„Deco, ovo je vaša druga kuća!" (Braća Ribar/Kralj Petar I)

Iz arhive moje drugarice Ane: 01.09.1980. Ana je u prvom redu. Ja u drugom.  Štreberi... ;)

.
Učiteljica Marina nam je tu istinu o "drugoj kući" saopštila 1. septembra 1980.

Mi smo, kako dolikuje đacima-prvacima, tu istinu prihvatili.

Na stranu što su neki od nas to već znali – jer je smo već bili godinu ili dve u predškolskom u toj istoj zgradi u prizemlju. Nismo često išli na gornji sprat, tamo su bili stariji razredi, išli smo uz stepenice samo o svečanostima, ka velikoj školskoj sali.

U holu  zgrade stajale su biste i braće Ribar, ali i Dositeja i Vuka.

I ona rečenica: „Knjiga, knjiga braćo, a ne zvona i praporaca”, ispisana krasnopisom na beloj traci.

U toj zgradi sam, sveukupno, bio pet godina. 

Kako sam tu bio predškolac, u njoj sam i spavao.

Posle četvrtog razreda su nas prebacili u drugi objekat škole, u Birjuzovoj.

A pre mene - keva; zatim jedna pa druga tetka, veliki Nebojša, komšija iz zgrade; komšinica Nevena i njena sestra, sa njima smo delili terasu; zatim Miki i njegov burazer sa našeg sprata, kao i tetkine prijateljice iz zgrade prekoputa. Nakon mene – mlađi brat i sestra... Spisak je, svakako, mnogo veći i potpuno je prirodno da nas je bilo toliko – jer smo živeli u zgradi prekoputa Škole - pređeš pešački prelaz tadašnje ulice „7. jula“ – i u školi si.

Sa jedne strane školskog dvorišta zid&kovano gvožđe – i pogled na dvorište Saborne Crkve; sa desne druge – bedem Ambasade Francuske, iza koje se prostire - Kalemegdan.

U tom dvorištu provodilo se vreme i van škole – te je bilo i centralno mesto mnogih nedelja raspusta, jer je kapija bila otvorena tokom čitave godine.

U toj zgradi sam naučio nekoliko važnih stvari.

Ne mislim na priče o Jurici i Loli - braći Ribar i njihovoj borbi. Ne pričam ni o lekcijama o detinjstvu druga Tita; nije ovo priča o brojkama i slovima - iako sam i to učio – u toj istoj zgradi.

Nije sad važna ni činjenica da su pre nas na tom mestu bili i Dositej i Vuk i Kralj Petar, Mika Alas i Mokranjac, kao i mnogi drugi, važni. I da je prva utakmica u basketu odigrana baš u tom dvorištu, 1923. godine, te da je sadašnju zgradu projektovala prva žena arhitekta u Srbiji, Jelisaveta Načić.

Mislim na one druge, životne lekcije.

Da kada razbiješ prozor - imaš i da ga platiš, da ga ne bi plaćao ceo razred.

Da ima momenata kada se valja potući, makar znao da ste vas dvojica itekako slabiji, ali da nema odstupanja.

Da je prepisivanje trenutno i jednokratno rešenje.

Da lepa reč i diplomatska vrata otvara – od mnogih lopti koje su prešle preko zida ka dvorištu Ambasade - većinu smo dobili natrag – zvoneći na vrata Ambasade i uljudnim rečima moleći da nam se lopta vrati.

Naučio smo da ima nepravde, ali da se protiv nje valja boriti.

Naučio sam i da postoje i neka nepisana pravila - poput onog da se za Svetog Nikolu može „izaći ranije“ sa časova, a kao svi smo uzorni pioniri i sjajni na takmičenjima iz poznavanja priča iz Titovog detinjstva.

Tu su i prvi poljubac (u obraz, naravno); ushićenje prvog postignutog gola na turniru u fudbalu; razočaranje prvog poraza na istom turniru; prvi koš i prva banana u basketu; "plava bluza i kifla pred čas". Zatim snimanje „Kockice“ - tema je bila ekologija. (Bila je pauza od nekoliko dana između snimanja, morali smo da se obučemo isto i bilo nam je zabranjeno da se šišamo tih dana. Na svojoj koži naučiš kako funkcioniše magična kutija zvana televizor i šta je to montaža.)

Prva šteta koju si napravio i koju pokušavaš da prikriješ i prećutkuješ do sutra ujutro i roditeljima i učiteljici. I strašan osećaj krivice, zapamtiš do kraja života.

Prvi odlasci na rekreativnu nastavu, izleti po Kalemegdanu; lekcije o drugarstvu, iskrenosti, pomaganju i poštenju.

Na kraju svega, razmena đaka sa bratskim školama, od Vardara pa do Triglava.

Svašta sam naučio u toj zgradi. Imao sam i od koga.

(Umalo da zaboravim i pesmu, Marina nas je učila prvih dana škole – pesma koju je pevala Nada Knežević, poslednji stihovi bili su: „pruži ruke svoje/tebe zove bolji svet.“)

Bolji svet?

Te godine, 1980, u Školu je upisano više od 130 đaka, četiri odeljanja po 32 učenika.

Ove godine – u školu je upisano: 49 đaka.

Taj broj dovodi u pitanje i postojanje Škole.

.

U „Drinku“ je ove godine upisano njih 120. U „Alas“ – 109.

Tema, dakle, nije samo natalitet, već i - kvalitet.
.

U tekstovima o školi koji se mogu pročitati po raznim novinama provlači se i priča o 23 nastavnika koji su napustila školu, kao i da Savet Škole ne može da smeni aktuelnu direktorku.

Iz Ministarstva javljaju da se škola trenutno ne zatvara.

Najstarija škola u Srbiji.

Ali i - zgodna lokacija, veliki prostor, sjajna zgrada.
.

Ostaci "dobrog drveta". Fotografija iz 2005.

U redu, već sam preživeo - da mi domovinu smanjite i preimenujete; da mi preimenujete i školu, iako su Lola i Jurica bili časni mladi ljudi, ništa lošiji od Kralja Petra; preživeo sam da mi ne mali broj drugara iz generacije raselite po svetu; da malo po malo dovedete u sumnju sve što ste me učili; ono drvo što je bilo uraslo u ogradu ste posekli a kapiju dvorišta zaključavate, tako da mi kada prođem niz Rajićevu ostaje samo da virim kroz gvožđe. Iako je tu odigrana prva utakmica u košarci u Beogradu ikada, ni koševe nešto više ne vidim.

Ukoliko zatvorite i Školu, „našu drugu kuću“ - kako reče učiteljica Marina, zaboraviću - u trenutku a na neko vreme - mnoge lekcije iz pristojnosti koje sam u toj zgradi naučio.
.
Njeno zatvaranje bilo bi dokaz da je sve što smo tamo naučili - uzaludno - i da su pobedili dvojkaši.

.

I biću veoma,
veoma 
ljut.

.

.

Potpisivanje Peticije – kojom se traži smena sadašnje direktorke, kao i vraćanje produženog boravka i predškolskog programa odvija se ovih dana u “Alternativi”, u Siminoj ulici broj 10 (ne znam tačnu satnicu - kada su drugari tamo?) Više detalja o Peticiji i akciji koju su pokrenuli bivši đaci Škole možete pronaći na ovom linku (FB) >>.
.
Za sada je grupa okupila više od 1000 bivših đaka.
Pet hiljada (5000) potpisa je potrebno za naredni korak.
.
p.s.

Dodatak, zanimljivo: Snimak proslave 260 godina škole, 1978. godine >> (“Pod pokroviteljstvom druga Tita”)

p.p.s: Obrazac za peticiju možete preuzeti sa ove adrese >>. Sakupljene potpise (bez navedenog rednog broja) možete doneti u "Alternativu", Simina 10.

.

"Markiza" ili "Piškota", pitanje je...

Svestan sopstvenih slabosti – već u liftu razmišljam kako bi polovinu torte trebalo odmah staviti u zamrzivač. 
U suprotnom, čitava torta će stradati u svega par večeri i jutara, ništa od lepše od parčeta „Markize“ u sred noći.
.
Sečem tortu na dve jednake polovine.
.
Postavlja se pitanje – koja polovina odlazi na led?
.
Šta ukoliko nekom greškom ima više piškota na levoj polovini?
Ili je više ruma nekim slučajem ostalo na desnom delu?
Da li je leva polovina ukusnija bez, ili desna sa šlagom?
Sa ili bez čokoladnih mrvica?
(Mrvice želea nikako ne pripadaju ovoj torti, tu ideju unapred odbacujem.)
.
Svestan svojih slabosti – rešavam da polovine podelim na polovine i pravilno rasporedim šlag i mrvice na pripadajuće polovine polovina, dok preostale četvrtine ostavljam izvornim, radi utvrđivanja procenta piškota i ruma u definisanim delovima.
.
Čulo ukusa je varljivo,
zato je bolje probati više zalogaja.
.

Coolinarika

.
Na kraju, jedino bi se moglo zaključiti da je uzorak premali da bi se sa sigurnošću moglo utvrditi koja opcija je najbolja. (Ali, tokom testiranja postaje jasno da je neprihvatljivo zvati ovu tortu "Piškota torta", kada je svakoj dobronamernoj osobi jasno da nju zapravo čini blistava simbioza fila i piškota! Dodatno, iz zalogaja u zalogaj postaje očiglednim da je zločin premenovati keks "Piškote" u "Markize"!)
.
. . . 
.
Govoto sve navedeno je, naravno, fikcija.
Polovina torte je uveliko u zamrzivaču.
Svestan slabosti, odmah sam je prebacio na sigurno.

Da sam je odista pojeo celu, fućkalo bi mi se i za pisanje i za traženje najbolje moguće fotografije „Markize“, najbolje torte ikada.

Novogodišnja priča (skica)

Autor > link

.
(foršpica)

Priča je zapravo počela još krajem leta: na proizvodnim linijama i po hangarima fabrike Igračke su izlivane, modelirane, farbane, ukrašavane, oblačene, pakovane - i sada su sve tu, naređane po kutijama u kojima se dešava metež nekoliko minuta nakon što se oglasi fabrička sirena, ona za kraj radnog vremena, a čuvar u kućici kraj ulazne kapije zadrema u svojoj stolici, sa pogledom na pust drum.

(početak radnje)

Ovih dana u fabrici Igračaka vlada - velika pometnja!

Za nekoliko dana ta čitava generacija biće distribuirana po prodavnicama ... Nova godina je blizu: i zato već danima dve dnevne smene razdvajaju igračke po kontigentima - jedan red igračaka ka prodavnicama u bogatijim četvrtima, jedan red za prodavnice na periferiji, i onda u krug.

I zato se već danima Igračke međusobno nadmeću: koja će "zapasti" u koji kontigent – jer se ovde, u fabrici, najvećim uspehom u životu jedne igračke smatra ulazak u dečiju sobu koja je već puna dobrih i lepih igračaka...

(a sad - tragično neznanje) 

Ono što nijedna od Igračaka naređanih na police zapravo ne zna (čak ni džinovski medved koji se među prvima našao na lageru i zato važi za najmudrijeg. napomena: ovo sa medvedom je možda stereotip, slabo poznajem tipologiju novih generacija igračaka) je da se igračke koje se nađu na rafovima bogatijih prodavnica zapravo mnogo manje i mnogo kraće igraju - dok se one koje se nađu u jeftinijim četvrtima često igraju i sa više generacija dece. A smisao svake igračke je – ime im lepo kaže – igra.

.
Tu lekciju će naučiti uskoro, ovih dana.

.

(kreće - akcija!)

.

Lošim planiranjem i jos lošije izvedenom akcijom prebacivanja iz kutije u kutiju – omiljeni par (... on bi mogao da bude... onako fin junak zarobljen, na primer, u telu imitacije Džastina Bibera, i to mu je dosta tragične krivice za čitavu dramu, a ona bi mogla da bude... neki model kojem već preti zastarevanje) elem, taj omiljeni par najpre bude razdvojen u različite kontigente, da bi onda On krajnjim naporom uspeo da se ubaci u kontigent u kojem je Ona, njegova izabranica - tog dana već odvojena za put ka jeftinijoj robnoj kući.

.

Njihovo putovanje počinje, na primer - večeras!
.

(momenat poslednje napetosti: ni publika ni junaci ne znaju da li će se glavni junaci ipak na kraju naći pod istom jelkom?)

.

Happy End  nije u planu sve do noći u kojoj se otvaraju pokloni.

.

Na odjavnoj špici, a zarad edukacije omladine - Fountains of Wayne - najbolja "božićna" pesma ikada - "I want an Alien for Christmas", dva minuta razuzdane, bučne radosti.
.

. . .

.

Mogao bih od ovoga da napravim jednu a-la-Dikens priču, mogao bi i Toy Story 4 da nastane od ovoga. Svašta bi moglo, kada bih ja mogao da se bavim ovom pričom.

Ovako, ostavljam je za razradu, za neke dane u kojima ću imati više vremena da se igram - rečima.

.

"Maršal": On, oni, mi, svi.

.
.Sve, zapravo, može stati u ovih 27 sekundi: i Dan Republike; i On i oni i mi, ali i oni koji se ovih dana dogovaraju po salama raznih MZ-ova kako će žvrljati po zidovima izborne, somnabulne i borbene parole, umesto da zidove ribaju.
.
Film "Maršal" Vinka Brešana (pisao ga u saradnji sa starim majstorom, ocem Ivom), jeste priča "o njemu, njima, nama i našim naravima". 
Na jednom malom otoku na Jadranu, krajem devedesetih godina pojavljuje se priča o pojavi - Titovog duha. 
I to je sasvim dovoljno za pristojnu tragikomediju, potpuno drugačiju od, na primer, Žilnikovog filma.
.
Za takav film je, izgleda, tada bilo prerano: premali broj ljudi bio je spreman da se u tom trenutku, 2000. godine, pogleda u ogledalo.
.
Deset godina nakon pojave filma, dvadeset nakon raspada Republike i trideset nakon njegove smrti, možda je pravi trenutak da se film pogleda - ponovo. 
.

Kate Bush: “50 Words for Snow” [2011]

Možda bi vredelo pokušati - ali, ukoliko bih želeo da u svega 50 reči zapišem sve što smatram važnim a u vezi sa novim albumom Kate Bush - „50 Words for Snow“ – bilo bi to  robovanje formi, a ovaj album upravo to - nije. Svega sedam pesama od kojih najkraća traje sedam minuta; veličanstveno poigravanje repeticijom (est mater studiorum :) i nove "priče" dostojne pažnje (obratiti pažnju na temu pesme „Wild Man“) – sve to čini ovaj netipični album istovremeno i vrednim i zahtevnim: najpre će vas nakon trećeg slušanja u potpunosti obuzeti, a nakon sedmog preslušavanja će biti jasno da album zahteva slušanje u kompletu: jedan sat i pet minuta potpunog usporavanja koje vodi do one tačke mira u kojoj se čuje sneg kako pada, na pedeset načina - od uvodnih stihova "I was born in the clouds/Now I'm falling..." do nabrajanja 50 reči za sneg (Kejt i Stiven Fraj, zajedno), od kojih je tek pedeseta: snow.

Rešena da formu prilagodi sopstvenim potrebama - Kejt iz dana u dan na YT postavlja nove video klipove – koji predstavljaju delove pesama sa albuma:

.
(Postoji i treći, još uvek zvanično unlisted - 10 minuta potpune hipnoze >> kreirane na osnovu jednog segmenta albuma, a zatim montiranog u krug, u krug...)

.
Dodatno - National Public Radio (NPR, to je javni servis!) već četrnaesti dan ne uklanja opciju preslušavanja novog albuma, na čemu sam im - javno zahvalan.

.

Iskoristite priliku: preslušavanje (pop-up) >>
(dodatni link, drugi izvor >> pop-up )
.
"50 Words for Snow" je veličanstven album - naročito ukoliko ne tražite, poput mene u prvih 10 slušanja, još jedan "Hounds of Love" ili "The Sensual World".
Tek kasnije sam shvatio - Let it snow...

5-minutna vežba: Ištvan Erkenj + Kris Kotam

Najpre Ištvan Erkenj, zatim kratki film Krisa Kotama (Cottam)

Erkenj: "Informacija"

"Četrnaest godina sedi iza šaltera. Postavljaju mu svega dva pitanja.

- Gde je Monteksova kancelarija?

Na ovo odgovara: 

- Na prvom spratu, levo.

Drugo pitanje glasi:

- Gde je prerađivač gumenih otpadaka?

Na šta on odgovori ovako:

- Drugi sprat, druga vrata desno.

Za četrnaest godina nije pogrešio nijednom, svako je dobio traženo uputstvo. Samo se jednom desilo da je jedna dama prišla njegovom prozorčetu i postavila jedno od uobičajenih pitanja.

- Molim Vas, gde je Monteks?

Ovom prilikom on pogleda u daljinu i reče:

- Svi mi dolazimo iz ništavila i vraćamo se u veliko, smradno ništa.

Dama je podnela žalbu. Žalba je bila ispitivana, nad njom se diskutovalo, i tako je otišla u zaborav.

Zaista, stvar je potpuno bez značaja."
.
Ova priča objavljena je u knjizi "Jednominutne novele" (1985)

.
. . . 

.
Film: "Maybe One Day" traje 4 minuta.
Pet minuta konzumiranja ovakvih sadržaja i vežbanja moždanih vijuga dovoljno je da glava ostane iznad vode, tokom čitave nedelje.*

Provereno!

.
* - testirano na uzorku: 1 ispitanik

"Godine su proletele..." [tramvajem u XXI vek]

Verovatno je to potpuno normalno - kad ne vidiš ništa ispred, a ti se osvrćeš, ne samo iz nostalgičnih razloga. 

Red učenja, 
red čokolade za dobre đake, 
red knjiga koje te pripremaju za Pajtonizaciju,
red poučaka,
red optimističnih poruka za budućnost.
.

"...Plava bluza, i kifla pred čas/
Rođen sam u getu/
Rođen sam tačno u čas/
Rođen sam tačno u čas da vidim."

Neke od fotografija preuzete su sa izvanrednog memorabilia-bloga ONCE UPON A TIME IN YUGOSLAVIA >>

“Where the streets have no name” (39 pesama, #24)

Ukoliko pokušam sve da zapišem, možda se neki delići sećanja vrate.

U ovom trenu, zagledan u ekran, osećam da delići nedostaju, a da se neki segmenti čuju poput razmagnetisane trake, one koja dugo nije preslušana - dešava se to zamućivanje protokom vremena, te ukoliko se trake ne čuvaju na suvom i tamnom mestu, a ja moju glavu nisam čuvao kako valja, to je sasvim sigurno.

Među tim pomalo mrljavim sećanjima, jedna činjenica baca sjaj koji deluje i pomalo nadrealno: nekim čudom, licencnom zavrzlamom ili brzinom Siniše Škarice - tadašnjeg urednika zagrebačkog „Jugotona“ - album „The Joshua Tree“ U2 objavljen je u SFR Jugoslaviji dan pre no što će se pojaviti na ostatku planete.

Iz današnje perspektive, tadašnja važnost te činjenice danas deluje presmešno.

Ali, kada imaš 14 godina, sedmi si razred osnovne škole i sve ti je bliža ideja da ćeš uskoro kupiti taj čuveni Interrail Pass i otići na put po širokom svetu; kada tek otkrivaš muziku i patiš zbog silnih novih albuma koji su dostupni svuda samo ne u tvojoj domovini – onda ti je slatko što možeš pre njih čuti taj uvodni huk na „Where the Streets have No name“, koji slušaš odmah, jer si već na izlazu iz podruma tadašnje prodavnice „Kultura“ ubacio u vokmen tu šuštavu traku, koja donosi huk kojeg najpre nisi svestan od gradske vreve, sve dok lagano ne izađe iz tog fejda i taj huk ti ubrza korak, Edge počinje da raspliće uvodni D-dur i sve se stopi u impozantan zvučni zid: D-G-Bmol-G-Bmol-A-G-D - bend melje – i sve ti u trenutku deluje ostvarivo: znaš da su pre svega nekoliko godina svirali prvi koncert pred 9 (devet) ljudi, a sada slušaš taj novi snimak, znaš da je svako od njih tek prevalio 25. godinu života i da svaki obrtaj kasete jasno pokazuje da su rešili - ne da dotaknu zenit, već da dokažu da su već tamo, gore.
..

*

Sledećeg leta, Andrej se pojavljuje u „The Joshua Tree“ crnoj majici kratkih rukava, koju mi nesebično daje - najpre na nošenje, a onda na zauvek. Nosio sam je godinama, dok i poslednji trag tipografije i lica sa majice nije izbledeo. (I nikada mu nisam dovoljno zahvalio na tom poklonu – a znao sam da mu nije lako – jer, ima petnaest godina a prijatelj mu otuđuje majicu koja bi mu olakšala pristup mnogim nepoznatim devojčicama. Tadašnje devojčice, naravno, sa tog albuma više vole „With or Without You“, a mi uporniji znamo da b-strana „Joshue“ krije mnoge bisere, poput „In God's Country“ ili strašne pesme „Exit“. Takođe, samo mi verujemo da je Amerika velika koliko i prostor koji odzvanja oko svakog akorda koji Edge svira. Zapravo ništa ne znamo, pojma nemamo - ali verujemo da je to tako.)

*

U bioskop stiže „Rattle and Hum“, film o američkoj turneji U2. Kasnije shvatam – to je zapravo prvi od Bonovih ego-tripova, koji im je obezbedio trajno mesto u Sazvežđu Velikih, iako su u tom momentu već ispod zenita. Danima zaredom bežim iz škole - popodnevna smena – i sedim u sali „Odeona“ među desetak ljudi, projekcija od četiri, upijam svaki kadar, ton. Kad dođe vreme za ovu pesmu - uvek se upitam zašto Edge svira čak i brže nego na studijskoj verziji, dok Bonu itekako zadrhti glas u nekoliko navrata. Trema?
Zato bubanj i bas - Adam i Lari - ne jebu živu silu, kakva bre trema, vuku napred kao da to rade od postanka pustinje. A pun stadion? Huk!

*

Nešto ranije te godine Andrej dolazi na letovanje u „Rattle and Hum“ majici. Ekipa na šetalištu u H.Novom  kao foru dobacuje „Š'a ti je taj Rahat-lokum-u-dva?“. Ovu majicu mu, naravno, ne uzimam. I od najboljeg prijatelja, bilo bi previše.

*

Radim sve više noćnih smena na Radiju.

U letnjim mesecima, ništa nije tako dobro nego pustiti „Where the Streets have no name“ u svitanje. I dalje je dozvoljeno zapaliti cigaretu u studiju: imam 19 godina i verujem da radim najlepši posao na svetu.

*

U uniformi sam.

Dogovor drugara iz čete je sledeći: nećemo se smenjivati na straži na dva, već na četiri sata. Tako svako spava malo duže no što pravilo službe propisuje.
A ledene noći u vojvođanskoj ravnici lakše su za podneti kada ti je na jednom uhu slušalica prokrijumčarenog vokmena a drugo uho ti je slobodno da bi čuo kad dolazi kontrola. Uvodni stihovi - „I want to run/I want to hide/I want to tear down the walls/that hold me inside“ - dobijaju novo, surovije značenje.

*

Konačno kupujem i digitalno izdanje albuma, čime kaseta i ploča odlaze u kutiju. Kupujem CD ispred SKC-a, za otprilike  5 nemačkih maraka. To skromno, piratsko izdanje donosi novo uživanje u uvodnom huku, konačno lišenog šuma trake i krckanja ploče: konačno taj zvuk slušam kako je snimljen.

*

Na Mreži, nekoliko godina kasnije, otkrivam da je „Where The Streets Have No Name“ u ovom obliku na albumu ostala slučajno. Producent Brian Eno, frustriran činjenicom da je 40% snimajućih sati za album zapravo već otišlo na tu jednu pesmu - čijom formom nikako nije zadovoljan - nagovara ekipu da obrišu snimak i pokušaju sve iznova.

Neko iz ekipe ga, na sreću, nije poslušao, verovatno svestan da ova pesma ne može bolje.

*

Prvi put, posle toliko godina, idemo automobilom ka Sloveniji, auto-put Beograd-Zagreb.

I kako se pesma zahuktava, tako koleginica sve više pritiska gas, što čini da nas negde na drugom refrenu, a nešto pre Zagreba, presreće crna limuzina, bez vidljivih policijskih tablica ali kroz čiji prozor izviruje ruka koja drži tablicu: "Stop!"

Iz limuzine izlazi prijatan čovek koji nas pita da li želimo da gledamo snimak koji prikazuje naših 220 km/h. Kažemo - ne treba, verujemo vam.

Koleginica pita: „Ovaj... možemo li se nekako dogovoriti, da ne platimo celu kaznu?“

On odgovara: „Gospodična, da sam ja spreman za takve dogovore, onda bih nosio crkvenu haljinu, ne ovo odijelo.“
Plaćamo zakonom propisanu kaznu.

*

I danas - bez obzira na sve što je došlo posle, ne mareći za patetike kojima je Bono sklon, i ne mareći za sve što je radio (a nije morao) - svaki put kada čujem taj uvodni huk za koji je Brajen Ino zapravo zaslužniji nego bend – setim se tog vetrovitog predvečerja iz marta (ili beše aprila? 1987). Verovao sam da je to što se album pojavio prvo kod nas a tek onda kod njih sjajan znak, da nam šalju signal da zidovi padaju i da postaje sve manje važno odakle smo (jedno od tumačenja teksta dolazi iz Belfasta – „Reci mi u kojoj ulici živiš, i znaću da li si Katolik ili Protestant“) i da će uskoro i u našim prodavnicama biti svih tih ploča, a možda bude i koncert; ali - ne: Onaj Zid je pao a mi smo počeli da podižemo nove i postajalo je sve važnije odakle smo, a koncerta ne da nije bilo, nego su U2 postali polu-nepoželjni. 

I nakon svega: tamo gde je bila ta prodavnica knjiga i ploča – „Kultura“ -  eno je Banka; bioskop „Odeon“ više ne postoji; kasarna u kojoj sam čuvao stražu je, koliko znam, prilično stradala '99, na Google Earth-u vidim da one stražarske kule više nema, a lepo se videla ravnica sa tog mesta; i konačno - od juče se po medijima provlači i ta priča da će nam i staru školu zatvoriti i od nje verovatno napraviti ko-zna-šta.

Ostaje mi da prebiram po slikama i žicama (lepo kaže poslednji stih: „It's all I can do“) i da se potrudim da jednom stvarno sedemo u Automobil na Istočnoj obali, krenemo preko kontinenta, pesma svakako zvuči drugačije kada se sluša nasred otvorenog druma, idemo Rutom 190, ka mestu gde je bilo to drvo - Wikipedia tvrdi da drveta koje je krasilo omot albuma više nema. Ionako je bilo incidentno, raslo je samo, mimo ostalih, što nije čest slučaj. 

Kako su se redovi ove priče nizali, sećanja su se vratila, traka je premotana,
sve je tu,
na sigurnom.

Samo ulice kojima hodam neprekidno menjaju imena.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

[o “ustupanju prostora" i ustupanju ideja]

(Uvodna napomena: ova priča inspirisana je akcijom „Ustupamo (medijski) prostor“ koju su pokrenuli jedni a podržali mnogi blogeri – i koja je sprovedena ustupanjem prostora oglasnim porukama humanitarnih organizacija na blogovima, a sve iz želje da se objasni kako je Komercijalna Banka ustupajući zakupljeni (svoj) medijski prostor tim organizacijama - pokušala da ih iskoristi u komercijalne svrhe.)

Ukoliko je ova i ovakva rečenica bila naporna za razumevanje, onda verovatno ne znate o čemu se radi, i to je u redu. Zato ovakav uvod, namenjen onima koji nisu u temi - i koji je neophodan - jer je ovaj blog čitaniji od strane ne-blogerskog sveta i popularnost nije zadobijao prateći „hot issues“ koje je zajednica proglašavala bitnim, već drugačijim pristupom.

Dakle, dragi ne-blogeri, ukoliko ovaj tekst bude naporan za praćenje ili postane dosadan - praštajte. Naredni tekst biće drugačije sorte. Ovo što sledi je pokušaj raščlanjenja jedne zanimljive priče - te pokušaj ukazivanja na to kako bi se snaga koju blogeri poseduju mogla iskoristiti, ukoliko se zaista bavimo problemom i ukoliko nam je zaista stalo.)

Početni udarac:

Komercijalna Banka, korišćenjem kratke TV forme najavljuje i odjavljuje da svoj/plaćeni medijski prostor ustupa oglasnim porukama humanitarnih organizacija ili projekata, umesto da emituje sopstvene oglasne spotove.

Tagline: „Ulažemo u budućnost.“

Saopštenje kojim banka predstavlja razloge i ciljeve dostupno je na ovom linku:

http://www.kombank.com/srp/info.asp?arhid=170

(Ukratko:„Komercijalna banka odlučila je da u mesecu štednje ustupi i pokloni svoj medijski prostor, prvobitno namenjen kampanji za štednju, u dobrotvorne svrhe i tako utiče na podizanje svesti ukupne javnosti o bitnim problemima zajednice. (...) ustupanjem svog medijskog prostora daje šansu ljudima kojima je potrebna pomoć ili podrška, a koji nemaju priliku da o tome javno govore.“)

Prva reakcija i razapinjanje Banke zbog tog i tako izvedenog poteza pojavila se na ovom blogu >>

Akcija je, zatim, započeta ovde>>.

Do sada je podržalo više od 50 blogera - i to iz kategorije najuticajnijih, koji su ustupili svoj prostor tim istim organizacijama.

Sad, iskreno bih voleo da saznam nekoliko detalja u vezi sa bankarskom akcijom, ukoliko je moguće:
.
Da li neko (izuzev AGB Nielsena koji se bavi monitoringom medijskog (TV) prostora) ima tačnu procenu koliko ova akcija KomBanke finansijski vredi, odnosno koliki deo tog medijskog prostora je zaista iskorišćen za potrebe humantiranih organizacija? 

Iako ključna tema blogerske akcije nije (valjda) novac, bilo bi zanimljivo sagledati taj iznos, te ne suditi o kampanji na osnovu toga ko je koliko spotova video (Ja sam, na primer, video ovih dana barem 3 za mene potpuno nova, te su na kanalima koji su do sada bili nedostupni  nekim organizacijama viđeni neki novi spotovi (koleginica mi potvrđuje za „Bitku za bebe“ na TV Pink, koja tamo do sada nije emitovana jer je pokrenuo B92). 

Da li se neka od ovih organizacija priključila projektu na silu? Ukoliko nije - da li to znači i da su direktori priključenih organizacija načinili pogrešnu procenu i pogrešno uložili svoj kredibilitet u funkciju velike korporacije? 

Verujem da bi odgovori na dva pitanja pomogla da se sagleda čitav projekat, čak i pre no što se završi, tj. pre no što organizacije objave da li je bilo koristi od ovakve saradnje sa Bankom.

No, trenutno mi je zabavnije posvetiti se stvarnom izazovu za blogere - a koji izlazi iz zone „da li je CSR prigodan za ATL oglašavanje“ što je gotovo najčešće postavljano pitanje u vezi sa ovom akcijom na većini blogova.

Blogerska akcija ima, dakle, plemeniti cilj širenja oglasnih poruka humanitarnih organizacija ka široj javnosti, a valjda zarad obaveštavanja što je moguće većeg broja ljudi o problemima/temama kojima su organizacije posvećene.

Realizacija akcije: prelinkovani ("embedovani") spotovi organizacija na stranicama 50 i više blogera.

Ok!

Kako ne volim da odokativno procenjujem stvari, zagledao sam se u statistike gledanih spotova. To sam učinio zato što me ne zanima posećenost stranica blogera koji su se priključili akciji, već koliko je ljudi primilo informaciju  o potrebama i mukama humanitarnih organizacija. Prvi spot u nizu (koliko vidim, svi su ih rasporedili identično) je zabeležio veću gledanost u poslednjih nekoliko dana (200+ pregleda). Poslednji spot u nizu je zabeležio 120+ (stotinudvadeset) pregleda više. Koliko ljudi je videlo neki od tih spotova na nekom od TV kanala, jednim emitovanjem? Znam da gledaoci beže od ekrana kada krene reklamni blok – ali sigurno su ih videle stotine hiljada ljudi. Tu su, svakako i bilbordi koji su takođe deo kampanje.

Mogu li se blogeri nadmetati sa televizijom? Ne, naravno.

Ima li smisla nadmetati se alatima koje koristi televizija kao medij? Nikako.

Može li uticaj tolikog broja blogera da premaši 200 gledanja spota postavljenog na YouTube? Siguran sam da može.

Kako bi blogerska akcija mogla biti uspešnijom?

Evo predloga, nadam se konstruktivnog:

Umesto da se u humanitarne svrhe na blogove linkuju (nažalost prečesto hladni i nemušti) TV spotovi - da li bi svaki od blogera mogao da uzme na sebe da se pozabavi po jednom od navedenih organizacija?

Prvi bloger se posveti kampanji protiv droge, drugi se posveti „malimVELIKIM ljudima“, treći – sledećoj temi – i tako svako od blogera, zaista koristi prostor koji mu pripada u okviru bloga i zaista uradi nešto dobro, a zarad pomoći onima kojima je pomoć potrebna. Siguran sam, jer su u pitanju uticajni blogeri, da bi  deset redova teksta o svakom pojedinačnom problemu imalo veći efekat, nego linkovanje samih spotova. Tako bi se, dodatno, stvorila razlika između onoga šta radi Banka, a šta je moguće uraditi drugim sredstvima.

Takav potez, koliko sam do sada primetio, nije načinio niko.

I na toj, zapravo najvažnijoj tački, jer sve se ovo valjda radi zbog njih - tj. ljudi kojima je potrebna pažnja, pomoć, saradnja a ne zbog Komercijalne Banke – ova dosadašnja akcija pada, odnosno ima, verujem, mnogo slabiji efekat no što bi mogla imati (te dodatno otvara pitanje da li je sve ovo bacanje prašine u oči.)

Primer:
Ja se priključujem akciji tako što skrećem pažnju na mali kolektiv posvećen likovnom vaspitanju i radu sa decom koja boluju od Daunovog sindroma i koja se zove "Pohvala ruci". 
Oni nisu deo kampanje, ničije.

Njihove radionice nalaze se na Senjaku, u tesnoj ali prijatnoj kući u Petra Čajkovskog 2. Radovi dece se, s vremena na vreme, mogu naći na aukcijama. Prodajom tih malih (a velikih dela), deca osvajaju prostor i slobodu. Ovo su fotografije radova koje sam ne tako davno zatekao u toj radionici.

Koliko vidim i koliko Google ume da mi kaže: nemaju ni sajt.

Ja ne umem da ga napravim, mogu da pomognem oko pisanja i sređivanja tekstova, ali se nadam da neko od blogera ume – i tako zaista pružimo podršku i ljudima koji „ulažu u budućnost“ (njihovi vaspitači) i onima koji se bore za „bolju budućnost“ (deca). Možda se organizuju i on-line aukcije? Možda i prodaja radova onima koji su u inostranstvu, a zainteresovani su da ih kupe?

Toliko je, dakle mogućnosti, toliko prostora, koji se može sjajno iskoristiti, kao što je nedavno učinjeno pametno osmišljenom i sprovedenom kampanjom „moje dojke su ok“. I toliko toga je moguće uraditi blogom, a što je nemoguće reklamom.

  

p.s.
Ovo je pisano u dobrim namerama, što bi rekli. Ukoliko sam negde pogrešio ili nešto ne znam - javite, ukoliko Vam je stalo. Ukoliko je važno, pominjem i ovo: posao kojem sam svakodnevno posećen ne podrazumeva bilo koji oblik saradnje sa toliko puta pominjanom Bankom. Nemam tamo ni otvoren račun. Štaviše, radim na kreiranju kampanja za njihovu konkurenciju. Pozabavio sam se temom zato što mi je stalo i zato što verujem da može bolje.

Hvala na pažnji, kao i na poseti ovom prostoru. 

"Benda Bilili!" (Kinšasa, čudo)

Otkriveni su zapravo slučajno - od strane filmske ekipe koja je u Kinšasu došla drugim poslom  -  2004. godine. Svirali su (i živeli) u okolini zoološkog vrta u Kinšasi, na ulici.

Ljudi koje vidite na slici nisu u ovim vozilima zato što žele - to su njihova invalidska kolica, napravljena od onoga što je bilo dostupno. Okupila ih je rešenost da uz pomoć muzike sebi obezbede, za početak, barem da ne spavaju na kartonu, već na madracu – i stvaraju čudesnu muziku u kojoj se ispod gorkih tekstova posvećenih svakodnevnici prepliću afrički ritmovi, rumba i bluz, želje, strahovi i nade.
.

Pre dve godine su započeli svetsku turneju zahvaljujući albumu koji su snimali godinama – „Tres Tres Fort“.

„Benda Bilili“ može se prevesti i kao „van mogućnosti“. I ovo jeste priča o mogućnostima. Ovim filmom je "Buena Vista" pronašla davno izgubljenog, u surovijim uslovima odraslog - starijeg brata. 
Instrument na kojem Roger svira solo, napravljen od konzerve i najlona zove se monokord.
.
Jedna žica - i konzerva. 

Dok se ne pojavi na velikom platnu - dostupan je za gledanje i na ovim linkovima (engleski prevod, dajte mu malo vremena nakon što pritisnete play) 

[prvi deo >>] [drugi deo >>]