Pisce na teren!

Sjajna knjiga „Fudbalom protiv neprijatelja“ Sajmona Kupera (Samizdat B92) kroz niz istorijsko-fudbalskih priča otkriva zašto se ova igra često pokaže idealnim poljem za iskazivanje političkih, kulturoloških, istorijskih ili buntovničkih stavova jedne nacije, bili to građani Evrope ili države koje smatramo pripadnicima „trećeg sveta“. Preplitanja istorijskih trenutaka, fudbalskih mečeva i stanja nacije, Kuper sa lakoćom svodi u jednu ravan, objašnjavanjući kako i zašto fudbal kanališe (ne)civilizacijske porive milijardi ljudi na Planeti, koji kroz igru čiji je cilj uguravanje lopte u tuđu mrežu pokušavaju da dokažu superiornost jedne nacije ili slabost druge; vidaju rane nastale otimanjem teritorije ratovima starih po čitav vek; osvajaju slobodu i iskazuju prkos prema represivnom sistemu u kojem žive. Rizikujući porugu od strane dela čitalaca, ali i onih koji nisu pažljivo gledali „Više od igre“ – fudbal kao sport nije lišen dubljih nivoa. Ipak, ne pokušavajte na tu temu da raspravljate sa samim igračima - jer je njihov ugao gledanja na stvar, da ne kažem – teren – često malo prizemniji.


Trenutno svakako ne tragam za „prustijanskim prikazom egzistencionalističkog fudbala“ (copyright – MP), ali ne mogu da žmurim na aktuelni konkurs za „slogan koji će pisati na autobusu reprezentacije“ koji, zapravo, otkriva mnogo više od kreativnih dometa poslenika u fudbalskim savezima 32 države čiji će fudbaleri istrčati na teren. U ovom trenutku, dakle, imamo na lageru preko 60 rečenica (svaka država – po dva predloga), koje bi trebalo da objasne, kažu i pokažu – za šta se bori ta grupa ljudi u autobusu, u šta veruju i koliko dobro misle o sebi. Iako ovo izgleda kao potpuno sporedna stvar, ne mogu da prećutim - zato što će određeni broj ljudi na osnovu autobusa sa onakvim ispisom, punog naših fudbalskih nada dobiti određenu informaciju/impresiju o tome ko su i šta su Srbi, tj. moj narod. Stručno, ovaj proces se zove – brendiranje.

Iskreno, nismo mi najgori - predloženi slogani mnogih reprezentacija fenomenalno sublimiraju mnoge strahove i nade čitavih nacija ili prosto komuniciraju ko od svih njih ima zrno smisla za humor. Između ostalih, u finalnom izboru za slogane koji će biti ispisani na autobusima koji budu zujali po Južnoj Africi su i ovi (ima kretenastih, ima sjajnih:)

Alžir: "Mi smo zeleni!"

Australija: „Wizards of Aus“

Brazil: „Ceo Brazil je unutra!“

Obala Slonovače: „Sunarodnici, osvojimo mir i FIFA Svetsko prvenstvo“

Francuska: „Veruj u svoju srećnu zvezdu“

Gana: „Afrička nada“

Japan:„Duh samuraja nikada ne umire! Pobeda za Japan!“

Severna Koreja: „1966. ponovo! Pobeda za Narodnu republiku Koreju!“

Holandija: „Čast svima, divljenje narandžastima“

Paragvaj: „Albiroha nas čini velikim, a borbeni duh Guaranija nas čini nepobedivim“

Južna Afrika: „Putnici: 48 miliona ponosnih Južnoafrikanaca“

Španija: „Nada je moj put, pobeda je moja sudbina“

Svačega tu ima: i vere u sreću (kakav auto-gol Francuza!), ali i više vere u sopstvene mogućnosti (Holandija, Gana); ima i moćnih (Brazil, JAR); i poziva na mir (Obala Slonovače) i moralno podobnih sa prizvukom nostalgije na vreme kada su već bili na prvenstvu (NDR Koreja), ima zabavnih (Australija) – kao i potpuno filozofskih (Španija), no - niko od plasiranih se nije ponašao kao je u Južnu Afriku poslao autobus pun Village People likova ili je na teren poslao istaknute predstavnika mladih gorana natreniranih za nastup na „Radosti Evrope“.

Tvoja i moja zemlja biće predstavljena publici jednim od ova dva slogana:

• „Suviše vreli za protivnike - srpski orlovi“ („Too hot to handle - Serbian eagles!“)
• „Igramo srcem, vodimo osmehom“ („Play with the heart, lead with a smile“)

U odnosu na ove slogane „Srce na teren“ zvuči kao govor Generala Maksimusa pred bitku sa varvarima a onaj lirski "For the Love of the Game“ kao da ga je Čerčil pisao, sve prebirući rukama po žicama lire.

Ne znam da li je konsultovan Savet za brendiranje Srbije?

U redu, to je Hyundai konkurs, ali ta rečenica predstavlja državu a ne južno-korejskog automobilskog giganta.

Ako je Savet raspušten – okupite ga, pojačanog sa dva-tri prevodioca i osobom koja će pokušati da objasni široj javnosti šta im je ono „vodimo osmehom“ (na engleskom zvuči potpuno nadrealno!), mogu i predstavnici dosadašnjeg žirija, svi zajedno.

Imamo li slobodu da predlažemo pamet... mislim, nove predloge - ako je žiri imao toliko loš materijal da je ova dva izabrao kao - najbolje?

Negde sam pročitao da će autor pobedničkog dobiti na poklon - Hyundai i10! Za ovo?

Ili - da se ne raspitujem preterano, još uvek smo bolji od Narodne Republike Koreje u kojoj je Veliki vođa naredio da nacionalna televizija ne prenosi utakmice Severne Koreje, već samo golove – i to iz utakmica u kojima je ta zemlja pobedila.
To nije sve: Vođa će dozvoliti da televizija emituje snimak samo ukoliko njegova država (njegova, lepo kažem) postane svetski prvak što je, naravno, ravno čudu.
Ali, ni to nije sve: Jong-il je zabranio da se obznani ime svetskog prvaka, osim ukoliko to ne postane – Severna Koreja.

Too hot to handle, dakle...
... bog te video.

Art&Copy (Doug Pray, 2009) ili film o oglašavanju, reklamama i odbijanju ideja

“Ovo je biznis odbijanja. Svakog dana vi stvarate ideje... Mnogo ideja. I najpre vaše kolege odbiju nekoliko, onda klijent ubije poneku vašu i doda poneku svoju, koju vi odbijate... Odbijanje! I onda, narednog dana, ponovo ustajete sa poda – i kreirate nove ideje, za koje verujete da mogu promeniti svet.“ (parafraza, iz filma)

Art&Copy je važan film ne samo zato što otkriva poreklo i okruženje u kojem su nastale mnoge od kampanja koje su redefinisale oglasnu industriju (važna reč: industrija) u proteklih četrdeset godina, već i – mnogo važnije – sisteme mišljenja i stavove onih čija su dela čitav taj biznis učinila jednim od najprivačnijih poslova na svetu, od kojeg i zaposleni i klijenti i primaoci poruke očekuju ne samo informaciju – već i inspiraciju i emociju – kada god je to moguće ili dozvoljeno, a neki i – zaradu.

U sjajno definisanom ramu za širu sliku o industriji, ojačanim činjenicom da gotovo polovina satelita koji kruže oko Zemlje zarad naučno-tehnoloških ciljeva to mogu da rade zahvaljujući novcu koji dobijaju od onih koji žele da komuniciraju sa celom planetom, ovaj film otkriva i mnoge ljude koji su bili dovoljno pronicljivi i hrabri da predložu kampanje koje nisu vređale konzumenta i koje su ih automatski učinili zanimljivim predvodnicima. Zato ovaj film nije apologija struke, čiji su prosečni ili uplašeni činovnici učinili da oglašavanje bude shvaćeno kao đavolja rabota.

Uživanje je gledati energiju kojom zrači genije Li Klou (Lee Clow), ljude koji su u poslednjoj rečenici jednog osuđenika na smrt pronašli inspiraciju za Nike kampanju „Just do It” (Wieden & Kennedy), koliko je Tommy Hilfiger strahovao do nivoa višednevne nesanice nad kampanjom koju je za njega uradio George Luis i koja je učinila da TH  meteorskom brzinom postane jedan od velikih igrača, kako je Apple sebi dopustio spot u kojem se proizvod ne pojavljuje i kako su daždevnjaci progovorili u spotu za Bud  – kao i mnoge druge mitologije, dovoljno inspirativne da i sutra ustanete sa poda – i kreirate nove ideje, od kojih će mnoge završiti kao glineni golubovi.

Ovo je, dakle, obavezna lektira za one koji pomišljaju da se bave poslom kreacije komunikacija, za one koji se možda pitaju da li je ovo pravi posao za njih, ali i za one koji pomišljaju da od svega odustanu – jer ovaj film će vam pokazati šta sve još uvek niste uradili,a mogli ste.

Just do it.

Uzdizanje: B92!

Najpre uhvatiš samog sebe u žurbi - da što brže završiš sa pranjem zuba i ostalom gimnastikom, jer je radio aparat u drugoj prostoriji, ne čuje se.

A glas je od onih uz koje si odrastao i po kojem pamtiš zlatne dane radija.

Onda shvatiš da su pesme birane da bi zaista razbuđivale moždane vijuge i inspirisale te za dan koji dolazi, i da nisu samo puke pauze između dva govorna segmenta.

Onda shvatiš da uopšte nije zdravo istovremeno i slušati "Uzdizanje" i voziti, jer je program nepredvidiv i zabavan, mogao bi neki saobraćajni znak ostati neprimećenim - naročito tokom sekvence tokom koje voditelj i njegovi gosti crtaju slušaoce na osnovu instrukcija koje slušaoci daju ("Ja imam obrve takve da lepo štite od kiše"... "Grudi? Grudi su mi tako, kao dva mrtva pacova..."), da je program lišen brendiranih rečenica i konačno je lakše razlikovati reklame i voditelje, da je sve krcato inspiracijom za uzdizanje iznad svih muka koje nazireš kao ponedeljak jutro. I da je najzabavnij deo jutra slušati one koji se raspituju "Gde su Gorica i Dragan?" i one oduševljene upade malo starije garde ("Konačno su te vratili!", "Dobro došao, Srđane!")

Srđa Anđelić (vidi sliku), nekad poznat i kao Mjehur Ubica, od jutros radi na "Uzdizanju", novom jutarnjem radio-programu B92. Ne znam kakvi su korporativni planovi radija i koliko će i kako ovaj radijski kalambur funkcionisati, ko će voditi program sutra ujutro - ali je doneo osveženje koje je inspirisalo i ovo pisanje u 08.42h ujutro. I to je, valjda, još jedan dokaz koliko je ovaj jutarnji program različit a i dalje svrsishodan, jer, razbuđuje sva čula.

I uopšte se nisam pitao koliko je sati i kolika je temperatura.

Streaming: http://xs3.b92.net:7999/radio-b92.mp3.m3u