Palermo

„Navigacione mape su ovde beskorisne“, reći će nam Marianđela pre polaska ka Palermu.
Prateći njene instrukcije presecamo neverovatnu periferiju koja se gotovo odjednom, nakon treće raskrsnice pretvara u potpuno drugačiji grad, samo su navike vozača iste i na prilazima i u centru.

Dočekuje nas Marika, nasmejana gospođa mama.

Čini nam se da nas uvodi u "običnu", veliku zgradu.
Ali, iza tih zidina i teških drvenih vrata Marika nam otkriva ozidani bunar iz vremena punskih ratova u podrumu zgrade, na sledećem nivou stakleni pod kroz koji se u taj bunar gleda, prostorije u kojima je hladno i tokom najtoplijih dana, gde je najbolji sladoled, gde se u kvartu dobro jede i zašto se odmah pored bolje pije, i onda nam otkriva neverovatan, potpuno eklektičan enterijer u kojem se dvadeset vekova naređalo poput slojeva, i u kojem ćemo boraviti, kada sutra želite doručak?

Sunce je već palo, idemo u grad.
Ludo je, zamazano, frenetično, vlažno, šljašteće, štrokavo, nadrealno, oduševljavajuće i neverovatno bučno. Crna braća prolaze pešačkom zonom na trotinetima ili biciklima ozvučeni moćnim getoblasterima, smenjuju se jeftini lokali i restorani sa diskretnom rasvetom i mesinganim izrezbarenim tablama, lako je razlikovati turistu od lokalca, između zgrada niz ulicu vide se brodovi u prašnjavoj luci, vlaga je tolika da ti preostaje samo da raskopčaš košulju i raduješ se svakom dašku povetarca.

Prateći taj povetarac i verujući da znaš gde si i gde ideš, zaviriš iza ugla i izbiješ na trg Ruđera Setima ispred Politeana Teatra.
Ispred Teatra - ceo Sicilijanski simfonijski orkestar, Đani Iorio i njegov bandeon, usviravaju Pjacolu,
i ono grotlo iza nas kao da se utiša samo od sebe.
Uzimamo vodu u najbližem lokalu, delimo sendvič i smeštamo se na stepenište kraj nogu uvaženog Ruđera,
čekamo koncert.

Na trg polako pada noć.
Bakice i uglađeni gosti sinhrono mašu lepezama, deca se iza nas jure po prljavom pločniku, ciče i smeju, prozuji i poneki preglasni biciklista, ali to Đanija i simfoničare ne ometa da razvale temu iz „Il Postina“ Luisa Bakalofa.

Dok sviraju, mislim na poslednju ulogu Masima Troizija u tom filmu o poštaru i Nerudi, prevrćem u glavi njegovu odu moru, koliko puta more u toj odi kaže „ne“, i kako meni ovaj grad sada kaže „ne, ne možeš me uhvatiti u jednom kadru, foto-aparati su ovde besmisleni, stavi poklopac na objektiv i gledaj oko sebe."

Sve je vlažno, i sve je divno.