"To die by your side" [Spike Jonze]

“A short is like a sketch... You can have an idea or a feeling and just go and do it.” 
(Spike Jonze)
.
Nekoliko meseci nakon sjajnog kratkog filma "I'm Here" (koji možete pogledati ovde >>) Spajk potpisuje još kraći,  romantično-tragikomični "To die by your side" (Mourir Aupres de Toi) kojim ponovo pomera granice našeg uživanja u filmu. U prethodnom filmu je emocije izazivao koristeći likove koji su umesto glava imali kućišta rashodovanih računara. Sada su to kosturi,  i to kolažni. 
.
Važno: obratite pažnju na odjavnu špicu!

Više o filmu saznajte ovde >>
.
Hvala mentalni_kungfu na otkriću!
.

„Pjesme uz koje ne plešem“ [Dragan Todorović]

"Priče su kao i pjesme: ulaze kroz prozore koje si pažljivo zatvorio i samo sjednu u neki kutak i gledaju te. 

Pa ti izdrži." (Dragan Todorović)
.

Činjenica da se ova knjiga najpre pojavila u Rijeci a ne u Beogradu i ne pod naslovom „Pesme uz koje ne igram" (pod kojim su neke od priča davno objavljivane u "Rocku") potpuno je u duhu knjige. 

Nekadašnji urednik magazina „NON“ i „Rock“, zatim autor i voditelj na Radio Politici, autor knjiga "Džokej pun burbona" (o Vejtsu) i "Tajfun zvani Brus" (o Springstinu); rođeni Kragujevčanin, jedno vreme stanovnik Beograda, onda Kanade te konačno Engleske - nije pronašao zainteresovanog izdavača za ovu knjigu u Srbiji, te je objavio posredstvom "Uliksa" iz Rijeke.
.
„Stariji“ čitaoci ovog bloga možda pamte kada sam pre 2 zime prekucao jednu priču „Mali, crveni tranzistor“ i postavio je na blog – a sa sačuvane stranice istrgnute iz jednog od starih brojeva magazina „Rock“.  Tada sam, zahvaljujući nečijem komentaru i saznao da će Todorovićeva zbirka biti objavljena - u Rijeci.
.
(I onda je sledilo besplodno obigravanje beogradskih knjižara. Tek nedavnom "međunarodnom operacijom" - koja je podrazumevala prepisku sa autorom i izdavačem te prolazak mojih roditelja kroz Rijeku na putu ka Beogradu – „Pjesme uz koje ne plešem“ došle su do mojih ruku. Neke od priča sam znao i  sećao ih se jasno, iako su davno pročitane; neke su nastavljene, ali ima potpuno novih. Stigle su, dakle, do mene putujući kroz prostor i vreme – od polovine osamdesetih; od Beograda preko Kanade, Engleske i Rijeke – ponovo do Beograda, sada.)
.
"Pjesme uz koje ne plešem", podnaslovom definisane kao priče "o ljubavi, borbi i rock'n'rollu" suvereno plivaju stilom drugačijim od Hornbijeve "31 pesme", na koju ponekad podseti tokom čitanja. Ove priče o pesmama zapravo su životne priče o nepristajanju, borbi i odlasku iz sredine koja je proterala i njihovog autora odavde, kao i mnoge druge - odrasle na pesmama Aal Stjuarta, Leonarda Koena, Springstina, Toma Veitsa – ali i Štulića i Dedića, „ranog“ Bregovića te i Šabana Bajramovića. Ali, svi ti različiti tipovi različitih muzičkih stilova savršeno se slažu u koricama knjige, istovremeno i gorke i slatke, poput Todorovićeve prethodne „Knjige osvete - bluza za Jugoslaviju“, koja se u beogradskim knjižarama još uvek može pronaći.
.
Jedna od priča iz knjige dostupna vam je na ovoj adresi >> (link više nije aktivan, prim. 2020)

.
Druga, već objavljena na ovom blogu >> u knjizi se pojavljuje u extended izdanju i otkriva šta je bilo posle - odnosno uz kakve pesme su ne pleše na drugoj strani sveta i šta se nalazi na drugoj strani albuma.
.
"Pa ti izdrži."
.
Silvio, urednik „Uliksa“ uz čiju sam pomoć i došao do primerka knjige potvrdio mi je nedavno da će kao izdavači biti prisutni na Beogradskom sajmu knjiga ovih dana. 
.
Iskoristite priliku.

[„Osećanja. O. Sećanja“ – knjiga Lidije Nikolić o Margiti Stefanović]

U vreme promocije albuma “Ljubav” Ekatarine Velike, Milan Mladenović je u jednom od intervjua izjavio: "Svaka reč može biti jako dobra ako se upotrebi na pravom mestu i sa pravim osećanjem... Mi smo rešili da pokušamo u novim pesmama na ovoj ploči da prestanemo da se zezamo sa takvim stvarima i da upotrebimo reči (Ljubav, zemlja, istina, sloboda... prim. autor intervjua) onakve kakve jesu i kakve ih je naš narod upotrebljavao pre petsto godina, sa pravim osećanjem..."

Iste godine, po izboru publike magazina „Rock“ (jedinog uticajnog magazina te vrste tih godina) Margita Stefanović bila je trećeplasirana na listi „najboljih klavijaturista“ (muško-ženska kategorija), te je osvojila drugo mesto na listi „najseksipilnijih rokerki“. 

Ova knjiga -  verujem nakon uvida u sve - donosi priču kakva jeste, sa pravim rečima i pravim osećajem, kako kaže Milan na početku.
.
„Osećanja. O. Sećanja“ Lidije Nikolić je posvećeno jednoj od najvažnijih pojava jugoslovenske/srpske muzičke scene ikada. 

Ali, ovako napisana rečenica u sebi krije zrno nerazumevanja suštine stvari i zato želim tu sumnju odmah da otklonim: „Osećanja. O. Sećanja“ nije (samo) Lidijina knjiga o Margiti.
Ovo je knjiga koju su Margita i Lidija - na neki način - napisale zajedno.

Pisale su je još od detinjstva, onda u danima sazrevanja, zatim i odraslim godinama, sve češće razdvojene životnim putanjama, ali i dalje – zajedno.

Ova knjiga nije biografija, barem ne u klasičnom značenju te reči: krcata crtežima, skicama, dokumentima, zapisima iz Margitinih svezaka (i - suvišnim - bolničkim nalazima) – sve to uokvireno ramom koji Lidija stvara naracijom i uz poštovanje toka događaja. Ova knjiga je priča o njih dve - i o prijateljstvu koje je trajalo više od četrdeset godina, te svemu što tako duga prijateljstva mogu da donesu: sreću, utehu, razočaranje i gorčinu, posvećenost i ljubav. Tu se krije i jedna od važnih stvari koje se tiču ove knjige. Lidija Nikolić – autorka, u nekim trenucima pravi distancu od Lidije Nikolić – Margitine prijateljice, a u knjizi nisu prećutani ni gorki momenti, koje bi neki drugi biograf-prijatelj verovatno izbegao u finalnoj verziji teksta.

Nakon sinoćne promocije knjige u SKC-u i konačnog zatvaranja korica knjige koja po obimu i formatu prevazilazi očekivanja (A4 format, gotovo 500 stranica) jasno je da je ovakva knjiga bila neophodna - ne samo obožavaocima Ekatarine Velike i poštovaocima Margite, i ne samo onima koji su prošli pakao čitanja Ilićeve „Vrati unatrag“ >> koja je mogla da napravi neprocenjivu štetu.
Ova knjiga je za one kojima je stalo - kao dodatna, intimnija rasveta na sceni na kojoj se ova životna priča odvijala – koja otkriva šta se dešavalo pre no što su se reflektori uključili i – mnogo važnije – šta se dešavalo posle, kada su reflektori izneti sa scene.

Ova knjiga ne prati pažljivo njenu muzičku karijeru i zvezdane časove slave (iako u knjizi postoji nekoliko epizoda koje ilustruju šta je slava u Srbiji zapravo značila i šta (ni)je donosila njenim nosiocima) – već otkriva i poreklo i suštinu njenog talenta, kao i dubinu ponora koji je pokušala da preskoči – a koji je najbolje oslikan Maginim zapisima iz vremena u kojem je u njenom životu bilo sve manje muzike, a sve više maštarija o muzici, i u kojem je počela da se igra rečima, slovima na papiru, tretirajući ih kao delove ritma i muzike.

Čitanje „Osećanja. O. Sećanja“ traži snage i strpljenja, koje će na kraju biti nagrađeno. Konačno, devet godina nakon Margitine smrti imamo drugačiji uvid u putanju najsjajnije zvezde padalice.