Postoje, naravno, pesme koje su mi te godine bile važnije; uz koje se više skakalo, duvalo, ljubilo, plakalo, nadalo i šta se sve već radi kada imaš sedamnaest godina - ali, vremenom sam sve više siguran da je ova pesma najbrži vremeplov, pravi zvuk poslednjeg leta u kojem još uvek imamo šansu da nam životi budu fantastični, leta u kojem verujemo da su neke veze zauvek, da neće biti razloga da se odlazi, da kontura užasa koja se nazire neće krenuti protiv nas, čizmom ili mrakom.
Tog leta je sve još uvek eterično i lelujavo, kao u ovoj pesmi.
Taj bas te
gura
gura
gura napred da se kotrljaš, zvuk gitare je širi nego naši zvučnici mogu da podnesu ali ti to ne smeta, reči su nam dobrim delom nejasne ali je nadnaravni glas Elizabet Frejzer pun topline i obećanja, još uvek ima svitaca, ništa loše ne može da se dogodi.
"I'm happy again, caught, caught in time."
"Iceblink Luck", najbrži put do izgubljene bezbrižnosti, objavljena je na današnji dan, 1990.
No comments:
Post a Comment