[. . 8 . . ]

"On the count of ten you will be in Europa..."

A možda ova osmica iz naslova samo padne na bok,
i postane znak za
beskonačno.

[Zagreb]

Dok gledam ka vrhu Sljemena kroz šoferku razmišljam da li pokušati sa uvođenjem sistematizacije, poput sledeće:

„Možeš da kažeš da si bio u gradu tom-i-tom ukoliko si:

• proveo u njemu više sati no što si do njega putovao;

• minimum jednom si obedovao,

• sa nekoliko ljudi si i prozborio.

Sve manje od toga se ne priznaje kao poseta.“

Po pravilima jednoglasno usvojene sistematizacije, danas sam bio u Zagrebu zapravo prvi put, posle 23 godine. 
(Prethodni put smo bili prekratko da bi se brojalo, predaleko od centra.)

Gotovo sve što sam onda o Zagrebu znao, dolazi iz Džonijevih pesama, Tribusonovih knjiga, Pavličića, „Smogovaca“, serije „Lažeš, Melita“, demo snimaka Psihomodo Popa, Rundeka, „Nedeljnog prepodneva“ i tekstova o staroj akciji „BG-ZG: Dobrodošli - bolje Vas našli“.

Sada, na žalost, ne znam mnogo više. Poneki film i serija, vesti o prosvjedima.

Ladislav mi je pričao da je za vreme njegovog nedavnog boravka ugledao „Marš na Drinu“ u izlogu kioska na Trgu Bana Jelačića.

Prolazim istom ulicom u kojoj sam pre 23 godine kupovao zvanična izdanja u Jugotonovoj radnji a bootleg izdanja The Sisters of Mercy na samoj cesti.

U istoj toj ulici sada po knjižarama tražim „Pjesme uz koje ne plešem“ – izvorno beogradskog pisca a sada kanađanina Dragana Todorovića, knjigu koju je izgleda objavila meni nepoznata naklada iz Rijeke, do Beograda nije stigao nijedan primerak.

No, nema.

 .

Alek otkriva zahvaljujući pristupu wirelessu dobro mesto za ručak, konobarici ne smeta naš srpskohrvatski u kojem se sudaraju kafa, juha, mleko, mlijeko, hleb i kruh.

No, to je valjda normalno. 
Mi i dalje govorimo „kuća“ i „domar“, a oni „dom“ i „kućepazitelj“. 

I onda dođe vreme da krenemo - kući.

Bre.

Lefkada #3 [Rozoli i čamdžija]

Otvaram bocu, odlivam do polovine čaše i shvatam da nam je ostalo manje od polovine predivnog Rozoli likera, kupljenog na Lefkadi pre dva leta.

„Sir, You have to try it... It's called Rosoli and has taste like Christmas” izgovorila je vlasnica male radnje u centru Lefkasa, simpatična žena kratke sede kose i osmeha osunčanog koliko je to pristojno za jednu britanku i tom rečenicom uz takav osmeh preselila jednu od boca sa polica pravu u našu torbu.

Da je nastavila, u torbi bi verovatno završile i dve boce.

Da smo bili pažljiviji dok smo ga probali u samoj radnji – bilo bi ih i više.

Prvi gutljaj te slatke mešavine cimeta, pomorandže, limuna i „drugih začina” vraća pred oči tu plažu, tihu uvalu sačuvanu od gužve činjenicom da se do nje može doći na dva načina, od kojih jedan košta a drugi nije lak.

Lakši put podrazumeva korišćenje čamca koji polazi na svakih pola sata iz Ag. Nikitosa, obližnjeg seoceta koji krase mnoge sjajne taverne. Drugi, teži put, podrazumeva dvadesetak minuta hoda uskom stazom kroz rastinje a sa malo hlada, preko brda sve do spusta niz kozju stazu koja vodi do jedne od najlepših plaža Mediterana – Milos, tih i pitom, bez ijednog dokaza da je civilizacija iza brega i očigledno nezainteresovan za protok vremena, dovoljno prostran da gužve nema, koliko god čamdžija bio vredan.

Drugi gutljaj likera vraća u misli baš tog čamdžiju i matematiku nastalu tokom poslednjeg popodneva na Milosu, provedenog u stanju potpune fjake, pogled na zalazak sunca, zvuk talasa, srebrne bube što zriču „ostani”, udaljeni zvuk motora čamca koji vredno zuji tamo-amo.

Matematika, dakle:

(Broj prolazaka x prosečan broj ljudi u čamcu x 2EUR u jednom pravcu po osobi x tri meseca sezone) – (gorivo + amortizacija + i neka državi daje i 50% od zarade što je svakako nemoguće) = ...

Jednako?

Uh.

Mnogo.

Para.

I slobodnih dana.

Jednako: 

šta li ti radiš Nebojša u životu i gde li si samo pogrešio?

Treći gutljaj.

Kao na snimku - ništa se ne dešava.

Samo na tren prođe muzika iz „Mediterranea” kroz kadar.

Četvrti gutljaj.

Peti.

Šesti,

i tamo ste.
.