"Svet stvaranja" (Danijel Dž. Borstin)

Ovo je, zapravo, priča tri hiljade godina napora.

Od veda, preko Konfučija, Bude i Lao-Cea; od Filonovog utemeljenja teologije, preko Tertuliana i Avgustina, do važnosti poraza ikonoboračke struje, što je imalo presudni značaj na razvoj zapadne umetnosti kao takve. Od slikarstva koje su tajno podržavali halifi direktno protivrečeći Ku'ranu; preko Boetija koji piše "Filozofiju utehe", ključno delo začetka srednjeg veka u tamnici, po sećanju, odvojen od svoje ogromne biblioteke; do Pape Grgura koji reformiše crkvu (i pevanje), a koji je prethodno tri dana bežao od papskih legata i kojeg su učinili papom gotovo na silu; od Abelara koji oko 1120 godine zapisuje rečenicu "Sumnjajući počinjemo da preispitujemo, a preispitujući otkrivamo istinu" i čije delo biva spaljeno kao jeretičko do Dantea čije izgnanstvo utiče na pisanje "Komedije" (kasnije je postala "Božanstvena") i Bokačo koji se kaje zbog stvaranja "Dekamerona", sada potpuno posvećen promišljanju hrišćanstva. Od Montenja koji stvara prve eseje u istoriji sveta; preko Servantesovovih muka; Miltonovog slepila i borbe za slobodu izbora; preko Đota koji papi kao dokaz svog talenta šalje jedan savršen krug iscrtan ugljem na belom papiru i Leonarda koji beži od nedovršenih projekata i odlaže finalizaciju nekih od već plaćenih decenijama. Od Lodovika Buonarotija koji batinama pokušava da spreči Mikelanđelovu strast prema umetnosti i Mikelanđela koji stvara Davida u 26. godini od već odlomljenog, nepravilnog komada mermera koji je pola veka čamio kao neupotrebljiv. Tu je i Bah koji tvrdi da genijalnost nije ništa drugo do "velika obdarenost strpljenjem"; priča o rivalitetu Verdija i Vagnera koje nema za temu samu muziku, već i odnos prema muzici kao umetnosti; no tu su i Jesenjin koji go tumara hotelima Evrope; Mone koji se neprestano seljaka; Dostojevski koji završava "Kockara" za šesnaest dana da ne bi ostao bez prava prihoda za svoja dela na devet godina; te opis jedinog susreta dva čoveka koji su skrenula evropsku književnost u novom pravcu; to je susret Džojsa i Prusta u maju 1921 - a koji protiče u međusobnom jadikovanju na bolove u glavi i bolove u stomaku; koji odmenjuje priča o spaljivanju Džojsovog "epa o ljudskom telu" u Americi 1922 i skidanju zabrane sa "Uliksa" u istoj nedelji u kojoj je ukinuta prohibicija. Tu su, konačno i briljantni pasaži posvećeni arhitekturi, od Neronovog Rima sve do prvih oblakodera Čikaga; rezultati demokratizacije umetnosti koju je doneo prvi prenosni foto-aparat; sve pojave filma; poslednje umetnosti kojom se Borstin bavi a za koju tvrdi da su njeni stvaraoci sužnji spektakularnog gospodara.

"Svet stvaranja" Danijela Dž. Borstina je drugi deo trilogije koju čine i "Svet otkrića" i "Svet traganja" (objavila Geopoetika) i koja donosi radost poput one koju je svojevremeno činilo čitanje Saganovog "Kosmosa", Rajtove "Kratke istorije napretka" ili slušanje "Zabavnika" Vlastima Đuze Stojiljkovića na radiju, davno.

Više od 700 stranica sitnog veza i finog tkanja zahtevaće čitave nedelje laganog čitanja, i to je dobro - jer u potpunosti potire želju za čitanjem dnevne štampe ili bilo čega o prolaznim besmislicama koje, sasvim sigurno, neće "odjekivati u večnosti". Mudrije je kupiti "istoriju junaka mašte" nego kupovati dnevne novine tokom mesec dana, krcate svakodnevicom nemaštovitih anti-junaka.

Više o knjizi dostupno je ovde >>

p.s. Nina, hvala! ;)
.

Vivaldi recomposed: Max Richter

"Polako, leto se završavalo pljuskom kiše" (Jovan Hristić)

Da je sticaj okolnosti bio malo suroviji, za najpoznatije Vivaldijevo delo bismo verovatno znali, ali se moglo dogoditi da ga nikada ne čujemo.
Znali bismo za njega po zapisima o uspehu koji je Vivaldi zabeležio nakon prvih izvođenja, koji je bio takav da ga je Luj XV lično zvao da svira na njegovom venčanju. No, zbog nerešenog pitanja autorskih prava i činjenice da od objavljivanja nema nikakvu materijalnu korist - Antonio u to vreme prestaje da štampa partiture njegovih dela, što je učinilo da se neka od njih i danas vode kao nestala. 
"Četiri godišnja doba" mogla su, dakle, sasvim lako, postati jedno od tih, izgubljenih.

Na samom kraju leta otkrivam da Max Richter objavljuje "Four Seasons Recomposed", hrabar pokušaj prerade jednog od opštih mesta baroka. 

Rihter se, dakle, ne zaustavlja na pokušajima prethodnika, od kojih je svako ličnom interpretacijom dodavao ili oduzimao nešto od originala: ukoliko je izvedba kojom je dirigovao Trevor Pinnock bila potpuno klasična, ona Karajanova (sa Ann-Sophie Mutter) monumentalnija; viđenje Guiliana Carmignole gotovo histerično a ono koju je priredio Gideon Kramer uparujući Vivaldija sa Piazzolom previše eksperimentalno, toliko je ova Rihterova zapravo najhrabrija - jer predstavlja proces re-konstrukcije, koju vrši sa bezbedne udaljenosti od gotovo tri stotine godina od originala. (Verzije Nigela Kennedyja svakako nisu za poređenje sa navedenima)

Iako ovaj postupak može najpre delovati kao veoma loša ideja, Rihterov rad je sasvim dobar izbor za prvo pravo jesenje veče, u kojem me novo čitanje klasičnog vraća i ponovnom preslušavanju originala, ali u Karajanovoj verziji. 
To je, uostalom i cilj ove Rihterove vežbe - odavanje počasti i buđenje interesovanja za original.

(I dokle god obrti nisu poput onih u kojem Romeo i Julija ostaju živi, kao što se to radilo sa Šekspirom u devetnaestom veku, sve je u redu.)

Konačno, ovu verziju objavljuje Deutche Grammofon, što čitavoj priči daje dodatni stimmung.

Kompletna Richterova verzija godišnjih doba dostupna je za preslušavanje >>

Lefkada, #3

Ovaj odmor bio je poput novog čitanja knjige koju već dobro znaš. Od sada, buduća čitanja mogu biti i fragmentarna: znaš šta prethodi i šta sledi, ali želiš da pročitaš baš taj deo, znači ti.
. 
Uz (davni) Mljet i Rabac, Lefkada je postala treće mesto na Mediteranu do kojeg sam dolazio i treći put.

Iako je na glavnim plažama i dalje veoma živo, grad Lefkas je gotovo pust. Neke prodavnice su već zatvorene a do sledećeg leta, za stolovima lokalnih kafana su starosedeoci, leđa pribijenih uz hladan kamen tuku mastiku i odmeravaju preostale turiste.
U praznoj prodavnici slastica gospođa vlasnica, sedamdeset godina, gleda tursku seriju na YouTubeu, laptop i wireless.
.

Sve što se našlo u prethodne dve priče o Lefkadi (2009 >> i 2011 >>) je i dalje tamo. 
Jedva primetne promene ukazuju da bi u narednih nekoliko godina ovaj ostrvčić mogao, ukoliko želi, da postane opšte mesto odlaska na Jonsko more: putokaza je sve više i sve je teže izgubiti se, novoizgrađeni apartmani izrastaju na neočekivanim mestima, a na već slavnim plažama je, čak i u prvoj nedelji septembra gužva poput one u julu pre tri godine. Naših tablica ima sve više na parkiralištima i po makadamskim prilazima plaža; no - i dalje postoje plaže na koje ne dolazi gotovo niko, te je uvek moguće otkriti neku novu, čak i tamo gde je ne očekujemo; noći su i dalje tihe; talasi manji no što su drugari koji su bili koju nedelju pre nas pričali; i klinci (u šatorima) i penzioneri (u prikolicama raznih formata) mirno kampuju na plažama Kalamitzi, Avali, Gialos i Pefkoulia; Statisov sin pravi podjednako dobre girose kao i njegov otac; a domaćini su i dalje ljubazni te čak daju i nenajavljene popuste na dan rastanka.

Dani prolaze u slušanju talasa i zrikavaca, fotografisanju sumraka, završavanju druge ruke knjige i ponovnom čitanju Darela, Hristića ali i Klarka, one priče o poslednjem dečaku na Zemlji koji mora da prekine igru u pesku i napusti plažu, pre no što svemu dođe kraj.

No, koliko zapravo Lefkada vredi i koliko smo se odvikli shvatam tek u povratku. Dok idemo ka Beogradu, nepažljivo rešim da prespavamo u hotelu na delu grčke obale koju naši turisti najviše vole. Vašarske igračke sa čakljama, beskonačan broj shubi butika, natpisi na jezicima istočne Evrope, dovikivanje na ćirilici u tri ujutro na glavnom šetalištu i plakati da "u ovom kafiću imate pristup za ICQ" (!!!) me ipak manje poremete od jutarnjeg plivanja u moru koje jedva da miriše: dok pokušavam da otplivam što dalje od obale, u dva zamaha se nađem kraj dvojice u ozbiljnim godinama, stoje u vodi do ramena i raspravljaju koja strana je pobila više ljudi u poslednjem ratu na Balkanu, dok im sunce prži čela.

Zaronim, 
više ne čujem ništa.

U patikama imam peska sa barem deset plaža, nešto fotografija koje će me podsećati na pokušaje hvatanja trenutka, u glavi dovoljno pesama zrikavaca za nedelje koje dolaze i koje ću premotavati u glavi kada buka postane teško podnošljiva.

Od jednog kratkog odmora ne valja tražiti više od toga.

15-dnevna pauza: "Weightless"

Konačno: tastaturu, ekran, asfalt, vrelinu, novine i Srbiju odmeniće volan, drum, torba, pesak, so na koži i skrivene bube što zriču "ostani".

Možda budemo poslednji koji će ostaviti trag u pesku skrivenih plaža Jonskog mora ovog leta.

Vidimo se u septembru. 
Ili već.

"Under African Skies" (Paul Simon, film)

Dvadeset i pet godina nakon što je svetu predstavio remek-delo - album "Graceland" - Paul Simon se vraća u Južnoafričku Republiku, da bi se ponovo sastao i zasvirao sa muzičarima koji su podjednako zaslužni za njegov uspeh, ali i da bi razjasnio nesporazume koji su pratili objavu albuma.

Malo stariji verovatno pamte da je "Graceland" po objavljivanju bio zanimljiviji iz političkih nego muzičkih razloga. Godina je 1985. Aparthejd je u krvavoj fazi, Mendela je još uvek u zatvoru a Južnoafrička Republika je pod ekonomskim, sportskim i kulturnim sankcijama. 
Samim činom odlaska u Johanesburg i snimanja sa muzičarima do kojih je došao preslušavajući njihove snimke koji su nekako došli do njega nekoliko meseci ranije - Sajmon je prekršio embargo, što je pokrenulo široku talas protesta, poziva na bojkot njegovih koncerata, te čak i dojave o postavljenim bombama u salama u kojima je svirao. 

Dvadeset i pet godina kasnije, svi muzičari sa kojima je Sajmon sarađivao, ali i tadašnje vođe pokreta otpora Aparthejdu ponovo se suočavaju da bi svako ispričao svoju verziju priče koja je, konačno, rasvetljena. Da je Sajmon odustao od "Gracelanda" ne bismo samo ostali uskraćeni za jedan od najboljih albuma pop muzike u proteklih nekoliko decenija - već bi i svi ti briljantni svirači (od kojih mnogi ni danas ne znaju engleski - a svirali su i stvarali taj album sa njim mesecima) ostali neotkriveni, te bi zapadna kultura zapravo mnogo kasnije otkrila šta, zapravo, Južna Afrika krije. Ovaj stav u filmu variraju - Harry Belafonte, David Byrne, Peter Gabriel, Quicy Jones, čak i Oprah, koja je i sama priznala da u vreme kada je album objavljen nije želela da ga kupi iz protesta. 
Sve dok nije čula - muziku, čiji je deo na kraju morao da nastaje i van Južnoafričke republike.




Ali, "Under African Skies", kao ni album "Graceland" nije važan dokumentarac samo zbog te, političke priče. Kada se vrata studija zatvore i podignu regleri - mnogo važnija tema postaje - muzika. 

Pol Sajmon je pre početka rada na ovom albumu prvi put u karijeri (još od vremena dueta sa Garfunkelom) bio suočen sa komercijalnim neuspehom. Prethodni album - "Hearts and Bones" ocenjen je kao promašaj, te je Sajmonu prvi put posle mnogo godina omogućio da radi neopterećen očekivanjima i izdavača i publike. Mogao je da radi šta želi, da preusmeri svoju karijeru kuda želi, jer niko od njega zapravo nije ništa očekivao. Na sreću, veći deo ovog filma posvećen je tom delu priče: čoveku koji sa grupom ljudi koju sreće prvi put u životu kreira verovatno najbolji album karijere, razvija sa njima harmonije iako ne govore istim jezikom, odbacuje veliki deo onogo što je mislio da zna o muzici i komponovanju, luta, mučno sporo stvara neverovatan amalgam lirike i melodije, istovremeno otkriva svetu fantastične svirače (poređenja sa Buena Vista Social Club neizbežna). Na kraju svega, Sajmon je nastupao sa njima, Miriam Makebom i Hugh Masekelom - prvim zvezdama afričke muzike - pevajući njihovu himnu, te na kraju stojeći pored Nelsona Mendele, kao jedan od ljudi koji su zaslužni za početak nove ere Južnoafričke Republike.

"Under African Skies" će, nadam se, biti prikazan i u sali nekog od naših bioskopa. Dok se to ne dogodi, kršite pravila, kao što je i Sajmon to učinio.




* * * 

Reprint "Gracelanda" koji se nedavno pojavio doneo je i tri do sada nepoznata snimka. Jedan od njih je "demo" verzija "Diamonds on the Soles of her Shoes". Tu, do nedavno skrivenu verziju čine samo vokali (Mambazo, Sajmon i devojke) i strašni bas Bakhite Kumala, čudo jedno.

"The Music Never Stopped“ (film)

Dvadeset godina nakon odlaska od kuće - Gabrijel nakon operacije tumora na mozgu ostaje lišen velikog dela sećanja, te sa okolinom korespondira potpuno intuitivno. Pored toga što je ostao bez sećanja te više nema moć stvaranja novih uspomena – Gabrijel više nema ni deo mozga kojim suzdržava ponašanje.

.

Gabrijel, ipak, nešto prepoznaje i nečega se veoma dobro seća: muzike - i to one iz perioda odrastanja i odlaska od roditelja, sa kojima se ponovo sreće nakon dvadeset godina i sa kojima ponovo uspostavlja vezu kroz – muziku. Dok se muzika sa gramofona ne zaustavi – Gabrijelova sećanja iz tog perioda života besprekorno su precizna i verna.

.

Ovaj film je nastao po eseju Olivera Saksa – „The Last Hippie“, koji obrađuje istinitu priču Grega F. koji je ovakvu dramu zaista preživeo. Da je film režirao Kameron Krou (iz „Almost Famous“ faze) verovatno bismo pred očima imali remek-delo. Kako je ovo rediteljski prvenac Džima Kolberga - „Music Never Stopped“ >> je samo odličan film, koji će se pamtiti po nekoliko izvrsnih scena i briljatnom korišćenju muzike - čija je moć, očigledno, veća od one koju joj pripisujemo.

.

Iako prikazan na otvaranju prošlogodišnjeg "Sundance" festivala, ovaj film još uvek nije dostupan u našim bioskopima.
Saksova „Muzikofilija“ je i dalje dostupna u knjižarama, izdavač je Clio (odlomak >>)
.

5-minutna pauza: Čuang Ce + Karl Sagan

Ovi citati zahtevaju zapravo mnogo manje od pet minuta čitanja.

Ali - bilo bi sjajno kada bismo nad njima zastali barem na pet minuta.
Ili duže.

I

Čuang Ce, krajem IV veka stare ere:

"Jednom sam usnio da sam leptir, koji leprša tamo-amo; leptir u svakom smislu. 
Uživao sam na slobodi kao leptir, ne znajući da sam Čuo. 
Iznenada sam se probudio i iznenadio što sam ponovo ja. 
Pa sad, kako mogu da znam da li sam čovek koji je sanjao da je leptir ili sam leptir koji sanja da je čovek?"

II

Karl Sagan u knjizi "Kosmos" tvrdi:
"Mi smo poput leptira koji leluja jedan dan i misli da je to zauvek."

Pre nekoliko dana sam u knjižari primetio reprint Saganovog "Kosmosa", jedne od suštinski važnih knjiga. Za razliku od bogatog "Otokar Keršovani" izdanja (tvrde korice; objavljeno osamdesetih, mogli ste birati ćirilično ili latinično izdanje, a izdavač iz Rijeke) ovo (naše?) novo - nema ilustracija, slika, fotografija, grafikona. 

Pogasili zvezde, 
stavili poklopce na teleskope, 
zaključali crteže u podrume, 
uništili preživele svitke papira iz Aleksandrijske biblioteke, 
još jednom.

.

Gerda Taro i Robert Kapa/Alt-J priča

Ova priča pripada retkoj vrsti onih koje te najpre zapanje lirskim i epskim momentima koji kao da su predložak za film, a ne nečija dva prava, realna života, a zatim učine da te je sramota što ih ranije nisi čuo ili pronašao.

.

I verovatno bih je ponovo promašio da u proteklih nekoliko nedelja nisam toliko puta preslušavao „An Awesome Wave“ benda Alt-J i veličanstveni crescendo albuma – pesmu „Taro“ koja album i zatvara. 
Tekst pesme bio je putokaz ka priči o Gerdi Taro, prvoj ženi foto-reporterki ikada i Robertu Kapi. 

..

* * *

.

Priča o Gerdi i Robertu počinje fotografijom.

.

Godina je 1934.

U pariskom kafeu „La Couple“ Andre Fridman, 21-godišnji izbeglica iz Mađarske zapaža Gertu Pohoril, tada 24-godišnjakinju, jevrejku izbeglu iz Nemačke u kojoj je već bila hapšena zbog učešća u anti-nacističkom pokretu. Andre ima za zadatak da napravi fotografiju za oglas jedne osiguravajuće kompanije. Razoružan njenom lepotom i stavom, ubeđuje Gertu da pozira za fotografiju. Prijateljstvo ubrzo prerasta u ljubav, prožetu poslovnim odnosom.

Gerda i Robert, Pariz 1936.

Oboje menjaju imena, rešeni da počnu novi život: Andre postaje Robert Kapa „želeći da mu ime podseća na Frenka Kapru“, Gerta postaje Gerda Taro - ovo ime bira ne samo zato što podseća na Gretu Garbo, već u prezimenu Taro pronalazi sigurno sklonište od svake pomisli da je jevrejskog porekla. Ne zaboravimo, ovo je priča o Evropi tridesetih godina XX veka.

.

Gerda preuzima brigu o svim Robertovim poslovima. Zajednička prijateljica tvrdi da su njene ingerencije zapravo bile mnogo veće: „učila ga je kako da se dobro obuče.“

Ona ga preporučuje redakcijama kao „američkog fotografa“, dok je on uči fotografskom zanatu. I ona počinje da radi kao fotograf, koristeći uvek drugačije kamere od njegovih.

Dečak iz Barselone, Gerdina fotografija, avgust 1936.

Od 1936. oboje su u Španiji, dokumentuju građanski rat. Fotografije poput Robertovog „Pogođenog vojnika“, objavljivane u sve većem broju evropskih i američkih magazina, druženje sa Orvelom i Hemingvejem polako ih čine važnim ličnostima levičarskog pokreta, naročito od dana kada su njene fotografije demantovale zvanična saopštenja Frankove vlade o osvajanju i uspostavljanju reda u okolini Madrida.

.

"Vojnikova smrt", Robert Kapa, 1936.

Gerda je stradala 26. jula 1937. godine, zvanično - u saobraćajnoj nesreći. 
Mnogo godina kasnije jedan novinar se (u nedostatku više dokaza) pozivao na izjave Vilija Branta, takođe prijatelja Gerde i Roberta, koji je navodno tvrdio da je njenu smrt naručio Staljin, koji se u to vreme obračunavao sa protivničkim krilom u okviru anti-nacističkog pokreta. 
Ta priča nikada nije dokazana.

Po tvrdnji Irene Goldštajn, bolničarke koja je zbrinjavala ranjenu Gerdu, njene poslednje reči bile su: 
„Da li su doneli i moju kameru?“

Gerda, fotografija Roberta Kape, 1937.

Robert ostaje veran zanatu i ratu. Nakon što je prebegao u Ameriku početkom Drugog rata, vraća se Evropu i dokumentuje scene iskrcavanja savezničkih snaga. 
Zatičemo ga na Siciliji 1943. godine za vreme iskrcavanja američkih trupa. Nekoliko meseci kasnije vidimo ga kako fotografiše iskrcavanje američke vojske u „Danu D“, njegova kamera je iza leđa vojnika koji iskaču iz čamca i grabe ka obali. 
Najpoznatija fotografija tog dana zove se „The Magnificient Eleven“..

Tri godine kasnije ga vidimo na stepenici vagona koji se zaustavlja na želežničkoj stanici u Moskvi. Iza njega sa vagona silazi njegov prijatelj, pisac Džon Štajnbek. Nedeljama putuju Sovjetskim Savezom, Robertova kamera beleži scene iz života po gradovima poput Moskve, Minska i Tbilisija, ali stiže i do ruševina Staljingrada.

(Pretpostavljam - u noćnim satima se bori sa idejom da Gerdina nesreća nije bila slučajnost, dok gleda u opuštene zastave Sovjetskog Saveza na Trgu prekoputa prozora hotela.)

.

Naredne godine ga nalazimo kako kamerom dokumentuje slike iz života tek formirane države Izrael.

.

Na molbu magazina „Life“, Robert 1951. godine polazi u Indokinu, ponovo kao ratni reporter. Iako se na kraju II svetskog rata zakleo da više nikada neće biti na frontu, sa još dvojicom kolega ga pronalazimo na ivici minskog polja kod Tai Bina u sadašnjem Vijetnamu, 25. maja 1954, rano popodne. 

Iako svestan da je pred njim opasnost, iskače iz džipa koji je vozio i upućuje se preko polja.

.

„Ukoliko niste zadovoljni fotografijom, niste se približili dovoljno.“

.

Svedoci tvrde da je umro sa kamerom u ruci.

Izvor >>

Ovo je jedna od poslednjih fotografija koje je napravio.

* * *

.

Dok sam čitao njihovu životnu priču a iz više izvora, više puta sam se upitao da li su i gde Gerda i Robert prošli kroz neki od pasusa Kišove „Grobnice“.

Dok ih ne pronađem u koricama te knjige, ponovo preslušavam pesmu „Taro“, koja me je i dovela do ove priče. 

I sada znam odakle taj bangra ritam usred pesme, koji je čini još veličanstvenijom.

Ovo je pesma o njih dvoje 
i trenutku 
u kojem su se ponovo 
sastali.

.

„Indochina, Capa jumps Jeep, two feet creep up the road
To photo, to record meat lumps and war,
They advance as does his chance – very yellow white flash.
A violent wrench grips mass, rips light, tears limbs like rags,
Burst so high finally Capa lands,
Mine is a watery pit. Painless with immense distance
From medic from colleague, friend, enemy, foe, him five yards from his leg,
From you Taro.
Do not spray into eyes – I have sprayed you into my eyes.
3:10 pm, Capa pends death, quivers, last rattles, last chokes
All colours and cares glaze to grey, shrivelled and stricken to dots,
Left hand grasps what the body grasps not – le photographe est mort.
3.1415, alive no longer my amour, faded for home May of ‘54
Doors open like arms my love, Painless with a great closeness
To Capa, to Capa Capa dark after nothing, re-united with his leg and with you, Taro.
Do not spray into eyes – I have sprayed you into my eyes.
Hey Taro!“

.

Video spot je napravljen od kadrova filma „Powaqqatsi: Life in Transformation“.

.

.

Ukoliko još uvek niste preslušali album Alt-J - još uvek je dostupan ovde >>
.

5-minutna pauza: Sandrar, Kefalonija i Cocteau Twins

I

Blez Sandrar, "ZALASCI SUNCA"

"Ceo svet govori o zalascima sunca
Svi putnici saglasni su da treba govoriti o zalascima
sunca u ovome kraju
A puno je i knjiga koje opisuju zalaske sunca
Naročito zalaske sunca u tropskim krajevima
A i istina je da je to veličanstvo

Ja lično mnogo više pretpostavljam rađanje sunca
Zoru
Zato je ne propuštam ni jednu
Tada sam uvek na krovu broda
Tek malo odeven
I uvek sam sam da joj se divim

Ali te zore ne opisujem
Čuvam ih samo za sebe."

II

Izlazak sunca, planina Evmorfia, 
na ostrvu Kefalonija, 
uz Cocteau Twins.
Snimljeno DV kamerom, 2010.
Pred kraj drugog minuta kroz kadar proleti jato ptica,
i to je to.

.

"Sto godina samoće"

A Day in Macondo - Hannes Wallrafen

[출처] A Day in Macondo - Hannes Wallrafen|작성자 artsagan

U pomalo apokaliptičnim danima poput ovog, u kojem „zalutale ptice udaraju o zidove kao jarebice i probijaju metalne mreže na prozorima" tražeći osveženje i vlaga je takva da bi ribe mogle plivati vazduhom a jedan politički ciklus dolazi do svog konačnog kraja; mislim na Makondo, pukovnika Aurelijana Buendiju i njegovog tasta, mislim na Gabrijela Garsiju Markesa. U danima poput ovog, verovatno nije čudno što misli plutaju ka poslednjem pasusu ove knjige.
.
„Makondo se već pretvorio u strašan kovitlac prašine i krševina koje je raznosio biblijski uragan, kad je Aurelijano preskočio jedanaest stranica da ne gubi vremena suviše poznatim činjenicama i počeo da dešifruje trenutak u kome je živeo, dešifrujući ga u trenutku življenja, proričući sebi svoju sudbinu dok je dešifrovao poslednju stranicu pergamenta, upravo kao da sebe sagledava u ogledalu koje govori. Zatim je opet preskočio da bi preduhitrio proročanstvo i tako saznao datum i okolnosti svoje smrti.

Međutim, pre nego što je došao do poslednjeg stiha, shvatio je da više nikada neće izići iz te sobe, pošto je bilo predviđeno da grad ogledala bude vetrom zbrisan s lica zemlje, sravnjen i izbrisan iz pamćenja ljudi u trenutku kada Aurelijano Babilonio završi dešifrovanje pergamenata, i da sve što je u njima napisano bude neponovljivo oduvek i zauvek, pošto pleme osuđeno na sto godina samoće nije imalo druge svrhe na zemlji.“

.

* * *

Nedavno se pojavila (nepotvrđena) informacija da Gabrijel Garsija boluje od demencije i da više neće pisati, jer zaborav čini svoje, kao što je stanovnicima Makonda u jednom trenutku pojeo sećanja, dok se u selu ponovo nije pojavio Melkijades i vratio im sećanja. U danima poput ovog, nije čudno što se pitam da li će neko poput Melkijadesa ikada stići i do nas.

.

* * *

Gabrijel Garsija je svojevremeno napisao da se divi ljudima koji u "100 godina samoće" traže skrivene reference ka realnosti, kao i onima koji ih pronalaze. On tvrdi da ih nema, te da ih on sam ne vidi.
Ne verujem mu.
.

* * *

Fotografije iz serijala "Macondo" dostupne su ovde >>

„Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa je nedavno konačno reizdata na srpskom jeziku.

Vreme je za novo čitanje. 

.

5-minutna pauza: Hulio Kortasar i Ted Čung

.
"Hoću li naći Magu? Toliko puta je bivali dovoljno da, dolazeći ulicom Sene, provirim ispod luka što izbija na Ke De Konti i tek što bih u toj titravoj, pepelnomaslinastoj svetlosti nad rekom razaznao obrise, istog treba bi se na Pon-dez-Ar ukazala njena vitka prilika kako se ponekad šeta tamo-amo a ponekad stoji nalakćena na gvozdenu ogradu i zuri u vodi. Prirodno je tada bilo da pređem ulicu, da se poponem uz stepenice mosta, da kročim u njegove izdužene oblike i da priđem Magi koja bi se na to osmehula bez iznenađenja, uverena kao i ja da slučajni susret predstavlja nešto ponajmanje slučajno u našim životima a da sastanke ugovaraju oni ljudi koji se dopisuju na hartiji s linijama ili zubnu pastu istiskuju odozdo"*
.
* * * 
.
Ted Chung je majstor kratke forme. U pet minuta uspeva da ispriča više od mnogih u celovečernjem filmu.
U ovom ubrzanom vremenu, dobro je da postoje takvi majstori, sjajno je što postoje oni koji umeju da stignu prečicom do katarze.
.

Još Chungovih filmova dostupno je ovde >> Obratite pažnju na kratki film "On time", ukoliko ga već niste pogledali. 
.
* (Hulio Kortasar, prvo poglavlje knjige "Školice", prevod Silvia Monros Stojaković)


.