Vrtlog reči (o knjizi "Ogledala Lune")

"Najbliži sam tome da kažem da je to bila neka vrsta čuda. A čudo se ne može objasniti, zato i jeste čudo" 

(Aleksandar Žikić, "Ogledala Lune", str. 331)

Kada bi se iz sveta nestvarnih stvari ispred mene ukazao nekakav vremeplov, znam da bih jedan od tri žetona za putovanje iskoristio za koncert grupe Luna, najverovatnije onaj održan u klubu "Ben Akiba", 1982. 

Fragmenti koje sam tokom proteklih godina pronalazio o tom koncertu, kao i dostupni snimci sa nekih drugih koncerata Lune iz tog vremena govore da su Tišma, Bale, Firči i Mina te noći stvorili nešto nestvarno.

Te snimke sa koncerata, uprkos svim tehničkim manjkavostima, znam "u šum" ali ih i dalje preslušavam iako mogu sa lakoćom da ih premotavam 'u glavi' kada god poželim. Album "Nestvarne stvari", jedan od meni najdražih domaćih albuma svih vremena i dalje preslušavam često i glasno - i svako preslušavanja raspiruje uzbuđenje koje u mojoj glavi može da pokrene veoma veoma veoma malo bendova.

U istoriji naše muzike nema benda koji je u vreme postojanja imao tako mali domet i koji je objavio svega jedan album (tiraž: 920 primeraka) a čija muzika tako odjekuje već više od trideset i pet godina i koja iz godine u godinu dobija na vrednosti u svakom smislu te reči. Na dan kada kucam ove redove - na oglasima su za kupovinu dostupna 2 primerka njihovog jedinog izdanja na vinilu.  Jedan primerak je procenjen na gotovo 150EUR, drugi, "u savršenom stanju" - na 300EUR. Na ostalim oglasima piše - prodato.

U ovom tekstu nemam nameru da se bavim biografijom i diskografijom benda - sve je konačno dostupno i u knjizi a ključni podaci dostupni su i na mreži (na primer OVDE >>), ali je za priču važno da je Luna za nešto manje od tri godine ostavila za sobom nekoliko demo snimaka; petnaestak koncerata (ukoliko je Firčijeva računica tačna); nekoliko amaterski napravljenih snimaka sa tih koncerata; tri 'TV spota' sa demo verzijama pesama (jedan od ta tri je za sada izgubljen), te jedan album objavljen nakon što se bend već razišao. 

Snimak reunion koncerta sa Exita 2004 nije u celosti dostupan, dok se studijski snimci koje je bend napravio nakon tog koncerta za sada vode kao "nedostupni".

Naizgled, i možda onima koji se nikada nisu zaista otisnuli od obale i uronili u njihovu muziku - takav zbir nije dovoljan za knjigu velikog formata (28x28 cm, 380 strana) - "Ogledala Lune", koju je nedavno objavilo "Društvo ljubitelja popularne kulture". 

No, 

predistorija nastanka Lune, 

različitost senzibiliteta članova benda, 

njihove predistorije i kasnije karijere, 

tumačenja muzike koju su ostavili za sobom,

kao i ono što je o bendu napisano tokom njegovog postojanja i nakon nestanka 

čine ovu knjigu jednom od najboljih "knjiga o muzici" koju sam do sada pročitao, a pročitao sam ih dosta.

Članovi Lune fotografisani 2016, foto: Predrag Popović

"Odmah na početku, u našu prostoriju za probe došli su neki dobri duhovi. 
Mnogo smo im se dopali, a i oni nama. Ljubomorno smo ih čuvali, iako smo znali da moraju povremeno da izlaze. 
Vremenom, bilo je sve teže čuvati ih. 
Jednog dana, neko od nas im je otvorio rupu i... oni su otišli. 
I nisu se vratili." 

(Zoran Bulatović Bale, str. 186)

Orbitu "Ogledala Lune" čine obimni, tečno vođeni i detaljni intervjui sa njenim članovima. 

Slobodan Tišma (da, isti onaj koji je dobio NIN-ovu nagradu 2012), Zoran Bulatović - Bale, Ivan Fece - Firči i Jasmina Mitrušić - Mina ispričali su priču o svojim životima, predistoriji, Novom Sadu, nastanku Lune, duhu vremena, koncertima, članovima Pekinške Patke, Vraneševićima, oduševljenom Borisu Beleu iz Buldožera koji ih preporučuje za snimanje albuma, probama, snimanjima, začuđenosti Habića i Đorđa Petrovića koliko je bend usviran za snimanje ploče, Tišminim nesigurnostima, dovijanjima, danima kada je bilo neizvesno da li će "Nestvarne stvari" uopšte biti objavljene, kao i onome što je bilo posle, od Novog Sada i Fruške Gore do Amerike i Italije.

Iako ne znam kojim redom su intervjui nastajali i koliko su članovi benda imali uvid u odgovore i pitanja drugih - autori knjige uspeli su, bez obzira na "podeljenost" knjige na četvrtine da stvore utisak paralelne montaže priča - vredan dokumentarnog filma, što je dodatan dokaz umešnosti Predraga Popovića, Gorana Tarlaća i Saše Rakezića.

Intervjue prati i neverovatan broj fotografija, od kojih su mnoge ranije neobjavljene, tekstovi pesama, neobjavljena Minina poezija, kao i "ekranizacija" stare pesme "Metropolis" u strip-izvedbi Aleksandra Zografa/Saše Rakezića. Uz to - niz autorskih tekstova svedoka, saradnika i obožavalaca grupe, odnosno onih koji su prisustvovali koncertima, snimanjima i svim fazama do punog meseca: Vladislav Bajac, Dragan Ambrozić, Dragan Kremer, Aleksandar Žikić, Petar Janjatović i drugi.

U totalu - 380 bogatih, sočnih stranica + reizdanje "Nestvarnih stvari" na CDu.

No - iako obimna i bogata, završetak čitanja ove knjige dovodi do neočekivanog paradoksa: čak ni ovakav vrtlog reči, iskaza, slika, stihova i fotografija - kao ni njeni 'gabariti' nisu dovoljno veliki (i teški) da obuhvate i vežu na jedno mesto - sve. 

Ali, u tome je, upravo, lepota i vrednost ove knjige. 

Sada, konačno, znamo o Luni i njenim orbitama mnogo više, ali to što znamo ne razbija magiju njihove muzike. 

Jer, kao što kaže Žikić u gornjem citatu - Luna je bila čudo, i zato što je čudo - ono se ne može objasniti. 

Ovom knjigom dobijamo uvid u slojeve čuda, a to ga čini još više primamljivim.

Zato "Ogledala Lune" vredi kupiti, čitati i čuvati a CD "Nestvarne stvari" preslušati još mnogo puta.

Jer

"Svetovi se otvaraju 
ispod svakog stabla" 

i dalje.

*

Korisni linkovi:
Deo knjige >
Više o knjizi (sajt) >>

Facebook >>

* (fan video) 

Mesečev Noćurak [emisija]

Ukoliko se trenutno i ne vidi,

tu je, iznad oblaka.

Večeras mesečarimo.
Vozimo od "Moon Looks Down & Laughs" do "Ogledala Lune". 

Džek Keruak, 

Bili Holidej, 

Nora Džouns, 

Sivert Hojem, 

Fairgroud Attraction,

Van Morison svira "Moondance" u džez-fazonu sa Džorži Fejmom i prijateljima,

River Whyless, 

Brajan Feri, 

Prins, 

Rej Manzarek, 

onda demo-verzija "Moonlight drive"

Kejl, 

Wilco, 

Pol Veler, 

Borhes, 

Nik Kejv, 

The Police, 

Luna...

Lazar Džamić: Advertising pAge [reizdanjе]

Pre desetak godina sam obećao sebi da na ovom blogu neću pisati o advertisingu, tj. oglašavanju, reklamama i brendovima - odnosno poslu kojem sam posvećen. 

Ovim tekstom to obećanje ne kršim zato što "Advertising pAge" Lazara Džamića nije "samo" knjiga o marketingu, ali to ne znači da ću reći da je –"ona više od knjige o marketingu". 

Ova knjiga i njen autor ne zaslužuju tu vrstu jeftinog parolašenja ili rečeničnih složaja jeftine sorte, kako je to divno nazivao pokojni profesor Štajnberger.

Način na koji je ova knjiga nastajala i zašto je njen reprint važna stvar zaslužuje kratku retrospektivu u kojoj ću se truditi da ne budem previše introspektivan.

Kada sam polovinom devedesetih otkrivao da je "pravljenje reklama" neverovatno zabavan posao (i da zahteva upornost misionara, izdržljivost fudbalske lopte, blagoglagoljivost advokata i dosta smisla za samoironiju i humor) – najviše sam učio iz svakodnevnih brodoloma i grešaka. Zaista korisne literature nije bilo previše, internet nam je još uvek bio nedostupan a svaki stručni magazin koji je stizao iz inostranstva čuvao se i iščitavao više puta. Jedan od dragocenih izvora teorije i prakse bili su Džamićevi tekstovi koje sam čitao u tadašnjoj "Našoj borbi". Iako uvek inspirisani aktuelnim čudima oglašavanja, brendinga, politike ili Srbije kao takve – Lazarovi tekstovi predstavljali su udžbenik koji se čita "u nastavcima" – zato što je Lazar svako od čuda kojima se bavio sagledavao kroz drugačiju prizmu: jedna strana te prizme bila je zdrav razum, druga strana je bila struka, treća je bila - humor.

Tekstovi objavljivani u "Našoj borbi", "New Moment" magazinu, kao i "Košavi" (ne, nije ono što ste prvo pomislili) okupljeni su 2000. u knjigu čija je sudbina mogla, paradoksalno, da bude tema jednog od Lazarovih tekstova. Objavljena je malo pre pada Miloševića i Lazarovog odlaska iz tadašnje Jugoslavije, nije imala adekvatnu promociju i distribuciju te je za ponosne vlasnike primerka (taj sam) postala svojevrstan spomenik vremenu čiji se duh, verovali smo, više nikada neće vratiti.

Nismo bili u pravu, 
ili nismo učinili dovoljno da se ne vrati. 

U to sam postajao sve uvereniji čitajući s vremena na vreme prvo izdanje ove knjige tokom prethodnih godina - shvatajući da su Džamićevi tekstovi i dalje neprijatno aktuelni: možda su se promenila (neka) imena glavnih junaka, pop-kulturni fenomeni ili nazivi kompanija o čijim tržišnim vratolomijama je pisao – ali je suština grešaka i gorčina paradoksa kojima se najviše bavio ostala gotovo neizmenjena.
Čak je i ona priča o sličnosti rada u agenciji sa radom u veterinarskoj stanici ostala aktuelna :)

"Advertising pAge" je, dakle, specifičan uradak koji se može čitati na nekoliko načina. Možete ga koristiti kao freeze frame jednog perioda novije istorije Srbije; kao podsetnik na neke gorke trenutke i pojave čije senke padaju i na našu sadašnjicu; neke slatke kojih se sada uglavnom sećamo kao ostrvčića nade da će nam sadašnjica biti bolja. Može vas podsetiti na neke oglase ili kampanje čije su rečenice u međuvremenu postale deo svakodnevnog govora, može vam otkriti kako su izgledali prvi pokušaji primene nekih svetskih standarda u tadašnjoj Jugoslaviji - i sve to ispričano od strane čoveka koji sa izuzetnom lakoćom prepoznaje ključne probleme ili prelomne tačke i uspeva da u svakom tom prelomu pronađe i nešto korisno za naučiti, ali i nešto zabavno, jer je smeh bio način da se sve to preživi, a da se ne poludi.

Iako je lista zaista korisnih knjiga o oglašavanju, marketingu i komunikacijama sada mnogo veća nego devedesetih, reprint knjige "Advertising pAge" je višestruko važan. 

Najpre - zato što Džamić ne piše samo o komunikacijama i "reklamama" već obuhvata teme koje bi bile zanimljive i studentima pop-kulture, medija i istorije kraja XX veka. 
Zatim - zato što je veoma poučna i zabavna. 

Konačno - reprint ove knjige u društvu koje pamti obeshrabrujuće slabo (ili ga ne zanima da pamti već želi da sve muke 'iznova proživljava') je važno i zato što nas podseća na deo naših života koji smo iz dobrih namera ili nepažnje potisli ispod sećanja - a ponovno čitanje nas navodi na promišljanje sadašnjice.

Zato se ova knjiga sada može koristiti i kao udžbenik i kao metar – kojim ćemo utvrditi da li smo se u međuvremenu pomerili i koliko puta smo se pomerili korak napred - dva koraka nazad.

*

Više o knjizi:
Knjižara.com >>
Delfi >>