Tuesday, 31 December 2013

13 scena iz 2013 :)

Umesto fotografija iz dana i nedelja borbe - 
sa katastrima, službenicama, sudovima, bankarima, agentima, proceniteljima, 
a nakon toga i prodavcima elektro materijala, vodoinstalaterskih pomagala, lajsni, laminata i ostalih čuda - ova zatamnjena fotka sa početka radova u stanu 
pokazuje kako zaborav polako prekriva sve te ale i bauke sa početka 2013. 

Naravno da je povratak Bouvija važan lični događaj. 
Trenutak koji ću pamtiti: 
8. januar 2013, oko 07.20h: prvi snimak nakon deset godina, niotkuda.
Početak useljenja. Na ruke - pa na deveti sprat. 
Unosili Kiza, Lav i ja, sklapali: Luka i ćale.
Otvaranje Aleksandrine izložbe "Pardon my low-res" u Kući kralja Petra.
Šest dana nakon useljenja.
Omiljena fotografija sa izložbe.
Tata Brana - ključni čovek svih radova u našem malom stanu, nosilac titule "Veliki majstor zemunske lože stolarskog reda" konačno odmara na promociji "39 pesama". Deset dana nakon useljenja proslavio sam 40. rođendan - u knjižari, na promociji sopstvene knjige. Dve najzabavnije nedelje u proteklih nekoliko... decenija.
"Bazar" i "Politikin zabavnik".
Još samo "Gloria"...
Lebdimo ka Skiatosu.

Plaža Potistika, Pilio, Grčka. Raj.
Septembar: Rovinj noću smiruje buku u glavi. 
Weekend Media Festival. 
Jedina reprezentativna fotografija "sa posla" iz 2013.
Oktobar: Maša, Duda, Srđa i ja učimo Petera Gabriela srpski, pre koncerta u Areni.
Te večeri je završena i priča o 40. pesmi.
"Gospodine, vi ste savršeno zdravi.
To što vas boli, steže i udara i stvara vrloglavice mesecima - to vam je od lude glave. Odmorite malo."
This must be the place.
Srećna Nova godina! :)
(figure napravila Ivančica)

.

Sunday, 29 December 2013

Jakarta: "San je jak " ('82-'88)

I

Još uvek se dobro sećam previše aritmičnog krckanja vinila na uvodnoj bas deonici "Piromanije", prekakanja ploče na kraju prvog refrena "Nebo je još plavo zbog tebe", kao i preglasnog šuma sa kasete na delovima na kojima je bio samo Igorov glas.

Toliko godina preslušavanja - sa krckavih vinila čiji je zvuk pred kraj strane albuma uvek prskao, zatim sa poslovično šuštavih kaseta PGP RTB-a, te konačno piratskih presnimaka koji su se mogli pronaći na Mreži a čiji zvuk i brzina obrtaja nikada nisu bili valjani - konačno uživam u remasterizovanim snimcima sa originalnih traka.

"San je jak" je dobar presek onoga što je Jakarta do 1988. snimila. Tu je i "Amerika" - prvi snimak koji su Igor i Jane pod imenom Jakarta objavili kao singl 1982 (Igor mi je otkrio sinoć kuriozitet da su "Amerika" i jedna stvar Discipline Kičme bile prve "domaće" pesme koje je Sloba Konjović ikada pustio u "Vibracijama" na Studiju B - "Ma kakve nagrade, kakav Oskar - Jane i ja smo bili pijani tri dana jer smo imali 4 minuta i 55 sekundi kod Slobe u "Vibracijama!")

Tu su i šest pesama sa besprekorno produciranog i odsviranog prvenca albuma "Maske za dvoje" (koji mi je i danas - uz "O,je" U škripcu, "Sva čuda svijeta" grupe Film i debi albume grupe Boa i riječko-zagrebačke Xenie jedan od najboljih uradaka jugoslovenske pop-muzike prve polovine osamdesetih) - kriške raskošnog popa koji su na prvencu svirali pokojni Jane i Miloš Petrović, te Igor, Čeja i Firči. 

Ponovno preslušavanje "San je jak", "Pozovi me", "Nebo je još plavo zbog tebe", "Piromanije" i studijske verzije "Spiritusa" deluje na glavu i srce poput ponovnog gledanja skeniranih i perfektno sređenih i uramljenih fotografija sa starih raspusta i kratkih letnjih noći - jer su u ono vreme, "Maske za dvoje" bile čest "noćni album", naročito njegova druga strana.

Uz tri pesme sa "Bombe u grudima" , ova kompilacija ponovo otkriva sjaj dva zamalo izgubljena bisera - singl verziju "Spiritusa", pesme koja i danas odzvanja glavama, srcima i etrom i pesmetinu "Osvojiću svet" koja je svojevremeno objavljena samo kao singl i koje se dobro sećam, iako je nisam čuo... predugo.

Kompilacija "San je jak" je od juče dostupna u prodavnicama u Beogradu i Novom Sadu (više informacija - ovde >>), ali to nije kraj ove priče :)

II

Sad više ne moram da ćutim :)
- od pre nekoliko dana i nakon te preduge pauze, Jakarta je ponovo u studiju.
Tamo gde su svojevremeno stali Igor i Jane sada nastavljaju Igor i Vuk, Janetov sin - takođe strašan muzičar.
Producent Saša Habić je ponovo za miks-pultom.
Nove pesme se već snimaju.
Na nama je da čekamo do proleća.
Zato što znam da san je jak, siguran sam da će biti maestralno.

U međuvremenu - nezaboravljena pesma.

Zvuči još bolje kada je slušate glasno sa CD-a, vozeći kroz Beograd noću.


.

Wednesday, 25 December 2013

300 čuda (koncert Velikog prezira u Domu omladine)

Sa FB stranice Velikog prezira
Ovaj tekst je tu da bi ostalo zabeleženo kako je Veliki prezir "spremio tuđe stvari, srce, dušu, sve" svima koji smo bili u Domu omladine u subotu.

Iako sam bio podalje od bine te ne mogu to i da dokažem - gotovo sam siguran da je Kole u nekim trenucima lebdeo iznad bine neprirodno dugo, dok nas je spuštao na pod rafalom 300 čuda od pesama kojima je već dokazao da je jedan od poslednjih iskrenih poeta i svirača na našoj muzičkoj sceni, neuplašen da na svakom koncertu zagazi još dublje u mutne i hladne vode. 

(Na spisku odsviranih pesama nedostajala je, ponovo, meni najvažnija - "Nikadjekraj", koju ćeš Vladimire Kolariću barem jednom odsvirati uživo, zar ne? :)

Ukoliko je Adrijana koja je snimala koncert za potrebe dokumentarca uspela da uhvati objektivom samo delić atmosfere koncerta, ti snimci će biti vanserijski.

"Zar ne?"


.

Sunday, 22 December 2013

Izložba "Živeo život 2" (ili "Kad bi svi vojnici na svetu gađali pasuljem, imali bismo raj na zemlji")

(Naslov pozajmljen sa oglasa koji sam pronašao u "Ilustrovanoj politici" s početka sedamdesetih na izložbi :)

Pre nekoliko dana je otvorena izložba "Živeo život 2" - obogaćena verzija one koja je proletos postavljena >> u bivšoj "Robnoj kući" u Knezu.

Nova postavka je osvojila prostor u kojem smo nekada, davno, davno, davno kupovali gramofonske ploče, prazne video kasete, "kasete za brisanje glave kasetofona", gumene radničke čizme, sijalice, lustere, kablove ali i escajg za dvanaest osoba - u prostoru bivše "Elektrotehne", koji je nedavno napušten od strane velikog svetskog modnog brenda a sada ponovo "vraćen korenima".

Izložba je otvorena do 28. februara 2014. godine.
Ima i viršli.
A dokumentarci koji se emituju u podrumu zovu da im se posveti čitav jedan dan.

Alex i Rastko u sedištima JAT-a putuju natrag kroz vreme.

Oglas, "Ilustrovana", sedamdesetih.

Rastko ponovo otkriva "Start".

Nekoliko igrača na opruzi i olovna loptica = stoni fudbal, dečački san.
"Tempo" sa Robertom Prosinečkim u pozadini.

"Tata, kako se ovo igralo?" - "Igralo se satima, sine".

Ko li je uz njih odrastao?

Ovaj Paja Patak je možda bio i moj.

Kaleidoskop. Zabava pre odlaska u ordinaciju iza.

"Sve što raste htelo bi da raste..."

Sa stare Tosce 10 sviraju i Laki Pingvini i Pejaković.

.
Štagod bilo, moja domovina je Jugoslavija.
Zemlja koja nije odbranjena lepotom.
.

Wednesday, 18 December 2013

Radostan dan! (hvala "Lemijevoj knjižari")

Trajala je ta potraga nekoliko meseci - po forumima, blogovima, serverima sumnjivog odnosa prema autorskim pravima i sajtovima koji se bave prodajom knjiga - "Mesto u mećavi", knjiga Aleksandra Žikića objavljena 1999, priča o životu Milana Mladenovića, za koju sam bio siguran da će se tokom naše selidbe pojaviti iz nekog ćoška ili neotvorene kutije.
Rezultat potrage: razočaranje i neverica.

Potragu sam zatim objavio i na Twitteru - i jedini rezultat je bilo nekoliko solidarnih retvita.

Jedan čovek ima primerak!
Ali, živi u Australiji i 
mogao bi da je skenira ovih meseci.

Konačno, podelio sam muku i na prešlicavanje stranici na FB.

* * * 


Ovog prepodneva, na mom stolu osvanuo je veliki žuti koverat, poslat iz "Lemijeve knjižare" za koju znam da je u Novom Sadu.


U koverti je, neočekivano, bilo "Mesto u mećavi" i vizit karta knjižare, "Lemijeve".



Ali, Milenko i ja se čak i ne poznajemo! 
Od pre godinu-dve se "pratimo" na FB, razmenimo po komentar, pozajmimo jedan od drugog ono što smatramo vrednim deljenja sa drugima.

U knjižari nikada nisam bio. 


Sada sam, pak, sasvim siguran da je "Lemijeva knjižara" moje omiljeno mesto u Novom Sadu. 
Puškinova 40.
Svakako ih posetite. Ukoliko su ovo imali na policama, ko zna kakve se još blaga tamo kriju!
Više o knjižari i univerzumu koji se krije iza njenih vrata dostupno je - ovde >>

* * * 

Iako se svakodnevnica trudi već godinama da me ubedi u suprotno - dobri ljudi su i dalje tu. Samo se nismo još uvek upoznali.


A dobra dela poput ovog šire lice u osmeh i "bacaju svetlo daleko", kako bi rekao Milan.


Hvala, od srca!



.

Sunday, 15 December 2013

"Knjiga utisaka" [preporuka]

(Bilo je zabavno gledati ih proteklih meseci kako jedan drugom prave lopovske da bi dohvatili jabuku koju će na kraju burazerski i podeliti...)

U skladu sa onim što se krije između korica"Knjige utisaka", pokušaću utiske da sročim na ovaj način:

Topla preporuka za poklon,
ili kada od svega želite da napravite otklon.

Zavirite u knjigu:



Saturday, 30 November 2013

Nick Cave & The Bad Seeds: "Live from KCRW" [preslušavanje]

Zabeležen tokom nastupa benda u KCRW studiju (Los Anđeles), pred malobrojnom publikom sa kojom Nik opušteno komunicira u pauzama pesama, sjajno odsviran (u bendu je ponovo i strašni Barry Adamson), opušten, ponovo uronjen u muddy waters, ali licem okrenut ka suncu.
Najbolji momenti: nove verzije dve pesme-ikone: "Stranger than Kindness" i "The Mercy Seat".
Album će zvanično biti objavljen 2. decembra, ali je već dostupan za preslušavanje.
Uživajte!




Friday, 29 November 2013

Uslovljavanje (nekoliko reči o rečima, Pavlovu, Staljinu i Berđajevu)

U danu čija me temperatura podsetila da odavno nisam čitao Štajnera i Kiša i koji je po sadržaju zaslužio da bude novo poglavlje sveopšte istorije beščašća (u nekim prevodima je ta istorija univerzalna, zavisi od izdavača) ponovo se vraćam tekstu Božidara Andrejića, nastalom u dijalogu sa Aleksandrom Milačićem, nekadašnjim dopisnikom iz Moskve, objavljenom pre desetak dana u "Danasu" >>
Tekstom špartaju Bulgakov, Jerofejev, Okudžava, Staljin, Pavlov i mnogi drugi.

Zastajem kod ovog poslednjeg imena, tri puta se vraćam na isti pasus:

"Akademik Pavlov je još 1927. godine primetio da je tragedija ruskih intelektualaca u tome što isuviše značaja poklanjaju rečima. 
Reč je zamenila stvarnost. 
To se prelilo na čitav narod. 
Njegovi refleksi nisu bili uslovljeni stvarnošću, već rečima."

Citirani akademik je Ivan Pavlov - nama najpoznatiji po "refleksu uslovljavanja", odnosno eksperimentima sa psima.
Pavlov, ipak, zaslužuje mesto u istoriji ne samo zbog naučnih dostignuća (i Nobelove nagrade), već i hrabrosti da se suprotstavlja Staljinu u godinama galopirajućeg ludila, ubistava i progona ljudi koji nisu verovali u dobronamernost osmeha ispod brkova.

Svetski priznat (dobio je Nobelovu nagradu još 1904.), onemogućen da napusti SSSR (Lenjin, a nakon njega i drugi lideri partije verovali su da su njegova otkrića upotrebljiva u eksperimentu stvaranja boljeg društva i upravljanja narodomPavlov se ponašao poput čoveka koji nema šta da izgubi. 
Gore navedeni citat (po svemu sudeći) potiče iz gnevnog pisma koje je slao Staljinu optužujući ga da sistemski obezglavljuje državu proterivanjem, ubistvima i uklanjanjem iz javnog života svih koji vrede.

Iako su mnogi stradali i za manje (Mandeljštam je, na primer, ubijen zbog jedne neobjavljene pesme >>), Pavlov je uprskos napisanim rečima ostao na funkciji direktora Instituta za istraživanja u kojem je radio. 
Ostao je živ.



Nekoliko godina kasnije, nakon ubistva Kirova, Pavlov šalje gnevna pisma i Molotovu.

Imao je 85 godina kada je napisao:

"Ne mogu da gledam u te postere bez podsmeha: "Živela svetska socijalistička revolucija, živeo Oktobar!". 
Vi nemate veze sa revolucijom, vi ste fašisti, i to veoma uspešni."

Molotov se nekoliko dana kasnije pojavio na vratima kabineta akademika Pavlova i pokušao da opravda poteze partije.

Ivan Pavlov je umro prirodnom smrću 1936, u 87. godini. 

Potraga za integralnim tekstovima Pavlovljevih pisama dovodi me do teksta Berđajeva >> iz 1915, u kojem se, između ostalog, bavi i odnosom reči i njihove prevlasti u odnosu na realnost.

Čitam sve to, tragajući za rečima koje će mi olakšati da razumem mehanizme uslovljavanja koje vidim oko sebe i ono u šta rečima pokušavaju da me ubede da Srbija jeste, 2013. godine.

A nije.
.
.

Sunday, 24 November 2013

Nils Frahm: "Spaces" [preslušavanje]

Gotovo je dve godine prošlo od kako se Fram ukazao pred nas dvestotinak koji smo imali sreće da saznamo i stignemo na koncert >> i urezao nam u sećanje sjajan nastup tokom kojeg je u sedamdeset minuta preparirao naše razumevanje sviranja klavira i muzike kao takve, a sve pod svetlom lampe koju svuda nosi sa sobom ("tako imam osećaj da sviram kod kuće").


Nakon tog koncerta Nils je objavio i odličan album "Screws" (download sa zvanične stranice >>), koji je odsvirao sa devet prstiju, jer je jedan nesrećno povredio; da bi ovog novembra, u pravo vreme, jer kasna jesen i zima jesu doba za slušanje njegovog klavira objavio i "Spaces", album na kojem se, po prvi put, ne oslanja samo na svoj piano.

Ovaj snimak deo prostora koji Fram osvaja novim albumom:



Dok ovaj snimak sa nastupa uživo preparira osećaj za prostor i vreme.


Album "Spaces" dostupan je za preslušavanje na ovoj adresi >>

Klik na Play promeniće pogled u hladnu noć kasne jeseni.
Ali, još svega dvadeset devet dana i dani će početi da se produžavaju.
Uživajte.
.

Tuesday, 19 November 2013

"The Partisan" (Leonard Cohen)

"Ova pesma potiče iz srećnijeg vremena, u kojem smo znali ko je naš neprijatelj."

(Leonard Koen najavljuje pesmu "The Partisan", 1975. godine)

Koen je o ovoj pesmi govorio mnogo puta - još od prvog izvođenja 1969, kada je i snimio, udahnuvši tako novi život pesmi napisanoj 1943. godine u Engleskoj, za vreme bombardovanja Londona. 
Koautori pesme bili su Bernard, član Pokreta otpora koji je pobegao u Britaniju i Ana Marli, kojoj je posvećena i knjiga "Trubadur otpora"

U jednom intervjuu je rekao da je peva zato njome podseća ljude na Španski građanski rat i borbu francuskog pokreta otpora, otpor kao takav.


Deset godina nakon što je snimio, pesma je postala himna pokreta "Solidarnost" u Poljskoj.


Četrdeset godina kasnije, Koen je i dalje peva, koristeći kao poslednji stih i dalje "Then we'll come out from shadows". Francuski original se završavao drugačije: 
"Nous rentrerons dans l'ombre", odnosno vratićemo se u senku, kada borba bude završena.

A borbi nikad kraja.

Vetar udara u prozore.




The Partisan
"When they poured across the border
I was cautioned to surrender,
this I could not do;
I took my gun and vanished.
I have changed my name so often,
I've lost my wife and children
but I have many friends,
and some of them are with me.
An old woman gave us shelter,
kept us hidden in the garret,
then the soldiers came;
she died without a whisper.
There were three of us this morning
I'm the only one this evening
but I must go on;
the frontiers are my prison.
Oh, the wind, the wind is blowing,
through the graves the wind is blowing,
freedom soon will come;
then we'll come from the shadows.
Les Allemands e'taient chez moi,
ils me dirent, "Signe toi,"
mais je n'ai pas peur;
j'ai repris mon arme.
J'ai change' cent fois de nom,
j'ai perdu femme et enfants
mais j'ai tant d'amis;
j'ai la France entie`re.
Un vieil homme dans un grenier
pour la nuit nous a cache',
les Allemands l'ont pris;
il est mort sans surprise.
Oh, the wind, the wind is blowing,
through the graves the wind is blowing,
freedom soon will come;
then we'll come from the shadows."

Friday, 15 November 2013

Zoran Crnomarković: "Pop priče"



"Temperatura u gradu je 0 stepeni, vazdušni pritisak 899 mb, vlažnost vazduha 52%, tiho je, bez vetra...”

Danas nemaš puno posla. Zato sediš sama u kancelariji i gledaš dan pod sobom. Ljudi, automobili, mostovi, ulice, trgovi sve otiče. Dan je bistar i to se jasno vidi. Negde u toj masi ugledaš i mene. Idem na pivo. Čisto dok se ne pojaviš i ne sedneš pored.

Naručujem crno. Slatka, smolasta pena lepi se po nepcu i usti-ma. Onda pogledam nagore, u sjajni dan. I tako ukrstimo vizure.

Na samom početku si se pojavila kao nekakva neprimetna sporedna uloga i zatražila moje srce. Rekla si: „Pozajmi mi svoje srce!” Tada sam mislio da će kratko trajati: zasitićeš se, ili ćeš ga razbiti kao staklenu igračku, ili ćeš mi ga prosto vratiti. Ali ne. Ispalo je potpuno drugačije.

Zato sam se u početku branio. Potom sam sebe ubeđivao da to nije ništa. Posle sam mislio da samo što nije prošlo. Na kraju sam uh-va-tio sebe kako priznajem da samo na tebe mislim i da ne mogu da iščistim glavu, kao „kad si ti u mojoj glavi oko mene svi su prozirni”.

A ti? Za svo to vreme ti si se igrala mojim pozajmljenim srcem. Nekada si mu i dopuštala da samo ode i da te ostavi. Ono ti se uvek vraćalo. Iznova i iznova. I tako do dana današnjeg.

Zatvaraš prozor, izlaziš iz kancelarije, spuštaš se strmim ste-pe-nicama u prizemlje, izlaziš na ulicu, hodaš, ulaziš u kafić u kome te čekam, prilaziš mi, ljubimo se, sedaš, ćutimo. Tiho je, bez vetra...

(iz zbirke priča Zorana Crnomarkovića - "Pop priče" (izdavač "Binder" >>, 2013)


* * * 

Ne dozvolite da vas naslov zavede. 

Kratke priče Zorana Crnomarkovića nisu samo – pop.
U mikrosvetu koji pažljivo osluškuje i raspisuje nizom kratkih, a veoma dobro skrojenih priča odzvanjaju i novi talas, bluz i džez.


Sinkope života remete snoviđenja i planove, rifovi i srce razgone oblake, a ritam naracije potvrđuje da je Zoran Crnomarković, iako mu je ovo prva knjiga pisac priča koje teku kao pivo niz grlo i ponekad učine da se oči zacakle.

Od dima, naravno.

Promocija Zoranove knjige održaće se u ponedeljak, 18. novembra u klubu Atom, u Dušanovoj broj 13 a od 19 časova.
Specijalni gosti na bini biće i bend Džasmin i Haubice.
Vidimo se tamo! :)

Sunday, 10 November 2013

Domovina se ne brani laptopom, postom i lajkovanjem... [o #lifestyleserbia projektu]

Nedavna pojava "projekta" nazvanog "Lifestyle Serbia" (link >>) je najnoviji dokaz da je "brendiranje Srbije" jedan od najomiljenih sportova i hobija naših sugrađana.
Reč "amaterski" u prvoj rečenici pre reči "sportova" nije navedena zato što ovo nije priča o amaterima već osobama koje zarađuju baveći se ovim hobijem. 
To su, dakle, profesionalci.

Da se odmah razumemo: ukoliko je svrha ovog projekta bila da svetu predstavi toponim u kojem, kao i u drugim delovima planete postoje sumrak, reke, oblaci, cveće, spomenici ljudima koji su strancima apsolutno nepoznati (te i nevažni, sve dok im se na valjan način ne ukaže na važnost određene istorijske osobe) ali i neverovatan broj ljudi obučenih/dizajniranih u potpunom neskladu sa državom u kojoj žive i koji po ceo dan piju kafu - ovaj projekat je u potpunosti ispunio svoj cilj! Ukoliko je cilj projekta bio i to da svetu predstavi toponim čiji stanovnici engleskim jezikom ne vladaju baš najbolje (što strancima može biti simpatično, ne sporim) - i taj cilj projekta je ispunjen, zbirom zanimljivih gramatičkih bravura. 

Na sajtu je i opis/ideja projekta:"Kampanja Lifestyle Serbia želi da pokaže mladu, urbanu Srbiju! Modernu i brzu, ali koja ne propušta da popije kafu sa prijateljima! Srbiju 21. veka, ali koja poštuje svoju tradiciju! Štaviše, šeruje je na Instagramu! Srbiju koja voli sunce i svoje reke, koja voli svoje planine, i koja zna da uživa u svakom trenutku! Srbiju koja zna da je život samo jedan!"

Nemam ništa protiv, ali čemu ovo tačno "služi, a uz to i ne radi", "da citiram "Mikijevu radionicu".

"Visit the Middle Age fortresses on Danube – true ladies always belong to castles."
Fotografija i prevod preuzeti sa ove stranice LifestyleSerbia projekta.
Jer, čak i da je sve gore navedeno zaista bilo cilj projekta, ostaje otvoreno pitanje: Zašto je ovo (od)rađeno/plaćeno? 
Ko je procenio da će ovakav koncept privući nove turiste ili promeniti sliku o Srbiji? Neko je procenio da će domaći turisti misliti bolje o državi u kojoj se bude svakog jutra? Neko je pomislio da će stranci, zavedeni ovim lajfstajl konceptom, iskrcavši se na tlo Srbije iz automobila, voza ili aviona i reći: "Hej, vidi, stvarno je kao na onim slikama!".

Jer nije.

* * * 

Najžući predstavnik žute štampe ovaj sajt razvlači po blatu već nekoliko dana, igrajući na skandalozno senzacionalno šokantno otkriće da je prava cena svega postavljenog na ovaj sajt više desetina puta manja od isplaćene, skrenuvši tako raspravu na potpuno pogrešan kolosek.
U odbranu autorki i cene projekta već je stalo nekoliko digitalnih gurua blogovima ili objavama na društvenim mrežama - ali to nije ključni problem ovog projekta.

Nije ovde problem finansijska vrednost projekta.
Da je jedan evro koštao - previše je.
Jer je besmislen.
Dokle god se ne urade neke druge, važnije predradnje.

* * * 

Uprkos brojnim kampanjama kojima je Srbija pokušavala da se "rebrendira", privuče turiste i izbriše iz njihovog sećanja ono što znaju o nama na osnovu naše novije istorije (link >>) raspoloživi podaci dokazuju da je od 2004. godine do kraja 2012. broj stranih turista koji Srbiju posećuje gotovo - identičan.

(Mogli bismo, naravno, sad da raspravljamo da li su sve te kampanje imale za cilj da privuku turiste Srbiju ili da "promene imidž Srbije u svetu", ali bismo u oba slučaja imali kao odgovor neuspehe koji su nas već koštali previše.
I para i vremena.)

Od sada već mitske kampanje pokrenute na CNN-u krunisane snimkom rumunske crkve i muzikom koja je Srbiju delocirala na bliski istok, do nedavne (odlične, ali prekratke) Soulfood Serbia kampanje - silni novci su uloženi u produkciju i emitovanje a izlazni rezultat je - kako bi Rambo Amadeus rekao - jedno te isto, jedno te isto.

Razloga za taj isti rezultat je, naravno, nekoliko, ali je ključni - prvi - najvažniji: šta smo i ko smo i kako se predstavljamo drugima?



Da objasnim problem plastično?

Ovog leta smo se automobilom vraćali iz Grčke. 
Odbijeni gužvom na prvoj benzinskoj pumpi posle granice sa Makedonijom, a na koju se upravo iskrcao sadržaj tri autobusa punim turista željnih korišćenja svih dva toaleta na istoj, produžili smo dalje.

A, da izvinete, priteralo me.
Zato što sam lepo vaspitan, nisam zakočio kraj druma i urinirao po domovini te bacao đubre kroz prozor.
Nisam tako vaspitan.

Jedan sat smo vozili od granice do Vranja, onim delom auto-puta koji je u izgradnji već četvrtu ili petu godinu, poštujući ograničenje brzine. 
Zatim smo ušli u Grdeličku klisuru, jedan od najprometnijih regionalnih drumova u Srbiji, u koji se slivaju tokovi iz Bugarske, Makedonije, Srbije (i, zapravo, svih onih koji putuju auto-putem ka jugu ili sa juga Evrope), poštovali propise, brojali kilometre i čekali, uzaludno, da na nekom od desetina zađubrenih stajališta ugledamo dva civilizacijska simbola: toalet i kantu za đubre.

Toalet se, konačno, ukazao na stotom kilometru od granice. 
Stanje istog je bilo ekvivalentno stanju toaleta na saboru u Guči, poslednjeg dana. 
Nakon pljuska. 
I epidemije tifusa.

To je Lifestyle Srbija za putnika kroz Grdeličku klisuru.
I to je slika koja ne-korespondira sa kampanjama poput ove. Štaviše, turista ima puno pravo da popizdi (da izvinete) što smo ga privukli fotkama prirodnih lepota a onda ga teramo da kenja (da izvinite, još jednom) po tim istim prirodnim lepotama, jer nema gde drugde.

I tu impresiju će svakako podeliti i sa prijateljima kada se bude dovukao do kuće.

* * *
Ovaj plastični, ali realan problem Srbije kao turističke destinacije ili države koja vapi za re-brendiranjem je ono što #lifestyle Srbija ne može da popravi, nikada.

Jer, turisti već dolaze i prolaze kroz Srbiju.
Iz nje odlaze ili izlaze nakrcani impresijama o musavoj zemlji u kojoj se putevi raspadaju (osetite tu egzotičnu razliku u asfaltu na graničnom prelazu između Hrvatske i Srbije) u kojoj nema bežičnog interneta na drumovima (u Makedoniji ih ima, na svakoj naplatnoj rampi), u kojoj nema klonja, valjane signalizacije, oznake ulica su ispisane pismom koje ne razumeju, hoteli su preskupi u odnosu na to što nude (što će biti i veći problem nakon povećanja PDV-a na hotelske usluge od 150%); čiji građani ne znaju najbolje strane jezike ali im se omakne da ponekog stranca umlate ili mu ukradu bicikl, o vozilima da ne pričamo. 

(Neki će otići iz Srbije sluđeni i ponudom splavova, koji nas re-pozicioniraju na mesto Kube Evrope: jeftino piće, egzotične a pristupačne žene, dobra klopa i etno-muzika. 

Ta dobro, ali - ukoliko ne želimo da nas vide kao Kubu Evrope, onda hajde da se ne pravimo da nismo, dokle god ne prestanemo to da budemo.)

Zato verujem da je svaki evro uložen u oglašavanje Srbije kakva je danas razumna koliko i loženje kamina novčanicama od 500 evra.


I zato sam siguran da bi i tih 45 evra (koliko "Kurir" tvrdi da je ovaj projekat "koštao") valjalo uložiti u sve drugo, samo ne u oglašavanje Srbije kao destinacije, sve dok ne popravimo i ne ispunimo elementarne uslove da budemo destinacija za bilo koga, a ne samo Visoke Predstavnike Svega i Svačega, koje ovde šalju po zadatku ili kazni.

A kako je za ovaj projekat isplaćeno mnogo više, i da ne bih bio isključivo negativan, evo malog spiska važnosti u koje je ovaj novac mogao biti uložen, a koje bi, ne biste verovali koliko brzo, zaista promenilo sliku o Srbiju iz perspektive stranaca, koje tako željno čekamo da ugostimo.

  • Toaleti na stajalištima uz drumove Srbije, dakle.
  • Kontejneri za đubre uz drumove Srbije, takođe.
  • Telefoni za pomoć na drumu? U Hrvatskoj i Grčkoj ih imate svako malo, vidljive.
  • Naučiti barem engleski, ako ne i još neki jezik (ko dolazi i prolazi kroz Srbiju najčešće? Znamo li?) one koji će se odazivati na pozive sa tih telefona?
  • Besplatni (od strane države Srbije plaćeni) časovi engleskog (i drugog) jezika za one koji su u kontaktu sa strancima. Čisto da se ne blamiramo prevodima (i na lifestyle projektu)
  • A onda ulaganje u dodatnu edukaciju koja će nas učiniti boljim, te samim tim i turistički privlačnijim:
    • da naučimo vozače u Srbiji da zakoče na pešačkim prelazima 
    • da naučimo vozače u Srbiji da signaliziraju da skreću
    • da naučimo taksiste u Srbiji da će izgubiti posao ukoliko lapaju od stranaca
    • da naučimo budale da će biti poduže u zatvoru ukoliko mlate strance
    • da očistimo đubre sa dokova reka, jendeka kraj drumova i ulica gradova
    • da napravimo drumove. Kako stranci da stignu do tih lepota koje oglašavamo?
    • da sa fasada oribamo svastike i poruke mržnje. I okrečimo te zgrade.
    • možda i popravimo zgrade uništene bombardovanjem pre 14 godina koje se nalaze u centru Beograda. Ili da od toga napravimo brend?
    • da na ulice vratimo čuvare reda da brinu o očišćenom, ukoliko je potrebno.
A ovo je samo delić onoga što nas čeka, ukoliko želimo da o nama lepo misle i da nas češće posećuju.

Tek kada uradimo taj deo posla - ima smisla lansirati projekte poput ovog najnovijeg, koji će onda svetu prikazati ono što zaista jeste Srbija, zemlja iskorišćenih prirodnih lepota, prijatnih ljudi koji mogu da pomognu ako je neka nevolja, u kojoj se dobro jede a toaleti su čisti.

Ukoliko želimo da to budemo.

Zato za kraj parafraziram čika Ršuma:

Domovina se ne brani laptopom,
postom, 
i fejvom 
i lajkovanjem.

Domovina se brani krvavim radom,
i lepim vaspitanjem.
.

Thursday, 31 October 2013

Preko svake granice

"Mi smo na granici, i nema povratka."
 (Milan Mladenović)

Najpre se teoretisalo o pomeranju granica.
Zatim je usledilo nekoliko činova narodnog delanja ka njihovom novom uspostavljanju.

To je pomeralo granicu ponašanja koje su oni koji su živeli u okviru naših granica pristali da tolerišu.
Čin po čin, sve dok se granica između činova više nije mogla videti.

I kako je sve više ljudi prelazilo granicu u ponašanju, rasuđivanju, zaključivanju i delanju, tako je sve više ljudi prelazilo granicu u jednom pravcu, ka prostoru gde fizičke granice nisu više važne ali sve druge granice - jesu.

Nakon dvadeset godina, granica u nas više nema ili ne znamo gde su - bez obzira na to da li pokušavamo da mapiramo fizičke ili one druge.

Verovatno nikome nisu potrebne.
Da jesu, trudili bismo se da ih definišemo.

Čuvara granica gotovo da više i nema, 
pomrli su ili oterani, 
proglašeni su graničnim slučajevima.

I sad poput doseljenika zabijamo ašov u ničiju zemlju, ograđujemo je i branimo kako umemo, pokušavamo da razgraničimo glupost, ludilo i bezobrazluk koji zavijaju poput vukova ispod naših prozora, čak i po danu, dok teoretišemo 
gde postaviti granicu preko koje više nikome nećemo dozvoliti da pređe.

Ova država me čini bezgranično gorkim.
Što nije moje prirodno stanje.
Državu ne mogu da menjam, 
sebe mogu.

Tuesday, 29 October 2013

Diane Birch: "Speak a little louder" [preslušavanje]

Iako se na sceni pojavila pre više od četiri godine sasvim dobrim "Bible Belt" albumom (prethodno je u lobiju jednog hotela ugledao i od klavira odveo Rodžer Nelson zvani Prince), Dajen je do više ušiju i očiju stigla tek narednim izdanjem - mini albumom "The Velveteen Age" na kojem je (briljantno) obrađivala pesme uz koje je odrastala, a među kojima su bili Joy Division, Piter Marfi (ovo poslušajte s-v-a-k-a-k-o >>), The Cure, The Sisters of Mercy, Echo and The Bunnymen, This Mortal Joil i Sioxsie and The Banshees - izbor koji bi bio sasvim uobičajen da je ovo priča o devojci koja je odrastala u Mančesteru ili Bristolu, ranih osamdesetih. No, Diane je rođena 1983, a način na koji je obradila te pesme otkriće da su njeni koreni ipak duboko u američkom tlu, ali će i postaviti pitanje - da li bi Dajen bila najbolji američki country vokal epohe da se rodila dve-tri decenije ranije?
Ona je, ipak, rešila da ne zazire ni od popa, soula, u nekim trenucima čak i gospela.



Dve godine kasnije Dajen ima novi album - "Speak a Little Louder", koji će je, valjda konačno, lansirati ka sazvežđu kojem pripada.
Za miks pultom, ispred i iza studijskog stakla sede razni majstori: producenti i svirači koji su radili sa Sharon Jones & The Dap Kings, Ejmi, Mark Ronsonom čak i Kleptonom. Na jednoj od pesama bas svira čak i Džon Tejlor (da, onaj, lepi iz Duran Duran) koji je zahtevao da svira na albumu.

Dejv Stjuart, Prins, banda iz benda The Roots i Stivi Vonder oglasili su da su njeni obožavaoci.

"Speak a Little Louder" krije nekoliko neverovatnih pesama. Raspinjuća "All the Love You Got"; "Pretty in Pain" koja kao da je pisana za Stivi Niks i čija struktura neodoljivo podseća na osamdesete; hitična "Frozen Over", te konačno "Unfucked" koju Adele ili neka slična nikada neće smeti da snime - delić su razloga za preslušavanje ovog albuma, koji je dostupan za preslušavanje u celosti.




Evo kompletnog albuma. 
Ukoliko plejlista ne radi, klik ovde > 
Slušati glasno.

.

Tuesday, 22 October 2013

"39 pesama" - uživo u sredu i petak :)

#1


Ukoliko ste planirali odlazak na Sajam knjiga - razmislite o sredi, 23. oktobru. 

Pored toga što sreda nije "porodični dan" na Sajmu, tog dana ću od 18h biti na štandu izdavačke kuće Booka >>

Nema čitanja priča. U planu je preslušavanje muzike, druženje i potpisivanje knjiga, ko želi.

#2





U okviru ciklusa tribina "Pop kultura" koje jedan od najboljih poznavalaca pop-kulture - Aleksandar S. Janković predano organizuje u Domu Omladine - u petak 25. oktobra od 19h pričamo na temu "Kulta pesama": "U novo doba, od Noela Kauarda, Berta Bakaraka, Kola Portera, Roberta Džonsona preko Elvisa, Bitlsa, Kinksa, Cepelina pa sve do Madone, Džastina Bibera, Kejti Peri, trominutne pesme su sveprožimajući fenomen kojim ljudi dele empatiju. Velike pesme su kao i veliki narativi epohe, sklone socijalnim, psihološkim, emotivnim turbulencijama u vanvremenskoj ideji da se menja svet. Nebojša Krivokuća je samo jedan od pisaca koji je sažeo svoje emotivne stranputice i katarze mapiranjem omiljenih pesama. Koliko su danas pesme velike i koliko značajne kao nekad?" 

U Domu Omladine neće biti prodaje knjiga, ali je knjižara Beopolis >> odmah tu, iza ugla :)

Vidimo se!
.

Sunday, 20 October 2013

Ry Cooder: "Priče iz Los Anđelesa" [knjiga, preporuka]

Čitanje prve knjige Raja Kudera donosi zadovoljstvo istovremenog gledanja noir filmova s početka pedesetih i čitanja romana prvog talasa američkih bitnika, dok u pozadini sve vreme odjekuju bluz, Tex-Mex i prvi akordi rok-end-rola.

Muzičari sa margine koji preživljavaju sviranjem po sumnjivim klubovima, krojači odela za meksikance, podvodači, tinejdžerke utekle sa srednjeg zapada u potrazi za slavom, prodavci oružja, lopovi, ubice, sitni biznismeni, bivši vojnici, nekadašnje femme fatales, žene prerušene u muškarce ali i Džon Li Huker i Čarli Parker - svi oni krstare Kuderovim pričama čiji je narativ tečan poput njegovog sviranja: melodičan i istovremeno čvrst, sklon obrtima, kratkim vatrometima ali i tamnim tonovima koji probijaju iz prič epohe posle Drugog rata, vremenu Kuderovog odrastanja pod suncem Kalifornije.

Kuder je ovu, prvu knjigu objavio u 64. godini i dokazao se kao odličan pisac. 
Ali ne znam da li bi bilo bolje da se ranije posvetio pisanju jer bismo u tom slučaju gotovo sigurno ostali uskraćeni za neki od albuma čiji su tonovi odavno duboko u našim glavama i srcima.

Ovo je odlomak iz priče "Ubih me, por favor" (1952)

* * *
U lokal je ušao muškarac. Stajao je i posmatrao binu.
Crnac, oko metar i šezdeset s platformama, u zelenom odelu i sa zelenim šeširom čvrstog oboda. Videlo se da je ozbiljan i da nije pijan. Džoni je mahao rukama tražeći aplauz. Filipinci su udarali čašama o stolove.
Muškarac se okrenuo ka meni. "Je l' ovo mala tebi pripada?" Glas mu je bio dubok i preteći i nekako neusaglašen s tim malenim telom; ali lice mu je bilo nenamršteno, a oči, teških kapaka, iskrile su hmor.

"Ja sam joj menadžer", odgovorio sam.
"Daću ti petsto." Posegao je u džep i izvukao svežanj novčanica veliki kao bala seba.
"Nije na prodaju."
"Sve ima cenu", rekao je. Beti nam je prišla.
"Bani, ovaj čovek hoće da te kupi. Šta kažeš na to?"
"Koliko nudi?" pitala je Beti.
"Ja sam Džon Li Huker. Imam ploču broj jedan u Detroitu. Ovde ne znam nkog. I samo zato što sam stranac, svi bi 'teli da me vodaju kô mazgu. Treba mi nekao da se izjadam." 

Izdvojio je još petsto dolara. "Imam baš veliki", rekao je gledajući u Beti.

"Bani Rej nastupa s Džonijem Dolorom i pet bolova, svake večeri", rekao sam.
"To je jedan Džoni previše", odgovorio je Huker. Popeo se na binu. Muzikanti su sedeli unaokolo, pušili. "Hej, gospodine gitarista", rekao je, "daj mi malo gitaru. Neću da je povredim."

Uzeo je gitaru i seo na stolicu. Spustio je mikrofon i obratio se publici.

"Upravo sada, odsviraću dobru stvar koja će biti hit, i hoću da je ukapirate i da je prihvatite, a zove se "Previše je Džonija".

Zavrnuo je čiviju na gitari. Počeo je iz E: čank-čank-a-čank-a-čank, dobujući obama stopalima ritam od pravilne četiri četvrtine. "Treba neko da mi pomogne za bubnjem! Ajmo!" viknuo je. Krenuo sam. Seo sam za bubanj i krenuo s laganim bluz ritmom kao pratnja. Du-ča-du-ča-du-ča-du-ča.
Glas mu je zvučao opako, i vukao te je da ga slušaš:

Previše je Džonija, koštaće te pameti,
da, previše je Džonija, koštaće te pameti,
život sam potrošio, i srećni dom odbacio
Kada prvi put u ovaj grad stigoh, hodao sam
              Centralnom avenijom,
čujem govore o Klubu zvanom Randevu
reših da svratim baš to veče, da, i kad tamo stigoh
rekoh, da, ljudi moji, baš se ovde provode,
              baš tako, znam!
Bugi!
Filipinci su prestali s ćeretanjem i počeli da slušaju. Semi je došla do kraja šanka i posmatrao binu. Beti je pažljivo motrila.
Mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom,
              ne znam sam ni ja,
O, da, Džoni, mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom ali ne znam
sam ni ja,
zato bolje da završavam,
jer mora se dalje ići, da.

Ispratio je zadnje reči na gitari: ka-čank-ka-čank-ka-čank-du-daaa, rekao "Hvala", spustio gitaru i sišao s bine. Prvi put sam čuo da reč hvala zvuči kao pomilovanje. Učinilo mi se da su Filipinci ovoga puta još jače udarali čašama o stolove.
Huker je odšetao do šanka i spustio dvadeseticu. "Barmen, hoću jedan skoč, jedan burbon i jedno pivo."

Semi me pogledao "Je 'l misli sve odjednom?"
"Rešaj ovamo", rekao je Huker. "Hoću da svi moji prijatelji popiju. Dok imam para, skoro svaki dan imam i prijatelja."
Filipinci potrčaše prema šanku. Skitnica u kaputu je stajao u dovratku i posmatrao. Huker uperi prstom u njega. "Daj mu kol'ko god 'oće da pije, ja plaćam. 
Daj mu ceo bokal, nema veze. 
Jer i ja jesam bio dole, a dobrog prijatelja nije bilo lako naći."



(Raj Kuder, odlomak iz priče "Ubij me, por favor", strane 110-112, prevod Uroš Tomić, objavila Geopoetika >>)


.