Trideset i pet godina čitanja o muzici pružilo mi je odgovore na neka od pitanja. Sada znam odakle stiže onaj zvuk gitara u "Heroes" i da je jedna od najlepših do sada objavljenih pesama XXI veka nastala iz greške Nika Hornbija. Ta otkrića mi, naravno, ne pomažu mnogo da racionalizujem dejstvo nekih pesama na mene, ali me utvrđuju u stavu da sticaj okolnosti ponekad daje veličanstvene rezultate.
Simor Stajn, autor "Pesme sirene" je jedan od tipova čiji je životni poziv upravo to: da poveća broj sticaja okolnosti i veličanstvenih rezultata loveći talente, omogućavajući im da stvore čudo, i uzimajući procenat od zarade.
Da, sasvim je jasno da bi mnoga među dole nabrojanim imenima (a kojima je Simor obezbedio ugovor, ili distribuciju, ili podršku da nastave sa radom) svakako uspela da dođu do ušiju i srca velikog broja ljudi bez njegove pomoći, odnosno uz podršku nekih drugih "A&R" ajkula, ali je pitanje kada i kako bi se to dogodilo (istoriju rokenrol i pop muzike ispisuju i lovci na talente koji su grešili - setite se izdavačke kuće Decca koja nije prepoznala potencijal The Beatles).
Ramones, Madonna, Talking Heads, Echo & The Bunnymen, The Smiths, Ice T, The Pretenders, The Cure, Seal, Depeche Mode, Focus, KD Lang, Yazoo, The Replacements... su deo bendova i imena koje je Simor prvi prepoznao (ili prvi stigao do njih, ili ponudio najbolji dil), i tako etablirao Sire, etiketu čiji je logotip na vinilu ili traci koja vam je upravo stigla u ruke garantovao da ćete sada čuti nešto dobro. Koliko dobro (je) radi(o) svoj posao svedoče i izjave Džonija Mara, Krisi Hajnd i KD Lang na koricama knjige, ali i činjenica da su mu Belle & Sebastian posvetili pesmu (koja nije objavljena na njegovoj etiketi, što je još jedan sticaj okolnosti ;)
Sigurno svestan stare smicalice da je "pisati o muzici isto kao plesati o arhitekturi" - Stajn u "Pesmi sirene" ne gubi vreme na opsežne kritičarske osvrte ili teoretisanje o muzici - iako je, sasvim jasno muzički fanatik i čovek zaljubljen u muziku. U skladu sa onim što radi - Stajn izuzetno precizno navodi šta ga je intrigiralo kod bendova koje je lovio i šta je video u njima - ne izbegavajući da napomene i kada je imao loše ili netačne procene. (Prepoznao je potencijal Depeche Mode, ali nije očekivao da će četiri klinca iz Bazildona nekoliko godina kasnije puniti stadione u Americi. Da, bilo mu je jasno da je Madona rođena zvezda, ali nije odmah shvatao da će zavladati svetom. Da, u jednom trenutku je prepustio The Cure drugom izdavaču, prerano.)
Njegova priča o muzičkoj industriji, podeljena u deset poglavlja, funkcioniše kao dokumentarac sa elementima trilera koji otkriva kako se izdavaštvo menjalo od kada je počeo kao stažista u
Billboardu pedesetih pa sve do dvadeset prvog veka, kako se ukrupnjavalo i postajalo
industrija - i kako je to uticalo na karijere nekih bendova, ali i njegovo zdravstveno stanje.
U knjizi nećete pronaći previše
sočnih epizoda kakve biste očekivali od
veterana scene (možda i zato što kokain, ili prostitucija nisu gresi veći od izdaje, ili zakulisnih radnji kakvih je industrija puna), ali, ali, ali - epizode o Madoninom upadu u njegovu bolničku sobu kojim je počeo njen proboj ka vrhu (i koja pokazuje i ekonomsku, a ne samo muzičku genijalnost Najla Rodžersa, producenta
"Like a Virgin"); opis putanje karijere
Talking Heads i odnosa između Dejvida Birna, Brajana Ina, Krisa Franca i Tine Vejmut), fragmenti o CBGB sceni - sve to baca novo svetlo na neke pesme, albume i bendove koje volimo i pomaže da razumemo kako i zašto su se neke stvari
dogodile, a od knjige ove vrste ne bi valjalo tražiti više.
Ali to 'više', ipak stiže:
"Pesma može da ujedini i podigne demoralizovanu naciju na način na koji to ne polazi za rukom nijednom političkom lideru. Nikada ne dozvolite da vas ubede da je muzika samo zabava. Uglavnom
jeste samo zabava, ali kada treba da se izraze velike stvari, kada čovečanstvu nešto treba jasno da se predoči, muzika je taj uzvišeni jezik koji poziva na pravdoljublje.
Gledajući na prošli vek i vremena pre njega, shvatio sam da je muzika kao reka koja teče kroz vreme. Ponekad je silna bujica, ponekad tek potok, ali dok god ljudi ovom planetom Zemljom budu tragali za srećom, ta reka neće presušiti. Samo će nastaviti da krivuda kroz nove predele sa novim pritokama punim novih muzičkih žanrova i ideja koje će stalno priticati. Osećamo kako struji kroz naše živote, ali samo retki se usuđuju da u nju i urone. Dejvid Birn je zaronio u tu reku. Ramonsi, Toking Hedsi, Pritendersi, Madona, Riplejsmentsi, Krisi Hajnd, Dipeš mod, Smitsi, Sil, Kej Di Leng, Ajs Ti, Ijan Mekaloh - svi oni, i mnogi drugi su zaronili u tu reku, svako na svoj način.
Ali ni najveći umetnici svih vremena ne mogu da pomere tok te reke. Ni Dilan, ni Henk Vilijams, ni Djuk Elington ni Mocart. Ta reka prati samo priču koju ispisuje čovečanstvo, a svi mi smo tek putnici koji se spuštaju niz njene obale. Svaka velika pesma koja je napisana ili snimljena je kao boca u kojoj se čuva destilat života. Otvorite neku od njih i one će vas magijom vratiti kroz vreme. Udisaćete njen vazduh i gledaćete njenim očima."
(prekucano sa str. 299)
"Pesma sirene" nije samo spomenik jednom vremenu i ljubavi prema muzici koja traje decenijama.
Ona je tu i da nas podseti da će muzička industrija do kraja sveta zavisiti od dve stvari: pesme i njenog autora.
Ok, i ponekog tipa poput ovog koji će omogućiti sticaj okolnosti da dva klinca počnu da sviraju "Space Oddity" unatraške i tako naprave "The Killing Moon".
*
(Knjigu "Pesma sirene" objavio je Mascom Publishing, 2020, prevod Slobodan Loka Nešović.)
