Jedan političar nas je nedavno tešio da smo "dotakli dno" - i da od tog trenutka sve po logici stvari može da bude samo bolje nego do sada...
Ne znam kada smo zapravo dotakli to dno, ali mi se ponekad čini da se mi već beskonačno dugo valjamo po njemu, batrgamo se u tom mulju i blatu, i odavno više niko ni ne zna gde je površina. Ta mutna i prljava voda će uskoro biti jedino čega ćemo se sećati, i čemu ćemo se nadati.
sećam se tog dana pre 8 godina do detalja...predivan sunčan dan (kao danas), došao kod ortaka da se zezamo i da čekamo nekog lika za neko maršalovo pojačalo...zatekao sam njega i njegovu kevu zakucane za televizor u mrtvoj tišini.
sedeli smo kao zombiji u senci stana sa jasnim osećajem ogromne nevidljive ruke koja se (ponovo) spušta da nas pritiska u muljavo blato.
nestvaran dan - valjda tako uvek izgledaju momenti koji nam (bez našeg uticaja) definišu dalji tok života.
ne znam šta je depresivnije - slika onih koji su se radovali ubistvu đinđića ili slika onih koji pokušavaju da se predstave kao njegovi naslednici.
@Miodrag: Problem sa dnom je što se često pokaže da je - duplo. Ima i jedna stara dobra drama Gorana Stefanovskog takvog naziva. Prednost dna je što zaista možeš da se otisneš od njega ponovo ka površini. Čini mi se da nije pak problem u samom dnu, nego u činjenici da nas izgleda plaši previše svetla na površini. Još uvek očigledno ne želimo da krenemo na bolje. Odnosno, premalo nas je koji to zelimo.
@kerovodja: Nestvaran dan, tacno. Sedeli smo u sali za sastanke, bilo nas je cetvorica i pregovarali smo sa jednim ... poznatim kompozitorom... o kolicini veselosti koju song za spot mora da ima. Onda je usla tetka Mira i samo rekla: "Pucali su nam na Premijera..." Jedan od prisutnih je uzeo mobilni, okrenuo broj, postavio pitanje, klimnuo glavom i okrenuo se ka nama. Tog coveka sam tada znao vec 15 godina. Nije, do tada, imao pred sobom neresiv problem. Tada sam ga prvi put video da odmahuje glavom, jer nista ne moze da ucini.
Naravno da su gori oni koji su se radovali. Ovi koji pokusavaju da se predstave kao naslednici jos uvek imaju sansu da i dokazu deo te tvrdnje. Oni prvi su vec dokazali sta su.
rekoh ne znam šta je depresivnije - shvatanje da je zločinačko udruženje jedna masovna organizacija ili shvatanje da nema više nikoga ko bi ulivao neku vrstu nade.
imali smo u jednom momentu doktora filozofije na čelu države, a sada imamo psihologa. kako slikovita analogija sa stanjem zemlje tada i sada.
Ima ta depresija još dve dimenzije: ovi prvi se baš nešto i ne trude da ih se ne sagledava kao zločince, ovi drugi - više i ne traže nekog punog energije...
Lepo si primetio analogiju filozofija-psihologija, to je to.
Ja sam taj osećaj, da me ponovo guraju u muljavo blato, imao već negde krajem leta 2001. No dobro, uzmimo i da ja grešim te isključivo iz razloga svoje ludosti ili gluposti tvrdim da je najobičnija jeftina bižuterija ono što vi vidite kao suvo zlato i drago kamenje, jedna stvar je sigurna. Čak i da ste vi u pravu, ako je ceo "preporod" zavisio samo od jednog čoveka onda je taj isti preporod od samog početka bio na klimavim nogama i kad tad bi se urušio.
Možda nije bilo sve drago kamenje (uvođenje veronauke u škole; frka oko frekvencija za B92, tj. epizoda "narodni heroji"...) ali bižuterija svakako nije bila. (Čini mi se da je bilo više bacanja bisera pred svinje, kad već koristimo takve metafore). I naravno da je stravično što je sve zavisilo od jednog čoveka, sećam se 12. marta uveče, razmišljao sam, ko bi mogao da pokuša da ga odmeni, i nisam imao odgovor...
To retroaktivno veličanje lika i dela pokojnog Đinđića i njegove osujecene istorijke uloge treba svesti na realnu meru ako ništa drugo zbog sistematskog sejanja fatalizma i apatije u narodu kojim se on potpuno ubija u pojam (imali smo šansu, propustili smo je, sad je gotovo, sve je propalo, a i ta šansa je došla pukom srećom, mi ništa ne možemo da uradimo ako nema nekog poput njega, a on je bio jedan jedini...). Zar je moguće da niko ne vidi da ta priča odgovara najviše samoj vlasti koja njome u korenu blokira svaku ideju o promeni? I da je to univerzalno opravdanje za sve loše rezultate? Gde ćeš bolje situacije za vladanje, kad napraviš glupost 2011, narod zna da je to posledica katastrofe iz 2003, pa ništa ni ne pita. To ubistvo je toliko palo kao kec na jedanaest svim akterima naše političke scene (a i šire) da mi se ponekad čini da su u njemu participirali svi osim samog Đinđića. Dugo sam mislio da je taj mit o propuštenoj šansi (za konstruisanje koga je žrtva bila apsolutno neophodna) sredstvo racionalizacije izneverenih nada. Međutim sada vidim da je on sredstvo suspendovanja nade u samom zametku, daleko pre nego što nada bude u prilici da bude izneverena. Ubistvo jednog filozofa nije razlog niti opravdanje što nam na grbači sedi dvesta pedeset imbecila (najmanje). To je posebno pitanje na koje mi sami treba da damo odgovor.
Mislim da postoji i iracionalni deo, odnosno deo koji jos uvek nije otelotvoren - jer nije Djindjic simbol pokusaja (jos uvek: pokusaja) samo imenom, vec je bio predstavnik drugacijeg pogleda na stvari, drugacije retorike, optimizma i inspiracije koji nam, ocigledno, nedostaje.
Nedostaje mi da svakog dana neko izadje u javnost i natera nas da se zamislimo nad izrecenim, te nesto i URADIMO nakon sto smo inspirisani. Sadasnja ekipa, ne ume da inspirise ni aspirin.
Sa druge strane, ne vidim da se vlas' nesto cesto poziva na gubitak Djindica kao tragediju. Ne, oni ga tretiraju kao lik iz muzeja, bistu koja je, eto tu, ali kruze oko njega zapravo kao macka oko vruce kase, jer znaju da ce, ukoliko se priblize previse, shvatiti da su rezultati poredjenja - strašni, po njih. Zato samo jednom godišnje odšetaju do Novog groblja, da budem grub - uvere se da je još tamo - i odahnu.
nije u pitanju "samo jedan čovek" već šta je on personifikovao svojom vizijom, stavovima i energijom. taj čovek je uspeo da kroz svoj lik i delo akumulira poslednje preostale pozitivne snage jedne razorene i devastirane zemlje koja je tragično izgubila sve ratove koje je vodila i završila sa svim srbima u jednoj državi - doduše, manjoj nego što je bila pre tih ratova. pritom je, bez ikakve dileme, bio neuporedivo inteligentniji od celokupnih 250 imbecila koji čačkaju nos i listaju sportske novine za sve pare koje nam otimaju.
svakoj većoj organizaciji (da bi bila uspešna)je potreban sposoban upravitelj. ili bar par njih koji su na sličnoj intelektualnoj, motivacionoj i produktivnoj liniji.
a da podsetim, da je upravo đinđić bio taj koji je kontinuirano ponavljao da ne može sam da uradi posao koji zavisi od svih nas te je konstantno pozivao na individualne napore, učenja, promene tj. na menjanje nas samih - što je adekvatno pravom filozofskom pristupu. i znam mnoge ljude koji su se pokrenuli u svom privatnom životu jer su te poruke doprle do njih. i nije lagao kako će biti lako. ćovek je prosto imao retko viđenu energiju i viziju. i to na globalnom nivou. meni ovo nije mit već realna sećanja iz tog perioda.
bilo je samo pitanje vremena kada će uspeti da oformi jedan stabilan i uspešan sistem - da ne zaboravimo, nisu mu dozvolili. bio je premijer samo od 2001-2003. setimo se u kakvim uslovima i sa koliko neprijatelja.
nažalost, akvamarin je u pravu što se tiče manipulisanja sa gubitkom volje za promenom u kontekstu post-đinđić-autodepresije. samo što se naša sredstva za promenama (koje su društvene, a ne lične prirode) svode samo na 2 puta: ili kroz formiranje političke partije ili kroz revolucionarne metode.
a to, kao i uvek, neko treba da organizuje, zar ne?
meni je bilo strašno što sam juče sedela u parku sa koleginicom sa faksa, gledale smo povorku, plakale obe, a onda sam uveče slušala Koleta iz Prezira kako preva "Promene" i ne da mi nije jasna ova naša apsurdna situacija, nego ne mogu da je analiziram uopšte...
@kerovodja: potpisujem, sve. I dodajem - mozda je sticaj okolnosti, mozda je moja paranoja, mozda je voda usla u USB port - ali film koji je juce emitovan "Atentat - nasa privatna stvar" je NESTAO sa B92 sajta. "Have been deleted"...
Videcemo da li je slucajno ili ne. Kako god, ponovo pocinjem da downloadujem stvari na HD, to sam odnedavno poceo da radim i sa nekim pipavijim naslovima, jer par desetina minuta kasnije neke vazne recenice iz nekih vesti, nestanu. Poslednji put sam to radio 1998/2000. I sacuvao, do danas. Za svaki slucaj...
@ocean: Meni je pak ovo glavi...
"Hajde da verujem u svet Hajde da pustimo harpune Neman je slana Gubi me sudbina"
Pa, dobro se klati ta osmica. Pijana od praznih obećanja, ali se mnogi koji obećavaju i ne plaše da se ova predozira, pa sipaju još. I bojim se da će stvarno, predozirana lepim (a u našem slučaju po pravilu lažnim) obećanjima pasti predozirana.
Da nastavimo sa metaforama: ako se previse nagne od obecanje i padne i razbije - ostace barem dva oblika broja "nula", te mozemo onda lepo lagano iznova, "od nule" da popunjavamo jednu po jednu. Mozda bude bolje...
Jedan političar nas je nedavno tešio da smo "dotakli dno" - i da od tog trenutka sve po logici stvari može da bude samo bolje nego do sada...
ReplyDeleteNe znam kada smo zapravo dotakli to dno, ali mi se ponekad čini da se mi već beskonačno dugo valjamo po njemu, batrgamo se u tom mulju i blatu, i odavno više niko ni ne zna gde je površina. Ta mutna i prljava voda će uskoro biti jedino čega ćemo se sećati, i čemu ćemo se nadati.
sećam se tog dana pre 8 godina do detalja...predivan sunčan dan (kao danas), došao kod ortaka da se zezamo i da čekamo nekog lika za neko maršalovo pojačalo...zatekao sam njega i njegovu kevu zakucane za televizor u mrtvoj tišini.
ReplyDeletesedeli smo kao zombiji u senci stana sa jasnim osećajem ogromne nevidljive ruke koja se (ponovo) spušta da nas pritiska u muljavo blato.
nestvaran dan - valjda tako uvek izgledaju momenti koji nam (bez našeg uticaja) definišu dalji tok života.
ne znam šta je depresivnije - slika onih koji su se radovali ubistvu đinđića ili slika onih koji pokušavaju da se predstave kao njegovi naslednici.
@Miodrag: Problem sa dnom je što se često pokaže da je - duplo. Ima i jedna stara dobra drama Gorana Stefanovskog takvog naziva. Prednost dna je što zaista možeš da se otisneš od njega ponovo ka površini. Čini mi se da nije pak problem u samom dnu, nego u činjenici da nas izgleda plaši previše svetla na površini. Još uvek očigledno ne želimo da krenemo na bolje. Odnosno, premalo nas je koji to zelimo.
ReplyDelete@kerovodja: Nestvaran dan, tacno. Sedeli smo u sali za sastanke, bilo nas je cetvorica i pregovarali smo sa jednim ... poznatim kompozitorom... o kolicini veselosti koju song za spot mora da ima. Onda je usla tetka Mira i samo rekla: "Pucali su nam na Premijera..."
Jedan od prisutnih je uzeo mobilni, okrenuo broj, postavio pitanje, klimnuo glavom i okrenuo se ka nama. Tog coveka sam tada znao vec 15 godina. Nije, do tada, imao pred sobom neresiv problem.
Tada sam ga prvi put video da odmahuje glavom, jer nista ne moze da ucini.
Naravno da su gori oni koji su se radovali. Ovi koji pokusavaju da se predstave kao naslednici jos uvek imaju sansu da i dokazu deo te tvrdnje. Oni prvi su vec dokazali sta su.
rekoh ne znam šta je depresivnije - shvatanje da je zločinačko udruženje jedna masovna organizacija ili shvatanje da nema više nikoga ko bi ulivao neku vrstu nade.
ReplyDeleteimali smo u jednom momentu doktora filozofije na čelu države, a sada imamo psihologa. kako slikovita analogija sa stanjem zemlje tada i sada.
Ima ta depresija još dve dimenzije: ovi prvi se baš nešto i ne trude da ih se ne sagledava kao zločince, ovi drugi - više i ne traže nekog punog energije...
ReplyDeleteLepo si primetio analogiju filozofija-psihologija, to je to.
Ja sam taj osećaj, da me ponovo guraju u muljavo blato, imao već negde krajem leta 2001.
ReplyDeleteNo dobro, uzmimo i da ja grešim te isključivo iz razloga svoje ludosti ili gluposti tvrdim da je najobičnija jeftina bižuterija ono što vi vidite kao suvo zlato i drago kamenje, jedna stvar je sigurna.
Čak i da ste vi u pravu, ako je ceo "preporod" zavisio samo od jednog čoveka onda je taj isti preporod od samog početka bio na klimavim nogama i kad tad bi se urušio.
Možda nije bilo sve drago kamenje (uvođenje veronauke u škole; frka oko frekvencija za B92, tj. epizoda "narodni heroji"...) ali bižuterija svakako nije bila. (Čini mi se da je bilo više bacanja bisera pred svinje, kad već koristimo takve metafore).
ReplyDeleteI naravno da je stravično što je sve zavisilo od jednog čoveka, sećam se 12. marta uveče, razmišljao sam, ko bi mogao da pokuša da ga odmeni, i nisam imao odgovor...
To retroaktivno veličanje lika i dela pokojnog Đinđića i njegove osujecene istorijke uloge treba svesti na realnu meru ako ništa drugo zbog sistematskog sejanja fatalizma i apatije u narodu kojim se on potpuno ubija u pojam (imali smo šansu, propustili smo je, sad je gotovo, sve je propalo, a i ta šansa je došla pukom srećom, mi ništa ne možemo da uradimo ako nema nekog poput njega, a on je bio jedan jedini...). Zar je moguće da niko ne vidi da ta priča odgovara najviše samoj vlasti koja njome u korenu blokira svaku ideju o promeni? I da je to univerzalno opravdanje za sve loše rezultate? Gde ćeš bolje situacije za vladanje, kad napraviš glupost 2011, narod zna da je to posledica katastrofe iz 2003, pa ništa ni ne pita. To ubistvo je toliko palo kao kec na jedanaest svim akterima naše političke scene (a i šire) da mi se ponekad čini da su u njemu participirali svi osim samog Đinđića.
ReplyDeleteDugo sam mislio da je taj mit o propuštenoj šansi (za konstruisanje koga je žrtva bila apsolutno neophodna) sredstvo racionalizacije izneverenih nada. Međutim sada vidim da je on sredstvo suspendovanja nade u samom zametku, daleko pre nego što nada bude u prilici da bude izneverena.
Ubistvo jednog filozofa nije razlog niti opravdanje što nam na grbači sedi dvesta pedeset imbecila (najmanje). To je posebno pitanje na koje mi sami treba da damo odgovor.
Skoro da smo se slozili, ali... ;)
ReplyDeleteMislim da postoji i iracionalni deo, odnosno deo koji jos uvek nije otelotvoren - jer nije Djindjic simbol pokusaja (jos uvek: pokusaja) samo imenom, vec je bio predstavnik drugacijeg pogleda na stvari, drugacije retorike, optimizma i inspiracije koji nam, ocigledno, nedostaje.
Nedostaje mi da svakog dana neko izadje u javnost i natera nas da se zamislimo nad izrecenim, te nesto i URADIMO nakon sto smo inspirisani. Sadasnja ekipa, ne ume da inspirise ni aspirin.
Sa druge strane, ne vidim da se vlas' nesto cesto poziva na gubitak Djindica kao tragediju. Ne, oni ga tretiraju kao lik iz muzeja, bistu koja je, eto tu, ali kruze oko njega zapravo kao macka oko vruce kase, jer znaju da ce, ukoliko se priblize previse, shvatiti da su rezultati poredjenja - strašni, po njih. Zato samo jednom godišnje odšetaju do Novog groblja, da budem grub - uvere se da je još tamo - i odahnu.
nije u pitanju "samo jedan čovek" već šta je on personifikovao svojom vizijom, stavovima i energijom. taj čovek je uspeo da kroz svoj lik i delo akumulira poslednje preostale pozitivne snage jedne razorene i devastirane zemlje koja je tragično izgubila sve ratove koje je vodila i završila sa svim srbima u jednoj državi - doduše, manjoj nego što je bila pre tih ratova. pritom je, bez ikakve dileme, bio neuporedivo inteligentniji od celokupnih 250 imbecila koji čačkaju nos i listaju sportske novine za sve pare koje nam otimaju.
ReplyDeletesvakoj većoj organizaciji (da bi bila uspešna)je potreban sposoban upravitelj. ili bar par njih koji su na sličnoj intelektualnoj, motivacionoj i produktivnoj liniji.
a da podsetim, da je upravo đinđić bio taj koji je kontinuirano ponavljao da ne može sam da uradi posao koji zavisi od svih nas te je konstantno pozivao na individualne napore, učenja, promene tj. na menjanje nas samih - što je adekvatno pravom filozofskom pristupu. i znam mnoge ljude koji su se pokrenuli u svom privatnom životu jer su te poruke doprle do njih.
i nije lagao kako će biti lako.
ćovek je prosto imao retko viđenu energiju i viziju. i to na globalnom nivou. meni ovo nije mit već realna sećanja iz tog perioda.
bilo je samo pitanje vremena kada će uspeti da oformi jedan stabilan i uspešan sistem - da ne zaboravimo, nisu mu dozvolili. bio je premijer samo od 2001-2003. setimo se u kakvim uslovima i sa koliko neprijatelja.
nažalost, akvamarin je u pravu što se tiče manipulisanja sa gubitkom volje za promenom u kontekstu post-đinđić-autodepresije. samo što se naša sredstva za promenama (koje su društvene, a ne lične prirode) svode samo na 2 puta: ili kroz formiranje političke partije ili kroz revolucionarne metode.
a to, kao i uvek, neko treba da organizuje, zar ne?
meni je bilo strašno što sam juče sedela u parku sa koleginicom sa faksa, gledale smo povorku, plakale obe, a onda sam uveče slušala Koleta iz Prezira kako preva "Promene" i ne da mi nije jasna ova naša apsurdna situacija, nego ne mogu da je analiziram uopšte...
ReplyDelete@kerovodja: potpisujem, sve.
ReplyDeleteI dodajem - mozda je sticaj okolnosti, mozda je moja paranoja, mozda je voda usla u USB port - ali film koji je juce emitovan "Atentat - nasa privatna stvar" je NESTAO sa B92 sajta. "Have been deleted"...
Videcemo da li je slucajno ili ne.
Kako god, ponovo pocinjem da downloadujem stvari na HD, to sam odnedavno poceo da radim i sa nekim pipavijim naslovima, jer par desetina minuta kasnije neke vazne recenice iz nekih vesti, nestanu. Poslednji put sam to radio 1998/2000. I sacuvao, do danas. Za svaki slucaj...
@ocean:
Meni je pak ovo glavi...
"Hajde da verujem u svet
Hajde da pustimo harpune
Neman je slana
Gubi me sudbina"
Mada je pravi trenutak za
"Mir u grudima.
Nikadjekraj"
(za sada poslednja velika pesma srpskog RNR-a)
"Čini mi se da je bilo više bacanja bisera pred svinje, kad već koristimo takve metafore"
ReplyDeleteJa na ovo mogu da kažem samo sledeće:
GROK!
Kakva samokritika!
ReplyDeletePreteruješ... :)
Pa, dobro se klati ta osmica. Pijana od praznih obećanja, ali se mnogi koji obećavaju i ne plaše da se ova predozira, pa sipaju još. I bojim se da će stvarno, predozirana lepim (a u našem slučaju po pravilu lažnim) obećanjima pasti predozirana.
ReplyDeleteDa nastavimo sa metaforama: ako se previse nagne od obecanje i padne i razbije - ostace barem dva oblika broja "nula", te mozemo onda lepo lagano iznova, "od nule" da popunjavamo jednu po jednu. Mozda bude bolje...
ReplyDelete