Od prvih tonova „Hadestown“ Anais Mitchell lako se razbukta maštarija o putujućoj trupi šarolikih folk muzičara koji su toliko puta prokrstarili rutom 66, od istoka do zapada Amerike i natrag i sada se lagano penju uz tok Misisipija, ka mitskom mestu iz kojeg sva ta voda iz podzemlja kreće da raspolućuje američki kontinent; svirače koji su, iako očigledno odrasli na punokrvnom američkom folku skloni skretanju i ka raspojasanom mardigrass ritmu i raskalašnosti koje se ni Dr. John ne bi postideo („Way Down Hadestown“), čudnom višeglasju koje prečesto podseti na zvezdane trenutke songova Brehta i Kurt Vajla, koji bude želju da se odmah počne sa promenom Sveta u fenomenalnoj „Why We Build The Wall“; na iskreno muziciranje u čijoj se strukturi niotkuda začuje i daleki Istok, što u maštariju unese dodatnu pometnju i rasprši je u svim pravcima, do mesta na kojem postaje svejedno svejedno iz kojeg pravca nekakav uticaj dolazi – jer sve zvuči tako skladno, tako narativno razorno ali i tako blisko – i ne liči na bilo šta što si čuo ranije.
On-line mod otkriva da su mnoge od maštarija ili asocijacija zaista bile tačne: „Hadestown“ jeste folk-opera, ponovo ispričani mit o Orfeju i Euridici, smešten u post-despresivnu Ameriku, sada, danas.
Ali, tu je i kraj mog prepričavanja ovog albuma: nema razloga da uskraćujem drugima uživanje u otkrivanju slojeva ovog parčeta muzike koje je još jedan dokaz da nema savršenijeg instrumenta od ljudskog glasa i nema boljeg prijemnika od hipotalamusa, mada neki to mesto još uvek naivno zovu – srcem.
p.s.
korisni linkovi:
„Live“ snimak cele opere http://www.youtube.com/user/jbos6
