“Where the streets have no name” (39 pesama, #24)

Ukoliko pokušam sve da zapišem, možda se neki delići sećanja vrate.

U ovom trenu, zagledan u ekran, osećam da delići nedostaju, a da se neki segmenti čuju poput razmagnetisane trake, one koja dugo nije preslušana - dešava se to zamućivanje protokom vremena, te ukoliko se trake ne čuvaju na suvom i tamnom mestu, a ja moju glavu nisam čuvao kako valja, to je sasvim sigurno.

Među tim pomalo mrljavim sećanjima, jedna činjenica baca sjaj koji deluje i pomalo nadrealno: nekim čudom, licencnom zavrzlamom ili brzinom Siniše Škarice - tadašnjeg urednika zagrebačkog „Jugotona“ - album „The Joshua Tree“ U2 objavljen je u SFR Jugoslaviji dan pre no što će se pojaviti na ostatku planete.

Iz današnje perspektive, tadašnja važnost te činjenice danas deluje presmešno.

Ali, kada imaš 14 godina, sedmi si razred osnovne škole i sve ti je bliža ideja da ćeš uskoro kupiti taj čuveni Interrail Pass i otići na put po širokom svetu; kada tek otkrivaš muziku i patiš zbog silnih novih albuma koji su dostupni svuda samo ne u tvojoj domovini – onda ti je slatko što možeš pre njih čuti taj uvodni huk na „Where the Streets have No name“, koji slušaš odmah, jer si već na izlazu iz podruma tadašnje prodavnice „Kultura“ ubacio u vokmen tu šuštavu traku, koja donosi huk kojeg najpre nisi svestan od gradske vreve, sve dok lagano ne izađe iz tog fejda i taj huk ti ubrza korak, Edge počinje da raspliće uvodni D-dur i sve se stopi u impozantan zvučni zid: D-G-Bmol-G-Bmol-A-G-D - bend melje – i sve ti u trenutku deluje ostvarivo: znaš da su pre svega nekoliko godina svirali prvi koncert pred 9 (devet) ljudi, a sada slušaš taj novi snimak, znaš da je svako od njih tek prevalio 25. godinu života i da svaki obrtaj kasete jasno pokazuje da su rešili - ne da dotaknu zenit, već da dokažu da su već tamo, gore.
..

*

Sledećeg leta, Andrej se pojavljuje u „The Joshua Tree“ crnoj majici kratkih rukava, koju mi nesebično daje - najpre na nošenje, a onda na zauvek. Nosio sam je godinama, dok i poslednji trag tipografije i lica sa majice nije izbledeo. (I nikada mu nisam dovoljno zahvalio na tom poklonu – a znao sam da mu nije lako – jer, ima petnaest godina a prijatelj mu otuđuje majicu koja bi mu olakšala pristup mnogim nepoznatim devojčicama. Tadašnje devojčice, naravno, sa tog albuma više vole „With or Without You“, a mi uporniji znamo da b-strana „Joshue“ krije mnoge bisere, poput „In God's Country“ ili strašne pesme „Exit“. Takođe, samo mi verujemo da je Amerika velika koliko i prostor koji odzvanja oko svakog akorda koji Edge svira. Zapravo ništa ne znamo, pojma nemamo - ali verujemo da je to tako.)

*

U bioskop stiže „Rattle and Hum“, film o američkoj turneji U2. Kasnije shvatam – to je zapravo prvi od Bonovih ego-tripova, koji im je obezbedio trajno mesto u Sazvežđu Velikih, iako su u tom momentu već ispod zenita. Danima zaredom bežim iz škole - popodnevna smena – i sedim u sali „Odeona“ među desetak ljudi, projekcija od četiri, upijam svaki kadar, ton. Kad dođe vreme za ovu pesmu - uvek se upitam zašto Edge svira čak i brže nego na studijskoj verziji, dok Bonu itekako zadrhti glas u nekoliko navrata. Trema?
Zato bubanj i bas - Adam i Lari - ne jebu živu silu, kakva bre trema, vuku napred kao da to rade od postanka pustinje. A pun stadion? Huk!

*

Nešto ranije te godine Andrej dolazi na letovanje u „Rattle and Hum“ majici. Ekipa na šetalištu u H.Novom  kao foru dobacuje „Š'a ti je taj Rahat-lokum-u-dva?“. Ovu majicu mu, naravno, ne uzimam. I od najboljeg prijatelja, bilo bi previše.

*

Radim sve više noćnih smena na Radiju.

U letnjim mesecima, ništa nije tako dobro nego pustiti „Where the Streets have no name“ u svitanje. I dalje je dozvoljeno zapaliti cigaretu u studiju: imam 19 godina i verujem da radim najlepši posao na svetu.

*

U uniformi sam.

Dogovor drugara iz čete je sledeći: nećemo se smenjivati na straži na dva, već na četiri sata. Tako svako spava malo duže no što pravilo službe propisuje.
A ledene noći u vojvođanskoj ravnici lakše su za podneti kada ti je na jednom uhu slušalica prokrijumčarenog vokmena a drugo uho ti je slobodno da bi čuo kad dolazi kontrola. Uvodni stihovi - „I want to run/I want to hide/I want to tear down the walls/that hold me inside“ - dobijaju novo, surovije značenje.

*

Konačno kupujem i digitalno izdanje albuma, čime kaseta i ploča odlaze u kutiju. Kupujem CD ispred SKC-a, za otprilike  5 nemačkih maraka. To skromno, piratsko izdanje donosi novo uživanje u uvodnom huku, konačno lišenog šuma trake i krckanja ploče: konačno taj zvuk slušam kako je snimljen.

*

Na Mreži, nekoliko godina kasnije, otkrivam da je „Where The Streets Have No Name“ u ovom obliku na albumu ostala slučajno. Producent Brian Eno, frustriran činjenicom da je 40% snimajućih sati za album zapravo već otišlo na tu jednu pesmu - čijom formom nikako nije zadovoljan - nagovara ekipu da obrišu snimak i pokušaju sve iznova.

Neko iz ekipe ga, na sreću, nije poslušao, verovatno svestan da ova pesma ne može bolje.

*

Prvi put, posle toliko godina, idemo automobilom ka Sloveniji, auto-put Beograd-Zagreb.

I kako se pesma zahuktava, tako koleginica sve više pritiska gas, što čini da nas negde na drugom refrenu, a nešto pre Zagreba, presreće crna limuzina, bez vidljivih policijskih tablica ali kroz čiji prozor izviruje ruka koja drži tablicu: "Stop!"

Iz limuzine izlazi prijatan čovek koji nas pita da li želimo da gledamo snimak koji prikazuje naših 220 km/h. Kažemo - ne treba, verujemo vam.

Koleginica pita: „Ovaj... možemo li se nekako dogovoriti, da ne platimo celu kaznu?“

On odgovara: „Gospodična, da sam ja spreman za takve dogovore, onda bih nosio crkvenu haljinu, ne ovo odijelo.“
Plaćamo zakonom propisanu kaznu.

*

I danas - bez obzira na sve što je došlo posle, ne mareći za patetike kojima je Bono sklon, i ne mareći za sve što je radio (a nije morao) - svaki put kada čujem taj uvodni huk za koji je Brajen Ino zapravo zaslužniji nego bend – setim se tog vetrovitog predvečerja iz marta (ili beše aprila? 1987). Verovao sam da je to što se album pojavio prvo kod nas a tek onda kod njih sjajan znak, da nam šalju signal da zidovi padaju i da postaje sve manje važno odakle smo (jedno od tumačenja teksta dolazi iz Belfasta – „Reci mi u kojoj ulici živiš, i znaću da li si Katolik ili Protestant“) i da će uskoro i u našim prodavnicama biti svih tih ploča, a možda bude i koncert; ali - ne: Onaj Zid je pao a mi smo počeli da podižemo nove i postajalo je sve važnije odakle smo, a koncerta ne da nije bilo, nego su U2 postali polu-nepoželjni. 

I nakon svega: tamo gde je bila ta prodavnica knjiga i ploča – „Kultura“ -  eno je Banka; bioskop „Odeon“ više ne postoji; kasarna u kojoj sam čuvao stražu je, koliko znam, prilično stradala '99, na Google Earth-u vidim da one stražarske kule više nema, a lepo se videla ravnica sa tog mesta; i konačno - od juče se po medijima provlači i ta priča da će nam i staru školu zatvoriti i od nje verovatno napraviti ko-zna-šta.

Ostaje mi da prebiram po slikama i žicama (lepo kaže poslednji stih: „It's all I can do“) i da se potrudim da jednom stvarno sedemo u Automobil na Istočnoj obali, krenemo preko kontinenta, pesma svakako zvuči drugačije kada se sluša nasred otvorenog druma, idemo Rutom 190, ka mestu gde je bilo to drvo - Wikipedia tvrdi da drveta koje je krasilo omot albuma više nema. Ionako je bilo incidentno, raslo je samo, mimo ostalih, što nije čest slučaj. 

Kako su se redovi ove priče nizali, sećanja su se vratila, traka je premotana,
sve je tu,
na sigurnom.

Samo ulice kojima hodam neprekidno menjaju imena.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

[o “ustupanju prostora" i ustupanju ideja]

(Uvodna napomena: ova priča inspirisana je akcijom „Ustupamo (medijski) prostor“ koju su pokrenuli jedni a podržali mnogi blogeri – i koja je sprovedena ustupanjem prostora oglasnim porukama humanitarnih organizacija na blogovima, a sve iz želje da se objasni kako je Komercijalna Banka ustupajući zakupljeni (svoj) medijski prostor tim organizacijama - pokušala da ih iskoristi u komercijalne svrhe.)

Ukoliko je ova i ovakva rečenica bila naporna za razumevanje, onda verovatno ne znate o čemu se radi, i to je u redu. Zato ovakav uvod, namenjen onima koji nisu u temi - i koji je neophodan - jer je ovaj blog čitaniji od strane ne-blogerskog sveta i popularnost nije zadobijao prateći „hot issues“ koje je zajednica proglašavala bitnim, već drugačijim pristupom.

Dakle, dragi ne-blogeri, ukoliko ovaj tekst bude naporan za praćenje ili postane dosadan - praštajte. Naredni tekst biće drugačije sorte. Ovo što sledi je pokušaj raščlanjenja jedne zanimljive priče - te pokušaj ukazivanja na to kako bi se snaga koju blogeri poseduju mogla iskoristiti, ukoliko se zaista bavimo problemom i ukoliko nam je zaista stalo.)

Početni udarac:

Komercijalna Banka, korišćenjem kratke TV forme najavljuje i odjavljuje da svoj/plaćeni medijski prostor ustupa oglasnim porukama humanitarnih organizacija ili projekata, umesto da emituje sopstvene oglasne spotove.

Tagline: „Ulažemo u budućnost.“

Saopštenje kojim banka predstavlja razloge i ciljeve dostupno je na ovom linku:

http://www.kombank.com/srp/info.asp?arhid=170

(Ukratko:„Komercijalna banka odlučila je da u mesecu štednje ustupi i pokloni svoj medijski prostor, prvobitno namenjen kampanji za štednju, u dobrotvorne svrhe i tako utiče na podizanje svesti ukupne javnosti o bitnim problemima zajednice. (...) ustupanjem svog medijskog prostora daje šansu ljudima kojima je potrebna pomoć ili podrška, a koji nemaju priliku da o tome javno govore.“)

Prva reakcija i razapinjanje Banke zbog tog i tako izvedenog poteza pojavila se na ovom blogu >>

Akcija je, zatim, započeta ovde>>.

Do sada je podržalo više od 50 blogera - i to iz kategorije najuticajnijih, koji su ustupili svoj prostor tim istim organizacijama.

Sad, iskreno bih voleo da saznam nekoliko detalja u vezi sa bankarskom akcijom, ukoliko je moguće:
.
Da li neko (izuzev AGB Nielsena koji se bavi monitoringom medijskog (TV) prostora) ima tačnu procenu koliko ova akcija KomBanke finansijski vredi, odnosno koliki deo tog medijskog prostora je zaista iskorišćen za potrebe humantiranih organizacija? 

Iako ključna tema blogerske akcije nije (valjda) novac, bilo bi zanimljivo sagledati taj iznos, te ne suditi o kampanji na osnovu toga ko je koliko spotova video (Ja sam, na primer, video ovih dana barem 3 za mene potpuno nova, te su na kanalima koji su do sada bili nedostupni  nekim organizacijama viđeni neki novi spotovi (koleginica mi potvrđuje za „Bitku za bebe“ na TV Pink, koja tamo do sada nije emitovana jer je pokrenuo B92). 

Da li se neka od ovih organizacija priključila projektu na silu? Ukoliko nije - da li to znači i da su direktori priključenih organizacija načinili pogrešnu procenu i pogrešno uložili svoj kredibilitet u funkciju velike korporacije? 

Verujem da bi odgovori na dva pitanja pomogla da se sagleda čitav projekat, čak i pre no što se završi, tj. pre no što organizacije objave da li je bilo koristi od ovakve saradnje sa Bankom.

No, trenutno mi je zabavnije posvetiti se stvarnom izazovu za blogere - a koji izlazi iz zone „da li je CSR prigodan za ATL oglašavanje“ što je gotovo najčešće postavljano pitanje u vezi sa ovom akcijom na većini blogova.

Blogerska akcija ima, dakle, plemeniti cilj širenja oglasnih poruka humanitarnih organizacija ka široj javnosti, a valjda zarad obaveštavanja što je moguće većeg broja ljudi o problemima/temama kojima su organizacije posvećene.

Realizacija akcije: prelinkovani ("embedovani") spotovi organizacija na stranicama 50 i više blogera.

Ok!

Kako ne volim da odokativno procenjujem stvari, zagledao sam se u statistike gledanih spotova. To sam učinio zato što me ne zanima posećenost stranica blogera koji su se priključili akciji, već koliko je ljudi primilo informaciju  o potrebama i mukama humanitarnih organizacija. Prvi spot u nizu (koliko vidim, svi su ih rasporedili identično) je zabeležio veću gledanost u poslednjih nekoliko dana (200+ pregleda). Poslednji spot u nizu je zabeležio 120+ (stotinudvadeset) pregleda više. Koliko ljudi je videlo neki od tih spotova na nekom od TV kanala, jednim emitovanjem? Znam da gledaoci beže od ekrana kada krene reklamni blok – ali sigurno su ih videle stotine hiljada ljudi. Tu su, svakako i bilbordi koji su takođe deo kampanje.

Mogu li se blogeri nadmetati sa televizijom? Ne, naravno.

Ima li smisla nadmetati se alatima koje koristi televizija kao medij? Nikako.

Može li uticaj tolikog broja blogera da premaši 200 gledanja spota postavljenog na YouTube? Siguran sam da može.

Kako bi blogerska akcija mogla biti uspešnijom?

Evo predloga, nadam se konstruktivnog:

Umesto da se u humanitarne svrhe na blogove linkuju (nažalost prečesto hladni i nemušti) TV spotovi - da li bi svaki od blogera mogao da uzme na sebe da se pozabavi po jednom od navedenih organizacija?

Prvi bloger se posveti kampanji protiv droge, drugi se posveti „malimVELIKIM ljudima“, treći – sledećoj temi – i tako svako od blogera, zaista koristi prostor koji mu pripada u okviru bloga i zaista uradi nešto dobro, a zarad pomoći onima kojima je pomoć potrebna. Siguran sam, jer su u pitanju uticajni blogeri, da bi  deset redova teksta o svakom pojedinačnom problemu imalo veći efekat, nego linkovanje samih spotova. Tako bi se, dodatno, stvorila razlika između onoga šta radi Banka, a šta je moguće uraditi drugim sredstvima.

Takav potez, koliko sam do sada primetio, nije načinio niko.

I na toj, zapravo najvažnijoj tački, jer sve se ovo valjda radi zbog njih - tj. ljudi kojima je potrebna pažnja, pomoć, saradnja a ne zbog Komercijalne Banke – ova dosadašnja akcija pada, odnosno ima, verujem, mnogo slabiji efekat no što bi mogla imati (te dodatno otvara pitanje da li je sve ovo bacanje prašine u oči.)

Primer:
Ja se priključujem akciji tako što skrećem pažnju na mali kolektiv posvećen likovnom vaspitanju i radu sa decom koja boluju od Daunovog sindroma i koja se zove "Pohvala ruci". 
Oni nisu deo kampanje, ničije.

Njihove radionice nalaze se na Senjaku, u tesnoj ali prijatnoj kući u Petra Čajkovskog 2. Radovi dece se, s vremena na vreme, mogu naći na aukcijama. Prodajom tih malih (a velikih dela), deca osvajaju prostor i slobodu. Ovo su fotografije radova koje sam ne tako davno zatekao u toj radionici.

Koliko vidim i koliko Google ume da mi kaže: nemaju ni sajt.

Ja ne umem da ga napravim, mogu da pomognem oko pisanja i sređivanja tekstova, ali se nadam da neko od blogera ume – i tako zaista pružimo podršku i ljudima koji „ulažu u budućnost“ (njihovi vaspitači) i onima koji se bore za „bolju budućnost“ (deca). Možda se organizuju i on-line aukcije? Možda i prodaja radova onima koji su u inostranstvu, a zainteresovani su da ih kupe?

Toliko je, dakle mogućnosti, toliko prostora, koji se može sjajno iskoristiti, kao što je nedavno učinjeno pametno osmišljenom i sprovedenom kampanjom „moje dojke su ok“. I toliko toga je moguće uraditi blogom, a što je nemoguće reklamom.

  

p.s.
Ovo je pisano u dobrim namerama, što bi rekli. Ukoliko sam negde pogrešio ili nešto ne znam - javite, ukoliko Vam je stalo. Ukoliko je važno, pominjem i ovo: posao kojem sam svakodnevno posećen ne podrazumeva bilo koji oblik saradnje sa toliko puta pominjanom Bankom. Nemam tamo ni otvoren račun. Štaviše, radim na kreiranju kampanja za njihovu konkurenciju. Pozabavio sam se temom zato što mi je stalo i zato što verujem da može bolje.

Hvala na pažnji, kao i na poseti ovom prostoru. 

"Benda Bilili!" (Kinšasa, čudo)

Otkriveni su zapravo slučajno - od strane filmske ekipe koja je u Kinšasu došla drugim poslom  -  2004. godine. Svirali su (i živeli) u okolini zoološkog vrta u Kinšasi, na ulici.

Ljudi koje vidite na slici nisu u ovim vozilima zato što žele - to su njihova invalidska kolica, napravljena od onoga što je bilo dostupno. Okupila ih je rešenost da uz pomoć muzike sebi obezbede, za početak, barem da ne spavaju na kartonu, već na madracu – i stvaraju čudesnu muziku u kojoj se ispod gorkih tekstova posvećenih svakodnevnici prepliću afrički ritmovi, rumba i bluz, želje, strahovi i nade.
.

Pre dve godine su započeli svetsku turneju zahvaljujući albumu koji su snimali godinama – „Tres Tres Fort“.

„Benda Bilili“ može se prevesti i kao „van mogućnosti“. I ovo jeste priča o mogućnostima. Ovim filmom je "Buena Vista" pronašla davno izgubljenog, u surovijim uslovima odraslog - starijeg brata. 
Instrument na kojem Roger svira solo, napravljen od konzerve i najlona zove se monokord.
.
Jedna žica - i konzerva. 

Dok se ne pojavi na velikom platnu - dostupan je za gledanje i na ovim linkovima (engleski prevod, dajte mu malo vremena nakon što pritisnete play) 

[prvi deo >>] [drugi deo >>]