosti.

1/10: KATE BUSH: Hounds of Love [1985]



Prvi na listi je proizvod čarobnjaštva i alhemije kojom se Kejt bavila tri godine. U miksetu sa 48 kanala je spakovala ne samo strašnu a zanosnu muziku, već i Hercoga, Rajha, Tenisona, Žaka Turnijea, strahove, snove i nade, Džona Vilijamsa, ćaleta i burazera, svi oni su direktno ili indirektno upetljani u stihove ili zvuk; Donald Saterlend i drugari Terija Gilijama su došli nešto kasnije da sve to ekranizuju i za MTV. Druga strana albuma, tzv. 'The Ninth wave' je i dalje najbolji zvučni zapis kosmosa za koji znam. Sloba Konjović je zavrteo prvi singl negde krajem leta 1985, Jugoton je album stavio u izlog nekoliko nedelja kasnije.
Trivia: "Hounds of Love" je po objavljivanju sklonio sa 1. mesta najprodavanijih UK albuma Madonin "Like A Virgin".
Čisto da se zna kome pripadaju presto, kruna i skiptar.

Ceo album dostupan za preslušavanje >>

2/10: THE CLASH: London Calling [1979]



Stramer i drugari shvataju da sistem može da se šutira i ukoliko ti cokule nisu natesno ušnirane. 

Album koji te uči da primaš udarce, sumnjaš u sve, i uzvraćaš šljage uz kez. U poslednjih nekoliko godina mi slušanje uvodih taktova "London Calling" stvara u grlu gorku ogromnu knedlu koju sve teže gutam. Onda sebi kažem: koji ti je kurac, nisu te još pobedili, samo su potplatili tipa zaduženog za ispisivanje rezultata na semaforu. I onda pređem na "Guns of Brixton".
Album dostupan za preslušavanje >>

3/10 HAUSTOR: Treći svijet [1984]


Mapa ostrva na koja se nikada nećemo iskrcati, kroki gradova skrivenih pustinjama, prašumama i uvalama; bedeker uglova, dvorišta i haustora od nas skrivenih drvenim kapijama i ulazima koji se oduvek zaključavaju. Uvod za otkrivanje Korta Maltezea, Bleza Sandrara i čitanje "Atlasa izgubljenih ostrva". Album čiji svaki 'šuš' i 'krc' čujem i dalje iako ga nisam slušao sa vinila barem dvadeset godina.

Trivia: Srđan Sacher, kičma "Trećeg svijeta" nedavno je na radio Yammatu emitovao dva 'dub' remiksa pesama sa ovog albuma. Ukoliko želite da me ucenjujete, nabavite sve što Saher krije na trakama.


4/10: TALKING HEADS: Remain in Light [1980]

Grupa odlično raspoloženih ljudi željnih eksperimenta upada u studio, izliva temelj-ploču muzičke eklektike gađajući se rifovima, Inoovom karticama sa zaobilaznim strategijama, i ritmovima Fele Kutija, neko krišom usporava master trake, neko drugi diže regler Dejvidu iza leđa, a ovaj se pravi da ne vidi.

"Remain in light" preslušavam već trideset i nešto godina, barem jednom mesečno. Kada na to dodam period manijakalnog preslušavanja, verovatno sam ga preslušao nešto više od 1000 puta. Bez obzira na taj broj, osećam da mi neke stvari i dalje izmiču i znam da će me na svako slušanje ponovo iznenaditi.
Ovih dana izlazi i verzija albuma koju je snimila Angelique Kidjo. I to zvuči zanimljivo!

5/10: DAVID BOWIE - Low [1977]

Naravno da bi izazov bio lakši da je dozvoljeno 20 albuma. 
Na takvoj listi bi Bouvi imao četiri, sve iz perioda 1976 – 1980.

Ovaj mi je, ipak, najdraži.

Slava, "kokain, biber i mleko" su protutnjali kroz njega, on je protutnjao kroz hipi fazu, glem-rok, rok-end-rol i soul, konačno je prebegao iz Los Anđelesa ("da ne bih umro") u Berlin, stavio šešir, pustio brkove i lunjao sa Igijem po klubovima.

Rezultat detoksikacije bio je Dejvid koji je govorio drugačijim jezikom, tekstovi su mu promenili formu, postali su kratki i repetativni, glas mu je prvi put bio umoran ali je konačni rezultat bio album koji te leči tenzijom, zaceljuje hladnim elektronskim spravama te čak uspeva da te ohrabri pesmama poput "Always crashing in the same car" koja apsolutno nije o ohrabrenju, nasuprot.

Kada bismo ovaj album uklonili sa mapa pop-muzike, muzika Evrope bi se pretvorila u ruševine.

Ceo album dostupan za preslušavanje >> 

6/10: PIXIES - Doolittle [1989]

Imaš šesnaest godina i misliš da već dosta 'znaš' o muzici. Onda shvatiš da zaokrugljeni pevač podvriskuje naziv filma Bunjuela i Dalija, zatim vrišti opis ključne scene a zvuk ti razvlači mozak u svim pravcima. Shvatiš da totalno uživaš u onome što upravo osećaš i da nemaš pojma o tome šta sve muzika može da ti uradi.

Ovaj je album školska demonstracija mogućih uticaja muzike na psihu i telo. Zato ga od tog prvog preslušavanja uvek imam sa sobom u nekom formatu, nosim ga poput leka za glavobolju, antidepresiva ili vitaminske bombe.
Ako svet pokuša da me tog dana saplete, ja mu uzvratim sa

"Everything is gonna burn/
We'll all take turns/
I'll get mine too."
Ceo album za preslušavanje >>

7/10: Ekatarina Velika - Dum Dum (ili o 1991.)

Proleće te godine proveli smo svirajući u atomskom skloništu na početku Beogradske ulice. Bubnjar Vlada je uspeo da ubedi stanare da nam ustupe taj prostor za vežbanje, mi ćemo se pridržavati kućnog reda i nećemo praviti gluposti.

Zahvaljujući nekom sticaju okolnosti i prijateljskim vezama Vlade i Srđe i Milana Mladenovića, negde u proleće su se u skloništu pojavili najpre i njihovi instrumenti a zatim i ceo bend! Umesto Bojana bas je preuzeo Miško Plavi, u toj postavi će uskoro svirati uživo prve pesme sa albuma "Dum dum".

Ne bih sada prepričavao moje smeteno 'Zdravo!' Milanu na vratima skloništa; ushićenje što delimo isti prostor i dan kada su oni došli ranije na probu te nam bili 'publika' na završetku našeg termina. Lakše mi je bilo da položim prijemni nego da pevam pred njima.

Za priču je važnije što su nakon njihovih proba na pojačalima ostajali tekstovi novih pesama. Tekstove smo, naravno, naučili napamet: nismo ih prepisivali, kao što nismo ni pipnuli njihova pojačala ili Markov set bubnjeva. No, problem je bio što smo, sada, dakle, znali šta će Milan pevati ali prisluškivanje njihovih proba kroz vrata skloništa nije nam pomoglo da otkrijemo kako to zvuči. Srđa i Vlada su uspeli nekako da uhvate jedan delić i onda su ga rasviravali u krug dok smo mi zamišljali šta je oko tog rifa. Nekoliko nedelja kasnije smo shvatili da je to bio rif za "Karavan".

Tekstovi za 'Idemo' i 'Zabranjujem' najviše su mirisali na barut i vreme koje dolazi.

*

- Počeo rat u Sloveniji!
- E u materinu!... Tiho na setuuuuuu, snimaćemoooo! Kamera... iiiiiiiakcija!

*

Vest o početku tog rata me zatekla na stepeništu kuće Milića od Mačve u kojoj su snimane scene za 'Tesnu kožu 3'. U to sam upao kao osamnaestogodišnjak zadužen za metlu odnosno da set bude čist; pomaže rasvetljivačima da postave reflektore na scenu i kada je potrebno vodi dvometarsku folk-pevačicu od šminkernice do seta. Ceo film je snimljen za 12 dana! Honorar je bio fenomenalan, toliko dobar da je potisnuo iz sećanja sve što sam gledao na setu tih dana i od zarađenih para se odlično provodio celog leta, iako više nismo svirali zajedno.

Početkom avgusta Ekatarina je održala prvi veliki koncert sa Miškom i Tanjom u postavi. Tada smo prvi put čuli - "Siguran", "Karavan", "Idemo" i, ako se ne varam - "Zabranjujem". U prašini Filmskog grada na Košutnjaku, pod mesečinom smo povezivali tekstove i muziku i shvatali koliko su te nove pesme... teške, ako je to prava reč.

'Dum dum' se pojavio krajem avgusta ili početkom septembra i vrteo se u vokmenu danima, bez pauze, iako nije zvučao savršeno. Imao je barem dve pesme viška, čudnu produkciju, te je kao i sve što je PGP RTB objavljivao imao onaj nepodnošljivo 'tanak' zvuk, zahvaljujući lošem granulatu koji su koristili za vinil i isto tako lošim trakama.

Ali, ko te pita za kvalitet vinila: domovina nam je već bila manja nego pre dva meseca i nastavljala je da se ubrzano kruni.
Četvrta godina srednje je počinjala, uskoro sam i ja bio na vratima vojnog odseka u kojem su mi pod nos tutnuli papir 'pristaje na produženje vojnog roka ukoliko se pokaže neophodnim'. Meni u ušima zvoni "... prijatan glas iz druge sobe se javlja i kaže da je počelo..."

Šta je bilo posle, nije važno za ovu priču.

*
Ne sumnjam da bi mi "Dum dum" bio podjednako važan i da nije bilo tih virenja u Milanove tekstove u atomskom skloništu u Beogradskoj ulici. Uprkos prethodnom albumu "Samo par godina za nas" i svemu što ga je pratilo, ja sam taj bend voleo i dalje.

'Dum dum' se pojavio u dramatičnom trenutku.
U poplavi govana koja je 1991. izbijala iz televizora, sa radija, iz novina, sa zidova, iz očiju razbuđenih oslobodilaca teritorija i njihovih tadašnjih vođa - gotovo svi putokazi koje smo razumeli i na koje smo učeni od malih nogu potopljeni su neverovatnom brzinom. Na vidiku nije bilo mnogo stvari ka kojima bi trebalo plivati a bilo je još manje onih za koje smo mogli da se uhvatimo da ne bismo potonuli.
U tom metežu podlosti - 'Dum dum' me podsećao da nisam jedini koji žvaće osećaj teskobe i očaja što je sve otišlo u pizdu materinu; ne jedini koji sumnja u vesti i ježi se dok mu tenkovi idu pored bloka u pravcu Hrvatske a komšije ih zasipaju cvećem.
Nisam bio jedini potpuno nemoćan.
Imao sam dokaz da nisam jedini koji se opire.

'Dum dum' je po atmosferi i tekstovima bio potpuno drugačiji od 'Samo par godina za nas'. Milan je otresao stihove od metafora, što je, verujem uradio iz želje da ne bude tumačen – nego shvaćen, jer imao je da nam saopšti nekoliko važnih stvari na temu borbe, slobode, opšte podlosti i bolesti. Odustali su od 'simfo-roka', njegova gitara je ponovo postala kičma benda a klavijature Magi čule su se manje nego ranije.

Na omotu je bila ta strašna slika i možda je to 'privezano srce' čak i strašnije od pištolja uperenog u slepoočnicu; spot u kojem obogaljeni igraju tretiran je na TV programima poput neprijatnosti koju je bolje izbeći.
Zbog svega toga - 'Dum dum' nije rikošetirao glasno koliko je trebalo.
Album je sleteo na prazan trg.
Neki su otišli u rat, drugi su se krili iza spuštenih roletni.

Tek nekoliko godina kasnije, u vreme prvog reizdanja, 'Dum dum' je naišao na razumevanje i odobravanje.
Bilo je, naravno, prekasno i za Milana i za nas.

*

Priča se otegla, ali ovaj album je zaslužio da se o njemu piše.
Pomagao mi je da nekako preživim barem jedan rat,
i mnoge poraze koji su usledili.

Od jednog komada vinila i muzike ne bi valjalo tražiti više od toga.

Ceo album za
preslušavanje >>



8/10: R.E.M - Automatic for the People [1992]

"Hey, kids, where are you?
Nobody tells you what to do..."

Neko je mudro primetio da je 'Automatic For the People' pun nostalgije ali lišen (jeftine) sentimentalnosti. Iako smo ovaj album i ja svašta prošli zajedno, od noćne straže na -15 stepeni do slušanja u srcu Mediterana, svaki put ga slušam kao da mi je prvi put pao u naručje, pevajući mi o onome što je najvažnije - a to je sada i ovde, taj trenutak koji provodimo zajedno.

I zato ga uvek uvek uvek uvek uvek slušam od prvog do poslednjeg tona, svestan da na njemu nema 'omiljene pesme'. Sve su podjednako dragocene, drage i važne.


Ceo album za preslušavanje >>


9/10: Suba - Sao Paulo Confessions [1999]

Već dvadesetak godina pokušavam da napišem tekst dostojan ovog albuma.
Ponekad, i samo ponekad, uteši me što ni drugi koji barataju rečima nisu uspeli da daleko odmaknu. Onaj koji se koristi ilustracijama je i dalje najbliži jezgru.

"Sao Paulo Confessions" je sve.

Šezdeset minuta eklektike i ljubavi pretočenih u muziku, ritam, do tada nerođene zvuke, frekvencije i nikada ponovljene akrobacije. Šezdeset minuta ljubavi prema Sao Paulu, drugoj domovini, novom jeziku, prijateljima sa kojima nema zajedničke istorije već postoji samo ono što upravo sada sviramo i nešto planova za budućnost, dobacujemo se jarkim bojama i kontrastima.
Ljubav prema tropima i Tužnim tropima.

I sve to nabrojano je tek deo onoga što je upalo u vir koji je Mitar Subotić Suba stvarao na svojim 'spravama', iz kojih ispaljuje note, sinkope, zezalice, zvrkove, cikade i harmonije u posebne orbite da skladno kruže, i nežno se očešu jedna u drugu, s vremena na vreme, ne u pravilnim razmacima.

Još jednom nisam uspeo da napišem tekst dostojan ovog čuda, ali sam vas možda nagovorio da ponovo preslušate album koji kao gumica briše sve vrste granica.

Ceo album za preslušavanje >>

10/10: Hurray for the Riff Raff - The Navigator [2017]


"...Ah, do your best
But fuck the rest,
be something."
Poslednji od deset albuma iz serijala najdražih je, po stažu - beba. 
Nastao je nedavno, odmah me snažno zagrlio i tražio da mu se na zagrljaj uzvrati. To mi se dogodilo sa ovim albumom na prvo slušanje pesme "Rican Beach".

U vreme kada se "The Navigator" pojavio počeo sam da sumnjam da mi je glava već toliko puna muzike da u nju više ništa ne može da stane: gotovo je, eto i meni se desilo, neki pokleknu već oko tridesete, ja sam izdržao duže; neki pričaju da tako isto dođe dan kada ode osećaj zaljubljenosti, zauvek. 

Kao što ne verujem njima, tako je "The Navigator" bio razlog da više ne verujem ni u tu prvu glupu tezu, da su prostori u glavi i srcu ograničeni. Ukoliko mi se neki zid čak i isprečio u glavi, ovaj album ga je razvalio.

Alynda Lee Segarra, dete Bronksa i ćerka Portorika, glas i srce ovog benda je u četrdeset minuta napakovala strašne komade muzike, pune prkosa, ljubavi i podrške - za potlačene, raseljene, razapete, uplašene, razočarane, one koje država ignoriše, za 'male ljude'. 
Neke od tih pesama te golicaju i tako teraju čak i da zaigraš protiv volje; neke te udaraju najpre besno a zatim sve slabije, sve dok se ne smire na tvom ramenu, a ti ne smeš da se pomeriš da ih ne probudiš, iako ste se tek upoznali. Ko ne veruje neka presluša barem "Palante", pretposlednju pesmu na albumu, najlepši spoj teksta i muzike koji sam otkrio u proteklih nekoliko godina.

"Palante" >> dolazi iz slenga Portorikanaca i znači "Samo napred."

Kraj liste.



Friday, 8 June 2018

Noćurak iz 1988 :: [radio] ::


Poslednja godina u kojoj nam imena političara ništa ne znače.

Prvo letovanje sa ekipom > prvo pijanstvo > prvo spavanje na plaži.

Prve 'Starke', 
prva godina u Prvoj beogradskoj, 
prvi odlasci prijatelja u daleki svet, iz kojeg se javljaju pismima i kasetama.
Koncerti Vlade Divljana i Mizara,
prašnjavi koncert Azre na Košutnjaku. 
Prva vijetnamka i prvi albumi Poguesa, Pixiesa i Cocteau Twins dolaze do nas, a nama uši i oči gladne svega!

Sve nas zove, sve se dešava istovremeno.

Sedamo u vremeplov, idemo u 1988.


Cocteau Twins
Cowboy Junkies
Danielle Dax
Haustor
House Of Love
Jane's Addiction
Joy Division
Mizar
Morrissey
Neneh Cherry
New Order
Nick Cave & The Bad Seeds
Peter Murphy
Pixies
Prefab Sprout
Prince
R.E.M
Siouxsie And The Banshees
Talking Heads
The Nits
The Pogues
Vlada Divljan
...





Sunday, 3 June 2018

"Knjiga zagrljaja", još jednom


Prvi put sam je pročitao pre nekoliko meseci. Čitao sam nakon nje mnoge druge, ali ovoj se vraćam gotovo svakog dana. Nakon preletanja kroz naslove vesti, ili na kraju dana, uzimam je sa police, brzo premećem stranice i tragam za zapisom ili pričom iz knjige koja odgovara svinjariji koja se upravo događa ili koju upravo najavljuju gromoglasnim, teškim naslovima koji stvaraju zaglušujuću buku.

Ukoliko pronađem odgovarajući pasus ili priču odahnem: sve je u redu.

Šta je tu u redu?

"Knjiga zagrljaja" Eduarda Galeana nije samo savršeni instrument za mapiranje skrivenih mesta na koja beže srce i snovi kada ih pojuri stvarnost. Ova knjiga je još bolji vodič kroz život pod presijom države, tehničko upustvo za život u diktaturi, hrestomatija tekstova za razumevanje ljudi koji se od užasa brane nezainteresovanošću, šifrarnik autocenzure.


Zato po knjizi tragam za istim modelima. 


Kada ih više ne budem nalazio, znaću da smo u novom poglavlju, da smo prešli crtu i da više ne pomažu ni knjige ni zagrljaji.


Svako malo je uzimam u ruke, 
sve sigurniji da ova knjiga ima dualnu prirodu. 


Kada je otvoriš i počneš da čitaš zapljusnu te čemer i gorki osmesi,
kada je zatvoriš počinje da radi kao štit, zagrli te.

Nabavi ovu knjigu,
drži je pored uzglavlja,
neka uvek bude u prostoriji u kojoj boraviš,
a kada izlaziš iz stana stavi je u ranac.

Dovoljno je debela da zaustavi metak koji ti je upućen.
Naravno da će napasti s leđa.


*

Prekucavam ti još tri delića iz "Knjige zagrljaja":


Birokratija / 3


Siksto Martinez je odslužio vojni rok u jednoj kasarni u Sevilji.
Nasred dvorišta te kasarne nalazila se jedna klupa. Pored klupe je jedan vojnik čuvao stražu. Niko nije znao zbog čega se kraj nje čuvala straža. Straža se držala jer se držala, i danju i noću, svakog dana i svake noći, i iz generacije u generaciju su oficiri prenosili naredbu, a vojnici je izvršavali. Niko nikada nije posumnjao, niko se nikada nije upitao, Ako se tako radilo, a oduvek se tako činilo, moralo je biti nečega.


I tako se to nastavljalo dok neko, ne znam koji general ili pukovnik, nije hteo da upozna prvobitnu naredbu. Trebalo je do dna pretražiti arhive. I posle mnogo pretrage se saznalo. Trideset i jednu godinu, dva meseca i četiri dana ranije, jedan je oficir naredio postavljanje straže pored tek obojene klupe kako nikome ne bi palo na pamet da sedne na svežu boju.


*


Kultura strahovlade / 6


Advokat Pedro Algorta mi je pokazao debeli dosije ubistva dve žene. Dvostruko ubistvo je izvršeno nožem, krajem 1982, u jednom predgrađu Montevidea.


Optužena, Alma di Agosto, priznala je zločin. Bila je u zatvoru već godinu dana; i činilo se da je osuđena da istrune u njemu.


Kao što je to bio običaj, policajci su je silovali i mučili. Nakon mesec dana stalnog batinanja, izvukli su joj nekoliko priznanja. Njene ispovesti nisu mnogo ličile jedna na drugu, kao da je zločin počinila na nekoliko veoma različitih načina. U svakoj od njih je bilo je drugačijih likova, slikovitih aveti bez imena i adrese, jer električna palica svakog pretvara u plodnog romanopisca; i u svima je autorka pokazivala okretnost olimpijske atletičarke, mišićavost vašarske snagatorke i veštinu profesionalnog ubice. Ali ono što je najviše iznenađivalo beše obilje pojedinosti: u svakoj ispovesti, optužena je s milimetarskom preciznošću opisivala odeću, pokrete, okolnosti, situacije, predmete...

Alma di Agosti je bila slepa.

Njeni susedi, koji su je poznavali i voleli, bili su ubeđeni da je kriva:

- Zašto? - upitao je advokat.
- Jer tako kažu novine.

- Ali, novine lažu - rekao je advokat.
- Ali to isto kaže i radio - objasnili su susedi. - I televizija!


*


Sistem / 1


Funkcioneri ne funkcionišu.
Političari govore, ali ništa ne kazuju.
Glasači glasaju, ali ne biraju.
Sredstva informisanja dezinformišu.
Školski centri uče neznanju.
Sudije osuđuju žrtve.
Vojna lica ratuju protiv svojih sunarodnika.
Policajci ne suzbijaju zločine, jer su zauzeti njihovim vršenjem.
Bankroti se socijalizuju, profiti se privatizuju.
Novac je slobodniji od ljudi.
Ljudi su u službi stvari.


*
(Eduardo Galeano, "Knjiga zagrljaja", prekucano sa stranica 56, 123 i 140, izdanje Službenog Glasnika, 2017, prevod Dubravka Sužnjević.
Još priča iz knjige prekucano je ovde >>




Friday, 25 May 2018

Noćurak od obrada, #5 :: Cover songs [emisija]


Sa pesmama je kao sa idejama. 


Taman pomisliš da je to – to i da nema dalje,
onda je neko uzme, pusti kroz sebe, grlo, glas, bas, žice ili bubanj i ona postane nešto novo.

Večeras Keziah Jones, Beck & St.Vincent, Angelique Kidjo, Florence & The Machine, Working Week, Valerie June, Wolter Wolfman Washington, MeShell Ndegeocello, Bettye LaVette i Keith Richards, A-ha & Ian McCulloch, Editors, Bat For Lashes, Amanda Palmer, Lykke Li, Prince, Frank Ocean... obrađuju pesme koje su napisali i proslavili Talking Heads, David Bowie, The Cure, Nina Simone, Cocteau Twins, Marvin Gaye, Elton John, Dinah Washington, Depeche Mode, Van Morrison (tačnije, on obrađuje samog sebe :), Bob Dylan, Tina Turner, INXS, Echo & The Bunnymen, The The, Depeche Mode, Paul Simon, U2, Jim Croce, The Pixies...


Dvosatno putovanje kroz drugačije verzije pesama koje dobro znaš počinje na klik.




Monday, 21 May 2018

Paolo Sorentino: "Nevažne tačke gledišta"

Paolo Sorentino,
pisac i reditelj, rođen u Napulju 1970.

Od prvog kratkog filma do prve nominacije za nagradu Kanskog festivala je stigao za šest godina.
Od te brzine mu se, ipak, nije zavrtelo u glavi. 


Toliko se puta tokom narednih godina peo na bine i primao nagrade da je ljude sve češće gledao iz druge perspektive.

(Namerno ne koristim "sa visine" zato što bi to bilo uvredljivo za osobu koja ima izrazitu empatiju prema karakterima koje kreira.)



Gledajući nas iz te perspektive, počeo je da crta rečima.

Karaktere koje stvara ponekad ubada u meko tkivo, ne iz zabave već svestan da želje srca i planovi sudbine retko i kratko budu u sazvučju, a onda se raziđu kada se srce umori.

Zabavlja ga da skicira ljude koji liče na nas. 

Pokušava da nas nauči da smo nevažni, koliko god bili unikatni. 
To čini nežno, uz blagi osmeh.

Upravo mu je objavljena nova knjiga - "Nevažne tačke gledišta" - kojom je dokazao da je brz u stvaranju i izuzetno pedatan u vivisekciji stvorenog, što je odlika velikih majstora i onih koji razumeju čemu služi umetnost.

Noću pokušava da spava ali mu teško uspeva. Ne može da utiša sve likove koje je do sada stvorio. Desetine njih stoje ispred vrata kasting agencije čekajući da iz knjige pređu u film.
Zapreti im da će ih kamerom i montažom razgolititi tako da će ih biti sramota, a oni se raziđu gunđajući.
Kada odu shvata da nesanica nije njihovo maslo.

Ponosan je na ovu knjigu i poslednje poglavlje počinje ličnom fotografijom (vidi gore).  Predstavlja se lažnim imenom: Setimio Valori, "amaterski reditelj kontraverznih filmčića" (strana 291)

*

Pišem ovako o Sorentinu, praveći se da umem da podražavam i misleći da razumem metod kojim je stvarao zbirku pripovedaka "Nevažne tačke gledišta", nedavno objavljenu na našem jeziku (Booka >>, 2018). Bezobrazno koristim isti postupak kojim se on poslužio da bih ti dojavio da je napisao najbolju knjigu do sada.

Ovoga puta Sorentino je iskoristio dvadeset i tri portreta prijatelja i fotografa Jakoba Benasija kao 'podlogu' za stvaranje fiktivnih likova, koje oživljava potezima brzim i lakim poput portret-majstora sa obale.

Daje im imena, karakteristike i sudbine a zatim ih baca u vis ili ukopava prema zaslugama i raspoloženju; plete priče o njihovoj krhkosti ne skidajući osmeh sa lica, i svog i našeg; zabavlja se u ulozi tvorca i uništitelja, ali kada uništava - to radi pažljivo, nežno.
Zato što sve vreme piše o nama i sebi.


"Nevažne tačke gledišta" funkcionišu kao književni omnibus koji vredi čitati polako zato što donosi čak i više uživanja (ili katarze) nego prethodne knjige ("Svi su u pravu", "Toni Pagoda i njegovi prijatelji", takođe objavila Booka), a spretnost kojom prelazi iz melanholije do slepstik komedije zaslužuje dugačak aplauz.

Na kraju čitanja ove knjige samo jedno pitanje ostaje otvoreno, jer je Sorentino na sva ostala već odgovorio.
Da li više volim Sorentina-reditelja ili Sorentina-pisca, i za kojeg bih se odlučio kada bih morao da biram?

Na sreću, obojica su još uvek vredni i sjajni,

ne pokazuju znake umora.

To je sve što je važno.

*

Uvodne stranice i prva priča dostupne su za čitanje ovde >>





Sunday, 13 May 2018

Branislav Nikolić (1969 - 2018)

Upoznali smo pre nešto više od dvadeset godina: pobedio je dva ili tri puta zaredom u kvizu koji smo radili na Radio Indexu. Znao je SVE i mnogo više od toga, naredne nedelje se pojavio na vratima studija, gledajući nas i hraneći pričama, informacijama i dobrotom kao što rade starija braća. 
Takav odnos smo imali do kraja.

Pisao je za online magazin Plastelin, sarađivao sa Severnim bunkerom, pravio dečiji kviz "Klikeri", bio potpredsednik MENSE.

Od januara počeo serijal tekstova "Odrastanje na 33 1/3" za Mladenovački glas, predivne priče, videlo se kako raste opaka knjiga od toga.



Na dan Banetove smrti Srđan V. Tešin je odnekud iskopao 'kako je on sebe opisivao': 


"Branislav Nikolić: Rođen je 1969. godine. Iz nepoznatih razloga završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu i već duže vreme radi kao sitni državni činovnik. Probao i radio svašta. U ranoj mladosti upoznao živog Tita i uspeo da slupa (bez kontakt ključeva) novog "fiću". Od tada pravi probleme nabeđenim autoritetima, a auto-škole zaobilazi u širokom luku. Iza sebe ima neke izložbe, performanse, radijske i audio egzibicije... Sarađivao sa "Severnim bunkerom" i LitKonom, a i još sa nekima... Potom se malo smirio, osmislio dečiji TV kviz "Klikeri" i za isti napisao scenario za nekih 500 snimljenih epizoda. Mangupi iz Plastelina su ga naterali da se vrati pisanju i zahvalan im je na tome. Tako započinje jedna nova legenda. Svaka bi ga majka za zeta poželela, al' ćerke su im problematične. Fizički egzistira u Beogradu. Svetlu budućnost čeka sa mutnim naočarima. Možda malo čudan, ali neodoljiv..." 


Svih ovih godina, sretali se slučajno po gradu ili ne - dobacivao mi je pakete sa muzikom, tekstovima, filmovima, delićima koji su ostajali ispod površine, skretao mi pažnju na razna čuda, podstrekivao me da pišem. 


U poslednjoj poruci koju smo razmenili pre nekoliko nedelja napisao mi je: ubledeo si, daj čuvaj se.

Ma... 


*


Jedna od Banetovih priča iz serijala "Odrastanje na 33 1/3".
Naravno da sam ih sve sačuvao.


*


ОДРАСТАЊЕ НА 33+1/3 (9)

„Хеј шоферу, кондуктеру /заустави враћам карту...“ Не, ово није прича из аутобуса који саобраћа на линији 493. Враћам времеплов у годину 1976. То је она иста година када сам кренуо у први разред основне школе, али ни о томе неће бити речи овде. Свашта се дешавало у тих првих осам месеци те године, тако да тим догађајима посвећујем почетак ове приче. Отац се решио на корак који ја својевољно никада нећу учинити. Решио је да полаже вожњу. Под инструкторском палицом најстаријег партизана Милосава Гајића [1] све је прошло без проблема. Убрзо је наша породица добила још једног члана. Дошао је из фамилије Застава, а од милоште смо га звали Фића, иако је његово крштено име било БГ 312-322. Но, не лези враже. Бејаше још један посетилац у породици. Он се одазивао на име инфаркт. Фића је стајао испед куће, чежњиво чекајући да се неко поигра са њим, док се пар метара даље његов газда опорављао од последица незваног госта. Но, комедијант случај је и овде уплео своје прсте. Волео мали Бане да се игра око Фиће и клиначки замишљао како га вози. Добри отац, да учини детету, понекад му је давао кључеве од кола (али само од улазних врата), да уђе мало, да окреће волан, и да виче врооом, врооом... И све би то било како треба да једног дана...Дотакну Бане мењач, пребаци га у лер и крете Фића Космајском улицом – низбрдо. Стискај кочницу, али ништа. Где дете да се сети да се ухвати за ручну. Све је било већ виђено да га неко покупи и испоручи на парцелу број 3, у ред 16-ти, или да се у најбољем случају заустави у подножју Дебељака. Но, бејаше и треће, спаносно решење ту. Пар метара иза Фиће, поносно је стајала, и рекла „даље нећеш моћи“ – бандера. Вероватно је та карма утицала да касније завршим као „бандераш“, а добри наш Фића нас је напустио тек 90их. Појели смо га у оно „сретно“ инфлаторно доба.
Две године касније (1978.) рођака је мало поболела и променила прапостојбинско пребивалиште моје фамилије за болницу у Крушевцу. Родитељи су упрегли Фићу, отишли у посету како је већ ред. И опет као опште место, у повратку, купише нешто и детету. Наравно да се знало шта ће дете да радује. Винил. Али овога пута било је изненађење. Није била то тек тако нека плоча. Ова је јединствена. Више је деловала као пакет. Имала је дебели картонски омот у коме се крио винил, али и албум са фотографијама. На корицама је писало Атомско Склониште Инфаркт [2] . Дакле, у унутрашњости албум (24 стране) са црно-белим фотографијама Тонета Стојка који је представио те подеране чупавце у разноразном постапокалиптичном окружењу. Ђуриште, првенствено. Више него обећавајуће. Сам винил ме није баш купио на прву лопту, али временом сам схватио његову вредност. Музички хард-рок класичан, али са сензитивном текстуалном нотом за коју је био задужен Бошко Б. Обрадовић (наравно да ово нема везе са Дверима). На прву лопту текстови су мало хипијевски наивни, али време је показало да су били изузетно пророчки. Додуше, мислим да заправо није ту било пророковања, но је човек само имао отворене очи и видео оно што нам следи. Кратак је овај текст да би се све то анализирало. Пратите фусноте, преслушајте и биће вам све јасно. Сада када размислим не би ја ту нити једну нумеру издвојио. Албум иде као целина. Иначе то је био други албум овог бенда. Први (који је мало касније набављен) „Не цвикај генерацијо“ [3] објављен је исте године и за њега сам већ помало знао пре Инфаркта јер се вртело пар нумера на ТВ-у. Углавном, Девојка број 8, Паклени возачи, Периферни времеплов, Без капута, Поморац сам мајко, Кинематограф нашег дјетињства,...вртела су се ова два албума довољан број пута да се и самој плочи заврти у глави од посла који је обављала. Бенд је иначе из Пуле и слабо да је био прихваћен северно од Уне. Но, публику и дан-данас имају на овим просторима иако је из првобитне поставе остао само басиста Бруно Лангер. Фронтмен бенда Серђо Блажић (преминуо је 1987.) био је прича за себе. Било ми је чудно зашто он седи на барској столици док пева, а онда сам сазнао да узрок томе болест. Још једно суочавање са смрћу као неминовношћу. Можда је и то део разлога зашто се не плашим сусрета са њом. А да ме је искушавала, то стоји. Има ту и још једна занимљивост. Ма колико овај бенд деловао опште народно прихваћен, једина обрада овог бенда потиче из дубоког мрачног андерграунда. Супернаут је обрадио Паклене возаче [4]. И мислим да са том обрадом ствари долазе на своје вредносно место.
Померам ову причу у годину 1986. и локацијски се селим у Будву. Отишли клинци на море да се мало проведу и иживе. Те године Љубиша Ристић и КПГТ организују Шекспир-фест. Моји другари нису баш били заинтересовани за позориште (сад би неки рекли – оправдано) али ја сам морао да провирим. Нашао сам карте за представу Тит Андроник. Оно што је битно за овај текст је да је представа смештена у „зид смрти“. Баш онакав какве сам виђао у детињству по луна-парковима и вашарима. Раде Шербеџија у главној улози, стандардно маестралан, али кулминација се збила тек након краја представе. У подножју зида Габор Ленђел цепа гитару, а по зиду смрти јури мотор где иза возача седи Раде Шербеџија и поздравља публику.
Ето одакле и слупани фића, и инфаркт и зид смрти и њено величанство бандера, на једном месту. Заправо, можда је живот само кратко раздобље између две смрти. Уосталом, живот је мушког, а смрт је женског рода. А зна се ко повлачи, a ко сече конце луткарског позоришта у ово време „паклених возача“.

„Два брата рођена / на зиду смрти /
да не верујеш / сопственим очима..."

Svi tekstovi iz serijala "Odrastanje na 33 + 1/3" dostupni su ovde >