Dobro je što još uvek postoje mesta na kojima se možemo sakriti od vremena,
umakneš od spoznaje o gadnom trenutku u kojem živiš i fantomskih bolova koji uminu čim se izmakneš iz Beograda i zakoračiš na ovu obalu;
dobro je što galebovi ne utihnu tokom noći već nastave da se dovikuju po mraku samo da bi tebi doviknuli kada se probudiš u polumraku u još uvek nepoznatoj sobi - hej, hej, hej, na moru si! ustani što pre, stene se još uvek nisu ohladile od leta i ono ulegnuće na koje staješ dok izlaziš iz vode je još tu!;
još je bolje što sada poznajem i pločnike i navike lokalnih mačaka, toliko da znam na kom kamenu ogrejanom jutarnjim suncem će koja biti, poodrasle su i podjednako sumnjičave prema strancima, naročito ona šarena koja me ne pušta kraj sebe,
znam kako će sunce uskoro ogrejati stepenište i gde bi vredelo sesti i napraviti pauzu u ranom jutru tako da mi sunce greje lice;
prepoznajem zgrade, jedna me iznenadi, neko je pažljivo u međuvremenu perdašio i birao neobičnu boju;
ovde mogu zastati i u tom će trenutku zastati i vreme i nikome ništa neće biti,
svet se neće srušiti zato što si se na tri dana sklonio od protoka vremena,
sjajno je što postoje mesta poput ovog i što si odavno fotografisao sva opšta mesta već, te se sad zabavljaš uglovima iz kojih do sada nisi gledao na svet.
Igraš se, vreme stoji.
umakneš od spoznaje o gadnom trenutku u kojem živiš i fantomskih bolova koji uminu čim se izmakneš iz Beograda i zakoračiš na ovu obalu;
dobro je što galebovi ne utihnu tokom noći već nastave da se dovikuju po mraku samo da bi tebi doviknuli kada se probudiš u polumraku u još uvek nepoznatoj sobi - hej, hej, hej, na moru si! ustani što pre, stene se još uvek nisu ohladile od leta i ono ulegnuće na koje staješ dok izlaziš iz vode je još tu!;
još je bolje što sada poznajem i pločnike i navike lokalnih mačaka, toliko da znam na kom kamenu ogrejanom jutarnjim suncem će koja biti, poodrasle su i podjednako sumnjičave prema strancima, naročito ona šarena koja me ne pušta kraj sebe,
znam kako će sunce uskoro ogrejati stepenište i gde bi vredelo sesti i napraviti pauzu u ranom jutru tako da mi sunce greje lice;
prepoznajem zgrade, jedna me iznenadi, neko je pažljivo u međuvremenu perdašio i birao neobičnu boju;
ovde mogu zastati i u tom će trenutku zastati i vreme i nikome ništa neće biti,
svet se neće srušiti zato što si se na tri dana sklonio od protoka vremena,
sjajno je što postoje mesta poput ovog i što si odavno fotografisao sva opšta mesta već, te se sad zabavljaš uglovima iz kojih do sada nisi gledao na svet.
Igraš se, vreme stoji.
.
