Lefkada [deo drugi]

Pred svitanje, dok ribarske brodice lagano klize ka obali Lignija i jednom od najboljih ribljih restorana, nebo iznad Lefkade još uvek je puno putokaza ka mlečnom putu. Na ostrvu, kao i okolini, nema veštačkog svetla koje bi ometalo uživanje u nebu krcatom zvezdama koje tiho klize nebom iznad terase sa pogledom na potpunu bonacu. Tiha svitanja pripadaju spisku prednosti noćenja na istočnoj strani.
.
Nidri je mesto u kojem ćeš najverovatnije pronaći smeštaj: seoce čine dve paralelne "glavne" ulice i malo naselje u zaleđu. Prijatna marina oivičena je klubovima i kafićima jasno profilisane publike (iz jednog sjajno (ne)osvetljenog kafića puzi rani Tom Waits; u drugom, ukrašenog natpisom "Try to survive a night in here!" šiba AC/DC; iz trećeg Thievery Corporation; dok u četvrtom penzioneri igraju tombolu. Niko nikome ne smeta, svako grize svoju krišku letnje večeri), no sve to verovatno nije ideal kojem streme mlađe generacije, što je dobro. (Nidri, kao i kompletno ostrvo kao da nema "in" mesta, klubova i opcija za "ludu zabavu", kao što nema ni preteranu količinu porodičnih hotela i plaža. Verujem da najbolje noćne žurke zapravo prave kamperi na plažama na zapadnoj strani.) Red je spomenuti i posetiti gotovo neugledni, ali neprekidno krcati lokal gos'n Statisa – njegove božanstvene giros-pite te spasavaju uključivanja šporeta – tj. ideje da ima smisla bilo šta kuvati tokom odmora, iako si u apartmanu.

.

Idealno lociran na početku dugačkog fjorda, Nidri se ponosi i statuom Onazisa, koji je svojevremeno kupio jedan od ostrvčića u blizini i koji gledaš sa terase apartmana. To izaziva manji uzdah od činjenice da je ostrvo pored (Madouri) kupio Aristotel Valaoritis, pesnik. Ponoviću: pesnik koji je kupio ostrvo. Sad je uzdah dublji. A možda najveći uzdah izaziva priča o bakici koja igra pred publikom sa stolom na glavi, ali to je već druga tema, sekcija: izleti.

Iza Nidrija krije se neveliki, prijatni vodopad koji valja posetiti, ali i okupati se u njemu – što je moguće ranije, jer već od ranog prepodneva postaje meta radoznalih turista – kojih nema previše, ali klisura koja vodi ka vodopadu jednostavno svojom širinom i akustikom ne može podneti više od 20 turista, a da isti ne smetaju jedni drugima.

Grad Lefkas, najsevernija tačka ostrva zapravo je idealna baza za one namerene da prevrnu baš svaki kamen i zarone u svaki talas. U večernjim satima, Lefkas nije preterano bučan (u poređenju sa nekim drugim gradićima Mediterana koje znamo), nakrcan neverovatnim brojem taverni i kafića ali i prodavnicama prepunih neverovatnih drangulija – od kojih ne mali deo stvarno nisu ni kič ni prosti gipsani suveniri: u mnogima od njih rade dobrodržeće gospođe anglosaksonskog porekla - kratke kose, perfektnog akcenta i neočekivanih objašnjenja ("Sir, it's called Rosolie and you have to try – it taste like Christmas!"), očigledno davno oduševljene ovim delom Jonskog folklora, rešene da penziju i starost prožive upravo ovde.

Dnevni obilazak grada otkriva i neke ožiljke: iako je od velikog zemljotresa prošlo više od pedeset godina u mnogim delovima grada (kao i na celom ostrvu) mogu se naći kuće čiji su spoljni zidovi velike ploče rebrastog lima, prekrivenih istim takvim materijalom, premazanih mnogim slojevima farbe – a viđeni su i zvonici i gradski satovi postavljeni na gvozdene konstrukcije, verovatno "privremeno". Ipak – to, kao ni mnogi drugi rustični detalji prosto ne smetaju – jer Lekada je takva cela - sređena dovoljno da ništa ključno ne nedostaje, ničega da ne bude koliko ne valja. Lefkas je strateški važan i zbog ovoga: samo u ovom gradu postoje Spar, Marinopulos/Carrefour i Lidl – tri hrama čije se prisustvo možda ne uklapa u krajolik ali štede priličnu količinu novca – jer su osetno jeftiniji od radnjica po ostalim mestima.

Dosta o naseljima i civilizaciji, vreme je za plažu.

Odlazak na bilo koju od zaista esencijalnih plaža nemoguć je bez iznajmljivanja vozila, dobre volje i ponekad dobre obuće. Izaberi auto ne slabiji od 1.4 jer neki usponi, vreme će pokazati, jednostavno nisu lako savladivi. (Flashforward: Na vrhu uspona kod Atanija, kraj samog druma čiča od stotinu ljeta aplaudira svima koji se probiju do sela! Bravo!). Razmisli i o sledećem: Milos i Egremni, na primer, ne nude ništa od civilizacijskih komfora, tako da su sopstveni suncobran, cooler-bag/ručni frižider i hrana neophodni za celodnevnu nirvanu. Zapravo, celo ostrvo odiše prilično kamperskom atmosferom, te se tako valja i ponašati.

Ukoliko tragaš za totalnim mirom, prvu od većih plaža na zapadnoj strani ćeš izbeći: Katisma je velika i lepa plaža ali istovremeno i najposećenija. Zato se odmah nakon nje, niz drum otkriva Pefkulia – lepa, dugačka šljunkovita plaža, uvertira za mnogo veće egzibicije ovog dela Mediterana ali istovremeno i putokaz kuda uživanje na Lefkadi ide: ukoliko si nudista – budi. Ukoliko nisi – ne moraš. Ukoliko želiš da postaviš šator među četinarima kraj obale – uradi to i ostani danima. Ukoliko ne želiš – dobrodošao si kao gost: svaka od plaža duž zapadne obale ima svoje stanovnike – uglavnom klince kojima nije teško da s vremena na vreme dovuku do šatora kartone vode i piva i tu plutaju danima, zaboravljeni od hotelijera, agencija, turističke policije. Nikome ne smetaju, niko im ne smeta, plaža je dovoljno velika da se raspon između kupača može meriti desetinama metara - ako ste zainteresovani za nekakvu intimu, zaboravljeni pojam mnogih turističkih destinacija.

Odmah nakon Pefkulije, na samom obodu zaliva ulazi se u Agios Nikitas, seoce od više restorana no kuća, pristojne hrane i odličnog domaćeg vina, sa kojeg se čamcem može doći do jednog od tri bisera ostrva a to je Milos. Uporniji i odvažniji će ka Milosu krenuti peške, stazom koja počinje u sred mesta a koja vodi preko omanjeg brda, da bi se nakon 20-ak minuta hoda, koji podseća na put do plaže iza kampa u Jelsi (Hvar) otkrio jedan od predela koji ćeš pamtiti bez obzira na mora koja si do sada video. Milos će, ukoliko se apartmani koji upravo niču na samom bregu ne budu prebrzo širili sigurno još nekoliko godina biti jedna od plaža zbog kojih se na Lefkadu dolazi i nema razloga i smisla pokušavati sad s nekakvim opisima: to je mesto koje si tražio svih ovih godina, koje si zamišljao u kišnim noćima kasnog novembra, prizivajući zvuk zrikavaca i talasa, nirvana koja uništava taj kamen koji si nosio u glavi, čitave godine.

Nakon silaska na Milos otkrivanje ostalih plaža jednostavno se ostavlja za neki drugi dan: konačna katarza nastupa kada brodić odveze i poslednje turiste ka Nikitasu te na plaži ostane tek nekoliko parova, sunce u zalasku i - tišina.

Dole, niz drum ka jugu sledeća zanimljiva tačka je Kalamitsi – koja se na mapi lako prepoznaje po putu koji se račva na tri kraka. Centralni put vodi do nevelike ali prijatne plaže izbrazdane gromadama razbacanim tako da deluju kao da ih je Zevs bacao sa obližnjeg vrha – što je stvorilo uvale dovoljno velike da svako ima svoje parče plaže, dok se talasi probijaju kroz te uvale prskajući na sve strane. Put do ove plaže je, kao i do svih koje slede izuvijan, loš i uzan taman toliko da se automobili jedva mimoilaze. Ali, ni to ti ne smeta. Gialos možda i previše podseća na Pefkuliju tako da ga sada ostavljamo za nama i silazimo ka Egremniju, druge plaže zbog koje si na Lefkadu došao.

Zanemarićeš vijugavi put, usta i automobil pun sitne, pred-antičke prašine (poslednjih nekoliko stotina metara je gadan makadam), neće te zastrašiti ni 350 stepenika koji vode do plaže, zaboravićeš i to da ćeš morati kasnije tim istim putem natrag: Egremni krije nešto kampera i beach bar sumnjivog nivoa turističkih usluga ali slobodnog duha (vidi sliku, dole :), dugačka je tri kilometra, potpuno prijatne obale, savršenih oblutaka i zgodnih zaklona u stenama koji pružaju i hlad i mogućnost totalnog potonuća u ništa. Iako ćeš nakon prvog pentranja natrag pomisliti da te više ništa nikada neće vratiti na tih 350 stepenika, već sutra ćeš krenuti istim putem, ostavljajući za neki drugi dan jednu od zvanično najlepših plaža na Mediteranu – Porto Katsiki, "Luku divokoza".

Porto Katsiki jedna je od najpristupačnijih plaža na ostrvu. Ali, ni gužva joj ne može umanjiti lepotu: fascinantne stene i ugibanje najfinijeg vlažnog peska pod nogama, idealnog za zatrčavanje ka talasima. Kako je Porto Katsiki nastajao svih ovih stotina hiljada godina možeš gledati i uživo: svaki jači udar vetra blago kruni litice iznad i razbacuje kamenčiće po plaži, tako da je otvaranje suncobrana u takvim danima preporučljivo, makar sunce još uvek bilo na istočnoj strani. Najčešća slika: matori konji skaču po talasima, dok devojke opremljene aparatima i kamerama beleže trenutke te čiste, zaboravljene dečačke radosti, po kojoj će se ovo leto takođe pamtiti.

Povratak na istočnu obalu, a sa južne strane odnedavno je lakši: nakon što ste večerali u Ataniju (najlepši pogled na zalazak) i krenuli onako ošamućeni domaćim vinom natrag, na ulazu u Dragano postoji novi asfaltirani put koji se odvaja nadesno i čiji drugi kraj izbija nedaleko od Vasilikija, raja za vind-surfere i malu decu, iz kojeg brodice idu ka susednoj Kefaloniji i okolnim plažama. Za pola sata vožnje si u Nidriju, u kojem se zaustavljaš da bi maznuo giros od Statisa i onda se zatrčao ka apartmanu: nevoljno spiranje soli sa kože i iz kose, onda pravo ka stolici na terasi i pogled ka noćnom nebu koje lagano, ponovo, otkriva mlečni put. Sve je tako pastoralno, tiho i ljupko da pomisliš da i obično parče stene nesrećno uhvaćeno i sprženo atmosferom donosi neku sreću, ako primetiš na vreme njen trag na nebu i poželiš pravu želju.

Želim da ostanem.

Kraj.

prvi deo teksta dostupan je ovde >>

+
NOVO! Lefkada 2011, ponovni odlazak >>

.