I will Posses Your Heart (39 pesama, #8)

Velike pesme uvek pronađu put: u izboru od 13.246 pesama, od kojih su mnoge bile nepreslušane, shuffle mod se zaustavio na ovoj, drugoj po redu na u plejer tek ubačenom albumu “Narrow Stairs”, benda Death Cab for Cutie o kojem nisam znao gotovo ništa.

Tihi, zavijajući fon krenuo je iz slušalica negde u blizini Bezistana i u početku se nije razlikovao od huka vetra: sneg je bio crn od gareži i ljudi su hodali gledajući u svoja stopala.

Hipnotička repeticija dovedena do savršenstva:

Klavijatura.

+

Fon.

Korak po korak.

Bas.Bas.Bas.

+

Fon.

+

Bas i gitara.

Korak po korak.

Klavijatura.

+

Bas i gitara i klavijatura.

Korak po korak.

Bubanj se priključio kod podzemnog prolaza.
Osnovni rif pesme se konačno razotkriva na pokretnim stepenicama.

Kuda sam dalje hodao i gde sam stigao -
ne znam.

Četiri minuta i trideset sekundi predigre! Najpre kanalisani, a zatim sve raspojasaniji vajb koji se otima kontroli i čisti sve pred sobom - da bi stvorio prostor za prve stihove, u kojem je glas ostavljen na goloj, hladnoj ledini, praćen samo bubnjem i tim istim, početnim fonom:

“How I wish you could see the potential/the potential of you and me.
It's like a book elegantly bound but/in a language that you can't read.
Just yet.”

I odmah nakon tih stihova, skoro da zažališ što nisi barem u tih 8 minuta i 30 sekundi nesrećno zaljubljen, da bi proživeo ovu pesmu celim frekventnim opsegom, da bi odjeknula punom snagom u ušima i glavi.

“You gotta spend some time, Love/You gotta spend some time with me.
And I know that you'll find, love/I will possess your heart.”

I taj refren će se u preostala četiri minuta ponoviti dovoljno puta – taman toliko da svima bude jasno da je autor pesme potpuno siguran u ono što tvrdi, dovoljno puta da se sve ne prevali u besmisleno ponavljanje do fade-out-a, dovoljno puta da se između ovih redova smesti i ključna rečenica cele pesme:

“I won't let you...

let me down...

so easily.”

Pomišljam da je ovo pesma koju su Coldplay i Keane oduvek želeli da snime, ali – nisu umeli. Ukoliko su možda nekada i bili blizu ovako grandioznog komada, sigurno nikada ne bi pomislili da je lansiraju kao singl/spot - a gotovo tri miliona gledanja ove verzije spota na YT - u odnosu na svega milion gledanja kraće verzije - govore da trajanje ne utiče na vreme u kojem će taj fon odzvanjati u glavi i srcu, rastopljenom između slušalica.

 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

“Glava” priča o muzici: David Byrne@TED

Kako se muzika menja u skladu sa prostorom u kojem nastaje ili – kojem je namenjena?
Kako se muzika menja u odnosu na kontekst u koji je stavljamo?

“Do I write stuff for specific rooms, do I have a place, or venue in my mind when I write?”
U čemu smo slični – pticama?

Ovaj govor je David Byrne održao u okviru čuvenog TEDtalks programa.
Iako naslovljen „How architecture helped music evolve“ – ovaj ekspoze se ne bavi samo arhitekturom – već i promenama koje je donela tehnologija - od prijemnika dugih talasa, sve do iPoda, promenama koje donosi prostor/epoha/prijemčivost slušalaca.

Vredi petnaest minuta gledanja.

 
p.s. Da li bih drugačije pisao o ovom nastupu, kada bih poznavao više čitalaca ovog bloga? Kada bih znao da su svi fanovi Talking Heads? Da li bi rečenice imale drugačiji sklop, ako bi ih izgovarao u mikrofon? A kada bih pisao fontom u drugoj boji? Sigurno - da. No, suština ostaje najvažnija: muzika ili pokreće - ili ne. Tema prostora i momenta u kojem se konzumira je pitanje naše kreativnosti, snalažljivosti i otvorenosti.

Niko ne zna šta to svira/No one knows about Persian Cats

Postoji ta urbana legenda sa početka sedamdesetih godina, Beograd, SFRJ: neko je proneo glas kroz grad da će u „Nedeljnom popodnevu“ biti emitovan jedan (brojevima: 1) muzički spot, i to Led Zeppelin.

I onda – svi, zakucani za crno-bele ekrane, napeto iščekuju nakon svake rečenice voditelja najavu tog jednog spota, petominutne radosti i zaborava: na ulicama nema osoba u rasponu od 15 do 25 godina.

I čekaju,

čekaju,

čekaju.

Spot, naravno, nije emitovan.

Neki su ga vrebali i naredne nedelje popodne.

„No one knows about Persian Cats“ je novi film Iranca Bamana Gobanija (autor gorkog, sjajnog „Turtles can fly“), koji otkriva kako i u srcu Teherana - u podrumima, na potkrovljima, čak i štalama – pršte gitare, svira se indie-rock, heavy-metal, čak i fusion-jazz, i to se svira u pasažima dovoljno kratkim da komšije ne počnu da pozivaju policiju; peva se na engleskom i sanja o koncertu koji je nemoguće organizovati; cveta underground pokret hranjen šturim informacijama i plakatima koji se već mogu naći u muzejima Engleske, falsifikuju se pasoši i vize; distribuiraju se ilegalne kopije filmova; igra se na sve ili ništa da bi se iz zemlje pobeglo i zasviralo „na bini kraj Sigur Ros-a, on je sa Islanda i super zvuči“; gine se kada svi planovi propadnu a policija zakuca na vrata, rešena da po svaku cenu očuva moralnu čistoću omladine.

Nema hepi-enda.

Ovaj film (naravno, zabranjen za emitovanje u državi u kojoj je nastao) nije važan samo zato što otkriva postojanje pukotina u savremenom Iranu, naprsline kroz koje kriške zvuka i svetla prolaze sve do podruma Teherana: svaki represivni sistem se održava na takvim naprslinama - a na ove je još film „Offside“ ukazao pre nekoliko godina (sećate se priče o mladoj Iranki koja se maskira u muškarca samo da bi ušla na fudbalski stadion?). „No one knows about Persian Cats“ je važan i zato što još jednom pokazuje da ne postoje zidovi dovoljno debeli da zadrže, da utišaju muziku i da nema te armature koja će onoga ko je rešen da pusti kroz pojačalo E-dur/A-Dur/D-dur – zadržati ograđenog.
Izlaza, uvek, ima više.

U srce ove priče je istina koju smo već pročitali, u pratnji drugačijeg soundtracka i u podjednako represivnom okruženju: u gorkom „Bas saksofonu“ Jozefa Škvoreckog takođe se priča o tome kako najstrasniji i najtalentovaniji muzičari bivaju prvi prisiljeni da odlože instrument, da bi ostatak benda mogao da nastavi da svira.

Malo tiše, ali – svira.

Obavezno gledanje.