Fragment iz knjige "Sapijens", Juval Noa Harari

"Iz politeizma nije nastala samo monoteistička religija, već i one dualističke. 
Dualistička religija priznaje postojanje dve suprotstavljene moći; dobra i zla. Nasuprot monoteizmu, dualizam veruje da je zlo nezavisna moć, koja nije stvorena od dobrog Boga, niti mu je podređena. Dualizam vidi svet kao bojno polje između ove dve sile, a sve što se događa u svetu kao deo te borbe.

Dualizam je veoma privlačan pogled na svet jer ima sažet i jednostavan odgovor na čuveni Problem zla, jednu od osnovnih preokupacija ljudske misli. "Zašto postoji zlo u svetu? Zašto postoji patnja? Zašto se loše stvari događaju dobrim ljudima?" Monoteisti su morali da izvode intelektualne vratolomije da objasne kako sveznajući, svemogući i savršeni dobri Bog dozvoljava toliko mnogo patnje na svetu. 
Jedno dobro poznato obrazloženje jeste da je Bog na taj način dao slobodnu volju ljudima. Da nije postojalo zlo, ljudi ne bi mogli birati između dobra i zla, a onda ne bi bilo ni slobodne volje. Ovo, međutim, i nije baš najjasniji odgovor, jer odmah povlači gomilu novih pitanja. Sloboda volje dozvoljava ljudima da izaberu zlo. Mnogi zaista i biraju zlo i, prema standardnom monoteističkom računu, ovaj izbor mora dovesti do božanske kazne u korenu. Ako je Bog znao unapred da će određena osoba koristiti svoju slobodnu volju da izabere zlo, i da će potom biti kažnjena večnim mukama u paklu, zašto je Bog stvorio tu osobu? Teolozi su napisali nebrojeno mnogo knjiga da daju odgovor na takva pitanja. Neki nalaze da su odgovori zadovoljavajući. Neki ne. 
Ono što se ne može poreći jeste da monoteiste uznemirava bavljenje Problemom zla.

Za dualiste, loše stvari se dešavaju čak i dobrim ljudima jer svetom ne upravlja sveznajući, svemoćni i potpuno dobri Bog. Postoji nezavisna zla moć koja se oslobodila u svetu. Zla moć čini loše stvari.

Dualistički pogled ima svoje mane. Istina, on nudi vrlo prosto rešenje Problema zla. Ali, on uzmiče pred Problemom poretka. Ako u svetu postoje dve suprotstavljene moći, jedna dobra a druga zla, ko donosi zakone koji upravljaju borbom između ta dva? Dve suprotstavljene zemlje mogu se boriti međusobno jer postoje u vremenu i prostoru i obe se povinuju istim zakonima fizike. Raketa izbačena u Pakistanu, može pogoditi svoje mete na indijskoj teritoriji jer isti zakoni fizike važe u obe zemlje. Kada se dobro i zlo sukobe, kojim opštin zakonima se oni povinuju i ko određuje te zakone?

Nasuprot tome, monoteistima ide od ruke objašnjenje Problema poretka, ali ne i Problema zla. Postoji logičan način da se uredi slagalica: da se zaključi da postoji samo jedan sveprisutni Bog koji je stvorio čitav svemir - i da je taj Bog zao. Ali, niko tokom istorije nije imao hrabrosti za takvo verovanje.

Dualistička religija cvetala je više od hiljadu godina. Negde između 1500 p.n.e. i 1000 p.n.e. prorok po imenu Zaratustra, bio je aktivan negde u Srednjoj Aziji. Njegova vera prenošena je sa generacije na generaciju sve dok nije postala najvažnija dualistička religija - zoroastrizam. Zoroastrijanci su gledali na svet kao na mesto kosmičke bitke između dobrog boga Ahura Mazde, i zlog boga Angra Mainjua, a ljudi moraju da pomognu dobrom bogu u toj borbi. Zoroastrijanstvo je bula uticajna religija tokom vladavine Ahemenida Persijskim carstvom (550-330 p.n.e) a kasnije je u doba Sasanidskog Persijskog carstva postala zvanična religija. Izvršila je veliki uticaj na skoro sve kasnije religije bliskoistočnih i srednjeazijskih područja, a nadahnula je izvestan broj drugih dualističkih religija, kao što su gnosticizam i manihejstvo.

Tokom trećeg i četvrtog veka nove ere, manihejska vera raširila se od Kine do Severne Afrike, a za trenutak se učinilo da će pobediti hrišćanstvo i preuzeti dominaciju u Rimskom carstvu. Ipak, manihejci su predali dušu Rima hrišćanima, zoroastrijsko Sasanidsko carstvo pregazili su monoteistički muslimani a dualistički talas je opaso. Do danas je preživeo tek neznatan broj dualističkih zajednica u Indiji i na Bliskom Istoku.

Uprkos svemu, rastući talas monoteizma nije u potpunosti zbrisao dualizam. Jevrejski, hrišćanski i muslimanski monoteizmi upili su brojna dualistička verovanja i službe, a neke od najosnovnijih ideja onoga što zovemo "monoteizam" su u stvari, dualističke po poreklo i po duhu. Mnogobrojna hrišćanska, muslimanska i jevrejska verovanja o moćnim zlim silama - poput one koju hrišćani zovu đavo ili Satana - mogu da deluju nezavisno, bore se protiv dobrog Boga, i naprave pustoš bez Božje dozvole.

Kako monoteisti mogu da prihvate takva dualistička verovanja (kojih, uzhred budi rečeno, nema nigde u Starom Zavetu?) Po logici, to je nemoguće. Ili verujete u jedinstvenog svemogućeg Boga, ili verujete u dve suprotstavljene moći od kojih nijedna nije svemoguća. Pa ipak, ljudi imaju očaravajuću sposobnost da veruju u protivrečnosti. Zbog toga ne čudi što milioni pobožnih hrišćana, muslimana i Jevreja, svi do jednog uspevaju u isti mah da veruju u svemogućeg Boga i u nezavisnog Đavola, što, između ostalog, nadahnjuje pozive na džihad i krstaške ratove.

Još jedna ključna dualistička ideja, posebno u gnosticizmu i manihejstvu, bila je oštro razlikovanje između tela i duše, između materije i duha. Gnostici i manihejci tvrdili su da je dobri bog stvorio duh i dušu, dok su materijal i telo tvorevine zlog boga. Čovek, prema tom gledištu, služi kao bojno polje između dobre duše i zlog tela. Iz monoteističke perspektive, to je besmislica - zašto praviti tako oštru razliku između duše i tela ili materije i duha? I zašto tvrditi da su telo i materija zli? Na kraju krajeva, sve je stvorio isti dobri Bog. Ali, monoteisti nisu mogli odoleti čarima dualističkih dihotomija, baš zato što su im pomogle da se reši problem zla. Tako da su te protivrečnosti na kraju postale tačke oslonca hrišćanskog i muslimanskog učenja. Verovanje u raj (carstvo dobrog boga) i pakao (carstvo zlog boga) takođe je bilo dualističkog porekla. Nema tragova tom verovanju u Starom zavetu, u kome se isto tako nikada ne tvrdi da duše ljudi nastavljaju da žive nakon smrti tela.

U stvari, monoteizam je, kako se to već dešavalo u istoriji, kaleidoskop monoteističke, dualističke, politeističke i animističke zaostavštine, skupljenih pod jedinstvenim božanskim kišobranom. Prosečan hrišćanin veruje u monoteističkog Boga, ali isto tako i u dualističkog Đavola, u politeističke svece i u animističke duhove. Teoretičari religije imaju naziv za simultano priznanje različitih, pa čak i protivurečnih ideja, i spajanje verskih obreda i službi preuzetih iz različitih izvora. To se zove sinkretizam. Sinkretizam bi mogao, u stvari, da bude jedinstvena velika svetska religija."

(Prekucano iz knjige "Sapiens (Kratka istorija ljudskog roda), poglavlje "Borba dobra i zla", Juval Noa Harari, str. 186-188, izdavač Biblioner, Beograd, 2014.)