Himnični Noćurak ili All We Ever Wanted (... was everything)

Po definiciji himne su „pesme u slavu Boga, ideologije ili države.

Za mene je himna svaka pesma koja slavi ljubav, prijateljstvo, slobodu, sunce, putovanje, plažu, prkos, lude ideje, zatrčavanje u talas, smeh, ples, život, borbu, kuraž, drvo, poljubac... i koja izaziva talas adrenalina, oksitocina, sreće ili "naježa".

Pesme koje su godinama čekale da budu u Noćurku, i neke nove koje izazivaju žmarce sviraju i pevaju: Beirut, Black Pumas & Hypnotic Brass Ensemble, Camera Obscura, For Those I Love, J.J. Cale, Jah Wobble & Dolores O’Riordan, James, Johnny Cash, Katarina II, Kings of Convenience, Moby feat. Gregory Porter & Amythyst Kiah, Pixies, Pokey Lafarge, R.E.M., Rialto, Richard Hawley, Rundek & Ekipa, Sitzpinker, Sivert Hoyem, The National, The Walkmen...

"Ništa se nije desilo" (Stefan Janjić)

Počeću podsećanjem na možda najvažniju lekciju za dobrog čitaoca:
 
Bez obzira na broj naslova koji čekaju na čitanje i snažnoj želji da pročitaš sve, ne odlaži čitanje knjiga za koje imaš više od dve preporuke od ljudi čijem sudu veruješ. 

Zatim ćemo se podsetiti druge najvažnije lekcije: 

Odlična knjiga je imuna na vreme. Nikada nije kasno.

Sada možemo o knjizi.

*

Iako ima čvrstu strukturu roman "Ništa se nije desilo" (Imprimatur, 2019; prethodno Matica Srpska, 2017) nije dovoljno prepričati, naročito ukoliko pripadate vrsti čitalaca koju od pitanja šta je priča više zanima kako je priča ispričana. 
(U slučaju ovog romana to ne znači da je fabula eterična, nejasna ili nevažna - nasuprot.)

"Ništa se nije desilo" je višeslojna, policentrična priča sa kojom se može izboriti samo disciplinovan, vešt i talentovan pisac, a Stefan Janjić je sve to.

Da ne bih ostao previše kriptičan ili eteričan (te zato što želim da ova knjiga dođe do što je moguće većeg broja čitalaca zaljubljenih u majstorluk) - dužan sam da otkrijem barem osnovne upornišne tačke ili kičmu ove priče.

Mladi student medicine po dolasku u Beograd iznajmljuje stan u kojem pronalazi tragove falsifikovanja stvarnosti u periodu rata u Bosni i Hercegovini. Pokojni vlasnik stana, novinar Beogradskih prilježno je godinama objavljivao tekstove u rubrici "Crni odjeci", menjajući imena žrtvama, prevodeći ih na "našu stranu", čineći tako učinjene zločine i rat na teritoriji Bosne i Hercegovine još strašnijim. Otkrivanje činjenica i detalja tog dela gusto je isprepletano sa ličnom pričom mladog studenta, njegovim reminscencijama o životu na selu, sadašnjem odnosu sa bakom i majkom, kao i introspektivnim sudarima sa realnošću, koje Stefan Janjić pažljivo uklapa stvarajući tu čudesnu polifoniju koja će se završiti jednim gromoglasnim akordom dugog eha, poput onog kojim se završava "A Day in The Life".

Pored te i takve priče koja ovu knjigu čini jednim od poštenijih osvrta na period rata, ostaje i ta posvećenost svakoj rečenici koja krasi Janjićev stil.

(sledi citat)

"Prostorijom trepere sekunde koje rađa stari sat. Isti je kao onaj što kuca u mojoj kući, na selu. Taj naš više ne kuca, doduše; ali je dugo kucao, kuckao, pucketao. (Ovom ćemo se teskobnom sunovratu ka perfektu vratiti nakon dve uzgredne rečenice.)

Na našem časovniku staklo je naprslo, i to u formi slova ipsilon, koje moja baka naziva rašljama. Naš sat je uprkos tom oštećenju – ili možda baš zbog njega – u svoje najbolje vreme, dok je kucao kao pravi (to je govorila baka), dok je radio kao da je napravljen u Švajcarskoj (to je govorio deda), a ne u People’s Republic of China (to sam proverio ja), titrao nesumnjivo tiše; označavao je da život prolazi, ali mu pritom nije smetao.

Vratimo se na glavni kolosek: našem je časovniku utihnuo vertikulus kordis onog dana kada je deda umro. Budući da je tradicija nalagala da se svaka golema sreća ili tuga dezinfikuju alkoholom, poslali su me u podrum po dve staklene flaše. Plašeći se da ću u tom hadu naše kuće nešto polomiti, pre zbog umora nego zbog tuge, jer se manifestacija pogreba otegla, uzeo sam baterijsku lampu, koja se, obuhvaćena mojom rukom, oglasila lenjivim, sjajnim zrakom. Da li je svetlost zaista najbrža na svetu? – eto, o tome sam razmišljao, slušajući kako se jecaji iza mojih leđa sjedinjuju u jedan harmonični, simfonijski zvuk, a potom nastavljaju svoje različite intonativne puteve. Svetlost iz lampe je posle nekoliko sekundi nepovratno klonula, bez ikakvog odgovora na nervozne pokušaje reanimacije.

Nije bilo rezervnih baterija, kao što ih u našoj kući nikada i nije bilo, te sam izvadio dve iz zidnog sata i premestio ih u lampu. Baka je nedugo potom videla da su se kazaljke zaustavile na deset i deset, a onda je danima prepričavala čudo: 

„Stale su tačno kad je on umro. Stale, evo, u desetideset, ne pomakla se, u desetideset su stale.” 

Gledao sam popucale kapilare na njenim beonjačama, a potom suze i trome pokrete platnene maramice; gledao sam je kako se upinje da pronađe posebnost u jednoj bolnoj, ali prilično svakidašnjoj smrti. Ništa joj nisam rekao, njena lakovernost bila je draga i mučna."

(Strane 10-11.)

*

Brižljivo ispričan, pun detalja i referenci koji nisu tu da bi dokazale piščevu erudiciju, već zato što im je tu mesto, pažljivo vođen od prvobitne intrige do svojevrsnog prihvatanja falsifikovane realnosti ("... Iz klupka pitanja koja me prevazilaze najčešće se rađa jedno "svejedno" koje boli i teši u isto vreme.") - roman "Ništa se nije desilo" otkriva (čak i čitaocu koji kasni, poput mene) jedan novi, talentovan glas i donosi ushićenje čitanjem, poput onog koje je svojevremeno doneo "Kako vojnik popravlja gramofon" Saše Stanišića, i to nije jedina sličnost između ova dva naslova.

*

Prvih dvadeset i sedam stranica romana dostupno je na sajtu Imprimatura >>. Nadam se da izdavač još uvek ima primeraka za prodaju.

Pre praznika je knjiga bila dostupna i u beogradskom Beopolisu>>  Ukoliko je nema - Borise i Sonja - molim vas da se krene ka štampariji, ova knjiga zaslužuje brzi reprint, hvala ;)

James: "Beautiful Beaches" (kakva pesma!)

Tako je, doktore, dobro ste me razumeli – iste simptome sam primetio i pre više od trideset godina, kada sam čuo „Those who find themselves ridiculous, sit down next to me...”

Nekoliko godina kasnije se isto dogodilo kada sam prvi put čuo “Tommorow”. Jednom sam vrištao u mikrofon uz njihovu pesmu, nisam znao da je regler podignut, sve je otišlo u etar, a inače nisam sklon podizanju glasa.
Jeste, već trideset godina neke od tih pesama uzimam svakodnevno kao pomoćna lekovita sredstva, one jače koristim kao lek.

Postoji i jedna koju slušam samo jednog dana u godini, na dan ćaletove smrti, stvari su uz nju podnošljivije.

I evo, u nedelju ujutro sam prvi put čuo njihov novi singl, koji sam od tada uneo intra-ušno barem dvadeset puta, što znači da sam stotinu minuta proveo slobodan, plivajući u slatkom, omamljujućem endorfinu.

 
Ne, doktore, ne žalim se na bolove, nego me zanima - možete li da otkrijete, uradite neke analize, ili još bolje - ako imate možda i diplomu muzičke škole – otkrijte mi šta se to nalazi u tim pesmama, šta mi rade ti ljudi, da znam da ih konzumiram još više.

Možete da počnete od ove nove.
Ako vam se ništa ne desi, proverite sebi puls, možda ga nema.

Beograd u Aprilu, 2021 :: Noćurak

Umesto dva stabla i male zelene površine, ispod našeg prozora se od pre nekoliko dana nalazi jedan novi spomenik, mnogo betonskih ploča, sada još manja zelena površina, i šest mladica koje će biti nekakav hlad za otprilike deceniju.

Seča ta dva stabla, izgled spomenika, čuda koja su već podignuta po gradu i planovi za nove spomenike - sve to me podsetilo na priču o kamenim kipovima i propasti ljudi na Uskršnjem ostrvu. 
Potresna je, i poučna.
(Cela priča te očekuje u prethodnoj objavi na blogu.)

Alu, mi više nemamo vremena da budemo pesimisti, ili depresivni.

Večeras podrška stiže od Eduarda Galeana, Gorillaz, Dragana Babića, Black Pumas, The Specials, Sretena Ugričića, Bouvija, Majkla Kivanuke, Manic Street Preachers, Sault, Risaunda, Saramaga, TheThe, µ-Ziq... i drugih čije pesme i reči su tu da te podsete zašto je borba važna, kako se bori i kako da sledeći april u Beogradu bude bolji.

O kamenim kipovima, posečenim stablima i kraju jednog društva (iz "Kratke istorije napretka" Ronalda Rajta)

"Oko dva veka pre španske invazije Perua, jedna holandska flota u Južnim morima, dalje zapadno od Čilea i ispod južnog povratnika, naišla je na prizor koji nije bio ništa manje vredan strahopoštovanja, a bio je još neobjašnjiviji, od megalitskih građevina u Andima. 

Na Uskrs, 1722, Holanđani su uočili nepoznato ostrvo na kome uopšte nije bilo drveća i koje je bilo tako erodirano da su od njegovih golih brda pomislili da su dine. Zaprepastili su se kad su, dok su se približavali, ugledali stotine kamenih likova, neka visoke poput amsterdamskih kuća. (...)

Kapetak Kuk je kasnije potvrdio pustoš ostrva, jer nije našao "ni drva za gorivo, niti imalo pijaće vode da se ponese na brod". Opisao je malene kanue ostrvljana, načinjene od delova olupina prišivenih jedan uz drugi poput kože za cipele, kao najgore na Pacifiku. Priroda je, zaključio je, bila "krajnje štedljiva darovima na ovom mestu".

Velika misterija Uskršnjeg ostrva koja je iznenadila sve rane posetioce nije bila samo u tome što tako gorostasne statue stoje u tako malenom i udaljenom kutku sveta, već i u tome što je izgledalo kao da su statue tu postavljene bez ikakve opreme, kao da su spuštene na zemlju s neba. Španci koji su raskoši arhitekture Inka pripisali đavolu prosto nisu umeli da prepoznaju dostignuća jedne druge kulture. Ali čak ni naučni posmatrači nisu, u početku, mogli da objasne megalite sa Uskršnjeg ostrva. Likovi su stajali kao da se rugaju, prkoseći zdravom razumu.

Sad znamo odgovor na tu zagonetku, i on je strašan. Uprkos onome što je rekao kapetan Kuk, Priroda nije bila neuobičajeno škrta u svojim darovima. Izučavanja polena kraterskih jezera na ostrvu pokazla su da je ostrvo nekada bilo dobro snabdeveno vodom i puno zelenila, s bogatom vulkanskom zemljom na kojoj su rasle guste šume čileanske vinove palme, vrlo dobrog drveta koje može da dostigne veličinu hrasta. To nije promenila nikakve prirodna katastrofa: nikakva erupcija, suša, niti bolest. Katastrofa koja je pogodila Uskršnje ostrvo bio je čovek.

Rapa Nui, kako Polinežani zovu to mesto, naselili su, tokom petog veka, doseljenici sa Markiskih i Gambijskih ostrva koji su stigli u velikim katamaranima sa zalihama uobičajenih vrsta useva i životinja: pasa, kokošaka, jestivih zamoraca, šećerne trske, banana, slatkog krompira i dudovog drveta od čije se kore pravilo platno (...) Uskršnje ostrvo bilo je isuviše hladno za hlebno drvo i kokosovu palmu, ali bilo je bogato morskom hranom: ribom, fokama, delfinima, kornjačama i pticama što se gnezde na moru. Za pet ili šest vekova, broj stanovnika je porastao na deset hiljada - što je mnogo za 64 kvadratne milje. Izgradili su sela s dobrim kućama na kamenim temeljima i očistili najbolju zemlju za njive. Društveno, podelili su se u klanove i slojeve - plemiće, sveštenike, obične građane - a možda je postojao i nekakav vrhovni poglavica ili "kralj". Poput Polinežana na nekim drugim ostrvima, svaki klan je počeo da odaje počast svojim precima podižući impresivne kamene kipove. Klesali su ih u podatnoj vulkanskoj sedri kratera i podigni na postolja kraj obale. Kako je vreme odmicalo, taj kult kipova postajao je sve veći predmet takmičenja i preterivanja, dostigavši vrhunac za vreme poznog evropskog srednjeg veka, dok su kraljeve iz loze Plantageneta vladali Engleskom.

Svako pokolenje kipova bilo je veće od prethodnog, zahtevalo je više drveta, kanapa i radne snage da se dovuče do ahu, ili oltara. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da niče, a taj su problem još više pogoršali doseljenički pacovi, koji su jeli seme i mladice. Do 1400. više nije bilo polena drveća u godišnjim slojevima kraterskih jezera: najveći i najmanji sisari na ostrvu zajedničku su uništili šume.

Možda mislimo da bi na tako ograničenom mestu, gde su, s visine Terevake, ostrvljani mogli da obuhvate čitaj svoj svet jednim jedinim pogledom, bile preduzete neke mere da se zaustavi seča, da se zaštite mladice, da se posadi novo drveće. Možda mislimo da bi, kako se drveće proređivalo, podizanje kipova bilo smanjeno, a drvo čuvano za osnovne svrhe kao što su pravljenje brodova i pozdanje krovova. Ljudi koji su oborili poslednje stablo mogli su da vide da je poslednje, mogli su da budu sasvim sigurni da više nikad neće nići nijedno drugo. I svejedno su ga posekli. Sav hlad je nestao iz zemlje, osim senki oštrih rubova koju su bacali okamenjeni preci, koje su ljudi voleli još više jer su se pored njih osećali manje usamljeno.

Tokom otprilike jednog naraštaja bilo je dovoljno starog drveta da se vuče veliko kamenje i ipak sačuva nekoliko kanua pogodnih za plovidbu po dubokoj vodi. Ali došao je dan kad je propao i poslednji valjan čamac. Ljudi su tada shvatili da će morske hrane biti jako malo i da - što je još gore - neće nikako moći da pobegnu. Njihova reč za drvo, rakau, postaja je najdraža reč u njihovom jeziku. Izbijali su ratovi oko starih dasaka i crvotočnih delića olupina. Pojeli su sve pse i gotovo sve ptice što se gnezde, i nepodnošljiva tišina ostrva produbila se kad su utihnule životinje. Jedino što je ostalo bili su moai, kameni divovi koji su progutali zemlju. A oni su i dalje obećavali povratak izobilja, samo ako ljudi ne izgube veru i ako im budu odavali još veće počasti. Ali, kako ćemo vas odneti do oltara?, pitali su klesari, a moai im odgovoriše da će, kad kucne pravi čas, oni sami odšetati tamo. Te se lupa alatki i dalje širila iz kamenoloma, a zidovi kratera su oživeli u likovima stotina novih divova, koji su postali još veći sad kada ljudi više nisu morali da ih prevoze. Najveći lik koji je postavljen na oltar visok je preko trideset stopa i težak osamdeset tona, najveći ikad isklesan dug je šezdeset pet stopa i težak preko dve stotine tona, što se može uporediti s najvećim kamenjem koje su napravili Inke ili Egipćani. Osim što se, naravno, nikad nije pomakao ni za milimetar.

Pred kraj, bilo je više od hiljadu moaija, jedan na svakih deset ostrvljana u njihovo zlatno doba. Ali to doba je prošlo - nestalo je s dobrom zemljom koju su oduvali neprekidni vetrovi a iznenadne, žestoke poplave sprale i odnele u more. Ljude je zavela ona vrsta napretka koja postaje manija, "ideološka patologija", kako je zovu neki antropolozi. Kada su Evropljani stili na ostrvu u osamnaestom veku, najgore je već bilo prošlo; zatekli su jednu ili dve žive duše po kipu, jadne ostatke, "male, mršave, strašljive i bedne", kako je to Kuk rekao. Sad nije bilo krovnih greda pa su mnogi živeli po pećinama; jedine građevine bile su kameni kokošinjci u kojima su danonoćno jedni od drugih branili taj poslednji izvor proteina koji nije bio ljudskog porekla. Evropljani su čuli priče o tome kako je klasa ratnika preuzela vlast, kako se ostrvo grčilo pod teretom zapaljenih sela, krvavih bitaka i ljudožderskih gozbi. (...)



Čak ni to nije bila najniža tačka. Između posete Holanđana 1722. i Kukove posete pedeset godina kasnija, ljudi su opet zaratili i međusobno, i po prvi put, sa precima. Kuk je zatekao moaije zbačene sa svojih postolja, naprsle i obezglavljene, a po ruševinama su bile hrpe ljudskih kostiju. Nema pouzdanog izveštaja o tome kako se ili zašto to dogodilo. Možda je otpočelo kao krajnje zverstvo između neprijateljskih klanova, kao što su evropske nacije bombardovale katedrale tokom Drugog svetskog rata. Možda je otpočelo kada su stranci u nezamislivo bogatim i opasnim plovećim dvorcima raspršili osamu ostrva. Ti posednici drveta bili su donosioci smrti i bolesti. Koškanja sa mornarima često su se završavala streljanjem urođenika na plaži.

Ne znamo tačno šta su zahtevni moai obećali ljudima, ali čini se verovatnim da je dolazak jednog drugog sveta možda razotkrio određene iluzije kulta kipova, te je opsesivno verovanje zamenjeno jednako opsesivnim razočaranjem. Šta god da mu je bio pokretački duh, uništavanje Rapa Nuija besnelo je najmanje sedamdeset godina. Svaki naredni strani brod nailazio je na sve manje uspravnih kipova, dok na kraju više nijedan div nije stajao na svom oltaru. Rušenje je sigurno izuzetno teško palo nekolicini potomaka graditelja. Temeljnost i promišljenost uništavanja ukazuju na nešto dublje od ratovanja između klanova: na narod gnevan na svoje bezobzirne očeve, na ustanak protiv mrtvih. 

Lekcija koju naš svet može da nauči od Rapa Nuija ipak je zabeležena."

(Prekucano iz knjige "Kratka istorija napretka", str. 69-74, Geopoetika, 2007, prevod Bojana Vujin)

The Antlers: "Green To Gold"

Danima preslušavam i uživam u albumu 'Green to Gold', prvom koji su The Antlers snimili nakon sedam godina.

Omamljen zvukom i slikama, nisam bio siguran samo u jedno: da li je ovaj album 'zvuk' kasnog proleća, ili celog jednog lenjog leta?

On zvuči kao sunčani dani; svuda su cvrčci i zrikavci, stihovi upućeni suncu ('keepin’ bright, bright, bright...'), ali i oni o oslobađanju i potrazi za mirom ('... for just one sec, free me from me.')

Zahvaljujući pokretnim slikama, sada imam odgovor.
"Green to Gold" je od pre nekoliko dana 'oslikan', od početka do kraja, i taj video će vam doneti možda najprijatnijih 48 minuta ovog vikenda.

Jer ovaj album jeste leto,
i lenjost,
i sloboda,
i ljubav.

Uživaj.

Ozbiljnija recenzija albuma >>

Noćurak kasetaš :: New Gold Dream/s :: mixtape

Tri dana sam proveo slušajući, bez pauze & u krug, delove (ili celu) jednu te istu pesmu iz osamdesetih.
Tri dana, na poslu.
Ipak, nije nam bilo kao junacima genijalnog filma „Late Night Shopping“.
Do kraja trećeg dana snimanja kadrova ekipa je zviždukala ili pevušila tu pesmu, niko nije poludeo, dobro smo se zabavljali.
To me podsetilo da postoje pesme koje nemaju rok trajanja, i koje se nikada neće izlizati. I dalje se radujem tim pesmama, iako ih znam ’u šum’. Znam koliko traje odjek činele posle prelaza na bubnju, kako je ’obojena’ klavijatura, gde je producent ostavio ’ukras’ u trećem planu i gde je gitaristi ispala trzalica.

Takve sam birao za ovaj mixtape: Prefab Sprout, Style Council, Simple Minds, Talk Talk, Japan, New Order, Billy Bragg, Suzanne Vega, Lloyd Cole & The Commotions, The The, Psychodelic Furs... svi oni te čekaju u miksu koji traje 100 minuta.
Toliko je nekad moglo da stane na nedostižnu, retku, ’zlatnu’ Maxell High Bias XL II.

A kada je ’mixtape’ – nema priče, jer ko još troši dragoceni prostor na kaseti za najave voditelja.



(Cover: reklama „Maxell tapes: Break the Sound Barrier“, 1982. 

U glavnoj ulozi: Peter Murphy)

O 6. aprilu, Biblioteci, Hitleru i generalu Leru

Juval Noa Harari u „Sapijensu“ podseća na važnost i vrednost priča za našu vrstu. Da ne prepričavam poglavlja posvećena tom fenomenu (pročitajte celu knjigu, više puta) – skratiću: Priče su ono što svaku veću ljudsku zajednicu drži na okupu.

One su univerzalni „lepak“. Svaki majstor-amater zna da postoje stvari koje nikakav lepak ne može da reši. Dvokomponentni, montaž-kit, barsil... ništa ne radi, i onda se sjuriš do prve prodavnice i uzmeš ’bilo koji super-lepak’ kojim takođe ne uradiš ništa, osim što ulepiš barem tri prsta (!!!) a predmet lepljenja ostane zamrljan do kraja vremena, i neupotrebljiv. Svakog 6. aprila 1941. ovde se na mreži pojavi uvek isti neadekvatan, loš lepak kojim bi naše ozbiljno naprslo, i inače krhko nacionalno biće valjalo da bude malo dopravljeno. To je ona priča o generalu Leru koji je „priznao da mu je Hitler naredio da bombarduje Narodnu biblioteku 6. aprila 1941... Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.” To nije čak ni lepak, već mešavina lošeg brašna i vode.

Lažnjak. Radoslav Grujić (1878-1955), teolog i istoričar, upravnik Muzeja Srpske crkve i dopisni član SANU u svom svedočanstvu o bombardovanju Beograda priča: “Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio. Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.” Dakle, “jedna zapaljiva bomba, najviše dve”. Ne pričamo o bombama od 600 kilograma koje bi zbrisale ceo Kosančićev venac, već “štapićima” dužine 50 centimetara. Iz jednog aviona je, tvrdi Branislav Gajić, izbacivano do 1200 takvih štapića, od kojih su “jedna, najviše dve” pala na krov Narodne biblioteke i uzrokovala požar koji niko nije ugasio zato što je kapija bila zaključana. Sve to možda više govori o nama i organizaciji u tadašnjoj Jugoslaviji - nego o Hitleru i Leru čiji su bombarderi imali za cilj nešto drugo, na donjem Kalemegdanu. Hitler je, naravno, imao jezive ideje šta sve želi da nam radi - sam ili uz pomoć ovdašnjih kolaboranata u vidu raznih “srpskih majki” i ostalih bašibozluka. U moru dokazanih i dokazivih mračnih namera, na prvi pogled zvuči idiotski dopisivati izmišljotine. No, kada ta i takva, izmišljena priča počne da se koristi da bi se dodatno podcrtalo da smo oduvek bili nekakav "golemi trn" u oku raznim osvajačima, i kada ona postane potka za tirade o “spaljenim knjigama sa zabranjenom istorijom Srbije” i sličnim ... sranjima..., onda stvari postaju jasnije. Ekipa zadužena za širenje mitomanije je u kolektivnoj svesti već napravila zgarište strašnije od onog koje je ostalo od biblioteke na Kosančićevom vencu pre 80 godina. U našoj kolektivnoj svesti uskoro više ništa - i nikada - neće moći da bude izgrađeno na zdravom temelju, već će nam preostati samo zalivanje betonom. Da se vratim na početak - lepljenje nacionalnog bića lažnim i neadekvatnim lepkom ne može dati valjane rezultate. Ostaće nam ulepljena tri prsta, a ono što ste lepili biće ružno, i nefunkcionalno. * Koristan tekst Branislava Gajića o tom bombardovanju (kao i onom 1944) >> Svedočanstvo Radoslava Grujića je dostupno u tekstovima istoričara Dejana Ristića.

Najdraže pesme prve četvrtine 2021:: tri meseca u tri sata

Prva četvrtina godine spakovana u tri sata muzike!

Nove pesme koje su mi u prethodna tri meseca pomagale da renoviram moj babl, ojačam mu zidove i učinim ga otpornijim na sve veće talase ludosti i gluposti; nove pesme koje su mi pomogle da stvaram antitela na te ludosti i gluposti, i one koje su dane mrmota učinile lepšim.
Na listi su Nick Cave, Matt Berninger, Sivert Hoyem, Django Django & Charlotte Gainsbourg, Jessie Ware, Altin Gun, Jay Jay Johanson, James, Koala Voice... i ljute žene koje prže rokenrol po pustinjama Bliskog Istoka, nordijski antigravitacioni džez, pesme koje zvuče kao lenji letnji dan na obali okeana, i jedan “pop-instant-klasik” ;)

Ispod emisije te čeka i lista albuma koje ti preporučujem za preslušavanje 

👇

Najdraži albumi ¼ 2021 (po abecednom redu):

Aaron Frazer - Introducing... [bandcamp, preslušavanje >>]

Alex Maas - Luca [bandcamp >>]

Altın Gün - Yol [bandcamp >>]

Arab Strap - As Days Get Dark

Black Country, New Road - For the first time [bandcamp >>]

Carmen Villain - Sketch for Winter IX/Perlita [bandcamp >>]

Cassandra Jenkins - An Overview On Phenomenal Nature [bandcamp >>]

Claire Deak & Tony Dupé - The Old Capital [bandcamp >>]

Dumbo Gets Mad - Things Are Random And Time Is Speeding Up

Erlend Apneseth Trio - Lokk [bandcamp >>]

Israel Nash - Topaz [bandcamp >>]

Jakob Bro, Arve Henriksen, Jorge Rossy - Uma Elmo

Jane Weaver - Flock [bandcamp >>]

Jay-Jay Johanson - Rorschach Test

Jon Batiste - We Are

Judith Hill - Baby, I'm Hollywood!

Lost Horizons - In Quiet Moments [bandcamp >>]

Mogwai - As the Love Continues [bandcamp >>]

Neil Cowley - Hall of Mirrors [bandcamp >>]

Nick Cave & Warren Ellis - Carnage

Omar Sosa - An East African Journey 

Philippe Cohen Solal & Mike Lindsay - Outsider

Pino Palladino & Blake Mills - Notes with Attachments

Richard Barbieri - Under a Spell [bandcamp >>]

Snowpoet - Wait for Me [bandcamp >>]

Steven Wilson - Future Bites

Still Corners - The Last Exit [bandcamp >>]

The Weather Station - Ignorance [bandcamp >>]

Valerie June - The Moon And Stars Prescriptions For Dreamers [bandcamp >>]

Liceulice_fm :: 16.03.2021 (snimak)

Stotinu minuta provedenih u studiju RadioAparata sa Nikoletom i Bojanom me podsetilo kakvo je uživanje učestvovati u live programu,
i da je šteta što neki razgovori moraju da se završe.

Hvala na gostoprimstvu, inspirativnim pitanjima, i razumevanju za malo duže odgovore! ;)

Noćurak za plutanje, sanjarenje, čitanje (i pisanje!) :: ambient mixtape

Ovih dana nema laganih tema, jednostavnih odgovora i lakih pitanja.
Zato delim sa tobom dva sata muzike bez priče uz koju možeš da raščlanjuješ pitanja i odgovore, sanjariš, dremaš, maštaš, čitaš, pišeš, ili ne radiš ništa.
Možeš da je koristiš kao klupu u šumi, fotelju, ležaj, sekstant, durbin, prazan papir, mastilo za pisanje, kalmanajzer, mapu sveta kojim ćeš lutati slobodne volje.
Možda dođeš do nekih odgovora ili novih ideja.

Tvoji muzikoterapeuti biće Ryuichi Sakamoto, David Sylvian (u više inkarnacija), Richard Barbieri, Laurie Anderson, Allen Ginsberg, Arve Henriksen, Jon Hassell, Air, Olafur Arnalds, Cocteau Twins, Nicholas Lens & Nick Cave (libreto)... i još neki koje možda ne znaš, ali čija muzika će delovati lekovito na tebe.

Pre no što otplutamo – hvala ti na podršci!
Onih pet stabala koja će izrasti od muzike i tvoje podrške su samo početak.

Playlista:

Japan - Ghosts
Arve Henriksen, Jan Bang, Eivind Aarset, Lars Danielsson, Erik Honore - Migration
Jon Hassell - Moons of Titan
Ingrid Chavez & David Sylvian - Les Fleurs Du Mal
Richard Barbieri - Serpentine
Mike Max - Strange World (The End of Violence)
Neil Cowley - Prayer
Air - Alone in Kyoto
Ryuichi Sakamoto & David Sylvian - LIFE, LIFE
Ólafur Arnalds & Bonobo - Loom
Claire Deak & Tony Dupè - From a Rooftop
Hauschka - Sunrise
Scanner & Allen Ginsberg - Elegy for Neal Cassady
Roomful of Teeth - Partita III: Courante
Carolina Eyck - Commemoration
Julianna Barwick - Inspirit
Jenny Hval - The Practice of Love (feat. Laura Jean & Vivian Wang)
Lost Horizons - Every Beat That Passed (feat. Kavi Kwai)
Cocteau Twins - Pandora (For Cindy)
Robin Guthrie & Harold Budd - Some Smoke
Akira Rabelais - 1382 Wycliff Gen. II 7 (Excerpt)
William Basinski - O, My Daughter, O, My Sorrow
Nicholas Lens And Nick Cave - Litany of Divine Absence
Laurie Anderson, Tenzin Choegyal, Jesse Paris Smith - Moon in the Water
Graeme Revell - Japanese Herb Garden
Laurie Anderson - Kokoku
Midori Takada - Mr. Henri Rousseau’s Dream
Kate Bush - Waking The Witch (excerpt)
Ryuichi Sakamoto feat. U-Zhaan - Energy Flow (Rework)