Audio razglednica ti ovoga puta stiže sa ostrva Zijaraifuši, atola severno od Malea, nedaleko od ekvatora. Geografski i pomorski atlasi prećutkuju činjenicu da je na tom mestu želja da se u potpunosti isključiš i zaboraviš na sve snažna, i da raste iz sata u sat: hrani se svakim talasom, korakom po pesku, zalogajem, pesmom čudnih ptica, sunčevim zrakom, ili zvukom kiše koja noću preleće nad krovom našeg bungalova. (Savladani smo u prva dvadeset i četiri sata, drugog dana smo prestali da mislimo. Za devet dana sam pročitao jednu od sedam spakovanih knjiga, krunski dokaz totalne fjake.) Konačno, ovo iskustvo ne trebalo opterećivati sa mnogo reči, a i te reči bi verovatno bile ona stara, dobra opšta mesta, o kojima je svojevremeno pričao najbolji poznavalac mora, sunca i leta. Zato, ovoga puta stižu zvuk i slike, koje ćemo u dugim zimskim noćima grickati štedljvo, kao slatkiš i koristiti kao dokaze da smo zaista bili tamo i da sve to nije bilo samo snoviđenje. Ovo je kratka audio priča o atolima, pticama, suncu, moru i boduberu muzici sa Maldiva, koju sam snimio i smiksovao sedeći na plaži prisetivši se reči Džordža Stouna, urednika National Geographic: "For travelers, sound is one of our best tools for discovering the world in all its dimensions."
(p.s. Snimanje ove emisije ne bi bilo moguće da u lokalnoj (jedinoj) radnji nije bilo adaptera za struju, cena 4$.)
Uz te zvuke, slike iz života u razglednici:
Nekoliko (možda korisnih) saveta za kraj:
Put do Malea je lakši i brži kada se ide preko Istanbula, ukoliko možete zaobiđite opciju preko Dohe. Let se čeka mnogo kraće, a novi aerodrom u Istanbulu na koji Turkish Airlines sleće je dobro organizovan, udoban, i ogroman. Ovu opciju smo otkrili zahvaljujući agenciji Travel Boutique >>, koja zaslužuje preporuke i pohvale za strpljenje, brzinu i preciznost u organizaciji ovog našeg putešestvija.
Pored zvanične lokalne valute možete plaćati i u dolarima (bolje) kao i evrima (manje povoljno)
Putno osiguranje je korisna stvar (Ovo je ujedno prilika da se zahvalim i doktoru Naušadu Alamu koji je morao da sanira upalu uha budali koja se nije pazila (meni). (I da li je moguće da se doktor koji mi je popravljao uši zove Naušad...)
Iako će ti se tokom pakovanja to činiti neverovatnim - tri-četiri majice, jedna košulja i pristojne bermude za ručak i večeru su ti sasvim dovoljne :) Prosečna temperatura (u avgustu) je oko trideset stepeni, te nema potrebe za dodatnim odevnim predmetima. Noći su tople i nešto manje vlažne nego dani, bez klime je nemoguće spavati.
Da, kari se stavlja u gotovo sve, osim kolača, ali je lokalna hrana izuzetno ukusna.
Iako u sobama postoje USB utičnice za dopunu baterija telefona, aparata i ostalih sprava - ponesite adapter za struju, ne može baš sve da se dopunjuje na USB. Ili ponesite 4$.
Ponesite dovoljno (velikih) kartica za aparate i telefone, gdegod da okrenete objektiv "ima nešto lepo".
Da, po plićacima i zalivima plivaju i bebe-ajkule, od one vrste koja nema problem sa ljudima, i one se vas plaše više nego vi njih. Proverio sam.
Zaboravite na sve, domaćini brinu o svemu.
Još putopisa i audio-razglednica je dostupnoovde >>
"Stanje osluškivanja uključuje cijelo tijelo, ono priziva stanje pažljive prisutnosti.
Zvuk nije koncentriran, rijetko se percipira u nekoj točki,
doživljavaš ga kao dio prostora koji te okružuje." (Darko Rundek, 2011.)
"Nestade Jeršalajim, veliki grad, kao da ga nikad na svetu i ne bejaše."
(Mihail Bulgakov, "Majstor i Margarita", poglavlje 25, 1928-1938.)
O "Trećem svijetu" je najbolje pisati usred leta. Koža je sjajna od znoja, vlage i česte kiše; vreme je naizgled stalo, leto je zrelo i lepljivo, ali već osećaš da ga uskoro neće biti i da naigled beskonačni raspust ipak ima svoj kraj. Jesen neće zaobići tvoj deo grada, ne ukoliko ostaneš tu gde si.
Drugo najbolje vreme je bilo kada.
Slušanje "Trećeg svijeta" je neka vrsta igre, koju igram već mnogo godina. Vremenom sam naučio da vidim crvotočinu između udaraca u doboš i otkucaja bas-gitare, tu su pukotine malo pozelenele od tropske mahovine, dovoljno je uzeti vazduh i provući se.
"Trećim svijetom" može se lutati decenijama bez cilja, ali i bez želje da se lutanje ikada završi. Ludaci vremenom pomisle da prepoznaju krajolike i putokaze, i jedne večeri se ohrabre da iscrtaju mapu tog sveta, preciznošću dostojne prvih mornara koji su prošli Herkulove stubove. Te mape su maglovite i pune netačnosti, predimenzioniranih kontura i glasina koje raspaljuju maštu.
Nakon trideset i pet godina putovanja ovim albumom, ja se usuđujem da skiciram jednu.
U uglu mapa nepoznatog sveta koje su iscrtavali prvi pomorci obično su se nalazila otelotvorenja mornarskih strahova - Krakeni, Scile i Ihtiokentauri (o čijem postojanju svedoči i Borhes). Na ovoj mapi u tom donjem uglu nisu Behemot, Asmedaj i Abadona iz one prve pesme u kojoj nas svaki obrt pedala bicikle-sa-Nenom udaljava od stvarnosti, već, zbog Jeršaleima u koji ćemo stići uskoro – u uglu mape su, u čast dijaboličnosti sveta i Bulgakova - Behemot, Azazelo i Voland, koji pune uše stražarima da se pripaze u zoru.
Taj trio će se sa mape ceriti ka nama, dok rukama i šapama pokazuju dijagonalno iznad sebe, ka kopnu: jednoj zemlji, Pangei u kojoj od Međimurja do Anda nije daleko, kao ni od periferije Zagreba do Afrike i Južne Amerike, soc-realizam i pomahnitale diktature su komšije. Detaljnije posmatranje te mape će otkriti da među tim prostorima nema granica, a zatim ćemo shvatiti i da su nazivi toponima, obala i mora na toj mapi svima razumljivi. Ovde svako govori svojim jezikom ali se svi razumeju međusobno, borba je sveprisutna, odjekuju rafali garde, to nas ujedinjuje, po tome se razumemo, sve se to čuje u zvuku ovog albuma, kiša je svuda zelena,zvuk je voda na toj mapi, on sve okružuje.
Ukoliko bih pokušao da jednom rečju opišem zvuk "Trećeg svijeta", kolebao bih se između "nesvrstan" i "autohton". (A mogli bismo reći i "samonikao" ("te delom i samobitan", kaže enciklopedija). Lepo bi mu pristajalo i to "nesvrstan", no autohtonost je najluđa reč koja se može izabrati – zato što se najčešće odnosi na stvari koje su izrastale u izolaciji, odvojene od drugih, a "Treći svijet" je povezao u sebi šarenolike stvari sa svih strana sveta, da bi izrastao drugačije.
Čitanje starih intervjua, kao i knjige Anta Perkovića koja krije mnoge ključeve ("Rundek, između") pokazuje da je taj zvuk rezultat ozbiljne borbe i brisanja granica svih koji su ga stvarali. Oružje korišćeno u toj borbi su afričke konge, zampone, kene, brazilska cuica i talking drum, panove frule, gomila zvrčki koje se više nikada nisu pojavile u pop-muzici Jugoslavije ili barem ne u takvom odnosu. Strašna ritam-sekcija (Saher-Gulić), praskavi duvači, gitara koja kroz čitav album šalje tajne poruke morzeovim azbukom i klavir koji razbija formu – sve to stvara zvuk koji nije ničiji ali stiže odasvud. Ko je pažljivo slušao koncertne snimke Haustora iz 1982, a na kojima se neke od ovih pesama pojavljuju po prvi put, otkrio je kako je kratko vreme bend usporio i muzički sazreo. (I Rundekova lirika se promenila, ali o tome nešto kasnije.)
Rundekov glas i tekstovi raspiruju ideju slike sveta koji je u neprekidnoj borbi za slobodu, nezavisnost i nesvrstanost: "djevojke u luci pale za stvar", "bose žene koje na glavama nose tajni teret metaka u korpama sa paprom", "dječak sa puškom u ruci vodi me do logora", "dolari su vrući i miriše dim", "stražari su otrovani, konji su spremni", Rundek je "skriven iza lažnih imena", pod klupom su "sličice iz mašte za ratne godine", "momci sa automatima glume patuljke u vrtu"... sve je natopljeno borbom, otporom i vožnjom zaobilaznim drumovima, u oblaku prašine se nekima učini da vide i Korta Maltezea (Zoran Paunović je pisao da su Korto, Pišta i Šejn maske koje Rundek koristi da bi pokazao ko je on zapravo). Naspram toj borbi - tu su ljubav i telesno. Ko sumnja u njenu važnost u ovim pričama, evo mu stih "...njena koža slana i zlatna kao jutro miriše/slušam kako diše/čujem joj sne", eno i pesme "Babilonske baklje", jedine na albumu u kojoj postoje samo njih dvoje, nema plotuna u pozadini, pao je mrak, revoluciju ćemo nastaviti sutra, "nek za nama samo zvijezde jezde i igraju".
Nedavno, a tridesetak godina nakon što je ovaj album objavljen, Srđan Saher je gostujući na zagrebačkom Radio Yammatu >> otkrio i emitovao ne samo dub-verzije pesama sa ovog albuma, već i neke demo-verzije snimane tokom priprema albuma.
Tekstovi koje Rundek peva ili, preciznije – uglavljuje u već strukirane melodije se umnogome razlikuju od onih koji su završili na albumu, i daleko su od izbrušenosti i metafora koje sada naizust znamo. Na sreću, tu nije stao, ili su ga gurali da nastavi da istražuje i bori se.
U već pomenutoj Perkovićevoj knjizi Rundek kaže:
"Ja sam od Sachera stvarno najviše naučio (...) On je izuzetan autor, muzičar, izuzetna osoba. Jedino što ne idemo dobro zajedno. On je iskomponirao pjesme i donio mi pjesmu uz gitaru, jasnu ideju ritma, i neke indikacije o čemu bi htio da se u toj pjesmi radi, dvije riječi u refrenu, neku atmosferu, ili bi mi donio knjigu, ili bi otišli pogledati neki film... da me pokuša uvesti u atmosferu neke pjesme. A onda bih ja počeo krčkati dalje."
I zato, kada Rundek na koncertu najavljuje "Zadnji pogled na Jeršaleim" rečima "Lijepo je hodati po svijetu kad paralelno postoji neka stvarnost od knjiga." postaje jasno da je ta borba za nezavisnost (ili autohtonost) bila podjednako teška i za njega, i da se probijao kroz suvu pustinju sve do ulaza u Jeršaleim, tamo sreo onaj trio iz donjeg ugla mape, ali oni nikada nisu imali ništa protiv tipova poput njega, naprotiv.
*
I mogao bih još ovako, ali se negde pred kraj albuma ponovo nađem pred buketom putokaza i znam da je vreme za još jedan krug lutanja.
Neki od putokaza su isključivo muzički: Black Uhuru, King Sunny Ade, čak i Kid Creole. The Clash su i zvuk i stav; treći zovu da se ponovo krene ka vratima knjiga Maria Vargasa Ljose (ponovo pročitati "Panteleona i posetiteljke"!) i Sabata (Nikola tvrdi da su u te putokaze urezana i imena Amada i Huana Rulfa (tim putem još nisam išao), a tu je i ta fotografija petorice sa omota, grupica zaverenika ispred zida na uglu periferije Zagreba, slika mutna od uvećanja i provučena kroz filter, svedenost ovog omota me podseća da je to lutanje unutrašnja emigracija.
Mogao bih još, ali svako
MORA
da iscrta
svoju mapu, nećemo pronaći dve identične. (Neki tvrde da u "Trećem svijetu" nema ničeg ezoteričnog, ali to je zato što su na ulasku dobili samo turističku, kratkotrajnu vizu.)
Vanvremenski, vanprostorno i sinematično postavljen, ovaj album nakon trideset i pet godina zvuči sve bolje. Čak i ta pesma o radničkoj klasi koja je oduvek štrčala, a našla se na albumu iz razloga koji više nisu važni, i ona je vremenom dobila drugačiju dimenziju: Crni đavo iz pesme je u međuvremenu pobedio, poplaćao pića i učinio da najpodmitljiviji ostanu da prave štetu ovde, u našem svetu, a više nema ni perona sa kojeg bi se moglo bežati u raj.
Zato i dalje često bežim u "Treći svijet".
Tamo predaja i dalje nije opcija,
stražari su otrovani,
konji su spremni,
zora rumeni.
("Treći svijet" se odnedavno može slušati i na YouTubeu >> i drugim platformama (Deezer >>). Zvuk je pomalo tanak, bolje nabavi nedavno objavljeni remaster,
pali i vuci :) P.S. Voljeni "Radio Sevojno" je pre nekoliko meseci kreirao mapu "Trećeg svijeta", na svoj način. Topla preporuka za preslušavanje >>
Napomena: tekst je pisan za "Belgrade Less Ordinary" >>, jedinstveni vodič namenjen strancima koji i danas ne veruju da je rokenrol postojao u SFR Jugoslaviji, "komunističkoj zemlji".
* * *
"Kakvo je društvo,
takva je i muzika.
Muzika ne može da se
gleda van konteksta društva."
(muzičar Branimir Džoni
Štulić, 1983.)
"Sve što je imalo tiraž veći od
200.000 primeraka je bila politička činjenica." – otkrio mi je u neformalnom
razgovoru nekadašnji urednik jednog od najtiražnijih rok-magazina bivše
Jugoslavije. Počinjem priču o muzičkoj sceni Jugoslavije ovim citatom zato što
će nam možda pomoći da razumemo koliki je realni uticaj u tadašnjem vremenu i
sistemu (državnih) vrednosti imala rok-muzika u SFR Jugoslaviji, državi
sa nešto više od 22,5
miliona stanovnika početkom osamdesetih od kojih je manje od 10% bilo učlanjeno
u Savez Komunista Jugoslavije, odnosno vladajuću (i jedinu) partiju. Kakva je to
komunistička država bila, sa tako malim procentom članova partije i u kojoj je
rok-muzika imala svoj prostor još od šezdesetih? Jugoslavija je - kao što će
Vam i drugi tekstovi u ovom magazinu dokazati – bila liberalnija i
progresivnija od država Istočnog bloka, u kojoj je čak i alternativna scena, odnosno muzika imala svojevrsnu podršku sve do
raspada sistema, koji se pridržavao ideje da je meka kontrola produktivnija
nego stroge zabrane – barem dok rok-časopisi ne premašuju tiraž od 200.000 primeraka.
Kao što ništa
nije prepuštala slučajnosti u svim aspektima života, Partija nije ni muzičkoj
sceni dozvoljavala samovoljno ispadanje iz ritma. Ipak, rešenja koja su
preminjivali u ograničavanju protoka ljudi i robe nisu se mogla primeniti na
muziku, odnosno AM talase Radio Luksemburga sa kojeg su mladi muzičari 'po
sluhu' skidali svetske hitove da bi ih svirali na igrankama. Kakav uticaj muzika ima na mlade je
Partija osetila 1963, kada su održane prve ulične demonstracije u Beogradu, i
to 'zbog muzike'. Prva velika zvezda Jugoslavije, pevač Đorđe
Marjanović nije od strane žirija proglašen pobednikom jednog lokalnog
takmičenja a oko sedam hiljada mladih ljudi je započelo proteste zbog kojih je
na kraju morala da interveniše policija. Postalo je jasno da je neophodno
uhvatiti ritam i korak s vremenom. Kako bi eventualna zabrana popularne muzike
poljuljala realno zasnovan imidž Jugoslavije kao socijalističke države u kojoj
postoji više sloboda nego u drugim zemljama Istočnog bloka - Partija je obukla
plesne cipele, izašla na podijum, zagrlila omladinu i povela ples.
Partija je
dala dozvolu za pokretanje prvog rok-end-rol magazina ("Džuboks",
1966) koji je, priča se, odmah rasprodat u tiražu od 100.000 primeraka (dakle,
politički 'nevažan' tiraž); organizovana je prva "Gitarijada", na
radio-talasima su se pojavile emisije sa 'muzikom za mlade'; školski 'okršaji'
profesora i tinejdžera sa 'bitls' frizurama su završeni pobedom ovih drugih a
na sceni se pojavila prva generacija 'kosijanera'. Ovo je važno znati, jer je lakše
razumeti kako su rok-end-rol i Država neko vreme živeli i radili u čudnoj, ali
plodnoj simbiozi. Tokom sedamdesetih su neki od najboljih prog-rok bendova
otpevali neke od najlepših partizansko-revolucionarnih pesama (pravljenje 'rodoljubivih
pesama o revoluciji' i učešće na partijskim svečanostima je bilo uobičajeno,
kao i nagrade koje su bendovi redovno dobijali, čak i oni prkosniji); odlazak muzičkih zvezda na 'odsluženje vojnog roka'
bila je vest za naslovne stranedržavnih
medija, a u prostorijama od Partije osnovanog 'Studentskog Kulturnog Centra'
(SKC) sada svetski poznata umetnica Marina Abramović izvodila je prve
performanse, radikalnije od današnjih. Umesto klasične 'cenzure' (nisu svi bili
u ljubavi sa Partijom) pribegavalo se drugim metodama. Mediji, kao i izdavačke
kuće i koncertni prostori bili su pod kontrolom države – ali su umesto
otvorenih zabrana kao mere uvedeni 'porez na šund' što je neka izdanja činilo
skupljim (i primenjivalo se i na druge vrste muzike); objavljivanje albuma odlagalo
se sve dok autori nisu pristajali na izbacivanje nekih stihova ili pesama, a koristili
su se i izgovori poput 'pozornica u Domu
kulture ne može da izdrži tolike instrumente, pojačala i muzičare'.
Kao i mnogo
toga u Jugoslaviji, ljubav rok-end-rola i Partije počela je da slabi početkom
osamdesetih, čime počinje zlatni period jugoslovenske alternativne muzičke
scene. (Neki novinari i muzičari tvrde da
je u to vreme, a u organizaciji Državnih službi – u Jugoslaviji počela da stiže
i veća količina narkotika koji su namerno usmeravani ka akterima novotalasne
scene.) Pank i novi talas su (ne)očekivano brzo stigli do Jugoslavije: prvi
pank bend (Pankrti) osnovan je već
1977. u Ljubljani ali pank je u Jugoslaviji zapravo bio izgovor za sviranje drugačije muzike a ne 'simptom
dezintegracije samoupravnog socijalizma' kako su ga kritičari zvali, što
potvrđuje jedan od osnivača tog istog benda. Novi mladi svet kojem je konačno
bilo omogućeno da se 'bave muzikom' ukoliko imaju instrument i znaju nekoliko
akorda ubrzo je stvorio jednu od najživahnijih scena Evrope, o kojoj se pisalo
i po stranim magazinima - ali i na najvišem nivou (kada je ambasada SSSR-a
protestovala zbog pesme "Maljčiki" grupe VIS Idoli zato što se 'rugala' sovjetskoj svakodnevici).
Od 1980.
godine jugoslovenska muzička scena je bukvalno eksplodirala. Prvi privatni
studiji za snimanje i osnivanje prvih manjih, a kasnije i 'nezavisnih'
izdavačkih kuća, radio-stanice sa sve više termina 'nezavisne muzike' (Studio B
(Beograd), Radio 101 (Zagreb), Radio Študent (Ljubljana) te ozbiljan broj
omladinskih (partijskih, ali zapravo liberalnih) magazina stvorili su prostor u
kojem je alternativna scena cvetala u naizgled neurednoj bašti, no dobro
ograđenoj.
Nakon učešća
na zajedničkom albumu "Paket aranžman" beskompromisni trio Šarlo Akrobata je objavio danas
skupoceni vinil "Tuplji ili bistriji čovek biva kad..." koji je u
četrdesetak minuta uradio više nego neki britanski novotalasni i pank bendovi
na četiri albuma. Pomenuti VIS Idoli su
objavili po svim anketama 'najbolji album jugoslovenskog roka' "Odbrana i
poslednji dani" na kojem se pored eklektičnog zvuka prvi put moglo čuti i
pravoslavno pojanje a album je objavljen u Zagrebu zato što je beogradska
izdavačka kuća odbila da štampa omot albuma koji je imao ispise na srpskoj ćirilici
(sve se dešava pet godina pre novog talasa nacionalizma i Slobodana
Miloševića). Ovaj album se našao na listi najboljih po izboru urednika
evropskih muzičkih časopisa (glasali i urednici časopisa Actuel i NME) na mestu
broj četiri. Ispred njih su bili Depeche
Mode, Yello i Falco, dok su UB40
bili osmi! Razlazom Šarla Akrobate nastala su dva značajna benda jugoslovenske
alternativne scene: sirova muzika puna pokliča i rifova koju je svirala Disciplina Kičme koju su u početku
činili samo Koja (pevač-basista) i
bubnjar i koja je, iako objavljivana u skromnim tiražima, ubrzo postala jedan
od prvih kult-bendova Jugoslavije. Drugi bend nastao iz te podele bila je Katarina II/Ekatarina Velika čiji je prvobitni XTC-The Stranglers-art rock zvuk u jednom trenutku prerastao u
simfo-pop koji je bio veoma popularan tako da su punili i veće hale i prodavali
i do 50.000 albuma (što je smatrano 'komercijalom'). Pred kraj života vođa ovog
benda Milan Mladenović je u Brazilu snimio izuzetni album "Angel's Breath" sa Mitrom
Subotićem – Subom i muzičarima iz Brazila na kojem su stvarali 'novi zvuk
sveta – peti jezik', a Suba je svetu poznat i kao producent albuma "Tanto Tempo"Bebel Gilberto, najprodavnijeg albuma brazilske
muzike na planeti Zemlji.
U Beogradu je
novi talas uskoro iznedrio i novu generaciju bendova, poput i danas ljutih i
opakih Partibrejkersa, a za njima su
tokom devedesetih došli eklektični Kanda,
Kodža i Nebojša i Darkvud Dab,
da pomenem i preporučim za preslušavanje barem one koji su počeli da sviraju u
vreme postojanja Jugoslavije.
U Zagrebu je
novi talas procvetao drugačijim cvetovima. Na početku teksta citirani Branimir Džoni Štulić je kao vođa benda
Azra za svega četiri godine sasuo javnosti
u lice neke od najljućih kritika 'na svim nivoima' te više desetina pesama zbog
kojih su se izdavači preznojavali (i terali ga da na omote albuma dopisuje
'objašnjenja' poput 'imperijalizmu i
hegemoniji' iako je bilo jasno da peva o nečem drugom). Prokleto ljut na
sve, Džoni se još 1983. povukao u Holandiju ostavši neprikosnovena legenda.
Bend drugačijeg zvuka, poetike ali i scenske estetike - Haustor je u svega četiri albuma prošao put od novotalasnog
etno-regea i istraživanja egzotičnih foklora, daba i džeza do popularnog pop
benda, ali je na tom putu ujedno bio i jedna od retkih žrtava direktne cenzure.
Njihova pesma "Radnička klasa odlazi u raj" je najpre odbijena za
objavljivanje 1981, da bi po objavljivanju 1984. bila zabranjena za emitovanje.
Sada svetski
poznati bend Laibach je takođe
'dete' Jugoslavije, sa kojom su bili u sukobu gotovo od samog osnivanja a zbog korišćenja
snimaka govora Josipa Broza Tita za nastupe i albume, koji su u njihovoj muzici
dobijali novi, nepoželjni kontekst.
Najneobičniji
bendovi dolazili su sa neočekivanih strana. Novosadska Luna objavila je svega jedan, malotiražni album "Nestvarne
stvari" na kojem ćete čuti neverovatnu, furioznu četvorku (glas,
klavijature, gitara, bubanj) čiju ćete tamu razumeti i bez da znate
srpsko-hrvatski. Riječka scena je ponudila genijalni bend Paraf kojim bi se ponosila i britanska scena, a nešto kasnije i Let 3 koji još uvek sviraju i šokiraju
javnost - zvukom, tekstovima, koncertima i spotovima. Iz Skopja nije stigao
samo Leb i Sol, na čijim albumima
ćete čuti jednog od najvećih gitarskih virtuoza Balkana i Evrope, već i tamni Mizar, prvi poznatiji ovdašnji goth-rock bend u čiji su zvuk utkani i
pravoslavna tradicija i pojanje. Sarajevo, odnosno Bosna nije dala samo razbarušenu
verziju novog talasa ('new primitves'),
o kojem bi se knjiga mogla pisati (Zabranjeno
pušenje i Elvis J. Kurtović),
već je bila i kolevka dva poslednja velika (državna) muzička projekta - Plavog orkestra i folk-zvezde Lepe Brene koje je važno pomenuti zato
što su oba ono što je država očekivala od popularne muzike: laku zabavu,
pamtljive refrene i nikakvu društvenu angažovanost. Pokazalo se da je i publika
to tražila: debi album Plavog orkestra je dosegao gotovo milionski tiraž, a Brena
i danas važi za jednu od najvećih zvezda Balkana.
Koliki je,
zapravo, bio domet rok-muzike, odnosno njenih zvezda, štampe i novinara postalo
je, na žalost, vidljivo u vreme kada je SFR Jugoslavija počela da se raspada.
Uprkos popularnosti i kakvoj-takvoj prisutnosti čak i na TV kanalima sa
nacionalnom frekvencijom – oni muzičari koji su se jasno i glasno određivali
protiv novog talasa nacionalizma i oružanih sukoba na prostoru Jugoslavije
nisu, ipak, uspeli da odnesu prevagu. Bez obzira na "koncerte za
mir", zajedničke nastupe, apele, čak i incidentne prekide TV programa ("Dok mi sviramo, padaju bombe na
Dubrovnik i Tuzlu. Nećemo da zabavljamo biračko tijelo. Jebem vam mater!" –
Rambo Amadeus) – oni koji su bili za sukob
su ipak imali jača pojačala, podršku medija i – pokazalo se – više glasača u
svim delovima države.
Koliko
sjajnih bendova nisam pomenuo a čije bi pesme vredelo da potražite barem na YouTube kanalu? Miladojka YouNeed, Lačni Franz i Videosex iz Slovenije; Pekinška
Patka, Laboratorija Zvuka i Obojeni Program iz Novog Sada; Film, Prljavo Kazalište, Dorian Gray iz Zagreba... A kada osetite da su
vam te energije i vibracije bliske, možda počnete da učite srpsko-hrvatski ili
hrvatsko-srpski, slovenački, makedonski ili kako smo već sve zvali te jezike –
i bolje razumete koliko je bilo sjajno živeti i pevati u takvoj zemlji, čak i
ukoliko ste bili 'ljuta alternativa'.
*
Deset albuma koje bi trebalo da preslušate, čak i ukoliko ne razumete jezik:
"Tupli ili bistriji čovek biva kad..." – Šarlo Akrobata "Odbrana i poslednji dani" – Idoli "Nova iznenađenja za nova pokoljenja" – Disciplina Kičme "Treći svijet" – Haustor "Nova Akropola" – Laibach "Partibrejkers I" - Partibrejkers "Sunčana strana ulice" – Azra "Ghastly Beyond Belief" – Miladojka YouNeed "Distorzija" – Električni orgazam "Disillusioned" – Rex Ilusivii/Suba
