Bistar, jak i siguran: Milan Mladenović

Ne trošite danas vreme i srce na tabloidne priče o Milanovim poslednjim danima i poslednjim rečima.
U tim tekstovima nećete pronaći reči onih koji su bili uz njega tih dana, već samo naknadno dopisane ili netačno prepričane priče.

A postoji i nešto mnogo važnije.

Oni koji su Milana poznavali i obilazili u to vreme svedoče da do poslednjeg dana nije izgubio ništa od svoje blagosti i ljubavi. Nije bio besan na svet zbog bolesti koja ga je zadesila. Borio se, kao i uvek, verovao u sebe i u to da „nije još kraj.“

Ako ga niste poznavali – ne tragajte u rečima iz objavljenih pesama za „osećanjem kraja“.
Toga nije bilo.

U intervjuima u poslednjoj godini života Milan je uz osmeh pričao o tome kako „imamo još trideset – četrdeset godina, za tebe i mene“. Jedan od prijatelja kaže da je „iznutra isijavao, sve vedrije“.

Uživao je u sviranju instrumenta koji je počinjao da otkriva - trube, i učenju teorije muzike.
Isplivavao je tokom leta 1994. duge deonice na Adi Bojani, pravio planove za novu fazu karijere i pričao o osećaju "nekog novog početka“.

Reč "kraj" nije postojala.

To je bio Milan.
„Bistar, jak i siguran“.

(Zadužbina Milana Mladenovića. Fotografije: Nebojša Babić)