O cenzuri

"Mnoge prepreke se stavljaju pred slobodu mišljenja. Nisu one prepreke koje mogu obeshrabriti jedan duh. Jer, pretnje, suspenzije i progoni postižu suprotan efekat od očekivanog. Treba da se složimo da postoje obeshrabrujuće prepreke: istrajnost u gluposti, organizovana nepreduzimljivost, agresivna inteligencija i dr. To su upravo te velike prepreke koje treba savladati. Upornost je ovde najvažnija vrlina. (...) Vrlina čuva svet. Kada bi samo svaki čovek hteo da sačuva u svom domenu sve ono u šta veruje da je istinito i pravedno, kada bi svojim malim udelom hteo da pomogne održavanju slobode, da se odupre predaji i da saopšti svoju volju, tada bi, i samo tada, taj rat bio, u najdubljem smislu reči, dobijen." (Albert Kami, 1939)

* * *

"Cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.
Pošto je, dakle, proizvod nužnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziđenu, ukinutu." (Danilo Kiš, "Cenzura/Autocenzura", 1985)

* * *

Danila Kiša je sinoć jedan od cenzora operativaca najpre demantovao, prvo priznavši šta je tajna njihovog uspeha u brzom uklanjanju nepoželjnih sadržaja sa Mreže, ali se nakon toga samocenzurisao i priznanje ipak obrisao.

Ukoliko se okrenem i zagledam u našu noviju istoriju, ne mogu a da se ne zapitam: šta bi bilo koga zapravo sprečavalo u tome da posegne za cenzurom, tj. ukidanjem sadržaja po medijima, u ovom sinoćnom slučaju - na Mreži?

Ko je od cenzora iz prethodnog saziva ostao bez posla, dobio zabranu na rad na određeno ili neodređeno vreme ili bio izložen moralnoj poruzi? 

Ko je od komentatora koji su rečima ukazivali na nepodobnost tuđeg pisanja ili delanja ostao bez uhlebljenja?

Ko je od onih koji su ciklionskim kaznama udarali po medijima krajem devedesetih ostao bez posla?

Bogati takvim iskustvom i svesni činjenice da nismo raščistili to pre četrnaest godina, naravno da će ponovo iskoristiti borilački zahvat koja omogućava da se nekažnjeno (štaviše, bogato su nagrađivani) uklanjaju, uništavaju ili naglavačke okreću ljudi, dela i vesti o njima i drugima i sasvim je logično da brisanje deluje kao najefikasnije oružje u borbi protiv drugačijeg.

Naročito kada se ljudi smeju njihovim delima, odnosno načinu na koji su izvedena.

Tehnologija nam je, u međuvremenu, kreirala jednu suštinsku prednost. Za razliku od onda, kada smo medije imali kao jedini izvor informacija i usamljena mesta u kojima smo mogli da konzumiramo sadržaj koji ne vređa pamet i srce, petnaest godina kasnije svako od nas ima priliku da kreira, postavlja i ne malom broju ljudi sadržaj za koji smatra da je važan učini dostupnim. 

Ono što stvar ili ne stvara razliku je autocenzura.

("Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma (...) Tom dvojniku-cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući, jer rođen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašem kukavičluku." - Danilo Kiš.)

Nijedna vlast ne voli kada joj se građani smeju. 

Umberto Eko kroz lik Vilijema od Baskervila u "Imenu ruže" tvrdi da je smeh važan jer ubija strah od đavola.

A kada smehom isteramo strah, onda ćemo možda postati zainteresovaniji za činjenicu da smo trenutno nadglasani od strane onih kojima smo se smejali jer nisu umeli da koriste ni pokretne stepenice.
...

"Ritam Balkana" (serijal)

Godine nepostojanja valjano osmišljenih i produciranih emisija posvećenih muzici su me već navikle da za takvim sadržajima tragam isključivo po mreži. I prečesto je momenat u kojem uspevam da pronađem traženu priču ili fragment (neke strane ili naše stare serije) najčešće mešavina sreće zbog pronađenog i tuge što takvih emisija u nas više nema.

Evo konačno dobre vesti za oči, uši i glave željnih dobro ispričanih i skrojenih priča o muzici i tlu sa kojeg potičemo! 
Od prošlog četvrtka na kanalu Al Jazeere počelo je emitovanje serijala "Ritam Balkana" - koji će u deset polučasovnih epizoda pokušati da predstavi i na drugačiji način premreži teritoriju koja je tokom vekova upijala različite uticaje sa svih strana i tako postala kolevkom unikatnog muzičkog amalgama.
Našeg.

Prva epizoda serijala, emitovana prošlog četvrtka obećava prijatno putovanje: pred kamerama i pri instrumentima smenjuju se predstavnici zvuka koji povezuje i različite prostore i epohe. U prvoj su se sreli Hazari, Naked i Zoran Simjanović, uz prijatan izlet u početke rok muzike u Beogradu šezdesetih, a u narednim će se naći i Divanhana, Dubioza Kolektiv, Leb i Sol, Gibonni, klapa Cambi, Dječaci, Zoran Predin, Rambo Amadeus, Kornelije Kovač, Sylvester Levay (sećate ga se po "Fly Robin Fly" i benda Silver Convention :), Foltin, TBF, Dino Šaran (Letu Štuke) i drugi - koji muzikom povezuju prostore i vreme, ali i brišu granice kojima smo fizički razdvojeni.

"Ritam Balkana" je rezultat višemesečnog rada autorskog tima koji ume da ispriča priču o onome što je bilo ali ume i da generiše novi sadržaj. Autor Nebojša Grabež i snimatelj Nenad Barbul su tokom proteklih meseci prešli preko 10.000 kilometara i razgovarali i sa velikanima ali i sa manje poznatim, "hrabrim pojedicima koji uporno i volonterski opstaju na terenu pop kulture".  
No, vrednost ovog serijala nisu samo svi ti pređeni kilometri, granice i razgovori sa junacima muzičke scene Balkana. U načinu na koji Grabež plete priču čuju se i "milioni minuta muzike i stotine pokidanih trzalica i žica na gitari" (ovo je Nebojšin odgovor na moje pitanje odakle mu inspiracija i hrabrost za upuštanje u projekat ove vrste :)

Postoji taj deo prve epizode u kojoj tri sorte muzičara sviraju istu muzičku temu na svoj način, a koja je potekla iz improvizacije Zorana Simjanovića snimljene još šezdesetih u pesmi ("Gola Maja"). Tih nekoliko minuta jesu primer drugačijeg promišljanja i majstorluka autora serijala. Takav zahvat preporučuje za gledanje i nastavak serijala - zato što Grabež kaže da će svaka epizoda imati svoj, drugačiji duh i drugačiju vrstu iznenađenja.

"Ritam Balkana" emituje se premijerno četvrtkom na Al Jazeeri, a prva epizoda dostupna je već i na njihovom sajtu. 
U drugoj epizodi - "Od sevdaha do bunta", koja će biti emitovana u četvrtak u 17.30 i 19.30h pojavljuje se Divanhana, u fantastičnom spoju bosanske tradicije i džeza a Dubioza kolektiv će objasniti kako je i bukvalno postala ex-jugoslovenski bend.

Ja se, pak, nadam da se ovo putovanje muzičkim mapama Balkana neće završiti u tih deset epizoda, već da je ovo tek početak.

U međuvremenu - obavezno slušanje i gledanje!

Prva epizoda je već online:



p.s. Ukoliko propustite emitovanje na kanalu Al Jazeere i želite da gledate kad se vama gleada na Mreži – nove epizode biće dostupne svakog ponedeljka na ovoj stranici >> od ponedeljka ili na ALJ Youtube kanalu >>. 
p.p.s. Više o serijalu možete pronaći i u tekstu njenog autora ovde >> 
.

Plivanje! (Valeri, Hristić, Sandrar, Kami i Mediteran)

Dok sam prošlog leta ponovo čitao Hristićeve priče o moru i Mediteranu, "Terasu na dva mora", izležavajući se nadomak morskih talasa, obećao sam sebi ponovno čitanje Pola Valerija, koji često ulazi i prolazi kroz njegove priče.

(Pokojni profesor tvrdi da je Valeri napisao i najveću pesmu ikada ispevanu podnevu na Mediteranu. O zorama i sumracima nad pučinom nije teško pisati. Pisati o podnevu je zadatak za majstora. Hristić kaže: "Sunce ne čeka, i sve mora da bude rečeno dok je svet još spreman, između dva otkucaja časovnika, ili srca, kako hoćete")

Početkom zime sam na policama "Beopolisa" konačno pronašao "Mediteranska nadahnuća" Pola Valerija, na čijim stranicama otkrivam i ovaj pasus, posvećen - plivanju.

"Baciti se u masu i pokret, delati do svojih krajnjih mogućnosti, od potiljka do palca na nozi; obrtati se u čistoj i dubokoj supstanciji; piti i izbacivati tu božansku gorčinu, to je za moje biće igra ravna ljubavi, čin kojim moje telo otkriva sve znakove i moći, kao što se jedna ruka otvara i zatvara, govori i dela. U moru, čitavo telo se daje, uzima, začinje, troši i kao da želi da iscrpe sve svoje mogućnosti. Ono želi da ugradi tu vodu, da je obgrli, ono postaje ludo od života i svoje slobodne pokretljivosti, ono je poseduje, ono izrađa s njom hiljade najčudnijih ideja. Zahvaljujući njoj, čovek sam kakav želim da jesam. Moje telo postaje direktni instrument duha, a ipak tvorac svih svojih ideja.
Sve mi postaje jasno. Shvatam šta bi ljubav mogla da bude u svojoj konačnosti.
(...)

Plivaj, dakle! 

Zagnjuri glavu u taj val koji se valja prema tebi, s tobom se razbija i valja!

U jednom trenutku, učini mi se da nikada neću moći izaći iz mora.

Stalno me bacalo, i ponovo hvatalo u svoj neodoljivi nabor. Povlačenje ogromnog vala koji me je izbljuvao na pesak valjalo je zajedno samnom i taj pesak. Uzalud sam zavlačio ruke u pesak, jer on se spuštao zajedno s čitavim mojim telom.

Kako sam se još malo borio, jedan mnogo veći val stiže, i kao olupinu izbaci me na rub kritičnoga područja.

Najzad koračam ogromnom plažom, drhteći i pijući vetar. Srećni bosonogi čovek, hodam pijan od hoda po ogledalu koje neprestano glača nežan val."

* * * 

U ovom popodnevu mislim 

na šljunak Egremnija na Lefkadi koji se uvija pod našim nogama,

mislim na crveni pesak južne plaže Kefalonije,

pesak i male uvale Elafonizija na zapadu Krita,

tišinu dugačke plaže posle Lindosa na Rodosu,

bele oblutke koji podsećaju na golubija jaja kod Sidarija na Krfu,
mislim na talase koji iz pravca Skiatosa stižu do obala Pilia samo da bih ja u njih uskakao,

čak mi i neudobna crna stena na istoku Sicilije nedostaje,

sve dajem za smolu na prstima i miris soli na koži,

"dijalog kamena i ljudskog tela po meri sunca", kako bi to rekao Alber Kami.

Mislim na ostrva na kojima smo bili 
i ona na koja se nikada nećemo iskrcati 
poput Bleza Sandrara koji baca svoju odeću preko ograde broda, 
želeći da stigne do njih.

Plivam ka.

Fotografije: Lefkada, 2011-12, Sicilija, 2008.