 |
A Day in Macondo - Hannes Wallrafen
|
U pomalo apokaliptičnim danima poput ovog, u kojem „zalutale ptice udaraju o zidove kao jarebice i probijaju metalne mreže na prozorima" tražeći osveženje i vlaga je takva da bi ribe mogle plivati vazduhom a jedan politički ciklus dolazi do svog konačnog kraja; mislim na Makondo, pukovnika Aurelijana Buendiju i njegovog tasta, mislim na Gabrijela Garsiju Markesa. U danima poput ovog, verovatno nije čudno što misli plutaju ka poslednjem pasusu ove knjige.
.
„Makondo se već pretvorio u strašan kovitlac prašine i krševina koje je raznosio biblijski uragan, kad je Aurelijano preskočio jedanaest stranica da ne gubi vremena suviše poznatim činjenicama i počeo da dešifruje trenutak u kome je živeo, dešifrujući ga u trenutku življenja, proričući sebi svoju sudbinu dok je dešifrovao poslednju stranicu pergamenta, upravo kao da sebe sagledava u ogledalu koje govori. Zatim je opet preskočio da bi preduhitrio proročanstvo i tako saznao datum i okolnosti svoje smrti.
Međutim, pre nego
što je došao do poslednjeg stiha, shvatio je da više nikada neće izići
iz te sobe, pošto je bilo predviđeno da grad ogledala bude vetrom zbrisan
s lica zemlje, sravnjen i izbrisan iz pamćenja ljudi u trenutku kada Aurelijano
Babilonio završi dešifrovanje pergamenata, i da sve što je u njima
napisano bude neponovljivo oduvek i zauvek, pošto pleme osuđeno na sto
godina samoće nije imalo druge svrhe na zemlji.“
.
* * *
Nedavno se
pojavila (nepotvrđena) informacija da Gabrijel Garsija boluje od demencije i da
više neće pisati, jer zaborav čini svoje, kao što je stanovnicima
Makonda u jednom trenutku pojeo sećanja, dok se u selu ponovo nije pojavio
Melkijades i vratio im sećanja. U danima poput ovog, nije čudno što se pitam da
li će neko poput Melkijadesa ikada stići i do nas.
.
* * *
Gabrijel Garsija je svojevremeno napisao da se divi ljudima koji u "100 godina samoće" traže skrivene reference ka realnosti, kao i onima koji ih pronalaze. On tvrdi da ih nema, te da ih on sam ne vidi.
Ne verujem mu.
.
* * *Ne verujem mu.
.
Fotografije iz serijala "Macondo" dostupne su ovde >>
„Sto godina
samoće“ Gabrijela Garsije Markesa je nedavno konačno reizdata na srpskom jeziku.
Vreme je za novo čitanje.
.
Voze te Latinosi u ove tople dane?:) Potpuno te razumem. Ja sam upravo završio "Patagoniju ekspres" od Luisa Sepulvede. Zanimljiv tip, ali ne toliko koliko su to Markes i Kortasar. U svakom slučaju inspirativno.
ReplyDeletePozdrav
Hvatam svaku voznju koja me vozi u suprotnom pravcu od onog koji vidim po naslovnicama novina :) Na stolu cekaju i "Rečnik zaljubljenika u mala zadovoljstva", jedan Darel, te upravo idem do Beopolisa da kupim Dejva Egersa, konačno je objavljen :)
ReplyDeleteSepulveda je do mene dolazio do sada samo u kraćoj formi... Ako je samo malo "manje zanimljiv" od Markesa i Kortasara, to je ozbiljna preporuka :)
Pozdrav! ;)
Dajem ti Sepulvedu. Meni ga je Maare otkrio.
DeleteOk, neka to bude jedan od povoda da se konačno okupimo ;)
Deleteu danima poput ovog, misli plutaju ka poslednjem pasusu iz "pukovniku nema ko da piše"
ReplyDelete:)baš tako
DeleteMajstore!
ReplyDeleteVerujem da vеći deo ljudi koji ovde svraća zna kako se sve to završava.
Ne mogu da verujem... Pre par nedelja dadoh ćerki baš tu knjigu, a koju dobih od majke one davne '87. kada sam bila u njenim godinama. I baš negde sredinom jula idemo preko Slavije i ja joj kod parkinga "igram" baš taj deo o bolesti nespavanja i o onom natpisu na početku sela "Bog postoji", a ljudi nas gledaju...
ReplyDeleteRekla sam joj da izdrži početak dok se ne probije do Makonda.
U njenim godinama imala sam princip da knjigu, koliko god dosadna i mučna bila, pročitam do kraja. I stvarno, posle prvih par stranica otvorio se bukvalno novi univerzum... Ima taj odličan nečiji citat da kada ponovo čitaš neku knjigu, ne radiš to zato što u njoj ima nešto novo i drugačije, već zato što je novo i drugačije u tebi.
Za Darela aplauz. Nemoj samo jednu, on ide u komletima od 4 i 5 ;)
E da, ako već nisi. Nađi negde "Bestidna noćna ptica" Hose Donoso. Kapitalna stvar. Ponovo, mučan početak, a onda haos i vatromet i neki neverovatni tripovi. Čudovišna knjiga.
Verme je, u pravu si, @prešlicavanje!
ReplyDeleteA onda dolazi vreme za ponovno čitanje "Pukovnika", tu je Mare u pravu, ali pre toga je neophodno pročitati njegovu možda najopasniju knjigu, a to je "Jesen patrijarha".
Delete@yzse: ja sam prvi put ovo čitao sa nekih 15, odnosno sam početak prve godine srednje... Sada, naravno, vidim koliko toga nisam razumeo, a koliko sam neke stvari samo okvirno nazirao... Čitao sam je do sada barem 10-ak puta, ali sam sklon i onom nasumičnom otvaranju stranice, te čitanju nekih delova...
ReplyDeleteNeće mnogo morati da se probija do Makonda, taj uvodni pasus sjajno pomeri čitaoca iz sada i ovde u par redova, dok uzmeš vazduh, već si tamo... :) I lepo je što ćerka dobija prave knjige na čitanje!
Hose Donoso... Sećam se naslova, ona edicija latinoamerički pisci, u okviru koje su bili i Ljosa, Kortasar, Sabato i Augusto Roa Bastos, kao i Manuel Puig... Znam gde je, iako je nikada nisam čitao. Hvala! ;)