Friday, 25 December 2009

Upomoć! Should we stay or should we blow?

Imamo, dakle - dve glave, četiri noge i odnedavno četiri točka i želju da za ferije odemo napolje. Želja je stara dvadesetak godina, nije se ubuđala od predugog stajanja, konačno je ostvariva.

Planiramo, dakle. No, broj glava, broj točkova, vremenske prognoze i ekološke katastrofe nas prečesto vode u svim pravcima, iako pričamo o nedalekim komšijama.
Do Ljubljane i šta u njoj – znamo kako ćemo i zašto ćemo.
Znamo i gde: sjajan mali hotel u centru grada, pristojna cena sobe uz pristojnu cenu celodnevnog parkinga.
I preko granice Slovenije i Italije – znamo kako. Okvirno znamo i gde.
Do Venecije – znamo kako, ali se tu pitanja već gomilaju: parkirati u Mestri – pa vozom/autobusom do Venecije? Parkirati na aerodromu – onda nečim drugim do grada? Parkirati bilo gde a da nije zabranjeno i ne platiti nikome – a onda bilo kako do grada? Zašto ići u grad u kojem je nivo vode porastao dramatično u proteklih nekoliko dana? (Možda zato što će to biti nesvakidašnji ugođaj – hodanje kroz moguću svakodnevicu buduće Venecije – grada koji tone, čiji su pločnici svake godine sve bliži nivou mora; kakva prilika za fotkanje Trga Svetog Marka pod vodom; hodanje preko Rialta koji je sve manje most a sve više izbočina na ulici u nivou vode). Da li verovati izvesnom Vinćencu, zaduženom za e-mail komunikaciju sa potencijalnim gostima koji tvrdi da je hotel siguran od poplava? "Možda piše sa laptopa koji drži na kolenima dok pluta kanalima" - kaže A. Da li je sumanuto želeti i platiti za hodanje u ribolovačkim čizmama kroz grad koji je sve manje poznat po romantici a sve više po laganom nestajanju? (obavezno pročitati ponovo sjajan tekst iz National Geographica od pre nekoliko meseci) Koliko pitanja a koliko malo dana za odmor.

Ili valja putovati, rasterećen od svega što može biti, zagledan kroz šoferku u ono što upravo jeste?
(Predviđati moguće avanture? Dosadno, zar ne?)
Svi saveti na temu putovanja automobilom, parkinga i spavanja u i oko Venecije – dobrodošli.

 

Tuesday, 22 December 2009

[* * *] (sneg, pogled kroz prozor)

Ok, juče je zvanično počela.
Zima.
Malo ledeno doba.

Samo ’ladno: od juče se dani produžavaju.
Zemlja se, okret po okret, ponovo približava suncu.
Mrak je u defanzivi, kraj.
I toplije je nego juče.

Dovoljno razloga za optimizam. Dovoljno razloga da pomislim da je potpuno normalno što su onoliki narodi mislili da će plesom i pesmama prizvati promenu vremena i klime. Ako čak i nisu menjali vremenske uslove – menjali su temperaturu uma i tela.

Štagod se u narednih 90 dana bude pojavilo u prozorskom okviru i štagod pokušalo da uđe preko praga u stan biće samo demonstracija sile u opadanju, pokušaj u odlasku (Setim se Gandalfa u odbrani Minas Tirita, dok komanduje preplašenom vojskom: „No matter whatcomes through that gate you will stand your ground!”)

I ta udaljena tutnjava koja se čuje tokom večeri, to je led koji se stropoštava niz oluke, to je zvuk pada, propadanja. A ima i jedan prkosni platan iza naše zgrade – lišće je odavno sasušeno, potamnelo, ali ne otpada. Ne predaje se.

Za mene je, dakle, juče počelo proleće.
Što proslavljam uz dobru količinu razdragane histerije koju izaziva ova pesma - koja vraća i toplinu u nožne prste. Kad se iskačeš.

Sunday, 20 December 2009

Zvučni zid



Ljubav i muzika su, verujem, jedine dve sile koje imaju snagu da te obuhvate celog i jedine koje te sustižu - sudbinski, neplanirano. Do crescenda dolazi, naravno, kada se te dve rezultante ujedine.
I kao što me svojevremeno Kojina bas-linija pasirana Milanovim akordima u Šarlovoj „O,o,o“ nepozvana presrela i zauvek skrenula na tračnice kojima se vozim i danas, tako su me i korice „Zvučnog zida“ (VBZ, 2009) presrele iz izloga knjižare u Makedonskoj ledenog subotnjeg prepodneva, promenivši donekle plan kretanja tog dana.
„Zvučni zid“ je zbirka priča o muzici – koje se kreću od totalne fikcije do reminscencija tinejdžerskih dana iz vremena kada je muzika bila važna; 27 priča rasutih po prostoru bivše SFRJ; rasutih po prošlosti i budućnosti, autora uglavnom rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Raspoređene kroz poglavlja tako da prate liniju koja počinje pomalo nostalgičnim realizmom teenage angst-a do fantazmagorija posvećenih „povratničkom koncertu“ Džonija Štulića ili budućem koncertu The Beatles u Zagrebu – sve te priče dokazuju gorenavedeni, prvi pasus.
Raznorodni autori skriveni su iza korica knjige i teško je izabrati koji od njih predstavlja najveće iznenađenje – u ovoj knjizi nema loše priče. Iako je vidljiv manjak „naših“ autora (što zapravo nije važno, štaviše – prijatno razotkriva šta se sluša(lo) iza zida), potpuno je uživanje čitati i Miroslava Kirina, Gorana Kulenovića, Nenada Robana, Anta Tomića, Vladimira Arsenijevića, Nenada Marjanovića (Dr. Fric, Kud Idijoti), Dalibora Matanića, Renata Baretića, Ognjena Sviličića i drugih - da bi se taj šareni, melodični karusel konačno zavrteo soničnom brzinom pričama Arsena Oremovića i Borivoja Radakovića.
Raznorodni junaci čine notni sistem ove knjige: Iggy Pop, Van Morrison, The Beatles, The Ramones, sumanuti riječki pank bend koji nikada nije odsvirao nitijednu pesmu i ušao u legendu; Pankrti; Darko Rundek i mnogi drugi – potpuno privatni ili opštepoznati heroji, čitava sazvežđa, čak i neke muzičke crne rupe poput ostarelog Jure Stublića ili Jasenka Houre, koji u jednoj od priča beži iz Hrvatske, krijući se od Haškog tribunala koji ga traži zbog kršenja autorskih prava :)
Zašto su ovakve knjige važne? Najpre – dobro je pročitati šta je u glavama nekih tebi nepoznatih ljudi, a duhovno srodnih izazvao niz akorda koji je iz tebe porodio potpuno drugačije slike, želje ili stavove. Još je važnije prihvatiti sve ove priče kao svojevrstan dokaz da nisi usamljen u ponekad slepoj idolatriji; da nisi jedini koji je mapirao univerzum čitajući omote ploča i diskova; da svi ti sati i godine upijanja muzike nisu bili uzaludni; da si pripadnik plemena kojem je muzika poziv na okupljanje i borbu; mikrofon totem a gitara jedino priznato oružje. Dodatno, ovakve priče su još jedan dokaz da postoji razlika između slušanja i razumevanja muzike – i da nije slučajno što i danas pronalaziš poznate stihove gde ih najmanje očekuješ, postavljene su tu kao tajni znak koji nekoj potpuno drugoj priči daju veću težinu, slatkast vonj ili dodatni gorki okus.
Poslednja, ali nikako najmanje važna činjenica krije se u samom predgovoru Radakovića i Oremovića: (...) „Ako je nekada bilo nepotrebno izmišljati rock zgode pored stvarnih zgoda Keitha Moona, Jerryja Lee Lewisa, Jima Morrisona, Jimia Hendrixa, Briana Jonesa, Chucka Berryja, Sida Viciousa i Kurta Cobainea ili pisati fikcijske romane na temu rocka pored Dylanove auto-biografije »No Direction Home«, Richardsove »Lice Rock’n’Rolla«, »My House Of Memories« Merlea Haggarda ili biografske knjige »Beatlesa« »Revolution In he Head«, kako bi to bilo moguće očekivati danas kada se primjereno živopisnih, a značajnih likova u svim žanrovima popularne glazbe može nabrojati na prste jedne ruke?“
Obavezno čitanje. Ako je neko u prilici – obavezno nagovaranje priređivača da se radi na nastavku, čak i ako uopšte nije prvobitno planiran.
P.S. Poruka svim PR/komunikacijskim službama izdavačkih kuća Balkana: smrtonosno je dosadno čitati identične press releasove na desetinama različitih sajtova i portala. Šarajte malo, ukoliko želite da vaša izdanja neko i kupi.
.
P.P.S. Spretnim googlanjem pronašao sam prvih 14 stranica knjige, koje možete iščitati kao trailer, pre kupovine.
.
. 

Thursday, 17 December 2009

Desetleća



Vreme je, izgleda, za
svođenje računa - ne samo godišnjih, već i decenijskih:
dobar je povod, okrugao broj, ljudska opsednutost jubilejima i etapama. Opsednutost slična onoj s kraja prošlog veka - kada sam dve zime zaredom (1999. i 2000. ) snimao tekstove poput "dočekajte novi vek...". Ređaju se najvažniji albumi, pesme, filmovi, cice, macani, modni trendovi, važni brendovi. Kao da ćemo opsesivnim merenjem i brojanjem uspeti da razlučimo u kom ritmu se pojavljuju remek-dela, sreće, nesreće i mirakuli.

Ipak, atmosfera ponese - i pomislim kako bi trebalo da pregledam sopstvene fotografije iz prethodnih dekada i onda pokušam da objasnim samom sebi
iz prošlosti neke korake i poteze. (Ova rečenica je dostojna Kalvina. Ne filozofa, već Hobsovog prijatelja). Pomislim i da je trenutak da ponovo preslušam „Here are the Young Men, a weight on their shoulders/Here are the Young Men, well where have they been?“, ne bih li sabrao misli.

Rezultat: shvatiš kako te godine učine pomalo otpornim na Weltschmerz, u bilo kojoj formi, iako ga i dalje simpatišeš. Možda je to znak starenja. Kao i činjenica da me suštinski ne zanima da pravim liste najboljih albuma, pesama, filmova, spotova, rečenica, događaja i promašaja.

Elem, to buljenje u vreme prošlo isuviše liči na pogled kroz one dugačke cevi položene u blato gradilišta, na čijem se drugom, a dalekom kraju nazire nešto svetla iz blistave prošlosti, dok je skoro sve ostalo u tami, tek poneki zrak svetla se probija kroz retke rupe nastale od rđe. I glas odjekuje uzaludno (... zaludno... lud... dno....) Blesavo je piljiti u toliku tamu, ništa dobro ne nastaje od gledanja u mrak.

Zato se valja okrenuti na drugu stranu, sakupiti malo kuraži (nije naodmet) pred početak te nove dekade i sabrati sve što dolazi.

Toliko toga još uvek nisam uradio,

proživeo,

osvojio,

odbacio,

promenio,

zasadio,

pa presadio,

a ponešto i posekao,

okrečio,

zid pomerio,

krov probio.

Pored tolikog spiska, nema vremena za reminscencije.

Juriš u izvedbu futura II!

Ukoliko pre te izvedbe pokušam deskriptivno da izlistam želje po važnosti, od srca ću nasmejati onog levo sa gornje fotografije – jer, najzabavnije u dosadašnjem vremenu je upravo to da se ništa nije događalo planski, a planovi su se na kraju nekako - ipak ispunili!

Uglavnom.

Sunday, 13 December 2009

A svetac mi se ukaza kao...



... jelkica za automobil!

Neravnopravnost većeg broja ukazanja svetaca u zapadnim delovima sveta nego u nas - kod kojih se tek retko poneki ukaže (i to najčešće u kori drveta ili cepanici) biva ispravljena ovim proizvodom. Srpska novo(pre)komponovana filozofija „sve može“ dobija otelotvorenje i ovim „3-in-1“ rešenjem za automobil: ukazuje drugim vozačima da ste vernik; "miriše", te „radi“ kao zaštita na drumu! Valja očekivati i novi model – koji će pored navedenih funkcija moći i da „zbuni“ radar.

Pitam se da li proizvođač ovog čuda ima dozvolu za korišćenje ikone?
Ili odvaja procenat od zarade?
Da podsetim: „Niko bez znanja, odobrenja i blagoslova nadležnog eparhijskog arhijereja ne može koristiti, upotrebljavati ili isticati u bilo koje svrhe imena i ikone svetih, Srpske pravoslavne crkve, kao ni druga crkvena znamenja i sakralne predmete koji su neotuđivo i neprikosnoveno vlasništvo Crkve" (Patrijarh Pavle, 2004.).

Fotografisano u hipermarketu, u Srbiji, decembra 2009. godine.

Thursday, 10 December 2009

I was punk before I knew (*)

Trenutak pauze koristim za brzo premotavanje pesama unatrag, sve do vremena kada su trake bile isključivo normalke ili čak klasični koturovi za magnetofone trakaše koji su mogli da snimaju pesme sa radija uz pomoć mikrofona, na neke nestandardne trake od 11" – i sve to premotavam zato što se pitam – gde se nalazi ta prva važna raskrsnica, šta sam to prvo čuo ili video - šta je to pokrenulo putovanje u svim pravcima?

Premotavanje traje dugo – jer valja ponovo ubrzano preslušati sve te prve udarce zategnutog doboša ili bas-linije koje je neko roštiljao trzalicom a ti si ih svojevremeno smatrao vrhuncem sviračkih sposobnosti; gitarske akorde toliko distorzirane da nije važno da je li čist E-dur ili je E7/9 i da li gitarista uopšte ima sve žice, nervozne udarce bas bubnja koji baš nisu metronomski, tekstove koji se najčešće izgube u prevodu i zvuče mnogo manje opasno kada ih sagledaš prevedene na sopstveni jezik.

Ubrzo saberem da to nije samo pitanje muzičkog izraza ili minimalizma koji sam, veslajući uz reku, ka izvoru pronalazio kod Pistolsa, na prvom albumu Velveta (i na "Live At Max's Kansas City"), na prvom albumu The Stooges koji sam kao ultradragocen trofej dovukao sa letovanja kraj Soluna, nakon teškog nagovaranja roditelja da je baš to album koji želim, taj – i nijedan noviji(!?!) – shvatiš da je pitanje odnosa prema opšteprihvaćenim vrednostima zapravo važnije; da je zabava važna –> humoran odnos prema svemu što se zabave kloni ili plaši. Tako, premećući ubrzano i Paket Aranžman, rane Talking Heads i sve ostalo što je činilo prvih desetak albuma koje sam imao, dolazim kroz sećanje zapravo do onog najstarijeg (sada je negde na tavanu), prve ploče koju sam dobio u životu, sa posvetom "Našem sestriću, da uvek sluša dobru muziku, Tetke Sonja i Olga, 1979." na kojoj se, kao drugi snimak na B-strani nalazio ovaj, koji moraš da čuješ:



Način na koji je nakon Kermitove "ozbiljne najave" Animal otpevao "A foggy day in London Town", koju sam do tada znao kao sentiš – šlager iz Đuzinih ili sličnih radijskih emisija u izvođenju Mel Torma je ta tačka preloma, momenat u kojem sam shvatio da je zapravo sve dodirljivo i lako lomljivo. Taj "bubnjarski solo" - anarhični niz udaraca koje bi iole pristojniji bubnjar odsvirao levom nogom, tih jedanaest sekudni razbijanja forme zapravo su prvi p.u.n.k. (Potpuno Uverljivo Negiranje Klasike) sa kojim sam se ikada susreo, snimak koji je, ma koliko to smešno zvučalo, postao deo fenotipa. U tih 11 sekundi stala je sva magla Londona i sav čemer iste, bez suvišnog hepienda. Sve što je nakon toga je došlo na gramafon bilo je normalno i prihvatljivo, lakše za razumevanje i uživanje – od "Tuplji ili bistriji čovek biva kad...", preko Captain Beefharta, "They're Coming to take my away, ha-ha!", sve do Animal Collective.
Naravno, sebe odavno ne smatram pankerom. Ali, to je bila prva cigla u zidu.

Preostaje mi da lociram i koja je knjiga prva pokazala da postoje tekstovi koji se ne mogu šifrovati i razumeti uz pomoć pitanja koja su se nalazila na kraju svake priče u čitankama (možda je to bio "Til Ojlenšpigel"?) i to mi je važno. Važno je od malih nogu naučiti da ne mora sve biti i "pokazano i kazano", već da nešto mora biti i prepušteno maštanju, te - da postoje i stvari koje mogu delovati potpuno besmisleno ali te istovremeno i zabavljaju -jer nakon tog otkrića otvaraju se sve perspektive, pune zvezda.

Važno je i da bi znao kakve poklone da biraš deci prijatelja.




(*) - osim što ove dve zagrade i zvezdica grafički podsećaju na paradajz, one služe i kao naznaka da je naslov posta parafraza naziva sjajne kompilacije preteča panka.

Sunday, 6 December 2009

Last pop femme fatale standing



Ingrid Chavez
se u devetnaestoj godini uputila iz Novog Meksika ka Mineapolisu, vođena željom da postane muzičarka i pesnikinja, što je (očekivano) dovodi do vrata studija čiji je vlasnik Prince. Višegodišnje druženje, tokom kojeg je pokušavala da otelotvori svoje želje, rezultiralo je pojavljivanjem u njegovom "Grafitti Brigde" projektu i nizom nerealizovanih ideja - kako pesničkih, tako i muzičkih. No, tokom snimanja "Grafitta" Ingrid upoznaje Lenny Kravitza, sa kojim radi "Justify My Love" - kasnije prodatu Madonni i na čijem autorstvu naknadno dobro zarađuje. Na snimanju vokala za singl "Heartbeat" Ryuitchi Sakamota (sada već povezujete njen lik i glas, zar ne?) upoznaje budućeg supruga - Davida Sylviana - čija je karijera dobrim delom preusmerena zahvaljujući njoj: sa jedne strane činjenicom da je njenim novcem (dobijenog za gorenavedenu Madoninu pesmu) finansirano snimanje njegovog "Dead Bees on a Cake" a sa druge - činjenicom da je upravo ona izvukla najbolje iz njega, učinivši ga u tom periodu sigurnim i kompletnim autorom, srećnim čovekom. To srećno vreme njihovih života zabeleženo je na odličnim demo snimcima za nikada objavljeni "Little Girls with 99 lives" (čiji je apsolutni vrhunac dostupan ovde), ali i filmu "Time Spent" (prvi deo) (drugi deo)

Nakon dvanaest godina zajedničkog života - njihov razvod je temeljno preusmerio Dejvidovu dalju karijeru, odvukavši ga ka hermetičnoj instrospekciji iz koje se po svemu sudeći nikada neće vratiti, dok se ona ove jeseni, nakon više od 16 godina pauze vraća najavljujući novi album – "
A Flutter And Some Words".

Šta Ingrid čini jednom od poslednjih femme fatale pop muzike?

Veza sa tri superheroja pop muzike različitih provenijencija; premalo jasnih a pregršt nedoročenih informacija koje bi spretnom biografu ili PR Spin Doctoru bile dovoljne za kreiranje ne malog broja mitova; nikakva medijska pažnja (koja dovodi čak i do mešanja prave Ingrid i njene imenjakinje čak i na uglednom allmusic.com) – ali, konačno i najvažnije: kao i u slučajevima drugih fatalnih žena pop muzike – njena muzika jednostavno nije fatalna. No, iako te neće zavesti na duže vreme ili oslepeti čula - ostaviće nekakav trag u sećanju i biće dovoljno široka da pruži toplinu, utočište i utehu, u zimskoj večeri, poput ove.

Sunday, 29 November 2009

[pred početak nove radne nedelje...]



"Will you fight?
No, we'll run.
Shame on you.

This could be the greatest night of our lives, but you're going to let it be the worst. And I guarantee a week won't go by in your life you won't regret walking out, letting them get the best of you. Well, I'm not going home. We've come too far! And I'm going to stay right here and fight for this lost cause. A day may come when the courage of men fails... but it is not THIS day. The line must be drawn HERE. This far, no further! I'm not saying it's going to be easy. You're going to work harder than you ever worked before. But that's fine, we'll just get tougher with it!

If a person grits his teeth and shows real determination, failure is not an option. That's how winning is done! Believe me when I say we can break this army here, and win just one for the Gipper. But I say to you what every warrior has known since the beginning of time: you've got to get mad. I mean plum mad dog mean.
If you would be free men, then you must fight to fulfill that promise! Let us cut out their living guts one inch at a time, and they will know what we can do! Let no man forget how menacing we are. We are lions! You're like a big bear, man! This is YOUR time! Seize the day, never surrender, victory or death... that's the Chicago Way! Who's with me? Clap! Clap! Don't let Tink die! Clap! Alright! Let's fly! And gentlemen in England now abed shall know my name is the Lord when I tell our enemies that they may take our lives, but they'll never take our Independence Day"

Ok, kraj je totalni fijasko.

Kako god: šta raditi kada ti nijedan od ovih govora ne pomera ni obrvu i kada je jedini citat koji ti koristi zapravo ovaj: "If you find yourself alone, riding in green fields with the sun on your face, do not be troubled, for you are in Elysium, and you're already dead!"

Thursday, 26 November 2009

...dok stojim u redu u novoj pekari u kraju...

... i smišljam šta je najefikasniji test za nove komšije pekare... najpre shvatam da ni ova nova nije pekara u pravom smislu te reči – jer se hleb ne peče na licu mesta i sve se dovozi kamionetima iz ko zna čije i kakve pećnice, što je čini manje šarmantnom i spušta stepen uživanja u mirisu i toploti koja te zapahne kada uđeš u pravu pekaru – odnosno ono što bi pekarom smelo da se zove. U trenu, prisećam se kakav je događaj bilo otvaranje jedne od prvih privatnih pekara u blizini naše škole. "Pera pekar" više ne postoji nigde osim u sećanjima na plavu bluzu i kiflu pred čas. Kifle iz te pekare bile su skuplje od onih državnih, vazdušastih i slaboukusnih iz državne "Višnjice" koja je bila odmah pored - no i ta kombinacija državnih kifli i trouglastog jogurta je imala svojih lepota – mogao si da kupiš 3 državne po ceni 2 iz "Perine pekare", što nije bila mala razlika. I dok stojim tako u redu, sve bliži pultu - prisećam se i jednostavne, čiste i mirisne pekara na Varoš kapiji, odmah ispod Ivan Begove, na ulazu u Zadarsku, u kojoj se svakog jutra kupovao odličan hleb dobre, tvrde ali ukusne korice (“jedi koricu, to je dobro za zube!”), a sećam se i male, prave pekare u Vojvode Stepe nekoliko stotina metara iznad bioskopa – i kako se prisećam svih tih lica i hlebova shvatam da je ideologija čitave familije oduvek bila da se čuveni, nikakvi hleb Sava 500 izbegava na svaki mogući način, da je njegova pojava na stolu simbol poraza svih ukućana, simbol poraza dobrog ukusa. Red se pomera. Lišen bilo kakve inspiracije, jer mirisa pekare prosto nema - uzimam perecu. Nije loša, ali je neću pamtiti. Neće me inspirisati da sledeći put uđem u pekaru.



I lepi su svi ti hlebovi i kifle, ima tu dobrih slastica koje mame novce iz novčanika a da te ne jede osećaj krivice jer ti je sladak svaki zalogaj - ali, ukoliko se ikada obogatim – prvi (a možda i jedini) bogatunski kapric koji ću sprovesti u delo biće sledeći: gde god bio i živeo – želim vruće, sveže kifle iz Čarlija (stara, dobra pekara pored bioskopa Balkan) svakog jutra na stolu. Ništa više, ništa manje.

Dobro, imaću još jednu želju: da vidim kako se salčići vraćaju u pekare.

Pravi.

"Handmade".

Platiću.

Tuesday, 24 November 2009

Od starije sestre Kejt do sestre od tetke Tori: Marina & The Diamonds

... U line-up-u uzora koje navodi nećete pronaći dve gorepomenute (Kejt je Bush a Tori je Amos), ali je u jednom intervjuu navela da je Kejt njena "sonic sister".

Porede je i sa Florence & The Machine, čak i Lene Lovich – što je sve zapravo nevažno, ali vas možda inspiriše da načuljite uši i otvorite oči.

Njeno pravo prezime na grčkom znači "dijamanti", ali je ono "... & The Diamonds" dodala, objašnjava u jednom intervjuu - da bi "delovalo kao da ima nevidljivu vojsku iza sebe." Da se razumemo: manje je obesnih vilenjaka u njenoj pratnji nego što ih možete naći kod Kejt, no zabavno pratiti kako njihovi glasovi odjekuju kroz epohe pop muzike.

Debi album izlazi februara sledeće godine (producent Liam Howe (Sneaker Pimps). U međuvremenu će singlovi poput "Mowgli's Road" i "Obsession" lepo popuniti prostor između levog i desnog uha.

Naredna godina bi mogla biti njena.



Saturday, 21 November 2009

Young At Heart



Dokumentarac "Young At Heart" predstavlja rezultat višenedeljnog snimanja jednog od najčudnovatijih horova do sada viđenih: dvadeset dvoje ne "starijih" - već zaista starih ljudi, u rasponu od 92(!) do 73 godine - koji bez zazora i straha, punog srca i duše izvode ne samo mainstream klasike poput "Fix You" već se upuštaju i u avanture poput "Schizophrenia" od Sonic Youth ili "Life During Wartime" Talking Heads.

Zastrašujuće,
predivno.

Od prve sekvence, u kojoj 92-godišnja Ajlin peva "Should I stay or should I go", postaje jasno:
ovaj film je, zapravo, dokaz koji sam dugo tražio - dvosatna pokazna vežba da je svaki trenutak pravi i da nema nijedne stvari "za koju je prekasno".

Uvek je moguće,
sada je vreme.
Punim plućima.
(Čak i ukoliko su prikačena na aparat koji nosite sa sobom, jer pluća nemaju dovoljno kiseonika.)

Kako reče jedan od njih: "Singing does a lot to your whole body"


Veličanstveno.


.

Monday, 16 November 2009

Adieu Sweet Bahnhof



Siguran sam da sam je prvi put ugledao i čuo u prvoj godini "neskremblovanog" MTV-a, emitovanog od kasne večeri do podneva na frekvenciji tadašnjeg 3K. Bila je 1989, sve što sam želeo je da što pre uzmem Interrail karticu, stavim pasoš u džep i krenem, praćen ovom pesmom snimljenom direktno sa televizora (mono!) na traku za walkman, da otkrijem sve to što se u pesmi čuje i ono što je načinilo takvom.

Nisam poznavao nikoga ko bi mogao biti domaćin na toj zamišljenoj putanji od Beograda ka Evropi i natrag. Nije bilo ni važno.

Dvadeset godina kasnije.
Dvadeset godina kasnije buljim u plastificiranu stranicu novog pasoša (crno bela fotografija, seda kosa se ne vidi), moram da produžim međunarodnu vozačku, razmišljam da li da automobil koji meračim najpre testiram na kraćoj ruti ili da odmah krenemo na zapad, pesmu sam u međuvremenu naravno nabavio (digitalni zapis, stereo) - a kojim god putem da krenemo pronaćićemo toliko prijateljskih domova, razbacanih po Evropi kao svici u noći.

Nakon toliko godina lutanja, prstima po mapama.

Jebem ti (da prostite...) - koliko ću brzo morati da vozim, da bih sve nadoknadio!

Saturday, 14 November 2009

Oni žive! Zemlja je ploča!

Oni svoju veru temelje na mnogim dokazima, a pozivaju se i na mapu Ujedinjenih nacija, čiju izvedbu smatraju ne samo dokazom da su u pravu, već i dokazom postojanja globalne zavere, u čijem srcu (Ujedinjenim nacijama) ipak ima onih koji rade i za „njihovu stvar“ (kakav materijal za novi akciono-crkveni triler Toma Henksa!)




I oni veruju da se led topi i da smo sami krivi ukoliko se pretnje ekologa ostvare. Razlika je samo u tome što ne veruju da bi se nivo okeana podigao, već – da će okean iscureti. Oko Zemlje, naime, postoji Ledeni Zid, o kojem brinu Čuvari kojih ima oko 10.000, čija je plata oko 8.000$ mesečno!
Zabavno, zar ne?
Oni veruju da su Sunce i mesec obima 51.5 kilometara, da su zvezde na visini od 5000 kilometara; da je normalno da se neprekidnim kretanjem u jednom pravcu na kraju stiže u istu tačku – jer kompasi ukazuju ka centru ploče a mi se krećemo u kružnicama oko centra; da su avioni nakrcani GPS uređajima koji namerno skreću putanju i stvaraju „iluziju sferičnog oblika“ i da nam se iz visine Zemlja čini zakrivljenom zato što su i naše oči sfernog oblika! Spuštanje na Mesec je, naravno, medijski spektakl po scenariju Artura Klarka, te je sve što se naziva "istraživanjem kosmosa" ljuta prevara (NASA je srce zavere, na njenom vrhu sede tri čoveka koji zapravo lično profitiraju od ideje sferične planete, oni su deo lanca od 50 ljudi koji kontrolišu nas 6 milijardi!)
Postoji odgovor, dakle, na sve i za sve.



Objavljeni naslovi/publikacije: „Gravitacija ne postoji“, „Zemlja se ne kreće“, „Nikita Hruščov – otac NASA“, „Galilej je lažljivac!“.

Dolazimo konačno i do finansijskog dela - za donaciju od 6 do 10$ dobijate plaketu i „medalju“ The Flat Earth Society. Ukoliko želite neku viđeniju funkciju u okviru pokreta (u jednom trenutku ozbiljno uzdrmanog smrću vođe početkom XXI veka, ali po svemu sudeći ponovo revatilzovanog!), možete uticati i na kurs delanja - uz darivanje veće donacije.
Iako se procenjuje da postojećaThe Flat Earth Society ima svega oko 3.000 članova („Previše!“ zlurado će primetiti spaljeni Đordano Bruno ili zaprepašćeni Aristarh koji je začeo heliocentričnu teoriju pre 2400 godina!), činjenica je da su neke od tema na forumu Društva pročitane više od 200.000 puta, te da su forumaši veoma aktivni.
Isprva sam se prijatno iznenadio činjenicom da nema srpske podružnice organizacije. No, onda se setim bežanije sa ulica i skrivanja po podrumima na dan pomračenja sunca i shvatam da imamo veliki broj neupisanih a potencijalnih članova društva. Onda se setim da smo mi Darvina još pre pet godina proterivali iz škola, a novi film o Darvinu ocenjen je ove godine, 150 godina od objavljivanja "Porekla vrsta" kao "previše kontraverzan" za tržište SAD.
Neznanje je moć.

P.S. Za uplaćenih 50 EUR na moj račun dostaviću vam Plaketu "Apostol crkve Trorukog Mazija", fotografiju navedenog božanstva kao i dokaz da Sunce ne postoji - gratis!

Friday, 13 November 2009

„Simple Minds never cancel!“

Lepo je uživati u koncertu na koji nisi ni krenuo velikim koracima nakrcan prevelikim očekivanjima, od kojeg očekuješ novoromantični dvosatni rewind i ništa više, još lepše kada ono što očekuješ zaista i dobiješ – binu rasterećenu led ekrana i pirotehnike koja je bendovima njihove generacije često potrebna da zabašuri nedostatke; bend spreman da ponovo emituje fascinacije i opušteno plovi kroz best of delove karijere (na kraju koncerta, shvatam da je svega jedna odsvirana pesma iz novije faze – i to malo poznata "One Step Closer"); Džim Ker poprilično šmrcav ali rešen da otpeva do poslednjeg udarca bubnja („...I have influenca, you can hear it... doctors told me to cancel the show... But Simple Minds never cancel, not in Belgrade!“ – aplauz!), rešen da i te večeri pokaže da i dalje uživa u ostvarenju dečačkih snova – da stoji na bini ispred nekoliko hiljada ljudi, oivičen zlatno-žutim kontra-svetlom, držeći mikrofon isturen u podignutoj ruci i peva zajedno sa svima nama „’81-’82-’83-’84 – New Gold Dream“. Lepo je bilo ponovo videti Simple Minds u Beogradu.
 
Lepo je i važno bilo čuti uživo i „Someone somewhere in Summertime“, "I Travel" , "The Big Sleep" i "Promised You A Miracle" – čime se broj važnih pesama sa ikonostasa dečaštva koje bi trebalo proživeti na koncertu umanjuje za ne mali broj - ali, ne mari, postoji još toliko njih koje čekaju u redu, toliko pesama koje ćemo pevati horski, čiji nas jedan jedini akord tako lako vraća u vreme zlatnih dana.



P.S. za autora klipa sa koncerta: majstore, ima li još ovakvih snimaka?

P.P.S: Šta sam očekivao od koncerta > ovde


Tuesday, 10 November 2009

The Flaming Lips: "Watching the Planets"

Možda mi se najpre dopala zato što je od prvog tona sve razlomljeno i raspojasano efektima koji čine da se svaki zvuk zapravo kreće dvosmerno, dok jednostavna, ali tutnjajuća ritam-sekcija održava u ritmu taj pijani dirižabl čiji je kljun identičan krmi i čijeg kapetana zapravo ne zanima gde će stići, dokle god muzika traje. Još više sam zabavljen činjenicom da se može nemalo puta slušati kao loop, nakon čijeg poslednjeg emitovanja ne ostaje ništa osim misli pročišćenih od svega što je nevažno.

Vreme je za
play:



Verovatnije sam ostao zatečen količinom raspuštene buke, koja se ne može kontrolisati ni volume tasterom. Čak i na najnižem nivou jačine, ova pesme tera zaspala jata na simsu prozora u beg. Još verovatnije, zanemeo sam pred live izvedbom pesme, koja je daleko od očekivane perfekcije, ali donosi taj neprekidni gong koji poziva na pokret (sve dok ne otpadne sa postolja, negde na četvrtom minutu snimka!) i borbu sa šišmišolikim dušama koje se plaše zore i svetla, Tekst ove pesme je, delom i o tome.


Poređenja sa nekim drugim zvucima i poetikama, u ovom trenutku, nisu podesna. Mapirajte malo i sami, lutajte ušima po muzičkim kartama.

Lista omiljenih pesama za 2009. je ovom pojavom poremećena, kao i moja eustahijeva truba, čekić, uzengija i nakovanj, stopala i glava. Zbog ovakvih pesama se muzika sluša.
Veličanstveno.

Vreme je za live snimak:
.



Konačno, tekst:

Oh, oh, oh, watching the planets/watching the planets align
Oh, oh, oh, what is the reason/I got no reason to lie

Yes, yes, yes, killing the ego
Yes, yes, yes, alright
Yes, yes, yes, killing the ego tonight

No, no, no, I got no secrets
No, no, no, I got no secrets to hide

See, the sun's gonna rise/And take your fears away
Like the soft tit of the motherbrai, ai, ai, ai, ain

Oh, oh, oh, finding the answer
Finding that there ain't no answer to find

Oh, oh, oh, watching the planets
Oh, oh, oh, watching the planets align

Oh, oh, oh, building a fire
Oh, oh, oh, burning the Bible tonight

Oh, oh, oh, watching the eagle
Oh, oh, oh, watching the eagle fly

Oh, oh, oh
The sun's gonna rise

Sunday, 8 November 2009

"Dobre vibracije" ili o krađama

Lepo je pronaći deo teksta (ili ceo tekst) koji si pisao pun entuzijazma i želje da sa drugima podeliš dobre vibracije, verujući da neke pesme, kadrovi ili stranice imaju zašto da stignu do što je moguće većeg broja ljudi – na public mestima poput Last Fm-a ili Wikipedia stranicama. Pisao si za sopstveni blog, zato što si verovao da će ono što je tebe oduševilo još nekome ulepšati dan ili – promeniti odnos prema životu, uticati na pravac kretanja. Znaš da si ubacio dve-tri puzzle u sveopšte znanje, popunio rupu neznanja, bude ti lepo.

No, kada se čitavi pasaži onoga što si radio pojave na drugom mestu potpisani drugim imenom – uopšte nije lepo.

Nit i Kerovođa dojavljuju da je kompletan tekst sa ovog bloga, uz minimalne intervencije objavljen i na izvesnom web-magazinu "Dobre vibracije" (kakav nesklad imena i delanja!)... Naknadno, pored prijavljenog teksta o albumu "Remain in Light", usput pronalazim i cele copy/paste delove tekstova o Sonji Savić, Peci Popoviću i njegovim "Rokopisima". Ukradena dela Kerovođe i Mislitemojomglavom su već identifikovana.

Tomas Fridmen u odličnoj knjizi "Svet je ravan" navodi da internet čini da vaša reputacija može stići na bilo koje mesto – pre vas. Zahvaljujući drugarima blogerima proveravam linkove, zahvaljujući Google-u koji naravno ima opciju cached, vidim sopstvene tekstove pod tuđim imenom, te mi ostaje da zaključim da magazin "Dobre vibracije" vodi grupa ljudi koja ne zna kako internet funkcioniše (porazno za jedan web-magazin), ne ume da zamoli za prava na objavljivanje teksta (dobijali su ih i mnogo "manji" od vas) što ih čini totalno nerelevantnim izvorom bilo kakvih informacija.

P.S. Neću povući ovaj tekst, ma objavili i izvinjenje koje sam zahtevao upućenim maločas e-mail-om.

P.P.S. Nešto dokaznog materijala: original teksta o Talking Heads koji se nalazi(o) na "Dobrim vibracijama" nalazi se ovde, dok se ovaj kratki pasaž o Sonji Savić, kojem je lopov dodao nemušt kraj nalazi ovde.

Novo: na sajtu je objavljeno izvinjenje, što je dobar gest. To čini da umanjujem broj "kletvi" iz teksta ali ga ostavljam na blogu - ovaj trenutak bi morao ostati zabeleženim.


Saturday, 7 November 2009

Knjige (ne) potrebnih informacija



Ljubaznošću Milana i Sonje iz izdavačke kuće "Bulevar" (među čijim naslovima se nalazi i sjajno renovirano izdanje „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“ Nadežde Milenković), proteklih dana sam uživao čitajući „Knjigu nepotrebnih informacija“, kao i „Knjigu još nepotrebnijih informacija“ – krcate podacima od kojih se mnogi, zapravo, samo na prvi pogled čine nepotrebnim.

Iako ume da bude (u)zaludan posao, (ne)namerno sakupljanje trivia podataka ponekad pomaže u razumevanju fenomena pop-kulture, politike, čak i religije. Naravno, u taj domen ne spada podatak da tri Tejlora iz Duran Duran nisu u srodstvu i slične nepotrebnosti, ali spada onaj pronađen nekoliko stranica kasnije – da se Božić nije slavio pre IV veka n.e. Ujedno, iščitavanje i iznalaženje ovakvih priča beskonačno zabavlja (i podseća na detinjstvo i "Nedeljeni zabavnik" Vajte i Rusa) ali i često ukazuje na činjenice da su mnoge zadatosti koje prihvatamo smrtno ozbiljno zapravo proizvodi sticaja okolnosti, slučajnosti ili ljudskih grešaka – što istovremeno oslobađa duh ali čitavo biće čini ponekad depresivnim.

Red je da podelim neka od otkrića iz knjiga:
  • Emitovanje crtanog filma „Popaj“ je 1933. u Americi dovelo do povećanja potrošnje spanaća za 33%.
  • King Kong je bio omiljeni film Adolfa Hitlera.
  • U ranim danima Holivuda, scenografije za vesterne pravljene su za jednu osminu manje od prirodne veličine, kako bi heroji izgledali veći.
  • Prema Postanju 1:20 – 22, kokoška je starija od jajeta.
  • U Bibliji su skoro svi zlikovci crvenokosi.
  • U Bibliji objavljenoj 1632. ispuštena je reč „ne“ u sedmoj zapovesti, te je pisalo „Čini preljubu“.
  • Tradiciju nošenja Olimpijske baklje od Grčke do mesta održavanja Igara osmislio je i prvi u delo sproveo Hitlerov režim.
  • Reč „war“ na sanskritskom znači „želja za još krava“.
  • General Džordž Kaster bio je najlošiji đak generacije na Vest Pointu.
  • Za vreme vladavine Petra Velikog, svaki Rus koji je imao bradu morao je plaćati posebnu taksu.
  • Sara Delano Ruzvelt smatrala je da njen sin nije dorastao problemu brige o kućnom budžetu, iako je vodio donošenje 8 godišnjih budžeta S.A.D.
  • Ljudska bića se smanjuju posle 30. godine.
Dovoljno inspirativno za razbijanje vikend-oblaka?
Trk u knjižaru.
"Da ne bi bilo pojma nemam" - što bi rekla pesmica.

Wednesday, 28 October 2009

Another Prick On The Wall



Bilo je, zaista, godina kada je
zid bio jedini medij "oglašavanja". Nije bilo dostupnih novina, slobodnih radija i televizije, interneta, a poruka je trebalo da stigne do što je moguće većeg broja ljudi. Nije bilo drugog kanala za iskazivanje bunta i ideje, ali – nekako deluje da je bilo šta da se kaže – i bilo je dovoljno reći ga jednom da bi odjekivalo zauvek. Trebalo je imati dovitljivosti već u stupnju nabavke spreja ("Ćale me poslao, sređuje haubu na Spačeku"...) i rezultate tih dovitljivosti Beograd još uvek pamti: "Kad ja tamo, a ono međutim", "Svega ovoga ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju", "Margita je dečak", "Slobo jebeš li išta osim nas? Studenti"... Sve te poruke odjekivale su daleko, mnoge rečenice sa zidova rušile su mnoge zidove pred sobom.

(Huh, izgleda da smo suviše zidova srušili – ostale samo ruševine...)

Od tog vremena - koješta se promenilo: dostupnih novina (i drugih "medija") spremnih da objave koješta ima više nego praznih zidova; u novinama se pažnja posveti samo naslovima, ne čitaju ljudi ni šta sitnim slovima piše u ugovorima koji vas obavezuju na trideset godina vernosti banci – samim tim – ne obraća se pažnja ni na nemušto ispisana slova na zidu - niti tamo piše mnogo šta vredno pamćenja – i nije pao samo nivo domišljatosti već i nivo pismenosti.

Vidi sliku:

U nadi da ću možda sprečiti nekog junošu da troši zarađeni džeparac (ili ćaletovu platu) na crni auto-lak; uz želju da spasem možda i poneku fasadu idiotskih poruka i kasnijeg trošenja budžeta na ribaće četke i "Vim", te da ono što ima da saopšti svetu može učiniti i na lakši način, rad sam podeliti nekoliko saveta, mogu pomoći u promociji ideje. Siguran sam da vredi:

  1. Ako je verovati nedavnim istraživanjima - u Srbiji je svakog dana 1.45 miliona ljudi on-line. Imate, dakle, kanal komunikacije koji omogućava da vašu poruku "vidi" toliko ljudi! Nijednom ulicom Beograda ne prolazi toliko ljudi, te slabo ko troši vreme čitajući svinjarije po zidovima. Štaviše, internet dozvoljava i ovu mogućnost: možete pročitati i komentare na vašu "poruku"! Niste znali? Imate dakle priliku da okupite i istomišljenike – ali i čujete šta o tome misle oni sa kojima se ne slažete. Nije nekorisno, manje košta, više vredi. Ako ste baš mnogo nepristojni, admin će vas banovati ili forumaši ignorisati, što će vas naučiti da ako nešto imate saopštiti morate razmisliti i – kako saopštiti. Možda je frustrirajuće, ali ćete naučiti da je artikulacija ideje najvažnija životna vežba.

  1. Neprikladna poruka na neprikladnom mestu neće izazvati ništa osim revolta, čak i onih koji su možda u srcu "za istu stvar". Primera radi, nije mi bilo teško da odlučim da NE glasam za stranku koju simpatišem nakon što je podmladak iste počeo da štrokavi fasade somnabulnim porukama (i da lepi plakate na kontejnere. Kakav auto-gol!). Odbijate, dakle, i potencijalne simpatizere a neistomišljenike utvrđujete u stavu da ste budala i kreten.

  1. Na blogu/forumu/FB-u i ostalim kanalima komunikacije postoje i opcije "edit", "format", "delete" i slične, koje mogu pomoći da momenat nepromišljenosti ili totalnog pomračenja uma lako naknadno obrišete ili promenite. Ovako, neke greške ostaju zabeležene za duži period i čine vas, blago rečeno, smešnim – a istovremeno urušavaju čitav pokret čijoj ste slavi želeli da doprinesete (videti sliku, ponovo).

  1. Ćirilica ima 30 znakova – i ako si voljan da je koristiš, zapamti da se slovo "i" piše -"И" a ne "N", da se "ц" piše ovako, a ne "c", te da se ćirično "р" i latinično "p" izgovaraju različito.

  1. Boli me đon da li si "naš" ili "njihov": ako te uhvatim da žvrljaš po zidu, za uši ću te, pa kod ćaće.

Da se razumemo – ovaj tekst odnosi se isključivo na autore pisane i nepismene reči. Likovnjaci, izuzev onih opsednutih crtanjem sopstvenog predimenzioniranog spolovila, imaju svu podršku.

Tuesday, 27 October 2009

Bebel Gilberto: "All in One"

Dve godine nakon sjajnog beogradskog koncerta i albuma "Momento", u čijoj su se atmosferi i sklopovima mogli čuti odjeci saradnje sa Subom, iz vremena briljantnog "Tanto Tempo" perioda, Bebel se vratila albumom "All in One".

Ovo je njeno prvo izdanje za veliki "Verve" – diskografsku kuću čije su perjanice muzičari poput Dajane Krol (Kraal) i Džejmija Kaluma (Callum). Ta promena daje joj priliku da se predstavi i široj publici - sigurno drugačijih očekivanja od dosadašnje – i dovodi do bina na koje do sada nije imala prilike da zakorai. Očigledno ne želeći da previše rizikuje prvim nastupom na "velikoj sceni", Bebel je posegnula prvenstveno za prearanžiranim tuđim pesama. Šarena paleta pesama - od najstarijih radova njenog oca, preko songova Stivi Vondera i Bob Marlija, između kojih se poput bršljana probijaju njeni radovi - i sve u produkciji ljudi poput Mark Ronsona i sličnih – sve to je učinilo da ovaj album izraste u easy listening album za svaku priliku - simpatični mish-mash koji uspeva da pomiri različite stilove (ime mu lepo kaže – "All in One"), ali posvećen tom pomirenju gubi na uzbuđenju, egzotičnosti i dubini, što jesu lepote koje su krasile njene prethodne albume.

Bez obzira na tolike lake note, "All in One" je lepa prilika za neobavezno, prijatno sentimentalno putovanje do nedavnih toplih dana i natrag, čiji je vođa puta vlasnica jednog od najlepših vokala sadašnjice i čija muzika će, nadam se, uskoro ponovo otkrivati obale koje za sada samo naziremo, u snovima o begu.



Monday, 26 October 2009

Mary and Max

Animirani film ovakvog zapleta, a čiji se trailer završava rečenicom: "P.S. Did you know turtles can breathe through their anuses?", jednostavno je must see! Za sada je osvojen Berlin i mesto u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Sundance-a. Nadam se da će nekim čudom biti viđen i na plakatima preživelih beogradskih bioskopa - zašto samo oni koji plove pod piratskim zastavama da uživaju u ovakvim lepotama?
.

.
Update: "Mary and Max" biće prikazan u okviru festivala autorskog filma, sreda 02.decembar 2009, 17.45h. Verujem da je ovo jedinstvena prilika...
.

Monday, 19 October 2009

раз-два-три... (o oslobođenju Beograda, rusima, Idolima i nama)

Pre gotovo trideset godina, ambasada tadašnjeg SSSR-a ulaže protest zbog emitovanja "Maljčika" grupe VIS Idoli, parodije na temu sovjetskog socijalističkog realizma, protest zbog pesme koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja kulturne scene Beograda – okretanje od tada "komunističkog istoka" ka zapadu. Spot za pesmu je, pored drugih esencijalnih komada beogradskog novog talasa, emitovan u okviru "Rockrollera", u novogodišnjoj noći.
Koliko je tu - za ono vreme - bilo smelosti, zdravog humora, jasnog odnosa prema svetu, koliko je to bio dobar doček Nove godine, pune obećanja.

.

.
Pre gotovo dvadeset godina grupa penzionera je, igrajući kozaračko kolo na Ušću, urlala od želje da krene ka grupi studenata koja se nalazila u centru Beograda, na Terazijskom platou, sa idejom "da ih razbije".
.
Pre tačno deset godina, ljudi na Trgu nosili su, za vreme "dnevnih koncerata" fotografije Staljina, držeći ih iznad glave, valjda u funkciji štita.

Ništa, dakle, nije od juče.

Ovo što gledamo ovih dana dugo je pripremano.
.
Kozaračko i ostala kola, Staljin i penzioneri sa Ušća stigli su večeras, zajedno & zagrljeni, nakon tolikog putovanja kroz vreme, konačno, u centar Beograda - transportovani valjda onim kamionom iz TV spota posvećenom oslobađanju Beograda, u kojoj je prvi kadar zastava Crvene Armije; ore se tradicionali odsvirani iz 100 truba; postavljen kompletan cirkus na Trgu Republike, a predstavljen je i čitavoj Srbiji direktnim prenosom na B92. 

Konačno, sutra će i ko-autor "Maljčika" imati prilike da stegne ruku restauratoru spominjanog socijalističkog realizma, predsedniku Medvedevu, biće to idealna prilika za ispriku i oprost grehova iz mladosti.



Nedostaje onaj skeč iz "Dogodilo se na današnji dan" u kojem Bakoč, Žika, Cvijanović i Olja Bećković igraju "Nikoletinu Bursaća" u gimnaziji, uz mitraljez i crtež muškog polnog organa, koji se greškom našao na bini.
.
Dragi kameradi, večerašnji nastup 100 trubača koji izvode "Kaljinku" nema mnogo veze sa proslavom dana oslobođenja Beograda. Nakon uspešnog brkanja pojmova i mešanja partizana, četnika, ljotićevaca, nedićevaca i ostalih - ovaj događaj i prenos dokaz su da su mnoge pobede bile besplodne i da će Harmsa sa naših polica uskoro naslediti A.Fadejev - iz one druge pesme.
.
I da - sutra nećete stići do cilja drugačije nego peške ili biciklom. 
Predsednik mora da prođe gradom.
Navikavajte se polako na sve to, uskoro ćemo ići peške sve češće, pod bilbordima na kojima će stajati poruke koje će sve manje imati veze sa istinom i našim životima.

Idemo, dakle: раз-два-три...
.

P.S. Zarad sticanja kompletne & objektivne slike o Beogradu 20. oktobra 2009 godine - emitovati oba snimka sa YouTube-a ISTOVREMENO.  Ionako se, pred kraj, stapaju u jedno. . .

Tuesday, 13 October 2009

Geto

Prva ozbiljnija jesenja kiša spira kilograme fasada pravo na beogradski asfalt.
Čitava ulica je puna gromuljica maltera i ne malih komada žbuke ili kamena, krckaju ornamenti pod nogama, krune se neodržavane fasade, Atlas nosi delić kugle iznad glave - upozoravaju da nije zdravo hodati blizu zgrada, svašta ljudima u Beogradu pada na pamet.

Tik iznad tog ispranog kvarta u nestajanju, užurbani radnici udaraju glanc na ulaznu kapiju groblja Oslobodilaca Beograda, kao u najbolje dane - pred generalnu smotru ili Prvomajsku paradu (ne mogu a da se ne setim "Oklopnog Bataljona" Škvoreckog) - ponovo se žute i sijaju kamene ploče, spremne da ulegnu pod koracima "visoke delegacije" u najavi (a kada čujem "visoka delegacija" ili "visoki predstavnik" - meni sve dvoipometraši u kadru), koji će se svakako raspitati kako se to baš Ruzveltova ulica našla ispred ulaza u groblje, kako je Džordž Vašington zadržao ulicu a maršal Birjuzov ne, znamo li da čak i u malenom Piranu u Sloveniji i danas postoji Lenjinova ulica a mi ovde zbrisali čitavu epohu i uklonili imena koja smo slavili donedavno, ima li u Beogradu uopšte više škola u kojima se uči ruski i u kakvom je stanju spomenik poginulim generalima na Avali, 19. oktobra 1964, i "hoće li neko odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja"?

Možda će taj doček stranog Predsednika, onako u špaliru (zastavice u rukama i osmesi zalepljeni za tamnu šoferšajbnu, poređenje sa nekim drugim, davnim paradama) poslužiti kao podsetnik - koliko bi lako pristali da nekoliko nesigurnih, zaslepljujućih budućnosti menjamo za jednu stabilnu, pomalo prašnjavu prošlost, za prašnjavo vreme u kojem su i nastale te fasade, a večeras krckaju pod mojim đonom, ne mojom željom.



(snimak sa ploče, krckav, dirljivo)

Sunday, 11 October 2009

All we ever wanted



All we ever wanted was everything

All we ever got was cold
Get up, eat jelly
Sandwich bars, and barbed wire
Squash every week into a day

The sound of drums is calling
The sound of the drum has called
Flash of youth shoot out of darkness
Factorytown

Oh to be the cream (repeat)

Video koji prati pesmu nije delo benda, niti je nastao po njihovom nalogu - dakle, "nije autentičan".
Ali, osećaj svakako jeste.