"Mračni zapisi" (knjiga o Bauhaus i preslušavanje starih traka)

Iako se dobro sećam ponora u koji sam upao pri prvom susretu sa Bauhaus, ne znam gde se to dogodilo. 
Ipak, siguran sam da postoje svega tri mogućnosti: (novo)godišnja lista emisije "100 veličanstvenih" na talasima Studija B koja se emitovala prve nedelje u godini i trajala više od 12 sati, a ja se nisam odvajao od radio-kasetofona ni pri odlasku u kupatilo jer je bilo važno čuti kompletnu listu i otkriti stotinu novih svetova; prvo gledanje filma "The Hunger" sa Katrin Denev i Bouvijem na nekoj mrljavoj VHS kopiji ili preslušavanje kasete ispisane Aninim rukopisom kod Mirona u potkrovlju.

Znam da sam imao 14 godina i da nisam mogao da povežem odakle dolaze svi ti zvuci, hipnotički ritmovi, te kako imati glas poput Piterovog. 

Nekoliko godina kasnije Piter Marfi je postao velika zvezda. "Cuts You Up" bila je redovni deo programa čak i Trećeg kanala (na "pogači" za emitovanje je pre njega išao besmisleni pesmičuljak "Calling All the Heroes" benda It Bites, tako da sam imao dovoljno vremena da spremim traku za snimanje spota ili da javim drugaricama koje su postale obožavateljke po objavi tog spota), dok su Love and Rockets (od strane kritike godinama nazivani "3/4 Bauhaus") bili deo bloka sa "So Alive", pesmom koja im je donela nekoliko godina lagodnog života.
Našoj ekipi su, pak, uvek mnogo draži bili bočni projekti - i u kasetofonima su se često nalazile šuštave kopije onoga što je Piter uradio sa Mikom Karnom pod imenom Dali's Car te bend Tones on Tail u kojem je svirao gitarista Deni Eš.

Sve to mi se, naravno, vratilo pred oči i u uši na vest da je knjiga "Mračni zapisi (Bauhaus i posle)" konačno prevedena na srpski (objavljena je 2001.) godine u izdanju "Utopije". 

Ijan Širli, autor "Mračnih zapisa" je na 180 strana ukrstio i solidnu količinu arhivskih materijala ali i intervjue koje je radio tokom '90 sa svim članovima benda i ljudima koji su im bili bliski.
Taj i takav način pričanja priče o bendu o kojem zapravo nema previše arhivskih zapisa i intervjua (jer ih je britanska štampa uporno ignorisala sve do raspada) ujedno je i jedini ispravan - jer je i akterima priče i čitaocima omogućio da se osvrnu na ključne momente istorije benda, razmirice koje su i dovele do raspada i onoga što je bilo posle. Ti osvrti iznedrili su pak i nekoliko zabavnih pikanterija o članovima benda, kao nekoliko zanimljivih trivia za obožavaoce (Najzabavnija: U TV reklami za Maxell kasete >>, koja je danas već deo hall of fame istorije oglašavanja i koja je svojevremeno dobrano doprinela popularnosti Pitera Marfija i benda - nije trebalo uopšte da se pojavi on, već Dejvid Silvijen, koji je odbio snimanje zbog zauzetosti. Pojavljivanje u toj reklami dovelo je Pitera i bend do uvodne sekvence u "The Hunger". Ostalo je istorija...)

"Mračni zapisi" još uvek nisu dostupni u svim knjižarama, ali se mogu naručiti i direktno od izdavača >>.

U međuvremenu, i ukoliko niste sigurni zašto bi ovu knjigu valjalo pročitati - mala retrospektiva.
Ovo kišno veče je prava prilika za ponovno preslušavanje izabranih delova karijere: Bauhaus, Tones on Tail, Dali's Car, Peter Murphy i Love & Rockets i opet natrag - poslednji snimak na listi je sa njihove "povratničke" turneje iz 1998.
Nije bilo lako izabrati.
No, jasno je da kompilacija mora početi sa:

"The bats have left the bell tower
The victims have been bled
Red velvet lines the black box
Bela Lugosi's dead..."

* * *

UPDATE: 

Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.

Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 

(Nedeljne novine, čekić, Hose Ortega i Gaset)

Prelećem preko naslova i shvatam šta su preporuke
nema svrhe oprati prozore jer nakon sunčanih dana opet dolaze ružni,

nema razloga očistiti terasu jer će kiše i vetar opet napraviti blatnjavu skramu na pločicama,

zvezde proriču nervozu i čuvajte se napora i napornog razmišljanja,
nije potrebno zagledati deklaracije na proizvodima, sve je već otrovano,

suvišno je izučavati istoriju jer evo baš sutra ćemo je izmeniti i prilagoditi potrebama,

bezrazložno je čitati debele knjige, to niko ne radi, bićete još usamljeniji, 

glasanje je gubljenje vremena, jasno je ko će pobediti, 

mrze nas toliko da je jedini lek da ih mi mrzimo više,

stavljanje znaka pitanja na kraj naslova oslobađa autora odgovornosti za napisano,
najbolje bi bilo da uskoro ponovo pogledate najnovije vesti, 
svakako će biti nečeg zanimljivog za raspravu,
nešto mesa biće na kostima, dovoljno 
do najnovijih vesti.

Iz uglova me gledaju kutija za alat, 
i vrata koja nisam još uvek zakačio, 
i juče kupljeni Hose Ortega i Gaset, ovaj deo iz knjige "Pobuna masa" >> mi je prijao, 
a proleće se smeška kroz staklo.

Najpre zakačiti vrata.
Ništa nije važnije od vrata, bila ona i na sudoperi.
Zatim - 
knjiga.
Čekić ostaviti van kutije.



.

O cenzuri

"Mnoge prepreke se stavljaju pred slobodu mišljenja. Nisu one prepreke koje mogu obeshrabriti jedan duh. Jer, pretnje, suspenzije i progoni postižu suprotan efekat od očekivanog. Treba da se složimo da postoje obeshrabrujuće prepreke: istrajnost u gluposti, organizovana nepreduzimljivost, agresivna inteligencija i dr. To su upravo te velike prepreke koje treba savladati. Upornost je ovde najvažnija vrlina. (...) Vrlina čuva svet. Kada bi samo svaki čovek hteo da sačuva u svom domenu sve ono u šta veruje da je istinito i pravedno, kada bi svojim malim udelom hteo da pomogne održavanju slobode, da se odupre predaji i da saopšti svoju volju, tada bi, i samo tada, taj rat bio, u najdubljem smislu reči, dobijen." (Albert Kami, 1939)

* * *

"Cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.
Pošto je, dakle, proizvod nužnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziđenu, ukinutu." (Danilo Kiš, "Cenzura/Autocenzura", 1985)

* * *

Danila Kiša je sinoć jedan od cenzora operativaca najpre demantovao, prvo priznavši šta je tajna njihovog uspeha u brzom uklanjanju nepoželjnih sadržaja sa Mreže, ali se nakon toga samocenzurisao i priznanje ipak obrisao.

Ukoliko se okrenem i zagledam u našu noviju istoriju, ne mogu a da se ne zapitam: šta bi bilo koga zapravo sprečavalo u tome da posegne za cenzurom, tj. ukidanjem sadržaja po medijima, u ovom sinoćnom slučaju - na Mreži?

Ko je od cenzora iz prethodnog saziva ostao bez posla, dobio zabranu na rad na određeno ili neodređeno vreme ili bio izložen moralnoj poruzi? 

Ko je od komentatora koji su rečima ukazivali na nepodobnost tuđeg pisanja ili delanja ostao bez uhlebljenja?

Ko je od onih koji su ciklionskim kaznama udarali po medijima krajem devedesetih ostao bez posla?

Bogati takvim iskustvom i svesni činjenice da nismo raščistili to pre četrnaest godina, naravno da će ponovo iskoristiti borilački zahvat koja omogućava da se nekažnjeno (štaviše, bogato su nagrađivani) uklanjaju, uništavaju ili naglavačke okreću ljudi, dela i vesti o njima i drugima i sasvim je logično da brisanje deluje kao najefikasnije oružje u borbi protiv drugačijeg.

Naročito kada se ljudi smeju njihovim delima, odnosno načinu na koji su izvedena.

Tehnologija nam je, u međuvremenu, kreirala jednu suštinsku prednost. Za razliku od onda, kada smo medije imali kao jedini izvor informacija i usamljena mesta u kojima smo mogli da konzumiramo sadržaj koji ne vređa pamet i srce, petnaest godina kasnije svako od nas ima priliku da kreira, postavlja i ne malom broju ljudi sadržaj za koji smatra da je važan učini dostupnim. 

Ono što stvar ili ne stvara razliku je autocenzura.

("Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma (...) Tom dvojniku-cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući, jer rođen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašem kukavičluku." - Danilo Kiš.)

Nijedna vlast ne voli kada joj se građani smeju. 

Umberto Eko kroz lik Vilijema od Baskervila u "Imenu ruže" tvrdi da je smeh važan jer ubija strah od đavola.

A kada smehom isteramo strah, onda ćemo možda postati zainteresovaniji za činjenicu da smo trenutno nadglasani od strane onih kojima smo se smejali jer nisu umeli da koriste ni pokretne stepenice.
...