KOIKOI u Makarskoj / 'Modro i zeleno'

Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna.
Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.

KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku.
Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.

p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.

Jedva čekam da svi čuju novi album.

Milan Mladenović i Makarska, ili „tamo gde talasi zovu bela jedra”

Milan u Makarskoj, sedamdesete (c) Zadužbina Milana Mladenovića

Na obroncima Biokova i dalje žive oni koji pamte Milana kao bucmastog dečaka koji se sa drugarima iz Puharića spušta do plaža Makarske jašući ’magere’. Milan u to vreme već zna kako se magaretu komanduje da krene („Gijo! A može i - ’co!")

Pamti se i kako kao dete objašnjava ujka Martinu da Bog ne postoji, i te scene se prepričavaju uz glasan smeh: „Gagarin je bio gore, nije ga vidio!“

Jedan od bliskih prijatelja iz Makarske priča: „Za nas on nikad nije prestao biti išta više od dječaka s kojim smo se vozili na biciklu, igrali košarku i picigin, dijelili snove, planove i prijatelje. Mi smo svjedočili njegovoj neobičnoj nježnosti i nespretnosti koja je tražila popuštanja naše strane. Rugali smo mu se kad bi s plaže došao crven poput jastoga i mazali ga maslinovim uljem a na bolna leđa stavljali melem od gaze natopljene octom.“

Treći se dobro seća večeri kada su kao tinejdžeri svirali turistima i zaradili „prvi honorar“ od 5.000 (starih) dinara, o čemu je Milan tog leta pisao i roditeljima. Tokom razgovora neko će iz kutije izvući i fotografiju sa muzičkog takmičenja održanog na terasi hotela u Tučepima. Na sceni je kvartet, Milan je gitarista. Na poleđini fotografije piše: 30. VII 1977, Jadran, „Mikrofon je vaš“. Osvojili su prvo mesto.

Neki se sećaju igranja basketa („Milan je bio odličan tehničar“), drugi vožnje pikapom putevima ispod Biokova: „Milan stoji odzada. Diga je ruke i vrišti u vjetar, od tog osjećaja slobode“. Sećaju se kako uplovljava u luku na brodici kojom je njih nekoliko krenulo na plovidbu od Biograda preko Makarske ka Hvaru, iako niko od članova „posade“ nije moreplovac. Jedan pominje i druženje sa Rundekom u kasne sate na gradskoj plaži – „Darku je pobegao trajekt.“*

Pamte se dani na plažama Sveti Petar, Ratac i Nugal, sviranje Nila Janga na akustičnoj gitari, „ekstravangantni gosti“ koji su leti dolazili u Makarsku sa Milanom.

Više njih pominje mir i sreću kojima je zračio tokom poslednjih dolazaka. „Meni se čini da njegov osmijeh nikad nije bio veći i iskreniji i svežiji nego ovdje. Ovdje se zapravo samo smijao i uživao u svakom trenutku. S Majom mu se osmjeh proširio još par centimetara.“
Makarani znaju i kome je posvećeno „Jadransko more“.
Mali grad kraj mora i podno Biokova ovih je dana pun smeha, muzike i priča o Milanu.

Te slike su žive, pune boja.
Ima i modrih i zelenih.
Jer, Makarska je odista bila Milanovo “srećno mesto”.

*

Pisano za Zadužbinu Milana Mladenovića, u septembru 2025 > 

*Darko Rundek pominje istu epizodu u ovom intervjuu >>

Još jedan od "Slučajeva"

A jednom je Rusko Ministarstvo Podstrekivanja nešto urgentno objavilo o situaciji u drugoj zemlji, i sve novine su pisale o tome na naslovnim stranama, većim slovima nego o onima koji su ispali kroz prozor.

Sutradan na Maljcevskoj pijaci jedna bakica je umotala ribu u jucerasnje novine, i poklonila drugoj koja je ribu u slast pojela uz malo blitve.

I to bi, uglavnom, bilo sve.

(Danil Harms, verovatno.)

*

Scena iz filma "Slučaj Harms", Slobodan Pešić, 1987.