Zamisli kakav bi to svet bio u kojem Hulio Kortasar danas proslavlja stoti rođendan negde u Latinskoj kvartu, srećan što konačno ne živi od pozajmica i što ga više niko ne pita zašto je "Blow Up" tako različit od njegove priče; treća cigareta oduševljenja mu dogoreva u ustima,
predveče je ali u klubu već pršte bi-bap improvizacije,
jednim okom prati Peraltu koji se i dalje skriva od Estevesovog sina,
drugo oko ne pomera sa ulaza na kojem će se valjda uskoro pojaviti Maga,
hronopije rade šta im je volja, seljaci iz Solentinamea su slobodni,
zamisli.
.
Ovu priču bi trebalo započeti fotografijama Vivian Majer, nastalim tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.
Na poslednjoj u nizu, u odrazu ogledala vidimo Vivian Majer, tajnovitu autorku ovih (i još preko 100.000) fotografija, koje je stvarala malom Rolleiflex kamerom na ulicama Njujorka, Čikaga i Los Anđelesa.
Sjajne su, zar ne?
No, istorija ovih fotografija, život Vivian Majer i upornost koju je Džon Maluf, klinac iz Čikaga uložio da bi ih učinio dostupnim javnosti čine ove fotografije još dragocenijim i pojačavaju kontrast na njima.
Jer niko pre njega nije imao uvid u negative i dokumentaciju Vivian Majer.
Niko o njoj zapravo nije ni razmišljao kao o umetnici.
Vivian Majer je po zanimanju bila - dadilja.
I čuvala je te desetine hiljada razvijenih i nerazvijenih fotografija i slajdova u skrivenim boksovima i kutijama koje su se sticajem okolnosti našle na maloj aukciji nakon njene smrti i koje je, slučajno (ima li u ovoj priči uopšte slučaja ili je u pitanju sudbina namenjena tim fotografijama?) kupio u druge svrhe, oduševio se zatečenim a onda shvatio da niko ne zna za Vivian Majer - umetnicu, već su ga svi tragovi kojima raspolaže vodili ka nekadašnjoj deci koju je Vivian čuvala kao dadilja, i koji je pamte kao fantastičnu, no čudnu ženu koja se nije odvajala od aparata - i koja im nikada nije pokazala nijednu napravljenu fotografiju.
Dokumentarac "Finding Vivian Maier" razotkriva dodatne tajne ove fantastične priče, koja je ispričana isključivo zahvaljujući posvećenosti Džona Malufa, koji je povezivao delove slagalice, otkrivao putokaze, te onda i putovao, pričao i snimao sve ljude do kojih je uspeo da dođe a koji je sećaju Vivian. Uloženi napor je, za sada, rezultirao činjenicom da su fotografije Vivian Majer konačno stigle tamo gde su od početka i zasluživale da budu: u ugledne galerije i do očiju i srca publike koja je radove Vivian prihvatila i pre no što su istoričari umetnosti stigli da je uvrste među velikane fotografije, kojima Vivian pripada.
Iako možda uopšte nije želela da se među njima nađe.
Ukoliko budete u prilici - svakako pogledajte.
.
Pisanje o novom omiljenom domaćem bendu je, naravno, idealna prilika da se napravi još jedan osvrt na šta naša scena liči i zašto na istoj vrede svega tri-četiri benda od kojih nijedan nije osnovan pre manje od 15 godina - ali bi ta priča postala i ostala besmislena, puko teoretisanje.
Jer scenu ne čine samo autori, već i publika: slušaoci, obožavaoci, evangelisti.
Ukoliko njih nema, muzika se gasi.
(Uzgred, da li ste primetili koje pesme su najglasnije odjekivale Beogradom a sa bine BeerFesta ovih dana, tj. noći?)
Artan Lili je bend zbog kojeg je vredelo preslušavati novu domaću muziku.
Prvi susret sa njima bio je, naravno, na listi Diskomera Studija B - kada sam prvi put čuo "Najbolje što znam": odličan rif, gitara, glas, bubanj i bas dobro skockani, uvod-strofa-refren-strofa-kratki solo-kraj; nema kompromisa, hladnokrvan tekst na čijem dnu leži gorki talog iskustva ali i prkos, rešen da izraste iznad korova.
("Uspeh nikad neće sam/radim najbolje što znam")
Tragajući za odgovorom zašto nisam ovo čuo još ranije i odakle (bre) dolazi ovaj zvuk otkrio sam pesmu "Džoni">> , prvu koju je bend uradio: četiri minuta odavno nedostajuće štroke koja podseća i na rani Obojeni program, ali u njoj ima mnogo više od toga i to podsećanje je za svaku pohvalu; da bi se nakon toga na bandcamp stranici benda >> pojavilo i "Srce" - pesma koju može da napiše i odsvira samo onaj kome je sve jasno ali bez obzira na to i dalje nastavlja da se bavi ovakvom muzikom u ovakvoj Srbiji, što je vrhunski čin ljubavi i samopožrtvovanja na koji nisu svi bili (ili još uvek nisu) spremni.
Ok, dosta hvalospeva.
Na stranici benda imate mogućnost da preslušate, te da za malu naknadu i preuzmete za sada postavljenih pet pesama - čime se pretplaćujete i za narednih sedam koje će činiti debi-album benda, kada budu postavljene na stranicu.
I nadam se da će se to dogoditi što pre i da bend neće odustati.
Činjenica da su snimci Artan Lili na YouTubeu do sada preslušavani gotovo 30.000 puta je dokaz da publika postoji.
I da smo željni poštenih pesama.
* * *
"Srce, o, moraš da ga imaš
Dušo moraju ti biti tople ruke
Da ne uplašim se kada me dirneš
Da mi jednom, jednom bude malo bolje
Razmišljam da se preselim u veliki grad
Par sati metroom do posla i nazad
Da se zanosim da nešto veliko spremam
Da zaradim za vreme kojeg posle nemam
O, da se preselim u veliki grad
Unaokolo idem, ne poznajem nikog
I razmišljam o svetu i kuda se kreće
Čovek bez ljubavi u društvu bez sreće."
(Artan Lili, "Srce")
.
