Niko ne zna šta to svira/No one knows about Persian Cats

Postoji ta urbana legenda sa početka sedamdesetih godina, Beograd, SFRJ: neko je proneo glas kroz grad da će u „Nedeljnom popodnevu“ biti emitovan jedan (brojevima: 1) muzički spot, i to Led Zeppelin.

I onda – svi, zakucani za crno-bele ekrane, napeto iščekuju nakon svake rečenice voditelja najavu tog jednog spota, petominutne radosti i zaborava: na ulicama nema osoba u rasponu od 15 do 25 godina.

I čekaju,

čekaju,

čekaju.

Spot, naravno, nije emitovan.

Neki su ga vrebali i naredne nedelje popodne.

„No one knows about Persian Cats“ je novi film Iranca Bamana Gobanija (autor gorkog, sjajnog „Turtles can fly“), koji otkriva kako i u srcu Teherana - u podrumima, na potkrovljima, čak i štalama – pršte gitare, svira se indie-rock, heavy-metal, čak i fusion-jazz, i to se svira u pasažima dovoljno kratkim da komšije ne počnu da pozivaju policiju; peva se na engleskom i sanja o koncertu koji je nemoguće organizovati; cveta underground pokret hranjen šturim informacijama i plakatima koji se već mogu naći u muzejima Engleske, falsifikuju se pasoši i vize; distribuiraju se ilegalne kopije filmova; igra se na sve ili ništa da bi se iz zemlje pobeglo i zasviralo „na bini kraj Sigur Ros-a, on je sa Islanda i super zvuči“; gine se kada svi planovi propadnu a policija zakuca na vrata, rešena da po svaku cenu očuva moralnu čistoću omladine.

Nema hepi-enda.

Ovaj film (naravno, zabranjen za emitovanje u državi u kojoj je nastao) nije važan samo zato što otkriva postojanje pukotina u savremenom Iranu, naprsline kroz koje kriške zvuka i svetla prolaze sve do podruma Teherana: svaki represivni sistem se održava na takvim naprslinama - a na ove je još film „Offside“ ukazao pre nekoliko godina (sećate se priče o mladoj Iranki koja se maskira u muškarca samo da bi ušla na fudbalski stadion?). „No one knows about Persian Cats“ je važan i zato što još jednom pokazuje da ne postoje zidovi dovoljno debeli da zadrže, da utišaju muziku i da nema te armature koja će onoga ko je rešen da pusti kroz pojačalo E-dur/A-Dur/D-dur – zadržati ograđenog.
Izlaza, uvek, ima više.

U srce ove priče je istina koju smo već pročitali, u pratnji drugačijeg soundtracka i u podjednako represivnom okruženju: u gorkom „Bas saksofonu“ Jozefa Škvoreckog takođe se priča o tome kako najstrasniji i najtalentovaniji muzičari bivaju prvi prisiljeni da odlože instrument, da bi ostatak benda mogao da nastavi da svira.

Malo tiše, ali – svira.

Obavezno gledanje.