Nik Hornbi u ulozi tekstopisca, Ben Folds kao kompozitor i izvođač?
Dobar deo preduslova za jedan od pop-albuma godine već je ispunjen.
Nik Hornbi je svakako jedan od najboljih pop-pripovedača sadašnjice, posvećeni obožavalac muzike čije su knjige/scenariji vratili nešto poljuljanog dostojanstva frikovima koji uživaju u samom činu slušanja muzike (da ne pričam o onim težim slučajevima koji o slušanju muzike vole i da pišu. Kraj samoironije.) i čiji se uspeh ne zasniva samo na strogom odnosu prema žanrovima. Njegova „Songbook“ (kod nas prevedena kao „31 pesma“) je ključni dokaz da u pop muzici na početku XXI veka nema drugog žanra do „dobre pesme“, jer - kako bi se drugačije među koricama jedne knjige našli i Led Zeppelin, Royksopp, Suicide i Santana?
Među tim koricama našao se i Ben Folds: jedan od komadića „Songbook“ je i Benova „Smoke“, za koju, ironije li – Folds nije pisao tekst, već samo muziku.
Konačno, nakon sjajno sročenog soundtracka za „An Education“, Nik je dobio priliku da se posveti i stvaranju muzike, što je nakon tolikih kilometara proze posvećene muzici i tolikih godina slušanja muzike sigurno jezivo težak posao: koji god akord da odsviraš ili pokušaš da povežeš – to će ličiti na nešto što si već negde čuo... I zato je Ben Folds verovatno najbolji mogući izbor saradnika: majstor pop-forme i pisanja komada koji uvek u sebi imaju nešto popično zarazno i koji uvek teku kao pesma, i koji je na osnovu Hornbijevih tekstova (i njegovih sugestija nastalih tokom zajedničkih sati u studiju) komponovao 11 lakih, sjajnih komada. Zanimljivo – tematika tekstova ne dolazi isključivo iz kategorije u kojoj je Horbni najjači („My top five most memorable break-ups...“ i slične priče), već je spektar tema mnogo širi – od pesama o ostarelim one-hit wonders - do Sare Pejlin!
Folds mu pak nije ostao dužan, stvarajući nove mitove za muzičke frikove: nastavljajući sopstvenom linijom „sofisticirane jednostavnosti“ u komponovanju – zaljubljenik u „klasični“ zvuk je album snimao na starinsku 2-inčnu traku, sarađujući sa velikanima aranžmana poput Pol Bakmastersa (radio gudače na snimcima poput „Moonlight Mile“ The Rolling Stones), radeći remaster najpre za vinil (!!!), a nakon toga digitalnu kopiju za obožavaoce takvih nosača zvuka. (Nik Hornbi je inače nedavno priznao da odavno sluša isključivo mp3 fajlove.)
Obožavaoci opusa Ben Foldsa, ali i oni stariji koji su rasli uz Joe Jacksona, Elvisa Costella - čak i Prefab Sprout - svakako će uživati u 45-minutnoj besprekornoj pop-vožnji, krivinama, usponima i usporenjima - svemu što bi od pop muzike, zapravo i trebalo očekivati.
Prvi singl sa albuma "From Above“ sam u proteklih sat vremena pustio cca. 7 puta. To, verovatno, govori nešto. Zapravo, kako i odoleti pesmi koja se završava sa: "It doesn't work that way/Sure we all have soulmates but we walk Past them every day/Oh no/Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung")
„Irci su crnci Evrope... Mi iz Dablina smo crnci Irske... A mi iz severnog Dablina smo crnci Dablina!“
U neopravdano zapostavljenom filmu “The Commitments” Alana Parkera o beloj radničkoj klasi koja (pokušava da) svira soul usred severnog Dablina postoji taj pasaž koji bi se mogao primeniti verovatno na još samo jednu zemlju Evrope: Srbiju.
No, osim što sam predugo (bio) crnac Evrope (verovatno bi bilo politički prihvatljivo – „Ethno-Balkanian“?) – i činjenice da je soul najbolja podloga za ovoliko crnčenje – ima još razloga zašto se „Wake Up“na prvo slušanje urezuje u dušu i uši.
.
Dve godine nakon što je pevao na inauguraciji Baraka Obame, John Legend se udružuje sa The Roots – radi rada na projektu koji je započet iz malo drugačijih pobuda: okupili su se radi snimanja „Wake Up!“ od Arcade Fire (!!!), od koje je ostao samo naslov albuma – a koji se pretopio u kolekciju briljantno odsviranih i otpevanih zaboravljenih soul bisera iz šezdesetih godina XX veka, vremena u kojem se ideja blaxploitation kulture tek rađala a popičniji, veseliji soul osvajao belu Ameriku. Ispod tog talasa, oličenog (u veličanstvenim) snimcima Motown produkcije, stvarao se mulj depresivnog, inner-city soula koji natapa i pročišćava dušu.
Verovatno baš taj i takav izbor - gorkih, ali i laganijih, slatkih a uglavnom nepoznatih pesama čini ovaj album dobrim za Srbiju u jesen 2010. godine. Jer, kao što John Legend možda nije mogao da pretpostavi da će dve godine nakon poklonjenja predsedniku Amerike pevati stihove Bill Whitersa – “I can't write left-handed/Would you please write a letter to my mother?/Tell her to tell the family lawyer/Trying to get a deferment for my younger brother”, tako ni ja nisam pre deset godina zamišljao da ću ovih dana, verovatno već prestar za preglasno slušanje neke druge, agresivnije crne muzike, slušati soul hodajući deplatanizovanim Bulevarom, osećajući se sve više getoiziranim. .
