Kako sam proveo/la letnji raspust?

Upustvo za korišćenje: popunite prazne crte pravim imenima onih sa kojima ste leto proveli, kao i ime mesta u kojem ste bili na raspustu. 

Ovog leta sam se najviše radovao/la odlasku u ____________, sa _______, _________, _________ i _________.

Nikada nismo ranije bili tamo, a svi su mi ispričali da će biti super!

I stvarno je bilo sjajno!

Vreme je bilo uglavnom ___________, voda _____________, a od hrane nisam znao/la šta prvo da izaberem. Prvi put sam probao/la _______________, ali i ___________ i mnogo mi se dopalo.

Prvih dana sam se najviše družio/la sa ____________. Onda je _____  dana u _________ stigla i _________, koja/i je mlađa sestra/brat od __________, i od tada sam najviše vremena proveo/la sa njim/njom.

Najlepše je bilo kada smo uzeli i bicikle od _____________, i ceo dan smo se vozili i stigli smo čak do _________________, okačio/la sam i slike na Fejs, možete i tamo da vidite kako je bilo dobro, tagovao/la sam sve, slobodno lajkujte, moram da imam više lajkova od ___________.

Uveče nije bilo toliko zabavno, diskoteka je bila pomalo smor, ali je ___________ poneo/la sa sobom i PS/xbox/laptop (nepotrebno precrtati) pa smo vreme provodili igrajući _________________, što je posebno ljutilo mama ___________ i tata ______________, ali je njima najvažnije da smo mi srećni, tako da su nas puštali da se igramo do kasno u noć. Kredit na telefonu sam potrošio/la već treći dan, jer sam stalno visio/la na Fejsu, a u mestu __________ nema interneta uopšte, jedino to mi je teško palo.

Roditelji su uveče bili sa prijateljima____________ , a za to vreme smo mi mogli na miru da se družimo, a jedne večeri je jedan od drugara doneo i ________ (upisati ime drugara i cigarete/alkohola/lakog opojnog sredstva), ali ja nisam uvlačio/la. Mislim da nas je ćale provalio, ali ništa nije rekao, samo se smeškao.

Kada smo odlazili iz _________, kupio/la sam _________, da me podsećaju na lepo leto dve hiljade jedanaesto, ovo čak zvuči kao stih neke pesme koju smo slušali na telefonu dok smo sedeli na stepenicama ispred bungalova, mogao/la bih i pesmu da napišem o tome možda.

I tako je prošlo lepih 11 noći/12 dana u mestu ____________. Nadam se da ćemo tamo ići i sledeće godine, jer nam je bilo mnogo lepo, samo mi je jedino smetalo što u __________ ima mnogo naših/Turaka/Grka/Nemaca/Hrvata (nepotrebno precrtati), kako kaže moj tata, ali takav je on.

Kraj. 

. . .  
 

Drage učiteljice i učitelji, znam po broju poseta ovom blogu da ste vašim đacima i ovog leta dali u zadatak da pripreme pisane i pismene zadatke na temu „Kako sam proveo letnji raspust“. Znam po tome što od jutros brojač dojavljuje kako u neočekivano velikom broju upadaju na ovaj tekst >> od prošle zime - misleći da će tamo naći gotova rešenja za zadatak, ali su zatekli nešto drugo, a o čemu sam pisao ovde >>. Uzgred, broj upada na navedene tekstove je sve veći svake godine, što govori da je situacija teža nego pre nekoliko meseci.

Ova gore modla (neki kažu Template) koju sam ostavio za prepisivanje nije, naravno, tu da bi je deca iskoristila, već da bi im nekako predočila da je potraga po Guglu na temu toga kako su se oni proveli na raspustu - besmislena. Ukoliko to niste uspeli da im objasnite - da je u pitanju njihov lični doživljaj, onda uzalud sve drugo.

Ukoliko, pak, zateknete ovaj tekst u nečijoj svesci, dajte im ili kečeve ili petice, vama na dušu i čast - jer i snalažljivost zaslužuje nagradu, naročito ukoliko je prepisivač barem pogodio rod i prepravio šta je trebalo u ovom tekstu. 

Petica ili kec, vaša odluka.

Od vas zavisi u šta će ta deca izrasti, i kako.

Kraj..
.

Zidovi (u glavi)

Nakon godina potpune zapuštenosti, koja je značila da je ulaz u našu zgradu podsećao na sve samo ne na stambeni objekat - pojavila se nekakva nova inicijativa, preuzeli ljudi pečat, krenuli u sređivanje.

Krečenje ulaza bio je prvi korak.

Ribanje, 
gletovanje, 
struganje štroke, 
grafita, 
krstova, 
svastika, 
svega.

(I konačno se neko, nakon toliko decenija, setio da ukine onu soc-realističku crtu u visini ramena, da ukloni masnu farbu i sve pregazi svežom belom bojom.)

Prolaze dani, zidovi sijaju, stvarno Beo-grad!

I onda jednog jutra, na delu sređenog, čistog zida osvane...
(... šta ste očekivali?....)

"СРБИЈА"

Sutra je neko dodao "A Montenegro?"

I tako dalje.

Bez trunke smisla, još manje humora i najmanje ideje - čemu to služi? 
Kome se obraća? 
Samom sebi daje podstrek?

. . . 

"Meanwhille, on the Planet Earth..."

Nedelja je. 

Toliko toga lepog može da se uradi.

Ova dvojica što se spuštaju niz gelender na poslednjoj fotografiji tvrde da je ovo "čaroban svet".

Više ovakvih lepota dostupno je na: 

http://inspire.2ia.pl/

Gde je linija razgraničenja ulepšavanja i uništavanja?

"Gotov je"? Nije.

I

Ništa u ovoj priči, zapravo, nije iznenađujuće.

Zapravo, iznenađen sam kako nije ranije počelo.

Ali, priča počinje na Uskršnjim ostrvima.

U najsažetijoj formi priča o kamenim spomenicima sa Uskršnjih ostrva može se pronaći i kod Ronalda Rajta, u sjajnoj „Kratkoj istoriji napretka”, a jedna od interpretacija dostupna je i na ovoj adresi.

U još kraćem obliku:

Iako su prvi naučnici bili zbunjeni prisustvom monumentalnih, zatečenih kipova na potpunoj ogoljenoj zemlji, naknadna istraživanja su pokazala da su Ostrva nekada bila veoma bogata. Ljudi su živeli okruženi bogatom prirodom, sve dok se plemena polako nisu međusobno izdelila i počela da odaju počast precima - podizanjem kamenih spomenika – nazvanih „moai”.

I onda počinje trka – podizanjem spomenika postojećim i nepostojećim idolima, koji su u proseku imali težinu oko 80 tona. Svaki novi spomenik zahtevao je ne samo snagu ruku, već i još više kamenja i - drveta. Istraživači tvrde da je oko 1200. godine sve u potpunosti bilo pošumljeno, da bi oko 1650. godine i poslednje drvo bilo sasečeno. Gradnja je, konačno, prestala. Ali – kako su u međuvremenu zapustili sve ostalo osim podizanja spomenika – vremenom su stanovnici morali da se vrate u pećine, u kojima su boravili između dva međusobna mlaćenja za preostale zalihe drveta. Kako se niko nije bavio uzgojem bilo čega, uskoro su pojedene i sve životinje. I kada je početkom XIX veka neka nova flota doplovila do ostrva, zatekli su ljudske kosti oko kipova, koje su, sudeći po tragovima, ljudi - na kraju svega - pokušali da sruše. Ostrvo je bilo pusto.

Spomenici ostadoše.

II

Kada je pre nekoliko meseci u Beogradu projektom „novi tašmajdanski park >>” i tehnički ozvaničeno da je u Srbiji sve na prodaju , uključujući i to kojem i kakvom junaku je moguće podići spomenik – bilo je samo pitanje vremena kada će ova ideja početi da cveta još čudnijim cvetovima. Nakon što je javnosti direktno saopšteno da se uz određenu količinu keša može podići spomenik i tuđem i domaćem junaku, dokazanom tiraninu ili tiraninovim omiljenim kompozitorima (Novi Sad), samo je trebalo sačekati tren u kojem će se neki genije dosetiti da se spomenici mogu podizati i lokalnim ludacima, i to, još verovatnije, od poreskih novaca.

Tako je juče objavljena >> vest o inicijativi za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, u Prokuplju.

III

Po definiciji, spomenik je: “objekat podignut u znak sećanja na osobu ili događaj, ili kao znak slavljenja osobe ili događaja”

Sad, ja ne znam čime je SM zadužio stanovnike Prokuplja i šta se tu tačno slavi.
Ukoliko se postavlja samo u znak sećanja i ukoliko će na njega biti uklesano nešto poput "Čoveku koji je od Srbije napravio najpre Stradiju, pa Sprdiju", nemam ništa protiv, čak dajem i prilog da se brže završi.

Prokuplje pamtim kao prilično zarđalo mesto, prokupčane kao dobre domaćine.

(Pamtim lice kafedžije koji nam je, pre desetak godina, nakon višesatnog sedenja u jednoj od kafana, na odlasku pružio račun koji je bio besmisleno nizak. Nije bilo lako sakriti nevericu. Kafedžija mi se polutiho obraća: „Izvinjavam se, je'l mnogo?” Nakon te rečenice, nije bilo lako sakriti tugu i izračunati koliku napojnicu dati, da bude pristojna, a da ne bude bahata ili uvredljiva po tog čoveka.)

U mnogobrojnim komentarima na ovu vest, i one koje su dolazile nakon nje, nisam pronašao neku listu velikih dela, niti dokaze o srećnijem životu za njegove vladavine, koja bi bila razlogom podizanja spomenika. Nasuprot.

Kako god, inicijativa je pokrenuta. I samo jedna rečenica bila je dovoljna da ukaže na raspon pizdarije i njene autore:

"Bivši poklonici lika i dela Slobodana Miloševića, privrednici i ljudi koji su nešto stekli tokom devedesetih u vreme njegove vlasti, sada žele da mu se na neki način oduže.”

„Bivši poklonici lika i dela”?

„Ljudi koji su nešto stekli tokom devedesetih” ?!?!

I to je taj momenat, u kojem shvatiš da je druga strana skinula rukavice i počela da te bije otvorenim dlanom, a nije naučio ni da govori. Razumem da je on tim otvaranjem  „bivši poklonici” zapravo želeo da kaže „poklonici lika i dela bivšeg predsednika”, ali, jebi ga, ne ume to da sroči, jer mu je život ispunjen slavljenjem štetočine i sticanjem tokom devesetih a ne učenjem gramatike. A da se smeju dok te tuku shvatiš upravo iz tog - „ljudi koji su nešto stekli”.

I trudiš se da ostaneš fin.

I shvataš da nije Prokuplje slučajno: taj grad je prvi podigao spomenik Zoranu Đinđiću. Mogu da zamišljam kako taj spomenik „bivše poklonike” žulja svakog jutra, dana i večeri, dok prolaze gradom; žulja ih poput kamenčića u cipeli, jer je najviše učinio da onaj postane bivši. Prokupčani dodaju da im je Đinđić podigao i barem sportsku halu, a onaj – ni toliko.

Današnji „Blic” objavljuje da je pokrenuto i potpisivanje inicijative >>. 

Nadam se da će biti pokrenuta i inicijativa „protiv”. 
Nadam se da se inicijatori neće i potući.

I da će bivši biti u manjini.

U suprotnom, ovaj spomenik će ne samo povećati broj turista u Prokuplju – i to onih koji će se sa spomenikom obračunavati brutalnije nego hraneći golubove u njegovoj okolini, ne bi li ga barem golubovi zasrali – već će i biti postavljen kao spomenik trenutku u kojem je jedan narod ospomeničio da mu je pamćenje lošije od zlatne ribice (za ovu priliku bolje je koristiti – „som”, kakve zlatne ribice); biće to spomenik vrhunskoj gluposti i potpunom negiranju činjenica. Ne znam kako drugačije nazvati spomenik čoveku kojeg je samo smrt spasila od saopštavanja činjenice da je kriv za smrt mnogih - o ostalim indirektnim i direktnim štetama je nemoguće pisati, sada i ovde. Biće spomenikom vremenu u kojem je jedan narod pomislio da "sve može" - da bude i dan i noć, i Evropa i Kosovo, i četnici i partizani - svi tako zajedno uhvaćeni u kolo, pa dok ne popadamo s nogu.

(Uzgred, pokušavam da shvatim kako sistem u kojem se broj gladnih već označava stotinama hiljada i eksponencijalno raste – kako, dakle, takav sistem ovakom brzinom podiže krstove "veće od svega", stiže da ugrađuje raznobojne rasvete na kupolu skupštine te podiže spomenike kojekakvima - ali ne uspevam u tome – te se vraćam se na početak i Uskršnja ostrva. Kako su ljudi manje važni od spomenika? Na kraju će spomenika biti, ali ljudi neće.)

IV

Nakon svega, setim se plakata sa spomenicima iz vremena studentskih protesta 1996/7.

Plakat iz vremena kada su i spomenici imali neku težinu, jer ih nisu podizali baš svakome, pre devalvacije.

Gledam u taj plakat kao simbol vremena u kojem smo još uvek umeli da razlučimo dobro od zla i u kojem smo imali i volje i snage da se borimo protiv pizdarija.

I razmišljam o onom kratkom periodu kada smo verovali da je "gotov". 
I vremenu kada je podignut čak i spomenik Rokiju Balboi, iz štosa.

A ukoliko se spomenik onom ipak pojavi na nekom trgu u Prokuplju, to će značiti da je volje, ideja i snage ponestalo, da su govna pobedila a ovnovi nas izubijali, da parafraziram onaj citat Meše Selimovića, tako često korišćen tokom tih istih protesta, značiće da smo mi stavili poveze preko očiju.

 

Ovo ne sme biti kraj.
.