Od uvodnog zvuka voza koji se približava u naslovnoj pesmi, do fejd-auta poslednjeg snimka - „Station to Station“ jedno je od najlepših čuda u Bouvijevoj inače neverovatnoj diskografiji.
A možemo ga slušati i kao Dejvidovo putovanje do izbavljenja iz pakla koji je stvorio oko sebe.
Mnogo godina kasnije, sedeći na barskoj stolici pred publikom u studiju obučen u ‘kežual’ duks
i sa osmehom čoveka kojem je sve jasno, Dejvid je pričao: „Тo su bile najmračnije godine mog
života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi? Mogu li da
promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog? Znao sam da
sam u Los Anđelesu samo zato što sam čitao o tome u novinama".
Po pričama svedoka - danima je ostajao budan.
Jedan od njih je čak primetio „Čak bi i Kit Ričards posustao".
Bouvi je bio iscrpljen životom u „gradu koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje" (Los Anđeles), „dijetom” koju su činili kokain, biber i mleko; sluđen paranoičnim strahom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“ zbog čega je ispod kreveta držao hladno oružje i čitanjem knjiga Alistera Kroulija, kao i onih o nacistima i numerologiji.
Paradoksalno - ono što ga je izvuklo iz tog vrtloga bilo je snimanje filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega. Bouvi je prihvatio ulogu u tom filmu verujući da će biti zadužen i za muziku u filmu. Taj projekat je u njemu razbuktao želju za pisanjem novih pesama.
Ušao je u novi studio, praćen novom ekipom muzičara i spreman da predstavi svetu najkratkotrajniji alter-ego u karijeri: Tananog bledog Vojvodu, hladnu figuru zalizane kose, elegantno obučene u belo-sivo-crna odela i košulje.
Sve suprotno od Zigija.
Iako je kasnije tvrdio da
se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma (i deo ekipe uopšte nije siguran
da li je sve što su snimili uopšte objavljeno) – napravili su remek delo.
Pesmu „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu Prisliju. Pošto mu se ovaj zahvalio na
ponudi (uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“) - rešio je da je snimi
sam. Na kraju prve strane albuma se u „Word on A Wing“ prvi put obratio bogu za
pomoć u jednoj pesmi, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla. Taj pakao se oseća i u „TVC 15” - nastaloj tokom dana kokainskog ludila sa Igijem Popom
a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“. Narednu stvar na
albumu, „Stay“ neki kritičari opisuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’.
Na poslednjoj stanici putovanja skinuo je, kao i na kraju prve strane, masku
‘belog vojvode’, ponovo je čovek od krvi i mesa.
Metaforički ili odistinski – minuti u kojima je na ovom albumu pevao bez
distance i autoironije redefinisali su mu karijeru, a možda i spasili život.
Tokom snimanja “Wild is the Wind” u studiju u kojem je Bouvi radio pojavio se i
Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje doveli
su do toga da mu Dejvid pusti snimak „Wild is The Wind“, koji je oduševio
Frenka. To je Bouvija uverilo da bi „album ljubavnih pesama koje se piše bez
istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) zatvori ’šlagerskom’
baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance.
(Ta obrada inače je jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno
zadovoljan svojim pevanjem, a “Wild is the Wind” je i pretposlednja pesma koju
će ikada otpevati publici mnogo godina kasnije, 2006. godine.)
Pesma je otišla u fejd-aut, a Dejvid je krenuo na turneju čiji su koncerti
počinjali projekcijama Bunjuelovog i Dalijevog „Un Chien Andalou“ (da, scena sa
’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’. Mark
Špic kaže:
„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad
zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim
pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da
upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“
Bouvi je tu kratkotrajnu ulogu igrao do kraja.
Godinu dana kasnije - ponovo će biti
stanovnik Evrope.
Kroz prvi deo ‘berlinske trilogije’ koja
je usledila dokazaće da je izlečen od kokaina; da ga slava trenutno uopšte ne zanima, da
je očijukanje sa nacizmom gotovo i da je spreman da istražuje dalje.
„Station to
Station” objavljen je pre pedeset godina,
na današnji dan 1976. godine.
Putovanje ka najplodonosnijem periodu karijere je upravo počinjalo.
