Preko svake granice

"Mi smo na granici, i nema povratka."

 (Milan Mladenović)

Najpre se teoretisalo o pomeranju granica.
Zatim je usledilo nekoliko činova narodnog delanja ka njihovom novom uspostavljanju.

To je pomeralo granicu ponašanja koje su oni koji su živeli u okviru naših granica pristali da tolerišu.
Čin po čin, sve dok se granica između činova više nije mogla videti.

I kako je sve više ljudi prelazilo granicu u ponašanju, rasuđivanju, zaključivanju i delanju, tako je sve više ljudi prelazilo granicu u jednom pravcu, ka prostoru gde fizičke granice nisu više važne ali sve druge granice - jesu.

Nakon dvadeset godina, granica u nas više nema ili ne znamo gde su - bez obzira na to da li pokušavamo da mapiramo fizičke ili one druge.

Verovatno nikome nisu potrebne.

Da jesu, trudili bismo se da ih definišemo.

Čuvara granica gotovo da više i nema, 
pomrli su ili oterani, 
proglašeni su graničnim slučajevima.

I sad poput doseljenika zabijamo ašov u ničiju zemlju, ograđujemo je i branimo kako umemo, pokušavamo da razgraničimo glupost, ludilo i bezobrazluk koji zavijaju poput vukova ispod naših prozora, čak i po danu, dok teoretišemo 
gde postaviti granicu preko koje više nikome nećemo dozvoliti da pređe.

Ova država me čini bezgranično gorkim.
Što nije moje prirodno stanje.
Državu ne mogu da menjam, 
sebe mogu.