"Žvaka za ludaka", Radovan Hiršl

(...) ‎"Pre neki dan otišao sam popodne malo da se ispružim i pre no što sam zaista zaspao, dok sam još tonuo u san, u stvari sam bio u polusnu, odjednom mi je na unutrašnjem ekranu iskrsla slika iz ranog detinjstva, ništa značajno, nikakav poseban doživljaj, samo slika.

.
Bio sam petogodišnjak i sa čitavom ekipom vršnjaka sam sedeo ispred radnje za opravku najlon čarapa. Radnja je bila na kraju ulice Džordža Vašingtona, kod Takovske, do kafane 'Morava'. Ispod platana, preko puta Osnovne škole Vuk Karadžić. Sedeli smo na ispustu ispod izloga i gledali tramvaje kako dolaze i staju na stanicu, ljudi izlaze iz tramvaja, ljudi ulaze u tramvaj, vrata se zatvaraju i tramvaj odlazi. Leto je, toplo, sunce se probija kroz krošnje i ja potpuno ufuran u sebe, petogodišnje dete i onaj osećaj vremena kao nečeg ogromnog, kad je dan bio mala večnost. 

.

Tada sam osetio bol u grudima koji je počeo da me snažno guši. Slika je bila tako živa i moje osećanje samog sebe kao petogodišnjeg deteta bilo je više nego stvarno. Ja sam ponovo bio mali, a svet ogroman i nezamisliv. Bol koji je gušio bila je svest da je to samo san, da je to odavno prošlo i, eto, smatrao si da je nestalo iz sećanja, a onda u nekom polusnu to izleti, ukapiraš kako je sve upisano do najsitnijeg detalja, tako blizu i sveže kao da se desilo pre pet minuta, a znaš kako je otfuralo daleko, bestraga. Žalost zbog te prolaznosti je bila tako jaka, usrao sam se od straha, jake emocije počele su mi stežu grlo i da me guše, iskočio sam iz kreveta, otrčao u kujnu, seo za sto, smotao jedan, upalio radio i izbacio taj osećaj iz sebe. Gušenje je prestalo. Onda sam se čuo sa sestrom od tetke i ona mi je rekla da je sećanje kao tigar u kavezu s tankim rešetkama i zato ne treba čačkati jer tigar može da provali napolje, onda je stani-pani (...) To je to, žal za mladošću, jedno jutro se probudiš i ukapiraš da si pobeleo, ukapiraš da je to što si proživeo mnogo duže trajalo od onoga što sledi, da se ima još malo, da to što dolazi neće trajati ni u bunilu tako dugo. Godine su se prelile iz budućnosti preko ovog sada u prošlost." (iz priče „Nostalgija“)

.

Drugi blogeri su već pisali o ovoj knjizi - tako da meni preostaje da toplo preporučim njihova viđenja stvari. Ovo je izvrstan prikaz >> Đorđa Kalijadisa (Jorgoslovlje), dok je Milja Lukić ovim tekstom >> sjajno povezala nekoliko zanimljivih likova. Na njihove priče mogao bih samo da dodam jedan podatak: u knjižari "Geca Kon" na Knezu ova knjiga se može pronaći u najdaljem levom uglu od ulaznih vrata, po ceni od svega 200 dinara.
Iskrenost i dalje nije na ceni.

*

Intervju sa Radovanom Hiršlom, blog Kicošarenje >>
.

"Rečnik zaljubljenika u mačke" (Frederik Vitu)

Briljantno delo Frederika Vitua "Rečnik zaljubljenika u mačke" se u novokompovanim knjižarama najčešće može naći u sekciji "kućni ljubimci", uz knjige o hranjenju pasa i vrstama zrnevlja koju jede kućna perad, što je, zaista, nepravedno prema ovom remek-delu.

Na sreću, postoje i knjižari koji znaju o čemu se zapravo radi i izlažu ovo izdanje u drugim sekcijama, a postoje i oni koji oduševljenje knjigama dele sa drugima. Da mi Lea nije skrenula pažnju na naslov, te posudila isti na prvo čitanje, ne bih je sada ni ja preporučivao dalje.

Frederik Vitu u predgovoru knjige kaže: 

“Voleo bih da čitalac, ako to želi, otvara ovu knjigu nasumice i da u njoj stalno nalazi nova iznenađenja, da prati slike i anegdote, da, u suštini, postane saputnik u ovoj šetnji 

kroz oblast u kojoj se odslikavaju najviše tekovine jedne civilizacije – jer čovek se, u izvesnom smislu, doista civilizovao tek kada je prihvatio mačku kraj sebe, kao slobodnog pratioca, kao sadruga, a ne kao domaću ili pripitomljenu životinju, što ova nikada nije želela 

da bude.

Ona se radije opredelila za ulogu partnera, znalca otmenosti, posrednika lepote, 

a možda i mudrosti, budući da raspolaže neiskazanim uvidima u vaseljenske tajne.”

 

Valjalo bi znati da je Frederik Vitu ozbiljan čovek, član Francuske Akademije (ona u koju ne ulazi svako). Njegov doktorat bilo je delo pod naslovom: "Beber, mačak Luj Ferdinana Selina" u kojoj se Vitu bavi Selinom kroz prizmu njegovog mačka, bićem koje je bilo na ti sa kremom tadašnje francuske generacije intelektualaca i koja se muvala po Selinovoj kući, zatim sa Selinom i njegovom suprugom proživeo godine izbeglištva po Evropi za vreme II rata, te bio svedokom pisanja poslednjih Selinovih dela.
No, Vitu je zapravo više pisao o mačku, držeći se istorijskih izvora: Beberovih fotografija, priča Selinove udovice, čak i nekih drugih dama koje su bile svedocima dramatičnih momenata iz života porodice Selin. 

Uspeh tog dela inspirisao je Vitua da napiše ovu knjigu.

Šta je onda "Rečnik zaljubljenika u mačke"? 

Najpre - nema reči na temu češkanja, predenja, čišćenja, hranjenja ili lečenja mačaka.
 

Ovaj rečnik ne sadrži nijednu tehnički upotrebljivu rečenicu niti savet na takve teme.
Ova knjiga sadrži više od stotinu kratkih eseja ili priča o Selinovom mačku, ali i Čerčilovom, Malroovom, Njutnovom i Rišeljeveom odnosu prema mačkama (kakva scena: Čerčil na kolenima puzi za svojim mačkom Nelsonom po kabinetu i ubeđuje ga da bude hrabriji dok po Londonu padaju nemački projektili); o odnosu mačke i čoveka od vremena Egipta preko renesanse do današnjih dana; o sudiji Rišaru koji je još 1865. godine osudio na kaznu čoveka koji je optužen za ubistvo mačke (... "pogrešno je mačku izjednačavati sa domaćim životinjima poput peradi, jer peradi ionako suđeno da pre ili kasnije bude ubijena... dok za mačku to ne važi, jer se ona ne sme zatvarati ako želimo da sluša svoju prirodu (...) mačka je pokretna imovina koju štiti zakon (...)"; a tu su i fantastično napisane epizode o Kerolovom mačku u "Alisi" koji, nimalo slučajno, nestaje u vidu osmeha; kao i mačku Feliksu, Silvesteru, te Tomu i Džeriju.
Svi su tu, čitav mačkarijum.

Dodatno, "Rečnik zaljubljenika u mačke" donosi potpuno uživanje u čitanju, jer je delo pisca fascinantne erudicije i naracije, čiji stil ponekad podseti na najveće majstore eseja, a koji na više od 500 strana dokazuje kako se i o naizgled nevažnim stvarima (mačke, jasno je, uopšte nisu nevažne, te nikako nisu stvar) može napisati čudesno delo.

(Na ovom mestu bi valjalo dodati i činjenicu da je Miodrag Marković nagrađen za najbolji prevod sa francuskog na srpski jezik prošle godine i da je knjigu objavio Službenik glasnik.)

Ove priče su od te sorte.
Naizgled nevažne, a zapravo suštinski važne, zato što se iz njih dosta toga može i naučiti ili otkriti, poput ovog citata Hemingveja:

"Mačka je oličenje čestitosti: ljudska bića, iz ovog ili onog razloga, kriju svoja osećanja, a mačke - ne." 

Knjiga je dostupna u knjižari Beopolis >>

p.s.

Dodatna preporuka za čitanje na istu temu: Gunan Širbek - "O mačkinom biću" 

"Ipanema" (Mitar Subotić Suba; 39 pesama #33)

Proleće 2001. godine je.
.

Bojana, Aleksandra i ja nemamo previše posla, a po prvi put imamo dovoljno znanja da uzvratimo mreži, tako što ćemo na nju postaviti stranice koje do tada, na naše čuđenje, niko nije kreirao. Verujemo da je to moralo biti urađeno - jer Mitra Subotića Sube u tom trenutku nema već godinu i po dana – stradao je novembra 1999. godine u požaru, nekoliko dana pre premijere genijalnog albuma „Sao Paulo Confessions“- i to spasavajući iz vatre master trake za album „Tanto Tempo“ Bebel Gilberto koji je producirao mesecima pre toga a koji je Bebel naknadno vinuo u zvezde.

.

- Hajde da napravimo mesto posvećeno Subi, ali na srpskom i engleskom?

- Hajde!

.

Web 2.0 još uvek ne postoji kao takav.

Zakup prostora na serverima i platformama nije besplatan; razumemo se u Dreamweaver dovoljno da bismo napravili ono što želimo; imamo dovoljno vremena, snimaka i volje da to uradimo. No, zapravo - želim da to uradimo zato što mi ne znamo celu Subinu priču – posedujemo fragmente koje želimo da okupimo na jedno mesto i želimo da tu priču ispričamo na srpskom – jer je broj pravih tekstova posvećenih njegovoj muzici na našem jeziku ne veći od pet. U rukama imamo tih nekoliko tekstova na srpskom, sakupljenu gomilicu tekstova na engleskom, te – naknadno će se ispostaviti – samo deo zvaničnih snimaka, iako u tom trenutku verujemo da imamo – sve: prvi album – „Disilluisioned“ objavljen još 1987 pod pseudonimom Rex Ilusivii, pominjani Sao Paulo Confessions i nekoliko demo snimaka sakupljanih prethodnih godina.
To je sve što posedujemo za razbijanje tišine.

.

Bojana preuzima na sebe komunikaciju sa jednim delom ljudi za koje verujemo da znaju i da žele da podele nešto sa nama; kao i prevođenje i nagovaranje Martina koji živi u Amsterdamu da nam da nešto prostora na serveru za hostovanje sajta; Alex i ja se bavimo dizajnom, ja dopisujem poneki tekst i komuniciram sa ostalim ljudima za koje verujem da mogu biti od pomoći, a koje ne poznajemo, ali verujemo u njihovu saradljivost.

.

I bili smo u pravu: gotovo svi koje smo kontaktirali uzvratili su barem kratkom pričom; informcijom ili putokazom gde valja tražiti dalje.

.

Mesec dana kasnije, na opskurni domen suba.isallineed.net (jedini domen koji je Martin mogao da nam ponudi), na Mrežu smo postavili prvu verziju Tantos Desejos sajta: desetak tekstova na oba jezika; od kojih smo neke prekucavali uz dozvolu Pere Janjatovića; nekoliko fotografija; linkovi ka u tom trenutku dostupnim snimcima (od kojih je najkvalitetniji bio onaj iz „Ventilatora“ koji se našao na Modlijevim stranicama a koji je snimio sa Igorom Popovićem); (ne)potpun spisak diskografije i uvodni tekst i kontakt adresa za one koji imaju dodatni materijal koji bi podelili sa nama.

.

Prva verzija "Tantos Desejos", 2001. Klik na sliku za uvodni tekst.

Verovali smo da je to – sve, ali se ispostavilo da je to tek - početak.

.

Ni danas ne znam kako je Bojana došla do Katye B, čiji se fenomenalni glas nosi pesmu „Segredo“ sa Subinog poslednjeg albuma. Katya nam šalje fotografije na kojima su ona i Suba. Nešto kasnije, Bojana dolazi i do same Bebel koju snima za specijalnu emisiju „Cross Radija“ a koji se emitovao na B92. Stižu poruke ljudi za koje nismo znali, a koji dodaju kriške svojih priča našem znanju.

Broj fotografija i informacija se uvećavao – kao i čitanost. Da je to što smo uradili važno stiglo je kao potvrda od samog BBC-a: kako nisu pronašli drugi izvor informacija i fotografija, kontaktirali su nas sa pitanjem šta imamo od materijala, a koji bi oni iskoristili za serijal posvećen brazilskoj muzici, u kojem je, naravno, bilo mesta i za njega, Gringa Paulistu, dete Panonske nizije koje je promenilo razvoj neo-bossanove za svega nekoliko godina, neverovatnim talentom i umešnošću, svojstvenu isključivo onima koji znaju muziku.

.

Konačno - do nas stiže poruka Joao Parahybe, perkusioniste koji je sa Subom sarađivao i na „Sao Paulo Confessions“, ali i na „Angel's Breath“ albumu, poslednjem koji su uradili Suba i Milan Mladenović.

.

Ta poruka, i ono što je bilo u njenom prilogu bili su veći od svega što smo od čitave priče zapravo očekivali:

.

„Suba je ovu pesmu napravio kao mali hommage čuvenom Joao Gilbertu, ali se nikada nije usudio da je njemu i pokaže, čak i kada su postali dobri prijatelji.

Joao.“

.

Joao je poslao „Ipanemu“, snimak za koji niko, izuzev nekolicine ljudi koji su je snimali - nije čuo nikada ranije.

.

Kratki sempl originala - a zatim četiri i po minuta Subine lagane igre sa jednom od najpoznatijih melodija Brazila, koje, konačno, zvuče drugačije od onoga što je radio na poslednjem albumu.

.

Opuštena, osunčana melodija prepuštena ženskom vokalu, klavijaturi i spravama – kao da je prikazivala čoveka koji je pronašao sebe u muzici drugačije ritmike i melodije, koji je pronašao svoj mir. I sve vreme, zaista kao da je obigravao oko originalne teme, plašeći se da je ne promeni previše iz poštovanja prema gos'n Gilbertu, koji je prvi ovu pesmu pevao, a kojem Suba nikada nije pustio ovaj snimak.

.

Niko van tog uskog kruga je nije čuo nikada ranije.

A nama je data prilika da je delimo dalje.

I to je bila sasvim dovoljna nagrada za sve urađeno do tada: možda nije najbolji snimak koji je Suba ikada napravio, ali je prvi koji je do nas stigao na ovaj način, od čoveka kojeg ne poznajemo i koji živi na drugoj strani sveta.
..

Priča o stranicama Tantos Desejos traje i dalje.

Iako se Martin preselio iz Amsterdama na istok i ugasio server, sav materijal kao i sve ono što smo u međuvremenu otkrili prebacili smo na novu adresu >> Sto trideset hijada klikova koje je Tantos Desejos do tada sakupio govore nam da je vredelo, a nove opcije koje nam Mreža pruža dale su nam opciju da se sva dostupna Subina muzika sada lako preslušava >>, a meni da sa vremena na vreme nekom od njegovih snimaka dodam i sliku >>. Nepoznati ljudi dojavljuju nova otkrića, a ja i dalje verujem da postoji još snimaka, koji još uvek nisu došli do nas, a koje ćemo deliti dalje.

.

Ne znam da li je gos'n Gilberto u međuvremenu čuo ovaj Subin snimak.

Ukoliko jeste, voleo bih da čujem i njegovo mišljenje.
.
Gilberto danas ima 81 godinu.
Helena Pineiro, kojoj je ova pesma u originalu ispevana ima 57 i vodi butik koji se zove po njoj. 

Suba je nedavno dobio i plato u Novom Sadu.

I sve to, svakako, nije kraj ove priče.
Sasvim sigurno, postoji još snimaka koji čekaju da budu ponovo otkriveni.
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  

.