Dostupni komentari na Mreži uglavnom su se odnosili na Pefki i severni delić ostrva. Naknadno se pokazalo da je to isto kao kada bi tragajući za informacijama o Beogradu pronašli poneki red o - na primer - Konjarniku i njegovoj mikro-klimi. Naknadno se pokazalo i to da je moje sagledavanje Google mapa bilo optimistično a da je moje mapiranje plaža duž celog ostrva plan optimistične budale. Naravno da je sa severa ostrva moguće stići do centralnog i južnog dela, ali stotinak kilometara vožnje po ovom ostrvu zahteva i po više sati, jer su drumovi uglavnom uski i gadno zavojiti, a Nevena, odnosno GPS navigacija izuzetno raspoložena da nas vodi kroz gudure koje jesu kraće ali su i sporije.
No, Aleksandra i optimistična budala su oprali starog Clia, zamenili mu ulje, kaiševe i lamelu i hrabro se otisnuli niz drum. Oko 900 kilometara u jednom pravcu, uz usputno spavanje u Solunu u kojem cveta popust ljut, no o tome možda više kasnije.
Do ostrva je najlakše doći auto-putem od Soluna ka Atini. Skretanje desno pre Volosa, zatim u pravcu Lamije, pre koje se niz uski, zavojiti drum spuštate ka Glifi, seocetu iz kojeg trajekt svaka dva sata vozi ka Agiokamposu na ostrvu. Trajekt polazi na vreme i ima lepo dizajniranu krmu koju je uživanje gledati kako odlazi od doka dok se poslednjom krivinom sjurujete ka selu, u kojem ćete provesti prijatna dva sata čekajući narednu vožnju na obližnoj plaži neverovatno mirne, prijatne i bistre vode.
Konačno: Evia.
Zrikavci koji se bude u tačno osam sati i sedam minuta i sviraju sve do deset uveče; borovina... borovina... borovina; neverovatno prijatna voda čak i u danima velikih talasa; vetra uglavnom dovoljno da razduva vrućinu (večeri umeju da budu sparne); opušteni i fini domaćini koji se očigledno još uvek navikavaju da turisti mogu imati prohteve nešto kompleksnije zahteve no grčki penzioneri privučeni lekovitim izvorima Edipsosa; ostrvo stotina kilometara drumova raznih širina i kvaliteta, isprepletanih kao linije na dlanu, nabubrelih od vrućine poput prstiju nakon previše vremena u vodi.
Evia je ostrvo koje ispunjava raznorodna očekivanja: onih iscrpljenih duhom, celogodišnjim radom (ili godinama) koji će svakog jutra izneti stolicu i suncobran na najbliže parče obale i tu provesti naredne dane - i biće im lepo - ali ima šta da pokaže i onima koji su čuli da se lepše plaže kriju na istoku i jugu ostrva i koji će, još uvek mladi auspuhom i zavedeni retkim fotografijama udaljenih plaža nekoliko dana odmora provesti jureći trideset po podnevnom suncu nadajući se da se iza naredne okuke krije netaknuti, nefotografisani raj. U tim potragama će se pojaviti nekoliko tačaka na kojima je sasvim lepo, a mnogo su bliže apartmanu, i nakon nekoliko dana će potrage prestati.
Mi smo, naravno, bili od ove druge sorte. Iza nas je gotovo hiljadu pređenih kilometara po ostrvu za 12-13 dana + odlazak brodićem do Lichadonisie, petnaestak overenih plaža, sada već izuzetno poznavanje raspoređenosti benzinskih pumpi (cena varira od 1.55 do 1.85 EUR/Litar) i rupa koje vrebaju čak i na glavnom drumu.
(Dakle, naredni redovi odnose se na gornju polovinu ostrva.)
Ukoliko vam je baza na severu ili severo-zapadu ostrva (toga najviše ima u ponudi na booking.com) - malo vožnje (45-60 minuta!) može vas ipak dovesti do nekoliko mesta sasvim prijatnih i za nas jonskim morem razmaženih.
 |
| Lichadonisia, sa goevia.com |
Najpre – Lichadonisia: peščana plaža na ostrvčiću udaljenom deset minuta vožnje čamcem (5 EUR po osobi, plaća se pri povratku) od Kavosa, najzapadnije tačke na severnom delu. Prospekti kažu “Sejšeli Grčke”, a da li lažu znaćemo kada jednom stignemo na Sejšele. Kako god, Lichadonisia je verovatno najgužovitije mesto koje ćete pronaći na ostrvu: čamci dolaze na pola sata i iskrcavaju turiste, broj ležaljki i suncobrana je ograničen (a gotovo niko ih ne donosi sa sobom, takav je valjda red i običaj), cene u kafiću na obali su pristojne a more prijatno, prijatno, prijatno, nimalo hladno. Na ostatku stenovitih ostvrčića je kamenjar i nekoliko ruiniranih ribarskih kućica, te lokalna atrakcija – morska foka do koje će vas čamdžija odvesti, ugasiti motor i ućutkati, sve dok foka ne izviri iz vode.
 |
| Lichadonisia, sa čamca. |
Drugo, teško otkriveno ali vredno traganja mesto je uvala na samom kraju plaže kod sela Fragkaki. Za razliku od ostatka istočne obale, na ovoj tački su talasi prihvatljivo mali (odnosno – nepodnošljivo mali za ljubitelja skakanja u iste), šljunak fino izvajan a ljudi gotovo i da nema. Odmah preko brega je i nešto popularnija (cca. 1 par na deset metara, nešto “klupica” u nizu, više taverni i talasa) plaža čiji je šljunak takođe lep a suncu ne smeta ništa sve do pola osam uveče, iako je na istočnoj strani.
Treći, skriveni mali raj i za mape uglavnom nevidljiva plaža ušuškana je na istočnom grebenu severnog dela ostrva: nastavite malo nakon sela Elinika, prekoputa stene-sa-crkvom Agios Nikolaos. Stotinak metara najfinijeg peska skrivenih padinom punom borova na kojem takođe nema prevelike gužve. Tu je i pogled ka Pelionu, Skiatosu i Skopelosu, dugačak plićak i zaštitu od vetra.
 |
| Elinika |
Niz istočnu obalu se od Agkalija (plaža bi trebalo da se zove Ag. Ani. Dugačka je 9
kilometara te se prepliću razni nazivi na raznim mapama) sledi Kria Vrisi – koju čine vreli pesak na obali, šljunak u plićaku, kantina, talasi i “ušće” rečice koja se useca u pesak; Kymasi koji slobodno možete preskočiti (prekoputa “plaže”, koju bi svaki pošteni Kubanac prosto nazvao “obalom” a ne “plažom” je gradilište); te Vlachia i Sarakiriko, koje takođe nisu spektakl. Mape, fotografije i tekstovi na mreži tvrde da spektakli počinju od plaže Kymi južno, ali je to po tim istim mapama 170 km druma od severnog dela, odnosno 4h vožnje u jednom pravcu.
 |
| Kria Vrisi, istočna strana, po vetrovitom danu. |
Pefki na severu ostrva već važi za “srpsku koloniju”. Pefki izuzev dugačke plaže-obale ne nudi mnogo toga, a i ta šljunkovita plaža ume da bude gadno vetrovita. Na zapadnoj obali vredi spomenuti Lutru Edipsos, penzionerski raj sa izvorom termalne vode koja izvire iz stena na kojima ljudi obitavaju po nekoliko sati u različitim položajima od ranih jutarnjih sati sve do večeri; te Rovies do kojeg vodi solidno parče puta i na kraju Politiku do koje možete svratiti ukoliko ste se baš zaintačili da stignete i do najvećeg grada - Chalkisa. U planinama iznad Roviesa krije se i vodopad do kojeg nismo stigli.
(Tačno mesto na ostrvu na kojem je Aristotel umro izgleda nije poznato.
Bilo bi zanimljivo stati na tačku na kojoj je bacio poslednji pogled na ovaj svet.)
Bez obzira na pređenu kilometražu, prašnjavi automobil i nekoliko ozbiljnih svađa sa GPS navigacijom otkrivena mesta pružaju ono što od (od)mora i tražim: buku zrikavaca a ne ljudskih glasova, šum talasa, miris soli na koži i ne prejako sunce, mir u kojem se ponovo mogu čitati Hristićeve ili Sandrarove knjige ili prosto gledati u plavo, ka Skiatosu, Skopelosu ili kopnu, čija svetla trepere u noći poput svitaca nad vodom, dok se neformalno okupljeni penzionerski hor raspevava na obližnjoj terasi uz vino, prekidajući pevanije samo kada neki od članova hora zaboravi tekst, što se dešava, a onda svi navale da ga podsećaju.
Ali taj zvuk, to uklapanje glasova je predivno.
Evia nije, za razliku od nekih drugih ostrva Grčke, mesto za kojim ćete “osetiti nostalgiju i pre no što ga napustite”, kao što nije ni mesto na kojem ćete svako malo uzimati foto-aparat u ruke.
No - Evia vraća "mir u grudima" i biće prijatno mesto za odmor - dok ne postane otkrivena.
Korisne tehnikalije za putnike - istraživače:
