Lefkada, #3

Ovaj odmor bio je poput novog čitanja knjige koju već dobro znaš. Od sada, buduća čitanja mogu biti i fragmentarna: znaš šta prethodi i šta sledi, ali želiš da pročitaš baš taj deo, znači ti.
. 
Uz (davni) Mljet i Rabac, Lefkada je postala treće mesto na Mediteranu do kojeg sam dolazio i treći put.

Iako je na glavnim plažama i dalje veoma živo, grad Lefkas je gotovo pust. Neke prodavnice su već zatvorene a do sledećeg leta, za stolovima lokalnih kafana su starosedeoci, leđa pribijenih uz hladan kamen tuku mastiku i odmeravaju preostale turiste.
U praznoj prodavnici slastica gospođa vlasnica, sedamdeset godina, gleda tursku seriju na YouTubeu, laptop i wireless.
.

Sve što se našlo u prethodne dve priče o Lefkadi (2009 >> i 2011 >>) je i dalje tamo. 
Jedva primetne promene ukazuju da bi u narednih nekoliko godina ovaj ostrvčić mogao, ukoliko želi, da postane opšte mesto odlaska na Jonsko more: putokaza je sve više i sve je teže izgubiti se, novoizgrađeni apartmani izrastaju na neočekivanim mestima, a na već slavnim plažama je, čak i u prvoj nedelji septembra gužva poput one u julu pre tri godine. Naših tablica ima sve više na parkiralištima i po makadamskim prilazima plaža; no - i dalje postoje plaže na koje ne dolazi gotovo niko, te je uvek moguće otkriti neku novu, čak i tamo gde je ne očekujemo; noći su i dalje tihe; talasi manji no što su drugari koji su bili koju nedelju pre nas pričali; i klinci (u šatorima) i penzioneri (u prikolicama raznih formata) mirno kampuju na plažama Kalamitzi, Avali, Gialos i Pefkoulia; Statisov sin pravi podjednako dobre girose kao i njegov otac; a domaćini su i dalje ljubazni te čak daju i nenajavljene popuste na dan rastanka.

Dani prolaze u slušanju talasa i zrikavaca, fotografisanju sumraka, završavanju druge ruke knjige i ponovnom čitanju Darela, Hristića ali i Klarka, one priče o poslednjem dečaku na Zemlji koji mora da prekine igru u pesku i napusti plažu, pre no što svemu dođe kraj.

No, koliko zapravo Lefkada vredi i koliko smo se odvikli shvatam tek u povratku. Dok idemo ka Beogradu, nepažljivo rešim da prespavamo u hotelu na delu grčke obale koju naši turisti najviše vole. Vašarske igračke sa čakljama, beskonačan broj shubi butika, natpisi na jezicima istočne Evrope, dovikivanje na ćirilici u tri ujutro na glavnom šetalištu i plakati da "u ovom kafiću imate pristup za ICQ" (!!!) me ipak manje poremete od jutarnjeg plivanja u moru koje jedva da miriše: dok pokušavam da otplivam što dalje od obale, u dva zamaha se nađem kraj dvojice u ozbiljnim godinama, stoje u vodi do ramena i raspravljaju koja strana je pobila više ljudi u poslednjem ratu na Balkanu, dok im sunce prži čela.

Zaronim, 
više ne čujem ništa.

U patikama imam peska sa barem deset plaža, nešto fotografija koje će me podsećati na pokušaje hvatanja trenutka, u glavi dovoljno pesama zrikavaca za nedelje koje dolaze i koje ću premotavati u glavi kada buka postane teško podnošljiva.

Od jednog kratkog odmora ne valja tražiti više od toga.

15-dnevna pauza: "Weightless"

Konačno: tastaturu, ekran, asfalt, vrelinu, novine i Srbiju odmeniće volan, drum, torba, pesak, so na koži i skrivene bube što zriču "ostani".

Možda budemo poslednji koji će ostaviti trag u pesku skrivenih plaža Jonskog mora ovog leta.

Vidimo se u septembru. 
Ili već.

"Under African Skies" (Paul Simon, film)

Dvadeset i pet godina nakon što je svetu predstavio remek-delo - album "Graceland" - Paul Simon se vraća u Južnoafričku Republiku, da bi se ponovo sastao i zasvirao sa muzičarima koji su podjednako zaslužni za njegov uspeh, ali i da bi razjasnio nesporazume koji su pratili objavu albuma.

Malo stariji verovatno pamte da je "Graceland" po objavljivanju bio zanimljiviji iz političkih nego muzičkih razloga. Godina je 1985. Aparthejd je u krvavoj fazi, Mendela je još uvek u zatvoru a Južnoafrička Republika je pod ekonomskim, sportskim i kulturnim sankcijama. 
Samim činom odlaska u Johanesburg i snimanja sa muzičarima do kojih je došao preslušavajući njihove snimke koji su nekako došli do njega nekoliko meseci ranije - Sajmon je prekršio embargo, što je pokrenulo široku talas protesta, poziva na bojkot njegovih koncerata, te čak i dojave o postavljenim bombama u salama u kojima je svirao. 

Dvadeset i pet godina kasnije, svi muzičari sa kojima je Sajmon sarađivao, ali i tadašnje vođe pokreta otpora Aparthejdu ponovo se suočavaju da bi svako ispričao svoju verziju priče koja je, konačno, rasvetljena. Da je Sajmon odustao od "Gracelanda" ne bismo samo ostali uskraćeni za jedan od najboljih albuma pop muzike u proteklih nekoliko decenija - već bi i svi ti briljantni svirači (od kojih mnogi ni danas ne znaju engleski - a svirali su i stvarali taj album sa njim mesecima) ostali neotkriveni, te bi zapadna kultura zapravo mnogo kasnije otkrila šta, zapravo, Južna Afrika krije. Ovaj stav u filmu variraju - Harry Belafonte, David Byrne, Peter Gabriel, Quicy Jones, čak i Oprah, koja je i sama priznala da u vreme kada je album objavljen nije želela da ga kupi iz protesta. 
Sve dok nije čula - muziku, čiji je deo na kraju morao da nastaje i van Južnoafričke republike.




Ali, "Under African Skies", kao ni album "Graceland" nije važan dokumentarac samo zbog te, političke priče. Kada se vrata studija zatvore i podignu regleri - mnogo važnija tema postaje - muzika. 

Pol Sajmon je pre početka rada na ovom albumu prvi put u karijeri (još od vremena dueta sa Garfunkelom) bio suočen sa komercijalnim neuspehom. Prethodni album - "Hearts and Bones" ocenjen je kao promašaj, te je Sajmonu prvi put posle mnogo godina omogućio da radi neopterećen očekivanjima i izdavača i publike. Mogao je da radi šta želi, da preusmeri svoju karijeru kuda želi, jer niko od njega zapravo nije ništa očekivao. Na sreću, veći deo ovog filma posvećen je tom delu priče: čoveku koji sa grupom ljudi koju sreće prvi put u životu kreira verovatno najbolji album karijere, razvija sa njima harmonije iako ne govore istim jezikom, odbacuje veliki deo onogo što je mislio da zna o muzici i komponovanju, luta, mučno sporo stvara neverovatan amalgam lirike i melodije, istovremeno otkriva svetu fantastične svirače (poređenja sa Buena Vista Social Club neizbežna). Na kraju svega, Sajmon je nastupao sa njima, Miriam Makebom i Hugh Masekelom - prvim zvezdama afričke muzike - pevajući njihovu himnu, te na kraju stojeći pored Nelsona Mendele, kao jedan od ljudi koji su zaslužni za početak nove ere Južnoafričke Republike.

"Under African Skies" će, nadam se, biti prikazan i u sali nekog od naših bioskopa. Dok se to ne dogodi, kršite pravila, kao što je i Sajmon to učinio.




* * * 

Reprint "Gracelanda" koji se nedavno pojavio doneo je i tri do sada nepoznata snimka. Jedan od njih je "demo" verzija "Diamonds on the Soles of her Shoes". Tu, do nedavno skrivenu verziju čine samo vokali (Mambazo, Sajmon i devojke) i strašni bas Bakhite Kumala, čudo jedno.