Sunday, 20 March 2011

Veliki crveni krug na belom. U njemu, ljudi.

Beograd, Trg Republike, 19. mart 2011 [foto: Tanjug]
Zanimljivo: slučaj keruše Mile, katastrofa u Kraljevu i zemljtroes i cunami u Japanu su po intezitetu i broju reakcija događaji gotovo identične važnosti za Srbiju u proteklih 12 meseci. Štaviše - ovaj poslednji je izazvao možda i najsnažniju reakciju, iako je od nas, geografski – najudaljeniji.

Priručno znanje psihologije onemogućava me da imenujem taj fenomen. Ipak, iskustvo neminovno upućuje na činjenicu da kao društvo generalno najglasnije reagujemo na drame koje su iznenadne; koje nas zateknu usred svakodnevice koja je takođe dramatična, mada to više i ne primećujemo. I možda je to jedan od razloga: već dvadeset i više godina svakodnevica nam je tako gadna da nam je potrebna dupla doza drame da bi se prenuli i doživeli - katarzu. Više od dve decenije razvlačenja po mukama, gnjavljenih poput kora za pitu (u kojoj smo mi valjda mleveno meso?) očigledno nas je učinilo imunim na drame koje se iz dana u dan razvijaju kroz nove epizode, sve nam je postalo normalno.

I ako smo dosegli stepen otupelosti u kojem katarzu možemo doživeti još samo ukoliko je udarac nenajavljen a doza čemera veća od propisane, ostaje pitanje: otkud – Japan kao katalizator?

Živimo u društvo u kojem je vraćeni novčanik vest dana.
Vest nedelje je nedavno bila priča o vozaču i jednoj ženi koji su jedini, u punom autobusu, skočili da spreče otmicu devojčice od 13 godina.

(Postavljanje ovog pitanja nije pokušaj ni merenja snage ni ispravnosti reakcije: svaki čin pomaganja drugom biću na ovom blogu dobija aplauz.)

Valja se podsetiti a istovremeno i naučiti važnu lekciju: ne tako davno Japan je ipak percepiran kao saradnik nacista, nacija koja se u II svetskom ratu našla na suprotnoj strani; zatim kao kolevka ljudi kojima je čast sve i u kojoj Ministar saobraćaja daje ostavku ako je zbirno godišnje kašnjenje svih vozova Japana veće od nekoliko minuta; te, u proteklih nekoliko decenija – nacija čija (prvenstveno) tehnološka dostignuća pomeraju čovečanstvo ka blagostanju koja se ponekad graniče i sa mitovima, tj. preterivanjem.

Očigledno je da je Japan uspeo da se rebrendira, odnosno u praksi sprovede naizgled pretežak zadatak da od države (na fizičkoj ravni) čija su dva grada sravnjena do temelja zablista ponovo punim sjajem, odnosno da od nacije (na perceptivnom nivou) kamikaza koji su se borili protiv saveznika postanu poštovani kao nacija vrednih ljudi.
Tu pokaznu vežbu promene Srbija još uvek nije sprovela u delo, ali je možda reakcija Srbije na zemljotres u Japanu prvi, mali korak ka toj suštinskoj promeni.

Građani Srbije su definitivno proživeli katarzu – posmatrajući iz daljine prirodnu katastrofu koja je pogodila Japan (i pokrenula lančanu reakciju ostalih katastrofa). Prepoznavši Japanski narod kao prijatelje kroz vidljive simbole pomoći (vidi pod: autobusi u Beogradu) ili kroz informacije kolika je ta pomoć bila – Srbi su se, kroz do sada nezamisliv broj ideja, akcija i kanala, posvetili – pomaganju drugima, kategoriji u kojoj nismo briljirali, naročito kada su drugi blizu nas, na korak ili dodir, odnosno kada smo u pitanju mi, sami.

U komentarima na vesti čak se mogu naći i konkretne ponude – Srbi nude građanima Japana svoja imanja, zapuštena ili čak i ona na kojima žive, da se presele ovamo i počnu novi život, tolika nam je zemlja, toliko neiskorišćenog prostora a nigde ruke da zemlju obrađuje i nešto stvara, ostavljaju ljudi poruke na engleskom, brojeve telefona; pojavljuju se i oni koji žele da usvoje decu koja su ostala bez roditelja u katastrofi, koja, zapravo, još uvek nije gotova. 

U danima nakon nesreće je objavljeno da će Japan i u 2011. nastaviti da pruža pomoć Srbiji (i to iznosom koji nadmašuje pomoć koju je naša Vlada poslala Japanu u danima nakon nesreće). Naravno - ni Srbija kao država ni njeni građani ne mogu poslati ne znam kakvu novčanu pomoć, ali su gestovi, odnosno niz akcija poput one juče izvedene na Trgu Republike možda i značajniji od novca: ne mali broj ljudi je svojim delanjem pokazao da nam je stalo do drugih, čime smo napravili mali, ali važan korak u promeni pogleda na Srbiju sa strane. Jer, barem spolja gledano – ovo sada liči na domaćinstvo koja više brine i o dalekim rođacima više nego o prvim komšijama ili samima sebi - a to, ma koliko iracionalno bilo, šalje signal ne samo narodu Japana već i nama samima; da nisu sve ljudske vrednosti istrebljene u Srbiji za proteklih dvadeset godina, iako tako često samooplakujemo sopstveni pad; te dokazuje da Vlada jedne države ili sistem može biti ovakav ili onakav, ali da su ljudi ipak u Srbiji uspeli da prežive, ponovo počinju da se samoorganizuju, želeći da budu ljudi, ujedinjeni idejom pomoći, što nikako nije malo – jer se pokazalo da nekakva energija ipak postoji.

Ta i takva energija valja biti iskorišćenom: jer, kao što smo u proteklim danima čitali vesti koje se dramatično razlikuju od našeg životnog iskustva (putevi koji se grade za 4 dana; kako Japanci i nakon katastrofe čekaju u redu za vodu i hranu; kako nije zabeležen porast kriminala; ...) – tako bi sada od Japana nakon lekcije o rebrendiranju nacije, sada valjalo naučiti i ove druge.
Nama će biti bolje.
Nećemo više samo bolje misliti o samima sebi, već ćemo bolje i živeti.

I valja požuriti sa učenjem.
Uskoro ćemo se ponovo izdeliti i posvađati oko nove teme, da li je Pukovnik poslednji branilac slobodnog sveta ili ne, do sledeće nedelje ćemo pronaći još barem tri priče nad kojima možemo filozofirati i nadglasavati se – i prilika ostaje propuštena.

Saturday, 12 March 2011

[. . 8 . . ]



"On the count of ten you will be in Europa..."

A možda ova osmica iz naslova samo padne na bok,
i postane znak za
beskonačno.

Friday, 11 March 2011

[Zagreb]

Dok gledam ka vrhu Sljemena kroz šoferku razmišljam da li pokušati sa uvođenjem sistematizacije, poput sledeće:

„Možeš da kažeš da si bio u gradu tom-i-tom ukoliko si:

• proveo u njemu više sati no što si do njega putovao;
• minimum jednom si obedovao,
• sa nekoliko ljudi si i prozborio.

Sve manje od toga se ne priznaje kao poseta.“


Po pravilima jednoglasno usvojene sistematizacije, danas sam bio u Zagrebu zapravo prvi put, posle 23 godine. 
(Prethodni put smo bili prekratko da bi se brojalo, predaleko od centra.)

Gotovo sve što sam onda o Zagrebu znao, dolazi iz Džonijevih pesama, Tribusonovih knjiga, Pavličića, „Smogovaca“, serije „Lažeš, Melita“, demo snimaka Psihomodo Popa, Rundeka, „Nedeljnog prepodneva“ i tekstova o staroj akciji „BG-ZG: Dobrodošli - bolje Vas našli“.
Sada, na žalost, ne znam mnogo više. Poneki film i serija, vesti o prosvjedima.


Ladislav mi je pričao da je za vreme njegovog nedavnog boravka ugledao „Marš na Drinu“ u izlogu kioska na Trgu Bana Jelačića.

Prolazim istom ulicom u kojoj sam pre 23 godine kupovao zvanična izdanja u Jugotonovoj radnji a bootleg izdanja The Sisters of Mercy na samoj cesti.


U istoj toj ulici sada po knjižarama tražim „Pjesme uz koje ne plešem“ – izvorno beogradskog pisca a sada kanađanina Dragana Todorovića, knjigu koju je izgleda objavila meni nepoznata naklada iz Rijeke, do Beograda nije stigao nijedan primerak.
No, nema.
 .

Alek otkriva zahvaljujući pristupu wirelessu dobro mesto za ručak, konobarici ne smeta naš srpskohrvatski u kojem se sudaraju kafa, juha, mleko, mlijeko, hleb i kruh.
No, to je valjda normalno. 
Mi i dalje govorimo „kuća“ i „domar“, a oni „dom“ i „kućepazitelj“. 

I onda dođe vreme da krenemo - kući.
Bre.