Tuesday, 6 April 2021

O 6. aprilu, Biblioteci, Hitleru i generalu Leru

Juval Noa Harari u „Sapijensu“ podseća na važnost i vrednost priča za našu vrstu. Da ne prepričavam poglavlja posvećena tom fenomenu (pročitajte celu knjigu, više puta) – skratiću: Priče su ono što svaku veću ljudsku zajednicu drži na okupu.

One su univerzalni „lepak“. Svaki majstor-amater zna da postoje stvari koje nikakav lepak ne može da reši. Dvokomponentni, montaž-kit, barsil... ništa ne radi, i onda se sjuriš do prve prodavnice i uzmeš ’bilo koji super-lepak’ kojim takođe ne uradiš ništa, osim što ulepiš barem tri prsta (!!!) a predmet lepljenja ostane zamrljan do kraja vremena, i neupotrebljiv. Svakog 6. aprila 1941. ovde se na mreži pojavi uvek isti neadekvatan, loš lepak kojim bi naše ozbiljno naprslo, i inače krhko nacionalno biće valjalo da bude malo dopravljeno. To je ona priča o generalu Leru koji je „priznao da mu je Hitler naredio da bombarduje Narodnu biblioteku 6. aprila 1941... Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.” To nije čak ni lepak, već mešavina lošeg brašna i vode.
Lažnjak. Radoslav Grujić (1878-1955), teolog i istoričar, upravnik Muzeja Srpske crkve i dopisni član SANU u svom svedočanstvu o bombardovanju Beograda priča: “Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio. Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.” Dakle, “jedna zapaljiva bomba, najviše dve”. Ne pričamo o bombama od 600 kilograma koje bi zbrisale ceo Kosančićev venac, već “štapićima” dužine 50 centimetara. Iz jednog aviona je, tvrdi Branislav Gajić, izbacivano do 1200 takvih štapića, od kojih su “jedna, najviše dve” pala na krov Narodne biblioteke i uzrokovala požar koji niko nije ugasio zato što je kapija bila zaključana. Sve to možda više govori o nama i organizaciji u tadašnjoj Jugoslaviji - nego o Hitleru i Leru čiji su bombarderi imali za cilj nešto drugo, na donjem Kalemegdanu. Hitler je, naravno, imao jezive ideje šta sve želi da nam radi - sam ili uz pomoć ovdašnjih kolaboranata u vidu raznih “srpskih majki” i ostalih bašibozluka. U moru dokazanih i dokazivih mračnih namera, na prvi pogled zvuči idiotski dopisivati izmišljotine. No, kada ta i takva, izmišljena priča počne da se koristi da bi se dodatno podcrtalo da smo oduvek bili nekakav "golemi trn" u oku raznim osvajačima, i kada ona postane potka za tirade o “spaljenim knjigama sa zabranjenom istorijom Srbije” i sličnim ... sranjima..., onda stvari postaju jasnije. Ekipa zadužena za širenje mitomanije je u kolektivnoj svesti već napravila zgarište strašnije od onog koje je ostalo od biblioteke na Kosančićevom vencu pre 80 godina. U našoj kolektivnoj svesti uskoro više ništa - i nikada - neće moći da bude izgrađeno na zdravom temelju, već će nam preostati samo zalivanje betonom. Da se vratim na početak - lepljenje nacionalnog bića lažnim i neadekvatnim lepkom ne može dati valjane rezultate. Ostaće nam ulepljena tri prsta, a ono što ste lepili biće ružno, i nefunkcionalno. * Koristan tekst Branislava Gajića o tom bombardovanju (kao i onom 1944) >> Svedočanstvo Radoslava Grujića je dostupno u tekstovima istoričara Dejana Ristića.

No comments:

Post a comment