Prvi susret sa najdražim albumom svih vremena bio je pun peripetija.
Kaseta sa ne-baš-sjanim presnimkom „Remain in Light“ je do mene stigla početkom 1987. Ta ušičujno previše puta preslušavana Maxell Chrome II zlatna kaseta (s plavim crtama) bila je u toliko lošem stanju da nijedan od kasetofona u našoj kući nije mogao da je svira duže od minut-dva, a da traka ne počne da se uvija oko glave kasetofona. Negde u drugom minutu kontinuiranog preslušavanja sve bi postalo zvučni mulj.
Oduševljen fragmentima koji su bili čisti na minut-dva, i užasnut saznanjem da albuma u prodavnicama nema, shvatio sam da je jedino rešenje nabaviti „dupli dek“ (objašnjenje za mlađe: „dva kasetofona u jednom telu“), ili povezati dva kasetofona kablovima. Jedan ću koristiti za puštanje kasete, a snimaću na drugom, sve dok ne krene izobličenje zvuka. Onda ću zaustaviti snimanje, premotati originalnu traku da bi se zategla i nastaviti sa sledećim minutom muzike.
I tako sam "rekonstruisao" čitav album na drugoj kaseti.
Ukupno trajanje albuma: 40 minuta i 14 sekundi.
Uloženi rad: tri dana.
Dobitak: neprocenjiv.
Naučio sam ponešto o montaži, dobio "slušljivu kopiju" albuma (original sam kupio godinu dana kasnije), a tokom tog procesa sam preslušao svaki šum na albumu mnogo puta.
Ali, dosta o montaži, detinjstvu i audio-trakama.
"Remain in Light" je dokazni materijal da velika dela nastaju iz radoznalosti i kreativnog meteža.
Talking Heads su, zajedno sa Brajenom Inom, Edrijanom Beloum, Nonom Hendriks, Jonom Haselom (čak i Robertom Plantom koji je svirao udaraljke) upadali u studio i snimali gomile fragmenata, lupova, rifova, ritmova, uklapali afro-ritmove, fank, elektroniku i novi talas, ostavljali Brajenu Inu da "izabere obećavajuće", a onda preko izabranih delova dosnimavali nove varijacije, ostavljali jedni drugima snimke "za domaći zadatak", tragali za formom, na užas i oduševljenje Reta Dejvisa, inženjera zvuka kojem bi rad na ovom albumu valjalo računati kao beneficirani radni staž.
U tom kreativnom metežu bend se umalo raspao, ali je iz tih lutanja nastalo remek-delo.
O svakoj pesmi sa albuma je moguće napisati esej.
Zapravo, po dva eseja: jedan o zvuku, a drugi o tekstovima Dejvida Birna.
Ne škrtarimo: ima materijala za još više eseja.
Usporavanje trake na "Born Under Punches", Edrijenova solo gitara na "Crosseyes and Painless", "bo-bo-bom-bom" Ina i Birna na "Once In a Lifetime", atmosfera "Listening Wind", teskoba "The Overload" (inspirisane pričom, ali ne i zvukom Joy Division)... o svemu tome se može pisati.
(Pitchfork je pokušao da priču o albumu spakuje petominutni klip.
Dobro, da li ste normalni?)
Ipak, ovaj album je zapravo najbolje slušati bez "razmišljanja" i predznanja.
Znanje o njemu ne može biti konačno.
"Remain in Light" je album-hipertekst, a ja za sve ove godine preslušavanja i čitanja nisam uspeo da posetim svaki link, ili da stignem do kraja.
Preslušavam ga večeras ponovo i shvatam da kraja nema,
i to me čini srećnim.
𝑆𝑎𝑚𝑒 𝑎𝑠 𝑖𝑡 𝑒𝑣𝑒𝑟 𝑤𝑎𝑠.
