"To sam ja" ("39 pesama", #1) *

Dobro se sećam prvog „velikog“ koncerta Ekatarine Velike u Hali „Pionir“, 24. decembra 1987. godine. Prvi razlog za sećanje nije nimalo poetičan, ali je životno važan: na pola koncerta moj prijatelj Andrej bio je odveden sa tribina i naprimao se šljaga od strane organa reda – a zbog nekih idiota koji su se, nedaleko od nas, fenomenalno zabavljali bacajući petarde po Hali (da, idiota je oduvek bilo i biće i da – organi reda su pravili greške i praviće ih – dve važne lekcije za 14-godišnjaka na kraju osamdesetih, koje je valjda imao naučiti na koncertu najdražeg benda, na koji je otišao verujući da će barem tamo biti zaštićen od sve brojnijih tipova sumnjive subkulturne provenijencije).

Drugi razlog sećanja bio je ipak iz domena muzike – bio je to prvi susret EKV sa mnogobrojnijom publikom - pojava albuma „Ljubav“ promovisala ih je u zvezde, rešene da svetlo bacaju mnogo dalje nego prethodnim delima. Bio je to pomalo zbunjujući susret za sve strane – stariju publiku naviknutu na manje prostore, novu publiku nenaviknutu na stare pesme, njih na bini, okružene akustikom "Pionira" koja je učinila svoje... je... je... je.

Treći razlog je ova pesma.

Incident sa organima reda doveo nas je do partera.
Rif koji nas dočekuje je uvod u „To sam ja“.
Prvi put ga čujem uživo.
Fenomenalni, silazni, usamljeni niz akorda koji ne prepoznaje veći deo publike.

Za momenat u kojem ti znaš nešto više od ostatka publike današnji tinejdžeri kažu – "neprocenjivo". Prosto osetiš da si na neotkrivenoj teritoriji - na kojoj ste sami, ti i muzika.

„To sam ja“ nalazi se na prvom albumu Ekatarine Velike, onom za čiji je omot najzaslužniji Gera i čiji se reski, hermetični ton zario još tada u srce, gde i danas svrdla. Milan je otkrivao nove zenite, rasterećen nasleđa Šarla, željan promene u odnosu na Katarinu II, sve dalje od ranih XTC i sličnih uzora, svestan snage svakog akorda koji svira, ali i snage sopstvenog glasa.

Smeštena odmah iza jednog od njihovih prvih hitova – "Modro i zeleno", a po redosledu na B strani - pre čemerne "Olovne godine" i frenetične "I've always loved you" ova pesma predstavljala je međaš između tetovirane i neosvetljene strane albuma. I danas, i svaki put kad krenem ka srcu ove pesme, zastanem slušajući kako u ta četiri minuta Milan, Magi, Bojan i Firči demonstriraju stepen neverovatne međusobne privrženosti, harmoniju u kojoj je sve dozvoljeno i u kojoj ima mesta za svaku majstoriju.

Ta međusobna privrženost je, na neki način i dokumentovana: tekst za "To sam ja" jedini je ikada, u celokupnoj njihovoj diskografiji potpisan imenom benda, ne Milana ili Margite.

Milanov solo na gitari uzdiže se poput vatrometa iznad scene i onda
zaranja natrag, ka nama, zavijajući, praćen njegovim glasom; Bojanov nenametljivi ali snažni bas koji čini tu samospoznaju još dramatičnijom; Margitin skakutavi lajt-motiv u refrenu, te konačno – Firči.

Firčijev fenomenalni uvodni bubnjarski pasaž pred kraj pesme, kojim počinje 37-sekundni crescendo bio je dugo dovoljan da opraštam sve bljutavosti koje je dvadeset godina kasnije radio sa EKV Revisited. U tom pasažu sublimirano je, ujedno sve najbolje što je ikada uradio, od "Nestvarnih stvari" preko "Maski za dvoje" i - čini se - da je to ujedno bio jedan od njegovih poslednjih blistavih momenata. Taj momenat bio je dovoljan, sve do jučerašnjeg farmerisanja.

No taj potez, valjda poslednji pre povlačenja u konačni zaborav jedinog preživelog člana ove četvorke ne umanjuje sve što mi "To sam ja" i danas znači - zapravo - čini je još dragocenijom i to samo u toj staroj, studijskoj verziji. Jedina dostupna live verzija pesme ("Live '88") donosi drugačije impresije, iako je na tom snimku ponovo na okupu identična postava: Milan, Magi, Bojan i Firči. Drugačije je.

Freeze frame.

* - Ideja "39 pesama":
do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – kojih 39 pesama je obeležilo prvih 39 godina.

Logorama!

Ronald McDonald uzima decu kao taoce i puca iz šmajsera i dobija Oskara za najbolji animirani kratki film? Wow...

Logorama je logičan nastavak kreativnog ludila koje je široj publici postalo poznato antologijskim spotom “The Child” (Alex Gopher) pre više od deset godina.Taj i takav spot doneo je francuskoj ekipi H5 dovoljno izazova za čitavu dekadu – što je njihov showreel učinilo jednim od boljih koje smo gledali proteklih meseci, nasluđujući oči jednostavnim, efektnim i inspirativnim sekvencama, tražeći dokaze da je kreativnost u oglašavanju ipak – i moguća i profitna.

Noćas je objavljeno da su H5 osvojili Oskara za najbolji kratki animirani film - prebrendirani logotipirani kermes koji duboko u sebi čuva duh Adbusters-a, pitchwise koji je mogao nastati samo u glavama onih koji se bude uz “Make the Logo Bigger” himnu i koji znaju da nema slučajnosti u tome što se jedan Finčerov završava uz “Where is My Mind”, ali koji će uredno sutra nastaviti da se bave novim korporativnim projektom, što će im uskoro omogućiti neki novi trenutak slobode. Ne spominjem Finčera slučajno – i on je jedan od saučesnika u ovom 16-minutnom incidentu.

McDonald's će, neminovno, jednom biti klijentom ove ekipe.

Tako to ide.

Pogledajte, dok je dostupan:

Hipatija

Alberto Mangel, jedan od Borhesovih čitača (onih koji su imali tu čast da potpuno slepom Horheu pred smrt čitaju poeziju i prozu i slušaju njegova tumačenja pročitanog) zaključuje u sjajnoj knjizi „Biblioteka noću“ da je spaljivanje Aleksandrijske biblioteke uništilo ne samo svu postojeću prošlost sveta, već i njegovu budućnost – kako antičkog, tako i onog koji tek ima da bude otkriven. Karl Sagan je sličnu tvrdnju izneo na drugom mestu, zaključujući da je taj požar unazadio civilizaciju za oko petnaest vekova – toliko vremena je, naime, ljudskom rodu bilo potrebno da ponovo otkrije ono što je već jednom spoznao, zapisao i pohranio u biblioteku čiji je poslednja poznata nastojnica bila – Hipatija. (Sagan, čak, hrabro tvrdi da bi neki od vas ove rečenice čitali rasuti na više planeta da nismo osujetili sopstveni napredak, jer bi kolonizacija okolnih svetova išla mnogo brže i lakše da nismo vatrom izbrisali nekoliko hiljada godina sakupljenog znanja).

O Hipatiji i njenom tragičnom kraju sam već pisao, slaveći početak rada World Digital Library, prvog internacionalnog interaktivnog projekta koji bi se mogao nazvati naslednikom Biblioteke, koja je tehnički i praktično prestala da postoji Hipatijinom smrću. Njena smrt, ujedno, ne predstavlja samo simbol nepravednog toka istorije, u čiji je temelje uzidan i njen ubica u funkciji hrišćanskog sveca, već se smatra i danom u kojem je klasična antika ubijena, raščerečena, na ulicama Aleksandrije konjima o repove, rasečena oštrim školjkama. Nakon nje je, jednostavno, prevladala druga struja, čiji duhovni(?) istočni naslednici voze crne audije a zapadni traže svoj put do auditorijuma pojavljujući se na albumima pop-muzike, kojim popunjavaju kasu izudaranu milionskim odšetama zbog tužbi za pedofiliju. Tako se, nekako, ta ideja razvila.

Ovo su neke od činjenica koje bi valjalo uzeti u obzir pre gledanja novog filma Alehandra Amenabara – „Agora (Hypatia)“ premijerno prikazanog prošle zime, koji je za sada ovenčan ne malim brojem španskih Goya nagrada, ali ne i preteranom pažnjom medija i koji bi trebalo da širem auditorijumu ponovo predstavi epohu i predoči okolnosti pod kojima smo utonuli u srednji vek.

Ipak, jedan detalj brine, pre gledanja filma. Način na koji se film najavljuje – kao da dokazuje da su Mangel i Sagan bili u pravu na temu spaljivanja budućnosti i štete koju smo napravili: jer, kako drugačije razumeti činjenicu da je u prvoj dekadi dvadeset prvog veka film o jednoj od najumnijih žena antike koja se ponegde pominje kao majka sekularnog pogleda na svet i kao jedna od prvih ikona feminizma - oglašen i muškim plakatom, tj. onim na kojem je u prvom planu - muškarac? Žena-borac-mislilac nije dovoljno snažan triger za gledanje filma na teritoriji Španije, koliko vidim. Francuzi, pak, imaju žensku verziju plakata. Zanimljivo. Tragikomično.

Gase se svetla. Počinje.