Domovina se ne brani laptopom, postom i lajkovanjem... [o #lifestyleserbia projektu]

Nedavna pojava "projekta" nazvanog "Lifestyle Serbia" (link >>) je najnoviji dokaz da je "brendiranje Srbije" jedan od najomiljenih sportova i hobija naših sugrađana.
Reč "amaterski" u prvoj rečenici pre reči "sportova" nije navedena zato što ovo nije priča o amaterima već osobama koje zarađuju baveći se ovim hobijem. 
To su, dakle, profesionalci.

Da se odmah razumemo: ukoliko je svrha ovog projekta bila da svetu predstavi toponim u kojem, kao i u drugim delovima planete postoje sumrak, reke, oblaci, cveće, spomenici ljudima koji su strancima apsolutno nepoznati (te i nevažni, sve dok im se na valjan način ne ukaže na važnost određene istorijske osobe) ali i neverovatan broj ljudi obučenih/dizajniranih u potpunom neskladu sa državom u kojoj žive i koji po ceo dan piju kafu - ovaj projekat je u potpunosti ispunio svoj cilj! Ukoliko je cilj projekta bio i to da svetu predstavi toponim čiji stanovnici engleskim jezikom ne vladaju baš najbolje (što strancima može biti simpatično, ne sporim) - i taj cilj projekta je ispunjen, zbirom zanimljivih gramatičkih bravura. 

Na sajtu je i opis/ideja projekta:"Kampanja Lifestyle Serbia želi da pokaže mladu, urbanu Srbiju! Modernu i brzu, ali koja ne propušta da popije kafu sa prijateljima! Srbiju 21. veka, ali koja poštuje svoju tradiciju! Štaviše, šeruje je na Instagramu! Srbiju koja voli sunce i svoje reke, koja voli svoje planine, i koja zna da uživa u svakom trenutku! Srbiju koja zna da je život samo jedan!"

Nemam ništa protiv, ali čemu ovo tačno "služi, a uz to i ne radi", "da citiram "Mikijevu radionicu".

"Visit the Middle Age fortresses on Danube – true ladies always belong to castles."
Fotografija i prevod preuzeti sa ove stranice LifestyleSerbia projekta.

Jer, čak i da je sve gore navedeno zaista bilo cilj projekta, ostaje otvoreno pitanje: Zašto je ovo (od)rađeno/plaćeno? 
Ko je procenio da će ovakav koncept privući nove turiste ili promeniti sliku o Srbiji? Neko je procenio da će domaći turisti misliti bolje o državi u kojoj se bude svakog jutra? Neko je pomislio da će stranci, zavedeni ovim lajfstajl konceptom, iskrcavši se na tlo Srbije iz automobila, voza ili aviona i reći: "Hej, vidi, stvarno je kao na onim slikama!".

Jer nije.

* * * 

Najžući predstavnik žute štampe ovaj sajt razvlači po blatu već nekoliko dana, igrajući na skandalozno senzacionalno šokantno otkriće da je prava cena svega postavljenog na ovaj sajt više desetina puta manja od isplaćene, skrenuvši tako raspravu na potpuno pogrešan kolosek.
U odbranu autorki i cene projekta već je stalo nekoliko digitalnih gurua blogovima ili objavama na društvenim mrežama - ali to nije ključni problem ovog projekta.

Nije ovde problem finansijska vrednost projekta.
Da je jedan evro koštao - previše je.
Jer je besmislen.
Dokle god se ne urade neke druge, važnije predradnje.

* * * 

Uprkos brojnim kampanjama kojima je Srbija pokušavala da se "rebrendira", privuče turiste i izbriše iz njihovog sećanja ono što znaju o nama na osnovu naše novije istorije (link >>) raspoloživi podaci dokazuju da je od 2004. godine do kraja 2012. broj stranih turista koji Srbiju posećuje gotovo - identičan.

(Mogli bismo, naravno, sad da raspravljamo da li su sve te kampanje imale za cilj da privuku turiste Srbiju ili da "promene imidž Srbije u svetu", ali bismo u oba slučaja imali kao odgovor neuspehe koji su nas već koštali previše.
I para i vremena.)

Od sada već mitske kampanje pokrenute na CNN-u krunisane snimkom rumunske crkve i muzikom koja je Srbiju delocirala na bliski istok, do nedavne (odlične, ali prekratke) Soulfood Serbia kampanje - silni novci su uloženi u produkciju i emitovanje a izlazni rezultat je - kako bi Rambo Amadeus rekao - jedno te isto, jedno te isto.

Razloga za taj isti rezultat je, naravno, nekoliko, ali je ključni - prvi - najvažniji: šta smo i ko smo i kako se predstavljamo drugima?



Da objasnim problem plastično?

Ovog leta smo se automobilom vraćali iz Grčke. 
Odbijeni gužvom na prvoj benzinskoj pumpi posle granice sa Makedonijom, a na koju se upravo iskrcao sadržaj tri autobusa punim turista željnih korišćenja svih dva toaleta na istoj, produžili smo dalje.

A, da izvinete, priteralo me.
Zato što sam lepo vaspitan, nisam zakočio kraj druma i urinirao po domovini te bacao đubre kroz prozor.
Nisam tako vaspitan.

Jedan sat smo vozili od granice do Vranja, onim delom auto-puta koji je u izgradnji već četvrtu ili petu godinu, poštujući ograničenje brzine. 
Zatim smo ušli u Grdeličku klisuru, jedan od najprometnijih regionalnih drumova u Srbiji, u koji se slivaju tokovi iz Bugarske, Makedonije, Srbije (i, zapravo, svih onih koji putuju auto-putem ka jugu ili sa juga Evrope), poštovali propise, brojali kilometre i čekali, uzaludno, da na nekom od desetina zađubrenih stajališta ugledamo dva civilizacijska simbola: toalet i kantu za đubre.

Toalet se, konačno, ukazao na stotom kilometru od granice. 
Stanje istog je bilo ekvivalentno stanju toaleta na saboru u Guči, poslednjeg dana. 
Nakon pljuska. 
I epidemije tifusa.

To je Lifestyle Srbija za putnika kroz Grdeličku klisuru.
I to je slika koja ne-korespondira sa kampanjama poput ove. Štaviše, turista ima puno pravo da popizdi (da izvinete) što smo ga privukli fotkama prirodnih lepota a onda ga teramo da kenja (da izvinite, još jednom) po tim istim prirodnim lepotama, jer nema gde drugde.

I tu impresiju će svakako podeliti i sa prijateljima kada se bude dovukao do kuće.

* * *
Ovaj plastični, ali realan problem Srbije kao turističke destinacije ili države koja vapi za re-brendiranjem je ono što #lifestyle Srbija ne može da popravi, nikada.

Jer, turisti već dolaze i prolaze kroz Srbiju.
Iz nje odlaze ili izlaze nakrcani impresijama o musavoj zemlji u kojoj se putevi raspadaju (osetite tu egzotičnu razliku u asfaltu na graničnom prelazu između Hrvatske i Srbije) u kojoj nema bežičnog interneta na drumovima (u Makedoniji ih ima, na svakoj naplatnoj rampi), u kojoj nema klonja, valjane signalizacije, oznake ulica su ispisane pismom koje ne razumeju, hoteli su preskupi u odnosu na to što nude (što će biti i veći problem nakon povećanja PDV-a na hotelske usluge od 150%); čiji građani ne znaju najbolje strane jezike ali im se omakne da ponekog stranca umlate ili mu ukradu bicikl, o vozilima da ne pričamo. 

(Neki će otići iz Srbije sluđeni i ponudom splavova, koji nas re-pozicioniraju na mesto Kube Evrope: jeftino piće, egzotične a pristupačne žene, dobra klopa i etno-muzika. 

Ta dobro, ali - ukoliko ne želimo da nas vide kao Kubu Evrope, onda hajde da se ne pravimo da nismo, dokle god ne prestanemo to da budemo.)

Zato verujem da je svaki evro uložen u oglašavanje Srbije kakva je danas razumna koliko i loženje kamina novčanicama od 500 evra.

I zato sam siguran da bi i tih 45K evra (koliko "Kurir" tvrdi da je ovaj projekat "koštao") valjalo uložiti u sve drugo, samo ne u oglašavanje Srbije kao destinacije, sve dok ne popravimo i ne ispunimo elementarne uslove da budemo destinacija za bilo koga, a ne samo Visoke Predstavnike Svega i Svačega, koje ovde šalju po zadatku ili kazni.

A kako je za ovaj projekat isplaćeno mnogo više, i da ne bih bio isključivo negativan, evo malog spiska važnosti u koje je ovaj novac mogao biti uložen, a koje bi, ne biste verovali koliko brzo, zaista promenilo sliku o Srbiju iz perspektive stranaca, koje tako željno čekamo da ugostimo.

• Toaleti na stajalištima uz drumove Srbije, dakle.
• Kontejneri za đubre uz drumove Srbije, takođe.
• Telefoni za pomoć na drumu? U Hrvatskoj i Grčkoj ih imate svako malo, vidljive.
• Naučiti barem engleski, ako ne i još neki jezik (ko dolazi i prolazi kroz Srbiju najčešće? Znamo li?) one koji će se odazivati na pozive sa tih telefona?
• Besplatni (od strane države Srbije plaćeni) časovi engleskog (i drugog) jezika za one koji su u kontaktu sa strancima. Čisto da se ne blamiramo prevodima (i na lifestyle projektu)
• A onda ulaganje u dodatnu edukaciju koja će nas učiniti boljim, te samim tim i turistički privlačnijim:
• da naučimo vozače u Srbiji da zakoče na pešačkim prelazima 
• da naučimo vozače u Srbiji da signaliziraju da skreću
• da naučimo taksiste u Srbiji da će izgubiti posao ukoliko lapaju od stranaca
• da naučimo budale da će biti poduže u zatvoru ukoliko mlate strance
• da očistimo đubre sa dokova reka, jendeka kraj drumova i ulica gradova
• da napravimo drumove. Kako stranci da stignu do tih lepota koje oglašavamo?
• da sa fasada oribamo svastike i poruke mržnje. I okrečimo te zgrade.
• možda i popravimo zgrade uništene bombardovanjem pre 14 godina koje se nalaze u centru Beograda. Ili da od toga napravimo brend?
• da na ulice vratimo čuvare reda da brinu o očišćenom, ukoliko je potrebno.

A ovo je samo delić onoga što nas čeka, ukoliko želimo da o nama lepo misle i da nas češće posećuju.

Tek kada uradimo taj deo posla - ima smisla lansirati projekte poput ovog najnovijeg, koji će onda svetu prikazati ono što zaista jeste Srbija, zemlja iskorišćenih prirodnih lepota, prijatnih ljudi koji mogu da pomognu ako je neka nevolja, u kojoj se dobro jede a toaleti su čisti.

Ukoliko želimo da to budemo.

Zato za kraj parafraziram čika Ršuma:

Domovina se ne brani laptopom,

postom, 
i fejvom 
i lajkovanjem.

Domovina se brani krvavim radom,

i lepim vaspitanjem.
.

Preko svake granice

"Mi smo na granici, i nema povratka."

 (Milan Mladenović)

Najpre se teoretisalo o pomeranju granica.
Zatim je usledilo nekoliko činova narodnog delanja ka njihovom novom uspostavljanju.

To je pomeralo granicu ponašanja koje su oni koji su živeli u okviru naših granica pristali da tolerišu.
Čin po čin, sve dok se granica između činova više nije mogla videti.

I kako je sve više ljudi prelazilo granicu u ponašanju, rasuđivanju, zaključivanju i delanju, tako je sve više ljudi prelazilo granicu u jednom pravcu, ka prostoru gde fizičke granice nisu više važne ali sve druge granice - jesu.

Nakon dvadeset godina, granica u nas više nema ili ne znamo gde su - bez obzira na to da li pokušavamo da mapiramo fizičke ili one druge.

Verovatno nikome nisu potrebne.

Da jesu, trudili bismo se da ih definišemo.

Čuvara granica gotovo da više i nema, 
pomrli su ili oterani, 
proglašeni su graničnim slučajevima.

I sad poput doseljenika zabijamo ašov u ničiju zemlju, ograđujemo je i branimo kako umemo, pokušavamo da razgraničimo glupost, ludilo i bezobrazluk koji zavijaju poput vukova ispod naših prozora, čak i po danu, dok teoretišemo 
gde postaviti granicu preko koje više nikome nećemo dozvoliti da pređe.

Ova država me čini bezgranično gorkim.
Što nije moje prirodno stanje.
Državu ne mogu da menjam, 
sebe mogu.

Diane Birch: "Speak a little louder" [preslušavanje]

Iako se na sceni pojavila pre više od četiri godine sasvim dobrim "Bible Belt" albumom (prethodno je u lobiju jednog hotela ugledao i od klavira odveo Rodžer Nelson zvani Prince), Dajen je do više ušiju i očiju stigla tek narednim izdanjem - mini albumom "The Velveteen Age" na kojem je (briljantno) obrađivala pesme uz koje je odrastala, a među kojima su bili Joy Division, Piter Marfi (ovo poslušajte s-v-a-k-a-k-o >>), The Cure, The Sisters of Mercy, Echo and The Bunnymen, This Mortal Joil i Sioxsie and The Banshees - izbor koji bi bio sasvim uobičajen da je ovo priča o devojci koja je odrastala u Mančesteru ili Bristolu, ranih osamdesetih. No, Diane je rođena 1983, a način na koji je obradila te pesme otkriće da su njeni koreni ipak duboko u američkom tlu, ali će i postaviti pitanje - da li bi Dajen bila najbolji američki country vokal epohe da se rodila dve-tri decenije ranije?
Ona je, ipak, rešila da ne zazire ni od popa, soula, u nekim trenucima čak i gospela.



Dve godine kasnije Dajen ima novi album - "Speak a Little Louder", koji će je, valjda konačno, lansirati ka sazvežđu kojem pripada.
Za miks pultom, ispred i iza studijskog stakla sede razni majstori: producenti i svirači koji su radili sa Sharon Jones & The Dap Kings, Ejmi, Mark Ronsonom čak i Kleptonom. Na jednoj od pesama bas svira čak i Džon Tejlor (da, onaj, lepi iz Duran Duran) koji je zahtevao da svira na albumu.

Dejv Stjuart, Prins, banda iz benda The Roots i Stivi Vonder oglasili su da su njeni obožavaoci.

"Speak a Little Louder" krije nekoliko neverovatnih pesama. Raspinjuća "All the Love You Got"; "Pretty in Pain" koja kao da je pisana za Stivi Niks i čija struktura neodoljivo podseća na osamdesete; hitična "Frozen Over", te konačno "Unfucked" koju Adele ili neka slična nikada neće smeti da snime - delić su razloga za preslušavanje ovog albuma, koji je dostupan za preslušavanje u celosti.




Evo kompletnog albuma. 
Ukoliko plejlista ne radi, klik ovde > 
Slušati glasno.

.

"39 pesama" - uživo u sredu i petak :)

#1

Ukoliko ste planirali odlazak na Sajam knjiga - razmislite o sredi, 23. oktobru. 

Pored toga što sreda nije "porodični dan" na Sajmu, tog dana ću od 18h biti na štandu izdavačke kuće Booka >>

Nema čitanja priča. U planu je preslušavanje muzike, druženje i potpisivanje knjiga, ko želi.

#2

U okviru ciklusa tribina "Pop kultura" koje jedan od najboljih poznavalaca pop-kulture - Aleksandar S. Janković predano organizuje u Domu Omladine - u petak 25. oktobra od 19h pričamo na temu "Kulta pesama": "U novo doba, od Noela Kauarda, Berta Bakaraka, Kola Portera, Roberta Džonsona preko Elvisa, Bitlsa, Kinksa, Cepelina pa sve do Madone, Džastina Bibera, Kejti Peri, trominutne pesme su sveprožimajući fenomen kojim ljudi dele empatiju. Velike pesme su kao i veliki narativi epohe, sklone socijalnim, psihološkim, emotivnim turbulencijama u vanvremenskoj ideji da se menja svet. Nebojša Krivokuća je samo jedan od pisaca koji je sažeo svoje emotivne stranputice i katarze mapiranjem omiljenih pesama. Koliko su danas pesme velike i koliko značajne kao nekad?" 

U Domu Omladine neće biti prodaje knjiga, ali je knjižara Beopolis >> odmah tu, iza ugla :)

Vidimo se!

.

Ry Cooder: "Priče iz Los Anđelesa" [knjiga, preporuka]

Čitanje prve knjige Raja Kudera donosi zadovoljstvo istovremenog gledanja noir filmova s početka pedesetih i čitanja romana prvog talasa američkih bitnika, dok u pozadini sve vreme odjekuju bluz, Tex-Mex i prvi akordi rok-end-rola.

Muzičari sa margine koji preživljavaju sviranjem po sumnjivim klubovima, krojači odela za meksikance, podvodači, tinejdžerke utekle sa srednjeg zapada u potrazi za slavom, prodavci oružja, lopovi, ubice, sitni biznismeni, bivši vojnici, nekadašnje femme fatales, žene prerušene u muškarce ali i Džon Li Huker i Čarli Parker - svi oni krstare Kuderovim pričama čiji je narativ tečan poput njegovog sviranja: melodičan i istovremeno čvrst, sklon obrtima, kratkim vatrometima ali i tamnim tonovima koji probijaju iz prič epohe posle Drugog rata, vremenu Kuderovog odrastanja pod suncem Kalifornije.

Kuder je ovu, prvu knjigu objavio u 64. godini i dokazao se kao odličan pisac. 
Ali ne znam da li bi bilo bolje da se ranije posvetio pisanju jer bismo u tom slučaju gotovo sigurno ostali uskraćeni za neki od albuma čiji su tonovi odavno duboko u našim glavama i srcima.

Ovo je odlomak iz priče "Ubih me, por favor" (1952)

* * *
U lokal je ušao muškarac. Stajao je i posmatrao binu.

Crnac, oko metar i šezdeset s platformama, u zelenom odelu i sa zelenim šeširom čvrstog oboda. Videlo se da je ozbiljan i da nije pijan. Džoni je mahao rukama tražeći aplauz. Filipinci su udarali čašama o stolove.

Muškarac se okrenuo ka meni. "Je l' ovo mala tebi pripada?" Glas mu je bio dubok i preteći i nekako neusaglašen s tim malenim telom; ali lice mu je bilo nenamršteno, a oči, teških kapaka, iskrile su hmor.

"Ja sam joj menadžer", odgovorio sam.

"Daću ti petsto." Posegao je u džep i izvukao svežanj novčanica veliki kao bala seba.

"Nije na prodaju."

"Sve ima cenu", rekao je. Beti nam je prišla.

"Bani, ovaj čovek hoće da te kupi. Šta kažeš na to?"

"Koliko nudi?" pitala je Beti.

"Ja sam Džon Li Huker. Imam ploču broj jedan u Detroitu. Ovde ne znam nkog. I samo zato što sam stranac, svi bi 'teli da me vodaju kô mazgu. Treba mi nekao da se izjadam." 

Izdvojio je još petsto dolara. "Imam baš veliki", rekao je gledajući u Beti.

"Bani Rej nastupa s Džonijem Dolorom i pet bolova, svake večeri", rekao sam.

"To je jedan Džoni previše", odgovorio je Huker. Popeo se na binu. Muzikanti su sedeli unaokolo, pušili. "Hej, gospodine gitarista", rekao je, "daj mi malo gitaru. Neću da je povredim."

Uzeo je gitaru i seo na stolicu. Spustio je mikrofon i obratio se publici.

"Upravo sada, odsviraću dobru stvar koja će biti hit, i hoću da je ukapirate i da je prihvatite, a zove se "Previše je Džonija".

Zavrnuo je čiviju na gitari. Počeo je iz E: čank-čank-a-čank-a-čank, dobujući obama stopalima ritam od pravilne četiri četvrtine. "Treba neko da mi pomogne za bubnjem! Ajmo!" viknuo je. Krenuo sam. Seo sam za bubanj i krenuo s laganim bluz ritmom kao pratnja. Du-ča-du-ča-du-ča-du-ča.

Glas mu je zvučao opako, i vukao te je da ga slušaš:

Previše je Džonija, koštaće te pameti,

da, previše je Džonija, koštaće te pameti,

život sam potrošio, i srećni dom odbacio

Kada prvi put u ovaj grad stigoh, hodao sam

              Centralnom avenijom,

čujem govore o Klubu zvanom Randevu

reših da svratim baš to veče, da, i kad tamo stigoh

rekoh, da, ljudi moji, baš se ovde provode,

              baš tako, znam!

Bugi!

Filipinci su prestali s ćeretanjem i počeli da slušaju. Semi je došla do kraja šanka i posmatrao binu. Beti je pažljivo motrila.

Mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom,

              ne znam sam ni ja,

O, da, Džoni, mogao bi' da te nožem, mogao bi' da te puškom ali ne znam

sam ni ja,

zato bolje da završavam,

jer mora se dalje ići, da.

Ispratio je zadnje reči na gitari: ka-čank-ka-čank-ka-čank-du-daaa, rekao "Hvala", spustio gitaru i sišao s bine. Prvi put sam čuo da reč hvala zvuči kao pomilovanje. Učinilo mi se da su Filipinci ovoga puta još jače udarali čašama o stolove.

Huker je odšetao do šanka i spustio dvadeseticu. "Barmen, hoću jedan skoč, jedan burbon i jedno pivo."

Semi me pogledao "Je 'l misli sve odjednom?"

"Rešaj ovamo", rekao je Huker. "Hoću da svi moji prijatelji popiju. Dok imam para, skoro svaki dan imam i prijatelja."

Filipinci potrčaše prema šanku. Skitnica u kaputu je stajao u dovratku i posmatrao. Huker uperi prstom u njega. "Daj mu kol'ko god 'oće da pije, ja plaćam. 
Daj mu ceo bokal, nema veze. 
Jer i ja jesam bio dole, a dobrog prijatelja nije bilo lako naći."

(Raj Kuder, odlomak iz priče "Ubij me, por favor", strane 110-112, prevod Uroš Tomić, objavila Geopoetika >>)

.

Peter Gabriel: "In your eyes" [četrdeseta pesma]

>> Play

Prizemlje "Arene", 5. oktobar 2013. godine, 20:30.

U njegovoj garderobi smo.

Piter:

"H-fala, le-po? It sounds a bit... African when I say it?"

Maša, Duda, Srđa i ja u glas:

"H-vala, le-po! You're doing fine!"

Piter:

"Now I have to repeat the whole part from the beginning. How much time do we have?

Asistent:

"Eight minutes, Peter!"

Piter je potpuno normalan tip, pametnih pitanja i radoznalih očiju. 
Sve ga zanima - do toga kako se i sa čim jede ajvar koji su mu Maša i Srđa poklonili - a svašta ima i da podeli sa nama. 
Bilo bi sjajno imati ovakvog ujaka ili strica u familiji.

Piter:

"Ok, ok, just once again... Dob-ro ve-che, Beo-grad-E!

Dvadeset i šest godina nakon što sam sedeći uz radio učio reči "In Your Eyes" sa frekvencije Studija B, sedimo kraj Pitera Gebrijela i učimo ga našem jeziku.

Imamo još sedam minuta.

Zajedno se smejemo njegovom naporu da pravilno izgovori "ž", "lj" i "nj".

Zaista mu dobro ide. 
Neke reči menjamo "lakšim", sa manje "šuštavih slova".

Još tri minuta.

Idemo.

* * *

<< Rewind

Mesec dana ranije nas nekoliko je napravilo dogovor: putovaćemo 800 kilometara tamo i natrag u 24 sata da bi bili u parteru 2 Zagrebačke Arene (jedina preostala pristojna mesta sa kojih se dobro vidi bina). 

Piterov planirani dolazak "u komšiluk" je retka prilika da vidimo uživo čoveka čiji rad je oblikovao naše glave, uši i duše.

Srđa neće reći Maši da kupujemo karte, to će biti iznenađenje. 

I nakon što smo uz mnogo peripetija uspeli da 
uplatimo novac za karte, 
pronađemo smeštaj 
i organizujemo prevoz - 
u danu u kojem su nam karte poslali poštom ka Beogradu objavljeno je da koncerta u Zagrebu neće biti, već da se šou prebacuje na pet stotina metara od mesta na kojem sam prvi put čuo "In Your Eyes".

Ta činjenica mi donekle olakšava muku - višednevnu prepisku sa Zagrebom na temu otkazivanja smeštaja i vraćanja uplaćenog novca - "možete nam dostaviti karte lično".

Ok, pronaćiću način da vam dostavim karte natrag.

Dvadeset dana pre koncerta našao sam se pred blagajnom u Beogradu kupujući karte beogradski koncert za sedam ljudi, u tom trenutku razbacanih na tri kontinenta i u različitim vremenskim zonama.

Kupujem sedam od preostalih osam karata u parteru.

Petnaest dana pre koncerta bio sam u Jurišićevoj ulici kraj Trga Bana Jelačića i vraćao karte za ZG koncert a preuzimao priznanicu koja je tvrdila da će mi novac biti uskoro vraćen.

Svih tih dana u kolima najčešće sam slušao ovu pesmu, iako nije jedina kojoj sam se radovao.

("...when I want to run away/I drive off in my car,
but whichever way I go/I come back to the place you are...")

Tri dana pred koncert Srđa mi saopštava da ćemo, možda, ući na tonsku probu.

Sve muke oko organizacije odlaska, vraćanja karata, prepiske sa Zagrebom i kupovine karata za ljude rasute po kontinentima postaju nevažne. Umesto osamstotina kilometara putovanja, možda ćemo imati čast da ga slušamo nekoliko minuta više, nas nekolicina.

("... I see the light and a heat"...)

Već na tonskoj probi je bilo jasno da će sve biti - sjajno. 
Njegova asistentkinja nam otkriva da nije običaj da tokom probe Piter komunicira sa publikom.

Tonska proba.

Nešto kasnije smo za stolom sa njim i Tonijem Levinom. Pored svih tema došli smo i do toga da mu objašnjavamo kako pravimo koktel pod imenom "Dunav".

Maša, Duda i Srđa me zavitlavaju da su mi uši crvene.
.

Photo: Maša

>> Start

Iako nisam očekivao, grlo mi se prvi put steglo na opštem mestu - kada je na "Solsbury hill" prvi put otpevao "Grab your things/I've come to take you home".
U tom trenu, srce je prvi put preskočilo.

Na drugom opštem mestu je predivna Dženi posle tri otpevana tona izbrisala na tren sećanje na Kejt Buš i na licu mesta učinila da Piter izgleda dvadeset godina mlađe.

Na "Mercy street" nas je sve bacio na pod, ležeći na podu, ispod objektiva kamere.

I onda su se Arenom, konačno, razlili uvodni tonovi "In your eyes" i uvodne reči koje je Piter u poslednji čas uklonio iz verzije pesme koja je završila na albumu "So":

"Accepting all I've done and said/I want to stand and stare again
Til there's nothing left out/It remains there in your eyes
Whatever comes and goes/I will hear your silent call
And I will touch this tender wall/'Til I know I'm home again."

Kod kuće sam, na svojoj zemlji.

Znam svaki njen ton: bas liniju, sinkopu, prateću klavijaturu, svaki vokal, sve do Levinovog dubokog odjavnog glasa, tik pre no što pesma ode u tišinu i nastavi da odjekuje mojom glavom.

I sve što znam, odvija se sada, pred našim očima.

"Love, I get so lost, sometimes..."

I stvarno se izgubim.

Vraćam se natrag tokom aplauza i horskog pevanja ljudi oko mene koji vraćaju Pitera i bend na binu i koji koncert završavaju osvrtom na to zašto je 5. oktobar važan za nas i zašto je ta borba za slobodu nešto na šta bi trebalo da budemo ponosni >>, i da će nakon pesme "Biko" mikrofon okrenuti ka publici.

Jer - "From now on - is up to you.".

Pesnice se podižu u vazduh.

Jer, nije kraj.
.

Photo: Tony Levin. Poslao nam je onu na kojoj se vidimo u publici.

Fwd >>

Ljubavi,

ukoliko jednom ipak budemo stali pred matičara, moja želja je da "In Your Eyes" bude tu, na početku ili na kraju.

"I want to be that complete/
I want to touch the light/
The heat I see in your eyes."

[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisanih do 39. rođendana dostupne su ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]

.

"Zvučni zid 2: vinilne priče" (knjiga)

Kada sam svojevremeno pisao o zbirci priča "Zvučni zid" >> nisam očekivao da ću četiri godine kasnije, stojeći u knjižari u drugoj državi i na sedam stotina kilometara od kuće, na koricama nastavka knjige pronaći citat sa ovog bloga i moje ime kao preporuku za čitanje njenog nastavka :)

"Zvučni zid II: vinilne priče" je, dakle, nova zbirka priča koja okuplja autore različitih generacija, porekla (i zanimanja) ujedinjenih istom strašću: muzikom i promišljanjem njenog uticaja na naše živote i svet oko nas. Za razliku od prethodne, u kojoj su svi pisci poticali iz regiona - ova zbirka među dvadeset i osam imena (i priča) krije i neke specijalne goste: Hjua Kornvela (The Stranglers) koji je želeo da bude deo ovog izdanja, Kirka Frensisa (dobitnik Oskara za zvuk) i Leslija Vudheda koji je još šezdesetih snimao dokumentarce o Bitlisima i Stounsima.

Uz knjigu stiže i CD sa tri snimka među kojima je desetominutna "Ena" na kojoj gostuje i Rundek, dostupna i na ovom linku >>

Arsen Oremović, urednik ovog izdanja je na promociji izjavio:

"Nastavak knjige se podrazumijevao sam po sebi iz dva razloga: jedan je taj što se pola tiraže prve knjige prodalo u prva tri mjeseca, a drugi, za mene važniji je taj da se Zvučni zid provlačio kroz većinu razgovora što s ljudima iz svijeta glazbe i izdavaštva , ali i s nekim strancima koji su dolazili ovdje svirati poput Micka Jonesa koji je uzeo knjigu i uvrstio u svoj clash muzej. Hugh Cornwell je pohvalio cijelu ideju i poželio biti njezinim dijelom ukoliko dođe do drugog nastavka što se i dogodilo. Tako je na neki način knjiga postala i internacionalna jer su joj se pridružili veliki britanski dokumentaristi Leslie Woodhead koji je 60-ih godina snimio Beatlese i Stonese. Potom oskarovac Kirk Francis, ali i neki od velikih ikona iz regije Srđana Gojkovića Gileta (Električni orgazam) i bosanskog režisera Pjera Žalice. Ništa manje nije važno što su poziv za pisanje  prihvatili goran Tribuson, Renato Baretić i  drugi naši autori..."

"Zvučne priče II" kriju u sebi nekoliko izuzetnih kratkih komada:

"A Day in The Life" Alena Bovića - koja otkriva šta bi bilo sa Lenonom da ga otac nije ostavio da živi u Liverpulu; Oremovićeva "Dan kada je Rock stao", "8/12/1980" Anta Perkovića koja raspaljuje maštu idejom da su se nekoliko sati pre Lenonovog ubistva The Bealtes ponovo okupili; odlična "Koma" Edija Jurkovića; "Špica sa slabim marketingom" Krešimira Mišaka; "Božićna priča Srđana Gojkovića" Gorana Gerovca; "Beatlesi i ja" Vudheda; sjajna Tribusonova "Blonde on Blonde", Kornelova "Rana opijenost" koja dokazuje da je uticaj muzike na odrastanje identično (poguban) bez obzira na to gde se odvija; te filmična "Buco Šlafrok" Pjera Žalice i - veliko finale - "Tetrapunk" Nenada Marjanovića (Dr. Fric) delići su kolaža u kojem ima materijala kao na duplom albumu, a koji se može čitati i preslušavati i po redu i na preskok, dok se ne iskristališu lični favoriti.

Na kojoj god stranici da je otvorite - čućete odjek pesama koje su menjale živote ili će vas prodrmati vibracija pesama koje to i dalje čine.

p.s. Ukoliko pronađete neki primerak u Beogradu - javite! Hvala!

.

Sting: "The Last Ship" [preslušavanje]

Nakon deset godina pauze u kreiranju sopstvenog materijala, udobno zavaljen u poziciju muzičara kojem je dozvoljeno da radi samo ono što želi, Sting se vratio albumom "The Last Ship", veslajući ka detinjstvu i brodogradilištu kraj kojeg je odrastao u Volsendu, kraj Njukasla, usporavajući, s vremena na vreme, na teritorijama koje je oplovio i na albumu "The Soul Cages".

Pre preslušavanja bi valjalo znati da je "The Last Ship" pisan kao mjuzikl koji će biti postavljen na Brodveju naredne jeseni.

Ova informacija neće ometati preslušavanje albuma - već će pomoći u praćenju priča o odrastanju, gadnom životu brodograditelja, porinuću brodova, ljubavi, opraštanju i starosti - a sve ispričane kroz muzičko putovanje u kojem ima manje pop muzike a više odjeka folk muzike severne Engleske. 

Da se na njemu samo nalaze "Practial Arrangement", najbolja gorka balada koju je napisao u proteklih dvadeset-i-nešto godina i njena pesma bliznakinja - "It's not the same moon" bilo bi dovoljno. 

Album je dostupan za preslušavanje i na Deezeru >>

 .

Rovinj, #2

Prvi put posle mnogo godina na biciklu, najpre pomalo nesigurno teram premali bajs izvijenog volana uz obalu dok šljunak prska pod točkovima a vetar šumi u ušima, a zatim već siguran u pedale i ravnotežu jurim da bih bio u moru što duže, voda je hladna u prvih nekoliko minuta a nakon toga postane sasvim prijatno, sunce i blagi vetar će me brzo osušiti, ležim i upijam iz stena poslednje tragove topline koje prošlonedeljne bure nisu odnele, so se skuplja u kosi i lako je zadremati na tom suncu kasnog septembra nakon noći u kojoj se pilo samo belo vino.

Prošlogodišnje oduševljenje prvim susretom >> sa Rovinjom nakon dvadeset i nešto godina sada razmenjujem za opušteno uživanje i lovim sebe u ideji da je kupovina nešto vina, medice i premaza sa tartufima zapravo prioritet dok hodam ulicama u rano jutro, tezge na pijaci se tek otvaraju, vratiću se kasnije, nastavljam da se šunjam uličicama i tražim prave uglove za snimanje tek razbuđenog grada a to nije lak zadatak nakon prošlogodišnje serije fotografija, grad nije prevelik - ali bi se u njemu sigurno mogao pronaći u budućnosti neki kvadrat i za nas i sigurno ima toliko toga za lagano otkrivanje, sve što je potrebno je da usporim.

Miris novinarnice na podnevnom suncu me podseti na to da bi bilo sasvim prikladno ponovo kupiti York, nakon toliko godina, baš tu. 

"Sa cigaretom nisi sam."

U knjižari prekoputa pronalazim knjigu koju sam iščekivao dugo a na kojoj, neočekivano, pronalazim mali citat sa ovog bloga i sopstveno ime, kao preporuku za autore i te kratke priče o muzici, čiji sam prvi deo davno hvalio, kupujem jedini primerak.

Dobra muzika i dobra priča uvek pronađu put do onoga kome su namenjene.

Više o tome u narednoj priči.

Tog popodneva dobijam priliku da mojih "39 pesama" konačno predam i Amiri i Zvezdani bez kojih jedne od priča nikada ne bi ni bilo, ali i Mariji i Hajdi koje te večeri upoznajem. Mirzi ostajem dužan primerak, nisam poneo dovoljno iz Beograda. 
Uskoro priča teče kao da se svi dugo, dugo poznajemo.

Mesec je pun, 

noć miriše na jesen,

galeb nadleće ulicu.

Sad ću da zaćutim, 

da gledamo fotke.

Više fotografija dostupno je i u FB galeriji >>

.

[ || ]

Kada bih imao vremena i strpljenja, pronašao bih i ime autora i tačan citat. 
Gotovo sam siguran da se krije se na jednoj od tri stotine strana knjige "Kako da lenčarite" Toma Hodžkinsona. 
(Ili je možda, ipak, na stranicama eseja Ernesta Sabata?)

Parafraziram, dakle:
"Ne mogu opet da pričam o stvarima o kojima sam već sve rekao na bolji način."

Zato,
pauza.



.