Noćurak za početak leta :: Baila Conmigo :: Summer Mixtape #14

Uputstvo za upotrebu miksa na obali mora:

Hodati po pesku bosih nogu, sve do tačke na obali koja je dovoljno blizu talasima.
Izabrati mesto dovoljno udaljeno od svih.
Zauzeti nekoliko kvadratnih metara na onom delu peska gde talasi brišu tragove stopala.

Sačekati prvi talas i pustiti muziku.

Igrati po želji.
Svlačiti sa sebe užase jednostavno poput košulje ili majice, preko glave.
Po želji skrivati ili otkrivati suze radosnice. I one druge.
Radi potpunog užitka (i više smeha) ne ponavljati korake, ili sačekati da talas obriše prethodni trag.

Uputstvo za upotrebu u drugim prostorima:

Uključiti maštu, i ventilator. 
Pustiti muziku da zapljuskuje stopala.
Igrati.
Ništa ne skrivati.

U oba slučaja - najviši stepen sreće postiže se igranjem u paru. 
Ako niste zajedno, muzika će učiniti da budete.

*

Za ponovni susret prvog dana leta i Svetskog dana muzike: Natalia Lafourcade, Rogê, Flora Purim, Radojka Šverko i Gabi Novak, Arsen Dedić, Jarvis Cocker & Lætitia Sadier, Nat King Cole, Caterina Valente, Louis Prima, Etta James, Nina Simone, Stella, Mayra Andrade, Luedji Luna, Xênia França, Lucibela, Cesaria Evora, Carmen Souza, João Selva, Cimafunk, Ca7riel X Paco Amoroso, Natiruts, Chakachas, Adrian Quesada & Hermanos Gutiérrez, Arooj Aftab & Khruangbin, Eddie Chacon, Galliano, The Style Council, Reper iz Sobe, Erlend Øye, Serge Gainsbourg, Helado Negro, Sara Renar, Pocket palma, Bryan Ferry,
i šta već talasi donesu.

Džon Kenig: Rečnik čudnovatih tuga ('The Dictionary of Obscure Sorrows')

Odavno nisam naišao na pisca sa kojim sam u potpunom sazvučju od prve stranice.
Sigurno znaš taj osećaj: pročitaš nekoliko rečenica i već ti je jasno - ovo je pisala osoba sa kojom najverovatnije ne deliš ista iskustva ili omiljene knjige, i koja možda ne reaguje identično kao ti na uvodne taktove Betovenove "Sedme", prvu strofu "Sleepwalking Man" ili "Zamkove gneva" Barika, ali se prepoznajete - po načinu na koji baratate rečima, pravim mestima za povisilice u muzici, pogledu na svet i pokušajima da ga razumete.
Ipak, autor je u blagoj prednosti. Za razliku od tebe - on je već uspeo je da jednu od tvojih čestih, neobjašnjvih 'tuga' maestralno definiše i nazove "okjolizam".

A već na drugoj stranici knjige autor ti kaže:
"Dosta je umirujuće kad otkriješ da postoji reč za nešto što si osećao čitavog života, a nisi znao da ima još ljudi s istim iskustvom. To je čak i čudnovato ohrabrujuće – podsetiti sebe da nisi sam, da nisi lud, da si obično ljudsko biće koje pokušava da pronađe svoj put kroz bizarni splet okolnosti."

*

"Rečnik čudnovatih tuga" je izrastao iz čudesne ideje uobličene u knjigu koja se ne sme čitati brzo, kao što u jednom danu ne jedeš sav med iz tegle, ili prazniš bocu biske.

(Strana 19. kaže: "luzleft, pr: tužan zbog toga što se dobra knjiga koju držiš u rukama približava kraju; osećaš težinu zadnje korice dok te razdvaja od svih junaka koje si tako dobro upoznao.")

Šta je okjolizam ćete saznati još brže ako posetite link u komentaru ili otrčite do najbliže knjižare.
Ili sačekajte da vam je poklonim za rođendan.
Jer svima ću samo nju da poklanjam.

Stefan Janjić je uradio izuzetan prevod, knjigu je objavio Imprimatur, a više o projektu dostupno je na sajtu autora, Džona Keniga.

[Dolazeći događaji kojima se radujem]

1. Leto kao takvo.
2. Ponovni susreti sa dragim osobama.
3. Osnivanje Ministarstva za lustraciju i revanšizam.
4. Čitanje "Rečnika čudnovatih tuga" Džona Keniga u prevodu Stefana Janjića (Imprimatur)
5. Novi album KOIKOI.

Šta će doneti leto je nepoznato. U tome i jeste draž.

Ponovni susreti bi trebalo da budu lepi i oslobađajući.

Ministarstvo za lustraciju i revanšizam trenutno deluje kao fatamorgana - ali znamo da izgubljeni u pustinji uz mapu i malo sreće uspevaju da pronađu oazu.

"Rečnik čudnovatih tuga" će, verujem, ispuniti očekivanja.

Od svega navedenog - jedino za novi album KOIKOI imam dokaze da je savršen.

Nedavni koncert u Karmakomi - na kojem smo prvi put videli ovaj spot i na kojem su svirali nove pesme - otvorio mi je samo jednu dilemu: Koju pesmu najviše volim?

Evo prvog singla.

Čudo,
videćeš.

Prešlicavanje za LICEULICE, maj 2025 (Joshua Idehem, Valerie June, Gang of Four)

Na udarac zla neki podižu ruke u odbrambeni položaj. I to je normalno. Drugi, iznenađeni ružnoćom lica tog zla instiktivno ustuknu korak natrag, tragajući za zaklonom. I to je u redu. Ima i onih koje zahvati očajanje i osećaj da je borba uzaludna. I to je prirodno.

Na sreću, ima i onih koji znaju da uzvrate udarac, ne usporavaju korak, bodu ga bubnjarskim palicama, udaraju basom u stomak, smeju se zlu u lice i tako ohrabruju druge da čine isto ili se priključe u horskom pevanju koje će zlo oterati gde mu je mesto.
Jer, muzika je moćno oružje.

Joshua Idehem: „Mum does the washing“ (self-released, 2024)

Džošua je, kao i svaki propovednik, izabrao sporiji put do opšte poznatosti. Nakon gostovanja na albumima prkosnih družina Sons of Kemet i The Comet is Coming konačno je objavio mini-album na kojem niže priče uz odlične elektronske matrice, ili u pratnji gospel-hora.
Naslovna pesma objašnjava čitav spektar različitih društvenih sistema i ideologija kroz jednu sliku, ali na koncizan i duhovit način („Capitalism: your mum does the washing. You pay her a dollar. You get her to do your mates washing. Your mate pays you 50 dollars. Communism: your mum does the washing. You do the washing. Every night you salute a photo of your dad...”) „Tactics for Survival“ pruža ohrabrenje, zagrljaj i održava ranjene na nogama, dok je Džošuina verzija „Once In A Lifetime“ benda Talking Heads poput nedeljne mise u društvu propovednika koji se ne boji kanona i dogmi.
Za svega šesnaest minuta trajanja ovog mini-albuma bićete preobraćeni, i oslobođeni straha od poraza.

Valerie June: „Owls Omens and Oracles“ (Concord Records, 2025)

Otkako se pojavila na sceni pre petnaestak godina – Valeri uporno štrči: pesmama, glasom, načinom pevanja, pojavom i spremnošću na eksperiment. I njen novi album je takav – nabijen pesmama i zvucima koji prkose skepsi i slave život. Od uvodne, zarazne „Joy, joy“ preko „Inside me“ i „Changed“ – Valeri ne odustaje od zaceljivanja ožiljaka koje nam svakodnevnica nanosi radošću i nežnošću, poput vile sa dredovima.
Ključna strofa albuma: „Tell me, my brother, how love goes around / Neighbor to neighbor, we create a town / City to country, a nation is formed / Person to person, a kindness is born”

Gang of Four: „Entertainment!“ (Warner, 1979)

Ako nežnost Valeri ili dovitljivost Džošue ne dopunjavaju baterije na adekvatan način, uvek imamo klasike koji pumpaju tenziju gnevom, povicima i reskim gitarama.
Objavljen pre više od četrdeset i pet godina – „Entertainment!“ je, na žalost, i dalje veoma aktuelan i podjednako radikalan („Kako da pijem čaj / s toliko krvlju što teče iz televizora / U četvrt do šest dok pratim vesti...“) i predstavlja idealan soundtrack za dane kada vas napuste poslednji atomi pacifizma a kao jedini rešenje vidite radikalni revanšizam. I to je u redu.
Pesme poput „5:45“, „Outside the Trains Don’t Run on Time“, „Not Great Men“, „Damaged Goods“, „Natural’s Not In It“ ujedno i podsećaju zašto mnogi bendovi i danas Gang of Four pominju kao večnu inspiraciju i uzor.

„Guerilla war struggle is a new entertainment“.

Više o novom broju magazina LICEULICE > 

Rođendanski Noćurak :: Let's Make Love and Listen to Death From Above :: Mixtape

Rođendan ove radio–stranice je već 10 godina pokretni praznik, i obeležava se između 2. maja do 10. juna – u zavisnosti od okolnosti, raspoloženja redakcije, raspoloživog vremena, vremenske prognoze, i – najviše – od raspoloženja države Srbije prema njenim građanima, broju aktuelnih nepravdi, neispunjavanja zahteva, i sličnim stvarima koje čine da ti jubilej malo presedne.

Ali – oni to i žele. Da prestanemo da se okupljamo, smejemo, borimo, nadamo, pričamo o budućem volontiranju u Ministarstvu Revanšizma.

Zamisli da ovo slušamo negde zajedno.
Na vratima piše: Privatna zabava.

Uđi!
Neki su već stigli!
I DJ jedva čeka da počne.

"Light all your candles for me now / 'cos all your birthdays came at once..."

Talking Heads, Fontaines D.C, Björk, Darkwood Dub, Auf Wiedersehen, LCD Soundsystem, BaianaSystem, Neuky? & Darko Rundek, Elvis Costello, The Stranglers, The Lightning Seeds, New Order, Pet Shop Boys, Depeche Mode, James, Eva Braun, Bohemija, Pulp, Saint Etienne, Idem
Haustor, JeboTon Ansambl, KOIKOI, Šajzerbiterlemon, Oxajo, David Bowie, JD McPherson, Experimental Pop Band, Jens Lekman, Ca7riel X Paco Amoroso, Joshua Idehen.

Play! 
👇

Nedeljno jutro i "Jugoton Bossa nova - Brazilian wave in Yugoslavia 1963-1983"

U paralelnoj stvarnosti ovo prohladno nedeljno majsko jutro puno je lenjosti i bezopasne nostalgije, leto je blizu, budućnost saglediva i izdašna, pa lutamo prstima po karti i biramo obale i otoke na koje bismo mogli da se iskrcamo, a ovaj niz snimaka je savršen za to.

Ali „... jednog davnog dana nešto se je zbilo“ – podseća Arsen na jednom od ovih snimaka; Arsen naravno peva o letnjoj ljubavi, a ja razmišljam kako je sve otišlo u tri materine; kakvo, bre, lenstvovanje; kakva nedelja, ljudi su u zatvorima; nostalgija za budućnošću koja se nije dogodila istovremeno izaziva bes, ali i potrebu za dodatnim ćebetom i ponovnim gledanjem brazilskog „Ainda Estou Aqu” >>, filma koji podseća na užase života u diktaturi, i da je važno boriti se za pravdu do poslednjeg atoma snage, ako želimo da neka buduća nedeljna jutra provedemo u miru sa sobom.

Umesto da se nakon slučajnog otkrića ovog blaga od albuma smejuljim dok slušam šašavi duet Gabi Novak i Radojke Šverko i maštam o pesku Kopakabane, ja se bavim fizionomijom diktatura, kakav emotivni cunami.

Album sa snimcima iz bolje prošlosti je dostupan za preslušavanje:

Ana & The Changes, Karmakoma, 16. maj

S vremena na vreme je neophodno izroniti iz užasa svakodnevice i uzeti vazduh,
inače potoneš.
Posle prvog slušanja novog albuma Ana & The Changes trebalo mi je neko vreme da se saberem. Ne samo zato što je “Tu” jedna od najlepših pesama otpevanih na našem jeziku u poslednjih nekoliko godina.
Tu su i "Kao slučajno", "Brinem" i "Susret".

Ceo album “Sabiranje” >>  podseća koliko je važno neprekidno samopreispitivanje strahova, nada, briga, rastanaka, ljubavi i drugih teških pitanja – i da je to neophodno, koliko god put do novih samospoznaja bio strm.

Pomalo van očekivanja – jer ovakve pesme nije lako slušati uživo u društvu - nakon sinoćnjeg koncerta u Karmakomi između tih pesama i mene postoji nova bliskost, lekovita.

"I kad smo zajedno
Mi ipak lutamo,
šunjamo okolo"

Depeche Mode: "Clean" / ogoljena verzija

Ne znam kada je i kako počelo.
Možda baš jednog ovakvog petka uveče, na frekvenciji 98,5 mHz: „Dragstor 202“, emisija u kojoj redakcija ispunjava želje slušalaca.
Depeche Mode su bili česti na plejlistama, iako još uvek nisu bili veliki bend.
Možda se iz zvučnika čula u to vreme često tražena „Blasphemous Rumours“. Verovatnije je to bila „Shake The Disaese“ – dovoljno pitka i prijemčiva za neformiranog dvanaestogodišnjaka, dovoljno tamna da se ne vidi dno. A kada je pesma takva, ne preostaje ti drugo nego da uskočiš u nju, zaroniš i pratiš glas.

Danas, četrdeset godina kasnije, shvatam: Depeche Mode su bili moj most ka onome što me tek čeka skriveno u tami u godinama koje će doći.
To je jedan od retkih mostova koji i dalje često prelazim.

*

Martin Gor, Dejvov kompanjon je nesumnjivo veći majstor od njega. Kompletniji muzičar, veštiji pesnik, mudriji strateg, bolji vizionar koji je nakon snimanja spota na kojem su pevali na plejbek sa po kokoškom u krilu shvatio da obojica mogu bolje od toga.
Opet, bez Dejva bi Martinovo majstorstvo ostalo manje poznato, a svet bi ostao uskraćen za nekoliko velikih pesama koje se nikada ne bi dogodile da Martin nije imao kraj sebe čoveka koji se ne štedi u uživljavanju u pesmu; Dejva koji ubrzano sazreva, uništava se, iščezava, oživljava, traži se, pronalazi, otkriva novi glas, pokušava samostalno, vraća se, postaje 'klasik' kojem čak i šmiranje dobro stoji.
Dejv, pak, ne bi to postao da nije kraj sebe imao tipa koji često nosi anđeoska krila, i koji ume da njegove muke, sumnje, gubljenja i vaskrsnuća pretoči u pesme napisane samo za njega, i o njemu.

(Možda Martin navlači s vremena na vreme ta krila samo da bi podsetio Dejva koliko je imao sreće.)

Večeras, na Dejvov šezdeset i treći rođendan biram jednu od takvih pesama. Martin je napisao za Dejva u vreme njegovih prvih velikih kriza. Moćno je zvučala i u verziji iz 1990, ali je postala još bolja mnogo godina kasnije, kada je zaista Dejv zaista postao „Clean“.

“I don't understand what destiny's planned
I'm starting to grasp what is in my own hands
I don't claim to know where my holiness goes
I just know that I like what is starting to show
(Sometimes)”

Prešlicavanje za LICEULICE (Bohemija, The Lightning Seeds, BaianaSystem)

Znam, sve je politika. Ali – nemoguće je razmišljati isključivo o politici dvadeset četiri sata dnevno sedam dana u nedelji već punih pet meseci. Koliko god put bio težak, orci mnogobrojni a šuma mračna – neophodno je sve vremena na vreme izroniti, popeti se na najviše drvo i kroz krošnje pogledati u sunce, uzeti vazduh i sagledati koliki nas još put čeka.

Seti se Bilba na vrhu krošnje u Mrkoj šumi.

Ovi albumi će ti pomoći da lakše nastaviš dalje ako ti deluje da je šuma beskonačna a pauci mnogobrojniji.
Jer - nije, i nisu.

Bohemija: „Odiseja u nemiru“ (Pop Depresija, 2025)

Mogao bih da nastavim sa referencama na Tolkina, i one ne bi bile pogrešne. U muzici Bohemije je od prvog albuma bilo nečeg vilinskog (muzički kritičari bi rekli: hipi!), istovremeno utešnog i katarzičnog, poletnog i lamentirajućeg – a nežne niti kojima su uspeli da povežu raznolike muzičke žanrove nikada nije bilo lako pratiti. Zato njihova muzika sa lakoćom zaobilazi sve naše svakodnevne nedaće, i sleće pravo na srce.
Ako ti je delovalo neverovatno da će uspeti da nadmaše „Sidro“ ili „O ljubavi“ – pronađi ovaj album na bandcamp >> stranici njihovog izdavača i shvatićeš da je „Odiseja u nemiru“, jednostavno rečeno - remek delo koje ne izlazi iz glave.

The Lightning Seeds: „Tomorrow's Here Today“ (Sony, 2024)

Potraga za poletnom muzikom koja podseća na hiljade leptirova što igraju iznad vrhova mrkih šuma dovodi nas do kompilacije najvećih hitova jednog od onih bendova koji nikada nije zadobio zasluženu pažnju i slavu. The Lightning Seeds su najpoznatiji po pesmi „Three Lions“, himni Engleske fudbalske reprezentacije iz 1996, ali ovaj bend je napravio i bolje i veće pesme.
„Lucky You“, „Perfect“, „Change“, „The Life of Reily“ zvuče ohrabrujuće i optimistično bez obzira na protok vremena, ili kao „voda na spečenoj zemlji“, a najnovija u ovom izboru, predivna „Emily Smiles“ obećava da još uvek nisu završili sa pravljenjem prelepih minijatura.
Jednom, kada ponovo budemo imali stari dobri FM radio vrtećemo ovaj bend svakog dana!

BaianaSystem: „O Mundo Da Voltas“ (Máquina De Louco, 2025)

Leto slobode će, sasvim sigurno, doći.
Mora da dođe.
Skakaćemo i vrištati od sreće, plesati dok ne popadamo s nogu – a noge su nam sada izdržljivije nego ikada – grliti se sa onima koji možda prvi put probaju ukus slobode, a već znaju kolika je njena cena.
Ovaj album BaianaSystem bi trebalo da bude deo soundtracka tih dana. Zrači toplinom, ne zaboravlja odakle dolazi, a dovodi ti u goste glasove ljudi koje dobro znaš (Seu Jorge, Gilberto Gil, Antonio Carlos), i koji ćete sa lakoćom uzeti za ruku i odvesti ka Brazilu, ne samo onom mitskom sa obala Ipaneme.

*

Više o aprilskom broju magazina LICEULICE >>

Ekatarina Velika: "Bežimo u mrak", 1988. / neobjavljena verzija pesme

Upravo objavljeni boks set EKV uz osam remasterizovanih vinila kompletne diskografije Ekatarine Velike donosi i dva bonus diska sa neobjavljenim snimcima benda iz perioda 1983-1993. Pored demo verzija pesama, snimaka sa proba i drugačijih remiksa, među dvadeset i sedam snimaka je i prva verzija pesme „Bežimo u mrak” koju su Milan, Margita, Bojan i Žika snimili za album koji će se zvati “Samo par godina za nas”. Na inicijativu Zadužbine Milana Mladenovića ovaj snimak je sada i ekranizovan.

Sačuvana traka sa snimanja albuma otkriva da je ova pesma trebalo da bude poslednja na A strani albuma koji se radno zvao „Zašto deca plaču?” Ali, bend je u januaru 1989. dosnimio još sve pesme – „Par godina za nas” i „Nisam mislio na to”, zbog čega je „Bežimo u mrak” ostala – doslovce – u mraku, više od trideset i pet godina.

Ova verzija pesme umnogome razlikuje od one koju znamo sa albuma „Neko nas posmatra”. Sudeći po Milanovim beleškama, ovo je i jedini tekst kojem se nekoliko puta vraćao, i to u periodu od gotovo pet godina. To nije bilo uobičajeno za njega. Milan je pisao brzo, “u dahu” i naknadno bi dorađivao tek poneku reč.
Od ovog teksta, ipak, nije odustajao i menjao ga je sve do samog snimanja 1993. godine.



Sve to je ovu verziju „Bežimo u mrak“ preporučilo za video-spot koji je nastao tokom marta i aprila 2025. godine.

Zadužbina Milana Mladenovića se zahvaljuje prijateljima, saradnicima i poštovaocima muzike EKV koji nisu štedeli vreme, veštine, entuzijazam i opremu da bi ovaj raritetni studijski snimak iz 1989. godine dobio adekvatnu sliku.

*

Reditelj: Ivan Šijak
Direktor fotografije: Luka Trajković
Montažerka: Ana Todorovski Radojčić
Akteri: Dragana Baćović i Petar Popović
Scenario: Nebojša Krivokuća
Line-producer: Tara Babić
Postprodukcija: Das Kleine Herz
Producent: Maja Maričić / Zadužbina Milana Mladenovića

Neizmerno hvala i Nebojši Babiću i Branki Jovanović (Orange Studio), Soft Studiju, Sagoru Meškoviću (Dom Kulture Silosi Beograd), Miodragu Trajkoviću i Sokolaru Raptoru.

„Vatra je ostala u nama.”



Verzija teksta "Bežimo u mrak" iz 1988. dostupna je na YouTube kanalu EKV Official >>

Živa voda ft. Darko Rundek: "Metak" (Angel's Breath de/re/konstrukt)

Muzika, poput vode, uvek pronađe put.
Ovo priča je o tome – kao i „Živoj vodi“, Subi, Milanu Mladenoviću, projektu "Angel’s Breath" i pesmi „Metak“.
Možda bude mesta i za Vaska Popu.
Priča ima mnogo slojeva i pričaju je raznorodni glasovi na različitim jezicima. Bez obzira na to – ako bi svaki od tih glasova bio jedan kanal u velikoj Subinoj mikseti – koliko god ih isticali, utišavali ili skraćivali – harmonija ne bi bila narušena.

*

U trenutku nastanka albuma „Angel’s Breath“ – autohtonog muzičkog čuda – Mitar Subotić Suba i Milan Mladenović imali su iza sebe celu deceniju druženja, sešna i snimanja, od kojih je tek deo bio objavljen.
Ipak, ono što je objavljivano ili bilo poznato – od obrada „Sex Machine“, preko „Nabora na postelji“ ili Subine produkcije „Samo par godina za nas“ i njegovog učešća na demo snimcima za „Dum dum“ EKV – nije najavljivalo album poput ovog.
Oni koji su imali sreću da čuju Subin „In the Mooncage“, ili sešne koje su njih dvojica svirali prvi put pod imenom „Angel’s Breath“ u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Parizu i Ulmu su možda naslućivali kakve muzike će Milan i Suba tek stvarati zajedno.

Prvi i jedini album pod tim imenom snimili su, konačno, u Brazilu tokom zime 1993-94, i ta muzika je bila potpuno drugačija od svega što su do tada radili.

Suba će nešto kasnije reći: „Mi nismo snažni kao bogovi, ali uz anđelov dah, uz muziku koja je dah bogova, mi želimo da udahnemo u čoveka novi svet i novo iskustvo. Prvobitni koncept koji smo Milan i ja imali ovim projektom se produbio i otišao dalje u istraživanju novih, ne samo muzičkih već i emotivnih svetova u nama i oko nas.”

Sudeći po kopiji trake koju je Milan doneo u Beograd iz Sao Paula – „Metak“ je bio poslednja stvar koju su snimili. Nemoguće je potvrditi da li mu je tokom pisanja teksta na umu bila jedna pesma Vaska Pope i njegovi stihovi o metku „koji nam oko glave obleće“. Ili je to samo bio odjek. Postoji neka nit koja povezuje slike grada koji se širi u krug i „klizi niz strme ulice“ i Popinih krovova što „u zemlju silaze“.

*

Mnogobrojni, a međusobno nepovezani svedoci tvrde da se Milan u svoj grad vratio široko nasmejan („naučio sam da se smejem sa ljudima u Brazilu“ reći će jednom od njih), oduševljen snimljenim materijalom, i rešen da ono što je otkrio o sebi i u sebi istraživanja novih svetova pretoči u početak nove faze muzičarske karijere, van matičnog benda.
Znamo da je po povratku počeo da okuplja muzičare sa kojima će svirati Angel’s Breath materijal, puštao im snimke, planirao novi zvuk.
Sticajem okolnosti – ti planovi se nisu ostvarili. Odsvirao je još nekoliko koncerata sa EKV.

Ne zaboravimo – imao je tek trideset i pet godina.
I nikada se nije bojao promene.

*

Da li zbog kompleksnosti ili potpune izglobljenosti te muzike – poslednje pesme koje je Milan snimio teško su pronalazile put do slušalaca. Istovremeno - zbog superiornog zvuka, Subinih skočizvukova, neponovljivosti ili nečeg četvrtog – spisak onih koji su se usuđivali da izvode pesme Angel’s Breath je izuzetno kratak. Urban & 4 su odsvirali „Ogledalo“ 2003. u zagrebačkoj „Tvornici“, Bjesovi su napraviti ’medli’ pesama „Zemlja“ i „Crv“ deset godina kasnije u svom maniru.
I to bi, uglavnom, bilo sve vredno pomena.

Ali, „nije još kraj“.

Pre nešto više od tri godine šarenolika skupina muzičara pod imenom Živa voda – inače posvećena re-interpretacijama tuđih pesama (pa i Talking Heads!) je u zagrebačkom klubu ’Dva Osam’ de/re/konsttuisala skoro ceo album. Zahvaljujući sačuvanom snimku sa koncerta - na vinilu će se uskoro naći „Praia do ventu eternu“, „Metak“, „Ogledalo“, „Courage“, „Čaura“ i „Aplauzi“. I te de/rekonstrukcije su hrabre, i sveže.

Sticajem okolnosti (nema slučajnosti) - prvi put sam saznao za taj koncert, i imao priliku da čujem grubi miks snimaka prošlog leta, dan nakon što smo satima bazali po paviljonima Venecijanskog bijenala i upijali svu šarenolikost sveta sažetu na jedan delić Planete.

Zagledan u zalazak sunca nad pučinom, još uvek uživajući u odjeku viđenog, i činjenici da smo svi mi isprepleteni snažnije nego što se neki opiru, u prvom trenutku sam bio zbunjen tim snimcima, slobodom i hrabrošću skupine koja se tako lako prepušta igri, i dijalogu glasova Darka Rundeka i Maje Rivić.

Ali, brzo sam se pribrao i setio: igra je osnova stvaranja.
Suba i Milan su se takođe – igrali.

I evo danas, Vedran Peternel povodom objavljivanja spota za de-re-konstrukt pesme „Metak“ priča za portal „Ravno do dna“: „Taj je album, unatoč kultnog statusa koji je s vremenom dobio, na žalost prošao i još uvijek prolazi malo ispod radara. Bio je to odraz Subinog izlaska iz regionalnog konteksta, te Milanovog odmaka od EKV. Neka vrsta manifesta oslobađanja i slobode stvaranja.”

To se u ovoj verziji pesme „Metak“ čuje, i vidi.

Muzika nastavlja da pronalazi put.

*

Više informacija o izdanju je dostupno ovde >>

Noćurak :: "Venceremos" (We Will Win) :: mixtape

Gde smo stali? Ili, dokle smo stigli?Biciklisti napreduju ka Strazburu.
Do kraja ovog miksa biće 15-20 kilometara bliže.

Aktivisti su i dalje u zatvoru, batinaši su i dalje na slobodi.
April u Beogradu, možda poslednji put ispod Savskog mosta.
Ćaci su nam češće u mislima od istine o krvavim rukama.

(Zvuči kao Eduardo Galeano, nije mi bila želja, ali tako trenutno sve izgleda.)

Nazad ne možemo.
Zato, "Venceremos"!

Sviraju i pričaju:
Working Week, Ebo Taylor, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Joshua Idehen/Hanakiv, Sara Renar, Aleksandar Dimitrijević, Mravi, Darkwood Dub, Haustor, Nubya Garcia, Rogê, BaianaSystem, Linton Kwesi Johnson, Haris Pilton feat. HORNSMAN COYOTE & RANKING JOE, Auf Wiedersehen + Peter Finch, Oxajo, The Clash, XTC, Obojeni program, Fontaines D.C. i Prince.

Jedna mladost, jedan svijet nade (o protestima i muzici, za LICEULICE)

Studentske blokade i protesti započeti u novembru 2024. godine potpuno su promenili ritam i tonalitet Srbije. U pozadini tog meteža dogodila se još jedna promena. Ona se tiče muzike, koja i dalje ima važnu ulogu u održavanju tenzija i pumpanju srca, ali to čini na drugačiji način. Muzike na protestima – zapravo – nikada nije bilo manje, ali je njen uticaj snažniji nego ranije. Šta su nam to studenti uradili?

Tvrdnja iz uvoda na prvi pogled možda deluje nejasno ili kao provokativno domišljavanje, jer svako od nas će sa lakoćom nabrojati najmanje pet pesama koje su obeležile prethodne nedelje i koje nam ubrzavaju rad srca. Društvene mreže su prezasićene rilovima u čijoj pozadini se ukrug smenjuju uglavnom te iste pesme, a broj transparenata sa citatima tekstova pesama se ne smanjuje.

Ipak, sve je drugačije.

Protesti su počeli tišinom, ali je muzika našla put do čela kolone

Ovi protesti su počeli tišinom, i ta petnaestominuta – istovremeno i gnevna i empatična – ćutnja i dalje je kičma svega. Tišinu su odmenile pištaljke, vuvuzele i povici, ali muzike sa razglasa i dalje nije bilo. No, muzika je ponovo – poput vode – pronašla zaobilazni put da bi se našla na čelu kolone protesta i nastavila da pumpa srca.



Počelo je tekstovima, bez melodije. Na velikim, rukom ispisanim papirima postavljenim na vrata i zidove fakulteta prvih dana blokada, pojavili su se prvi citati. „Sa barikada reći ćemo – No pasaran”, iz četrdeset godina stare pesme Haustora „Sejmeni”, bio je jedan od prvih. Uz te stihove, u fokusu foto-reportera i svih koji su beležili scene protesta, odmah se našla i tek nešto mlađa pesma „Zemlja” Ekatarine Velike čiji je stih „Ovo je zemlja za nas” postao jedan od lajtmotiva protesta širom zemlje, i koja se sada izvodi ravnopravno uz „Vostani Serbie”. Iznenađujuće, u koloni se našao i genijalan stih „Kročio sam na ulicu / sreo sam nepravdu” benda Darkwood Dub, koji se u hodu češe o citat Đorđa Balaševića, da bi – van svakog očekivanja – još jedna pesma nakon milion godina dobila novu ulogu i mesto u ubrzanom procesu razbuktavanja ljudskosti, empatije i ljubavi među nama. Međutim, ako niko nije očekivao „Za milion godina”, onda je horsko izvođenje „Okeana” La Strade u Novom Sadu bilo van svakog nadanja! Pokazalo se da i ta pesma, donedavno skrajnuta, objavljena na vinilu u svega 500 primeraka pre mnogo godina, ima svoje mesto u sazvežđu tonova i reči pod kojima hodamo ovih nedelja ka pravdi. To je jedno od malih, ali važnih čuda ovih protesta.

Kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani

Najveća okupljanja studenata i građana u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu redefinisala su prisustvo muzike na još jedan način. Tamo gde je ranije prolazio kamion koji vozi razglas sa kojeg se čuje uglavnom identičan set pesama već deset-dvadeset-trideset godina, sada stoje horovi koji odmenjuju sate i sate pesama koje bi se emitovale sa razglasa. Bez obzira na to što glasovi tih horova ne dopiru do svih okupljenih desetina hiljada učesnika protesta, njihovi nastupi su dokazali da izvođenje muzike pred publikom ima moćniji efekat od bilo kakvog razglasa. Nastupi horova inspirišu i druge okupljene da im se priključe, i to jača osećaj zajedništva i pripadnosti. To je prirodno: kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani nego kada hodamo za džinovskim zvučnikom. Zato su snimci tih nastupa na digitalnim mrežama viralni.

Dodatno, nastupi horova su kratki, nema rasplinjavanja. Nakon njih, pištaljke, vuvuzele i bubnjevi ponovo nastavljaju, bez partiture, utvrđene dinamike, trajanja ili broja učesnika. To je, naravno, slično džemovanju u muzici. Pump Up The Jam!



Uz koju pesmu će se sve završiti?

Sve to nas vodi do sadržaja na društvenim mrežama i neočekivanih izbora pesama koje se koriste u pozadinama video-snimaka protesta ili fotografija. To je teren na kojem muzika dominira, ima je više nego na ulicama. I tu se dogodio niz incidenata koji dokazuju da nije važna godina proizvodnje neke pesme i da vreme nekim pesmama ne može da naudi već samo može da im pruži novu priliku. Ko je pre nekoliko meseci mogao da zamisli da će stihovi poput „Jedna mladost, jedan svijet nade / Raste tiho u srcu tvom / Drugi za te ovaj svijet grade / S malo prave istine u tom” izazivati u nama veći lom od svih onih bučnih i drčnih pesama kakve smo slušali decenijama na protestima?!

Josipa Lisac nas pokreće na bunt i dalje pumpanje?
Stvarno nam se to dogodilo?
Neka je.

Niko od nas trenutno ne može da nasluti uz koju pesmu će se sve završiti.
Sasvim sigurno će to biti neka od pesama oko koje se u normalnim okolnostima ne bismo složili - da je baš ona pravi izbor.

Ali, i zato će biti veličanstveno.

fotografije: Gavrilo Andrić / Liceulice

Muzička kutija / EKV boks set

Sve priče o Ekatarini Velikoj objavljene na ovom mestu su više ili manje lične.

Ova će biti najličnija, zato što sam učestvovao u njoj.

*

Dok silazim niz stepenice u susret Maji koja stiže sa prvim primercima boks seta sa kompletnom remasterizovanom diskografijom EKV - zaboravljam na sve muke njegovog stvaranja, i razmišljam kako sam sve slušao ove pesme do sada.

Prisećam se portabl crno belog Sony televizora koji je bio stariji od mene (mono), Ei Niš radija, Phiilips gramofona sa lošom gumicom koja je uticala na brzinu obrtaja vinila, Lenco gramofona za koji nije bilo lako pronaći novu gramofonsku iglu; prvog televizora u boji (mono); bezbrojnih tranzistora; kasetaša, vokmena, ćaletovog AIWA risivera koji sam kvario mnogo puta; presnimka Katarine II sa Banetove kasete koji čuvam i danas; nekih originalnih vinila čiji je zvuk postajao sve gori kako igla gramofona odmiče ka poslednjoj pesmi; klavijature i basa koji se guraju u rilni vinila a pamtim sa koncerata da to može da zvuči bolje; sećam se svakog udarca u doboš na EKV Live’86 koji prska preko zvučne slike; šuštavih kaseta; dropa koji sam greškom napravio na originalnoj kaseti „S vetrom uz lice“ a koji čujem i danas; slušanja muzike na mono-reportercu sa jednom slušalicom, prvog diskmena i u njemu loše semplovanih mp3 fajlova; piratskih diskova; novih vinila urađenih sa sumnjivih izvora zvuka, kakav je to pakao i nepoštovanje onoga kako bi te pesme trebalo da zvuče.

Silazim niz stepenice i brojim: četrdeset godina sam čekao da slušam opus najdražeg benda onako kako su ga oni čuli u studiju.

Trebalo bi snimiti trenutak u kojem Maja otvara transportnu kutiju i uručuje mi moj primerak.
Trebalo bi da skačem od sreće.
Trebalo bi da otrčim do prvog gramofona.
Trebalo bi da zagrlim Maju.

Ništa od toga ne radim.
Još uvek ne shvatam da se to zaista dešava, da je vinil-boks konačno pred našim očima i da sam, koliko sam znao i umeo, doprineo da se to dogodi.

Nema fan-kluba koji nudi takvu mogućnost obožavaocima.



Dizajn svega što je u toj kutiji već znamo u piksel. Nedeljama smo gledali u te fajlove pre štampe, naročito u buklet pun ranije neobjavljenih tekstova, fotografija i priča članova benda koje znamo u zarez nakon mnogih ispravki. I bar-kodove takođe verovatno znamo napamet.

Ali najvažniji je zvuk, konačno okupan i očešljan kako je oduvek trebalo da bude.

Sve je tu.

Reci nešto naglas, Nebojša!
Ne znam šta.
Reči će me stići nešto kasnije.

*

Nekoliko meseci ranije, a u trenutku kada je dogovoreni plan originalnih izdavača albuma Ekatarine Velike iz Slovenije i Srbije i Zadužbine Milana Mladenovića konačno počeo da se dešava, dobio sam na preslušavanje prve fajlove remastera pripremanog za vinile.

Taj trenutak je katarzičan.

Prvi put nakon četrdeset godina slušam snimke koje znam u šuš, onako kako je oduvek trebalo da zvuče.
Znam ih toliko dobro da bih umeo po sećanju da nacrtam raspored instrumenata u tim zvučnim slikama. Mogao bih da odredim svoj položaj u kosmosu prema poziciji Margitine klavijature ili pratećim vokalima, kao što se moreplovci upravljaju prema zvezdama. Ne preterujem.
Ali te mape se upravo menjaju, jer sudar sa tim zvukom je poput buđenja u bistrom danu.

Sećanja, vremenom, obično postaju nejasnija.
Ovo je suprotan proces.

Konačno,
čujem
sve.

Prvi Vdov udarac u činelu na otvaranju pesme „Aut“ seče tišinu.
Tu je udaljeni fon na početku „Geta“, do sada skriven šumovima.
Masimov udah nakon „Torture never stops“.
Firčijevi timpani na pesmi „Ruke“.
Ceo album „S vetrom uz lice“ je konačno izbavljen iz zagrljaja divne, ali sveprisutne mašine čije frekvencije izgleda nije bilo moguće narezati 1986. godine.
Rakini udari u doboš na koncertnom albumu više ne čine da se bend raspe po zvučniku poput lišća na „Jeseni“, kako je tadašnja tehnologija to beležila i utiskivala u vinil.
Milanov glas se drugačije javlja na uvodu u „Idemo“.

Kako zovemo delove pesama koje uvek izazivaju žmarce, bez obzira na broj ponavljanja?

Sve to se čuje, i mnogo toga čujem prvi put.
Kao da se prvi put nalazim pred originalom slike čije sam delove do sada gledao samo u reprodukciji.

Ushićenje postaje još snažnije nakon čitanja priča članova benda, i onih koji su sarađivali sa njima na snimanjima ovih albuma.

Konačno, a nakon ne znam koliko dana i nedelja lova na slovne i ostale moguće greške (jer, sećanje je varljivo i datumi vremenom blede), provera potpisa svih fotografija i svega ostalog što bi jedan saradnik trebalo da uradi, čitam prvi put u potpunom miru priče čiji su autori Firči, Žika, Raka, Marko, Ćima, Đorđe Petrović i Stanko Juzbašić, a koje do sada nisu objavljivane, ili nisu poznate van uskog kruga prijatelja, i te priče su svakako bolje od teoretisanja povodom objavljivanja kompletne diskografije benda, kako je običaj da se radi.

Nema kritičara koji može odmeniti žive priče samih učesnika događaja.
Priča Ivana Rankovića - Rake o dečaku koji pravi makete instrumenata Margite, Milana, Bojana i njega je čista ljubav.

Autor dizajna boks seta, bukleta i CDa sa retkim snimcima – Nikola Puzigaća - verovatno nije mogao da pretpostavi šta ga čeka kada se hrabro upustio u oblikovanje bukleta. Znam da ga ne bi obeshrabrilo i da je znao ali, nismo naslućivali ni mi. Znali smo da u arhivi Zadužbine imamo oko 6000 fotografija, desetine rukopisa u različitim verzijama, skenove plakata, ulaznice za koncerte, dokumenta, propusnice i slične poslastice. Nismo naslućivali da će se u danima biranja materijala pojaviti još fotografija, plakata i ulaznica, da dragi Zoran Rosić ima još čuda u arhivi; da ćemo doći do Margitinih svezaka na čijim stranicama se može pratiti geneza teksta za „Par godina za nas“ iz minuta u minut i da će se stranice te sveske naći kraj fotografije na kojoj ta ista sveska leži na njenim kolenima u studiju u Bukovcu. Nismo znali da se neka pravila srpskog i slovenačkog toliko razlikuju. Da Vlajko ima čelične živce za sve izmene. Nismo računali na to da će se Maja izboriti da broj stranica bukleta poraste sa 48 na 76, i da nam to opet neće biti dovoljno za sve što smo želeli da bude između korica.

Ok, biće i Monografija o Milanu.

Slično se dešavalo i sa izborom pesama za bonus diskove sa neobjavljenim snimcima, demo verzijama, snimcima sa proba i radnim remiksima digitalizovanih sa sačuvanih Milanovih traka.

- Hoćemo jedan disk? – Hoćemo, dovoljno je! – Pronašao sam nepoznatu verziju „Svetilišta“ iz 1986. kod Rose! – Imamo snimke sa proba! – Slušaj kako se Masimo i Milan glupiraju na „Hodaj“, šest minuta! – Hoćemo dva diska? - Majo, nagovori ih da budu dva diska!

Snimak „Bežimo u mrak“ iz 1989. na kojem sviraju Milan, Margita, Bojan i Žika je posebno čudo. I zvuk Zipo upaljača, pa zvuk udaha na početku „Amerike“. I to otkriće da je album trebalo da se zove „Zašto deca plaču?“

Videćete uskoro.

Penjem se uz stepenice zgrade sa boks setom pod miškom.

Spuštam kutiju na sto.
U stanu je tiho.

Nisam siguran da li mi muzika svira u glavi,
ili zvuci i glasovi dopiru iz kutije, 
i to mi izmami osmeh.

Skačem od sreće, 

kao dete.

*

Zvanično:

EKV vinil boks koji čine - 
8 remasterizovanih vinila sa originalnih studijskih traka +
2xCD sa 27 retkih snimaka +
Buklet o bendu na 76 strana 
dostupan je za naručivanje u Srbiji i inostranstvu od 27. marta, a biće objavljen u ograničenom tiražu od 500 primeraka 17. aprila ove godine.
Prvih 100 kupaca dobija i originalni plakat iz arhive Milana Mladenovića štampan 1989. za potrebe promocije albuma "Samo par godina za nas".

Za više informacija o naručivanju, dostavi i ceni posetite:
za Srbiju: bit.ly/3Xy69XW
za inostranstvo: https://bit.ly/EKVboxset

Više informacija o izdanju dostupno je na stranici Zadužbine Milana Mladenovića >>

Zašto nema novog "Premotavanja"

Već deset godina je običaj da se u trećoj nedelji marta subotom prepodne na ovom mestu pojavi prvo „Premotavanje“ ili miks „najdražih pesama iz prve četvrtine godine“.

I ja bih više voleo da ti sada nabrajam šta ima novo od muzike umesto da nabrajam nova zlodela nekih ljudi.

Ali - top lista i zvučni top, najdraži novi zvuci i zvučni udar usmeren na ljude koji stoje u tišini; zastrašivanje majke poginulog deteta, hapšenja, batinaši, svakodnevni novi užasi i nova muzika jednostavno ne idu zajedno.

Umesto otkrivanja nove muzike - hajde da otkrivamo nove metode borbe, čitamo o revanšizmu, lustraciji i sprovođenju zakona, pomažemo one kojima su uskraćena primanja, budemo zajedno na ulici, tražimo jeftina jaja pred istekom roka, delimo jedni sa drugima pesme za pumpanje i dinstanje, kao i ohrabrenje srca.

Kada završimo ovu čudesnu borbu protiv zla, onda ćemo da se radujemo novim zvučnim čudima.

Siguran sam da razumeš.
I hvala ti.

Deveti mart, još jednom.

„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“.
(Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)

Negde u ovo doba dana pre 34 godine moja dotadašnja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da u budućnosti manje laže kao odgovor na ulicu poslala tenkove.

U isto vreme prekinut je program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.

Tu državu je inače bilo sve teže voleti, a od tog dana je bilo jasno da se od mene ne traži ljubav.
Nema ljubavi kada ti u 18. godini druga strana usmeri cev tenka u glavu.
I ja sam se, od te večeri, osećao kao čovek koji je nema domovinu.

Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom i drugim oružjem, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno, kako po kući tako i po komšiluku.

Kratki period ponovne ljubavi od dve i po godine prekinut je – ponovo – pucnjem.

Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: služio sam vojsku, plaćao nerazumne poreze, sadio drveće pokušavajući da kompenzujem broj onih koje je država posekla, brinio o društvu a ne svom dupetu, prijavljivao rupe na ulicama, i šta sam već naučen da je red.

Nisam to činio zbog države, već zbog društva u kojem sam živeo.

Trideset i četiri godine kasnije ta država i ja smo u očajno lošem odnosu.
Ona se i dalje trudi da ja dignem ruke od svega, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.

U poslednja četiri meseca pokazalo se da nas ima baš dosta koji slično mislimo.
To mi daje nadu da ćemo ovaj dan sledeće godine dočekati u drugačijoj državi.

Ako bude tako, nakon decenija tragične veze, teško će se tu razbuktati ne znam kakva ljubav.
Ali, neka bude barem međusobnog poštovanja, pa se možda jednom naviknem na to da me rođena država ne mrzi.
Nije to mala stvar.

Mnogi ovde rođeni posle sedamdesetih još uvek ne znaju kako je to dobar osećaj.

"MOĆ VEŠTICA / KUP MAARE by Nebojša Krivokuća" ili 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta

Fridum mi je dao u zadatak da izaberem 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta, da bi iz njih posle globalnog reseta procvetala nova pop kultura - a sve u okviru serijala emisija posvećenih Marku Nikoliću, nekada čestom i dragom gostu-komentatoru i na ovom blogu.

Na spisku su: Šarlo Akrobata, Adriano Ćelentano, Talking Heads, Joy Division, XTC, La Strada, The Chills, Prefab Sprout, Depeche Mode, R.E.M, Angel's Breath, Suba, Underworld, Svadbas, Ben Folds & Nick Hornby, David Bowie, Peter Gabriel, James, The Cure i The Beatles.

Neke pesme su i mene iznenadile, iako sam ih ja birao ;)

*

Fridum najavljuje:

Kurator ovog izdanja KUPA MAARE je Nebojša Krivokuća, jedan fin, gospodin čovek.

Neko ko je muzički mega entuzijasta, ko je počeo svoj popkulturni aktivizam kao pasionirani slušalac radija, a nastavio ga kao autor na radijima Pingvin i Index.

Neko čije popkulturne avanture čitate na blogu Prešlicavanje, a u audio formatu slušate na Radio Prešlicavanju putem Mixclouda.

Neko ko piše za Lice Ulice.

Neko ko je, poput srpskog Nicka Hornby-ja, već objavio knjigu, o pop pesmama. “39”. Za Booku.

Neko ko (za ovu godinu!) sprema knjigu o Milanu Mladenoviću koja će možda učiniti da imate utisak da ste i vi odrasli sa njim, jer ga sada toliko dobro poznajete.

Neko ko planira i knjigu o Subi.

Neko ko rinta kao kreativni direktor da bi mogao da bude još kreativniji van posla.

Neko.

Što se maareta tiče, on herojski odoleva zubu vremena na istim mestima: Popboks, Nas dvoje, politiks tejps, SLOVO Pres i Mislite Mojom Glavom. Visit, search & destroy."

Za Lice ulice, februar 2025: Esperanza Spalding & Milton Nascimento, Nemeček, The Cure

„Neki zvuci basa mogu da se osete samo telom zato što ih uho ne registruje“ – podseća muzički producent Rik Rubin u konačno prevedenoj knjizi „Kreativni čin: način postojanja“. „Primetićete razliku ako muziku slušate preko slušalica ili preko zvučnika. Slušalice stvaraju iluziju, obmanjuju vaša čula da čujete sve što muzika sadrži... Mnogi od nas žive kao da život slušaju kroz slušalice. Umanjujemo puni registar. Čujemo informacije, ali ne detektujemo tananije vibracije koje se osećaju telom.”
Rik je tip kojem, kada su u pitanju muzika i zvuk, valja verovati – a ova tri albuma nalaze se na nekim listama najboljih izdanja 2024. i trebalo bi ih preslušavati „celim telom”.
Zapravo – verovatno je jedini razlog što ovi albumi nisu na svim mogućim listama taj što nisu preslušavani na pravi način.

Ovaj tekst vas, dakle, nagovara da provedete najmanje tri sata u snažnom zagrljaju sa novom muzikom. I imate šansu da vas ta muzika nikada ne pusti.

Esperanza Spalding & Milton Nascimento: „Milton + Esperanza“ (Concord Records, 2024)

Ovaj album je poput pinjate koja se rasprskava od sudara muzika koje izbijajaju iz Esperance (džez-basistkinja, kompozitorka i pevačica, 5 „Gremi“ nagrada za 40 godina života) i Miltona (pevač, legenda, takođe „5 Gremi“ nagrada, 81 godina). U tom čudesnom sudaru džeza, brazilske muzike i popa se granice između žanrova lako tope tako da nećete ni primetiti da ste se našli u zagrljaju obrade jedne pesme Majkla Džeksona, dok „A Day in the Life“ The Beatles zvuči kao da je napisana samo da bi se njih dvoje poigrali. Od poznatih pikanterija vezanih za ovaj album najzabavnija je verovatno ona koja kaže da je Pol Sajmon (83) – jedan od gostiju – proveo nekoliko nedelja učeći portugalski da bi mogao da otpeva jednu od pesama sa Miltonom u duetu. Toliko mu je bilo stalo da snima sa njima.

Nemeček – Prokletije II (Lack of Records, 2024)

Svedoci nedavnog koncerta Nemečeka u zagrebačkoj dvorani „Pauk” tvrde da je za totalni ugođaj u furioznom zvuku ovog trija potreban specijalni sound-system, a da li je tako ćemo imati prilike uskoro da se uverimo i u Beogradu. Opet, drugi deo trilogije „Prokletije” verovatno zvuči impresivno i kada se sluša na tranzistoru.
Prošlogodišnji dobitnici Nagrade Milan Mladenović stvaraju nesvakidašnje zvučne kovitlace glasom, tamburom-u-pojačalu, gitarom, klavijaturama i bubnjevima, što se najbolje čuje u pesmama „Na kraju svega (Beograd)“, „Mirila“ i „Kuvet“.
Bend poput Nemečeka može nastati i postojati samo u ovom delu sveta.

The Cure: „Songs of a Lost World“ (Fiction, 2024)

Mnogi već trideset i pet godina živimo u zagrljaju veličanstvenog albuma „Disintegration”.
Nakon dva – najblaže rečeno diskutabilna – albuma sa početka XXI veka i šesnaest godina pauze, slabo ko je očekivao da će se The Cure vratiti albumom koji će vas nagovoriti da – barem na neko vreme – ostavite prvopomenuti da se konačno malo odmori od vas, i obgrlite “Songs of a Lost World” kao nekoga ko vas zaista razume, kao i vaše godine, strahove, treperanja i nade. To je prirodno. Šezdesetpetogodišnji Robert Smit nas svakako bolje razume od onoga koji je imao dvadeset i devet kada je napisao „Pictures of You” i „The Last Dance”.
Ukoliko nakon ovolikog čekanja ostanete ravnodušni na „A Fragile Thing” ili „All I Ever Am“ najpre nabavite veće zvučnike. Ukoliko to ne pomogne – brzo zakažite pregled kod otorinolaringologa, a zatim i srcologa.
Može i obrnutim redom.

Više o februarskom broju magazina Lice ulice >>

Joshua Idehem: "Tactics for survival"

"Tactics for survival / Everybody coping different
Different ways, different means / Different coping systems..."

I opet jedan snimak od one sorte koja te podseća na važnost redovnog pranja ušiju i neprekidnog osluškivanja šta se novo pojavilo, ali ponekad ni to nije dovoljno, zato su tu Pop Depression // Pop Depresija emisije (hvala!) da pomognu, ko zna koliko bi mi Džošua Idehen još izmicao, i drago mi je što smo sreli baš sada.

Džošua Idehen, dakle.
'Spoken-word' poeta, učitelj i muzičar.

Ako na prvo slušanje pomisliš na Linton Kvesi Džonsona ili Entonija Džozefa - imaju dosta zajedničkog, čak dele i stranice nekih zbornika poezije.

Možda je Džošuina "Mum Does the Washing" >> (šta je socijalizam, šta je kapitalizam, šta feudalizam...) i bolja od ove pesme koja je mene zgrabila, britkija, luđa (i duhovitija), ali "Tactics for survival" puštam sebi ponovo i ponovo već danima, ne samo zbog klavira (Hanakin!) ili slow-burner bita uz koji je moguće i plesati.
To je čudan spoj - izvijati telo uz psihoterapeutski tekst koji ti pomaže da ostaneš na nogama iako ti nije do plesa.

Tek kasnije sam otkrio da je Idehem snimio i veoma dobru obradu "Once in A Lifetime" Talking Heads, koju izvodi pred publikom na više načina. Kada 'priča' sa publikom - Birnova pesma u Džošuinoj izvedbi ponovo postaje ono što je autora te pesme inspirisalo da je napiše - a to su nastupi propovednika >>. Kada je svira uživo pred Anđelik Kiđo, onda je izvodi uz afro-ritam >>, kao što je i ona to radila.
Kada je snimi za mini album >> - uzvikuje tekst - toliko sugestivno da zli dusi beže van prostorije.

Koliko reči sam potrošio da bih te nagovorio da preslušaš jedan snimak...
Ali, možda ti pomogne.

"... Some of us our mood is ugh
Some of us spirit got dirt
Some of us hurt, some of us extra
Some of us stressed out
Some of us so permanently let down
Some of us can't get past we messed up
Some of us got so much that we left out
Some of us just don't wanna be left out
Some of us working no time to rest up
Can't see how we're blessed up
Take so much to keep heads up..."

"Mačke su zakon" (33 obrtaja, Pobjeda.me)

Naizgled laka pitanja o filmovima koji me čine ne/srećnim, filmskim štetočinama, rediteljima koje bi vredelo izvesti u provod, pesmama koje je nemoguće voleti, serijama koje zaslužuju više gledalaca i gledanja...

Hvala Mileni i redakciji na izazovu i prostoru da se kaže istina o pesmi "I Want To Know What Love Is“.

Tekst je dostupan i na sajtu Pobjeda.me >>

Danilo Kiš: "Zašto pišem"

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

[Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ? – Paris: Le Journal Libération, 1985. Prevod: Mirjana Miočinović.]

Noćurak o ljubavi i protestima :: We Can’t Be Beat

Inspirisano objavom 'FDU u blokadi' posle prvih mesec dana protesta: “sveže zaljubljenih kolega, dosta”.

Onim momkom u Novom Sadu sa transparentnom:
“Malo rušim [cenzura], malo tražim devojku“.

Srcem koje je na transparentu neko nosio na Platou,
i vestima o pravljenju kutije za ljubavna pisma za Dan zaljubljenih na Univerzitetu u Kragujevcu,

Prva pesma u miksu kaže: "slobodni smo samo u ljubavi".

Sviraju, pevaju i pumpaju: Škofja Loka, John Lennon, Raphael Saadiq, The Coup, Beck, Pretenders, Spoon, The Tears, Richard Hawley, FONTAINES D.C, James, Sivert Høyem, Jens Lekman, The Housemartins, The Walkmen, The Burning Hell, Bohemija, David Bowie.


*Cover: iz spota "Petak 13." benda Škofja Loka

Betovenova Sedma, drugi stav

S vremena na vreme, neophodno je zaroniti do dna, ili do temelja stubova na kojima sve stoji.
Tako se lakše razume ili podnosi ovo što jeste.

Na dnu ima malo svetla, ali ovih dana iz mraka najsnažnije bleskaju slike iz „pećine ruku“ (Cueva de las manos), nekoliko rečenica Marka Aurelija samom sebi, Keplerov epitaf i jedna Betovenova simfonija.

Te stvari su toliko duboko u temeljima onoga što sada jeste, da o njima najčešće i ne razmišljamo. Ali, njihova značenja se menjaju u skladu sa trenutkom u kojem ih ponovo gledamo.
Praistorijski otisci šaka iz pećine ruku na crvenoj boji su odličan primer.
Sada te šake razumemo i gledamo drugačije nego pre nekoliko meseci.

U želji da rastresem neke sumnje, nakupljeni umor i gnev, cele nedelje završavam dan različitim izvođenjima drugog stava Betovenove Sedme.

Karajan i Berlinska od nje čine spori marš pun pijeteta prema žrtvama i veteranima rata – u skladu sa onim što je Ludvigu bilo na umu u vreme kada je pisao ovu simfoniju - ali u njihovoj izvedbi žrtve nas gledaju razočarano što smo stali. Mehta sa drugim orkestrom u istu ovu temu unosi nešto više svetla; severnjaci u trećoj izvedbi bezrazložno žure. Tek u izvođenju orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, a pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela pronalazim osam minuta onoga što mi je ovih dana potrebno. U njihovoj verziji ovaj Betovenov komad zvuči kao podstrek za susret sa stvarima koje dolaze, uverenje da će se sve završiti dobro i da ćemo se na kraju grliti u sreći.
Gudači su na nekoliko mesta na ivici nesigurnosti.
Taman toliko da nas podsete da je strah prirodna stvar.

Petog dana preslušavanja različitih izvođenja, slučajno (ako je) otkrivam još jedan sinhronicitet između izvođenja ovog Betovenovog dela i istorijskih događaja poput ovog koji živimo.
Dirigent Danijel Barenbojm zatekao se u Berlinu u novembru 1989, u danima pada Zida.
Na vest o padu tog užasa koji je trideset i osam godina sprečavao protok ljudi, ideja i slobode – on i berlinski filharmoničari odlučili su da kraj Branderburške kapije odsviraju Betovenovu Sedmu, specijalno za stanovnike Istočnog Berlina, one koji su konačno bili slobodni.

Ne Devetu, ne „Odu radosti“, već Sedmu.
U njoj je želja za pobedom najsnažnija.
Ludvig kaže u partituri kaže da se svira „Allegretto“.

Noćurak :: Memory Is the Seamstress :: Mixtape

Priča koju bi trebalo zapisati postoji, kao njeni i junaci - jasnih izraza lica, želja, strahova, nadanja i putanja.
To je, najčešće, sve što je potrebno da bi bila napisana do kraja.
Ali jedan deo ove i dalje je nedovršen.

Dobra priča nastaje kada se reči, misli i junaci međusobno prepoznaju, pa reči počnu same da zauzimaju svoja mesta.

Ponekad rečima treba dati više vremena. Ili više muzike.

Možda ovaj miks pomogne da se sećanja premotaju još jednom, da se sazvučje reči, misli i junaka konačno dogodi, i potvrdi misao Virdžinije Vulf.

"Memorija je švalja, i pri tom mušičava.
Memorija vodi svoju iglu unutra napolje, gore dole, tamo amo.
Ne znamo šta ide sledeće, ili šta dolazi posle toga.
Tako, najprostiji pokret na svetu, kao što je sedanje za sto i privlačenje mastionice, može da uzburka hiljadu čudnih, nepovezanih fragmenata, sad svetlih sad zamagljenih, koji su obešeni i klate se, tonu i lepršaju kao donji veš porodice od četrnaest članova na konopcu u oluji."
(V.V, "Orlando")

Playlista:

Chick Corea - Overjoyed (Live in Sava Centar, october 1987)

Christian McBride - Song for Maya
Chet Baker - Blame It On My Youth
Angel's breath - 40 Seconds of Love
Morelenbaum 2 & Ryuichi Sakamoto – Desafinado
Suba – Fly by Ipanema
J. Morelenbaum & Everton Nelson / Gustavo Santaolalla - Endless Flight/Babel (excerpt)
Miroslav Tadić - Ona se budi (Šarlo akrobata cover)
David Sylvian - When Poets Dreamed of Angels
Holger Czukay - Rhythms Of A Secret Life (excerpt)
Dali's Car - His Box
David Sylvian - River Man (Remix)
Moira - Aromantična
Lhasa De Sela - La confession
Joni Mitchell - Help Me
Paul Simon - Rewrite
XTC - Desert Island
Talking Heads - The Lady Don't Mind (N-Mix)
David Bowie - I've Been Waiting For You (Neil Young Cover)
Depeche Mode - The Bottom Line
Hania Rani - Dancing with Ghosts
Maxence Cyrin - Mirrors
Koki Nakano - Buoy
Sarah Sutcliffe / Virginia Woolf - Memory Is the Seamstress
Alva Noto - The Sheltering Sky (Ryuichi Sakamoto Remodel)
Peter Gabriel – The Book of Love
Ekatarina Velika – Siguran

Od 0.5 mikrograma aflatoksina do 23 tone betona

Kada se ovo bude završilo pisaće se studije, analize, knjige i hronologije užasa o periodu u kojem je jedna neobrazovana, bez-obrazna, alava ali izvrsno organizovana grupa ljudi uspela da prigrabi sve za sebe i godinama radi šta hoće.Većina napisanog će pokušavati da odgovori na pitanje:

Kako se to dogodilo?

Odgovor je prost.
Mi smo to im dopustili.
Nismo reagovali dovoljno glasno i u neophodnom broju.

Da smo na prve naznake nefunkcionalnosti sistema koji bi trebalo da nas štiti i radi za nas ('država') ustali u ovom broju i rekli "NE MOŽE" ne bismo od 0,5 mikrograma aflatoksina u litri mleka došli do 23 tone nadstrešnice u Novom Sadu.
Eto, toliko je problem otežao za dvanaest godina.

Hajde da obećamo jedni drugima da ćemo od sada na svaki detalj reagovati odmah, i svi.

Jer đavo je u detaljima, ali je i detaljan.

O Aristofanu, Kaliguli i golom kurcu

Ekipa ljudi koja se proteklih godina skrivala iza „Srbije!“; sadašnjih, bivših i izmišljenih zastava, vozova sa ikonama, troprstja, svetosavlja, lažiranih istorija, dece, penzionera, najbržegrastaunovijojistoriji, budućnosti, letećih automobila, čipova i drugih andrmolja koje su prethodnih godina nekako uspevale da zamagle pogled procentu ovdašnjeg stanovništva uskraćenog za razmišljanje ili nadarenog za otimačinu – konačno je došla do ultimativnog simbola kojim opisuju svoje postojanje, svrhu i odnos prema svetu.

To je goli kurac.
Isti se od sinoć može naći po zidovima, školskim dvorištima i banerima na nadvožnjacima, i predstavlja njihov intelektualni, ljudski i estetski odgovor na naš osamdesetodnevni vapaj da institucije rade svoj posao i da krivci moraju odgovarati za smrt petnaest ljudi.

Odnos golih kuraca i tiranina je zanimljiv.
Najstariji pisani trag o pokazivanju srednjeg prsta koji imamo je jedna Aristofanova komedija, “Oblaci” (ili “Oblakinje”), u kojem je srednji prst pokazan Sokratu, koji je u ovom komadu predstavljen kao neko ko kvari atinsku omladinu. Zlatko Paković u analizi ovog komada (Danas, 2022.) piše “Uzimajući Sokrata za protagonistu u “Oblacima”... Aristofan nam sugeriše da upravo oni koji najbolje mogu da uvide društvene probleme, u stvari, neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja.”

Simpatično – sada nam istim gestom odgovaraju upravo ti “koji bi trebalo da najbolje uvide društvene probleme” (jer to bi trebalo da bude posao vlasti) i koji, opet, “neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja”, jezivog.

Genije koji je osmislio goli kurac kao ‘odgovor’ na dvomesečne proteste, blokade i razbuktali otpor najverovatnije nema pojma ko su drugovi Aristofan i Sokrat. Ta osoba, ili kreativni tim koji se okupio da bi porodio ideju golog kurca verovatno nije razmišljala ni o tome kako će ta genijalna kreativna ideja taj otpor dodatno razbuktati.
Hvala im na tome!
Veća je verovatnoća da znaju za Kaligulu, a verovatno ga i poštuju.
Ako, pak, nisu čuli ni za njega eto nam dokaza da ideje – i dobra i zla – putuju kroz prostor i vreme pa se gnezde u glavama ljudi koji slično misle bez obzira na vek i prostor kojem pripadaju.
Za Kaligulu – otelotvorenje zla – se priča da je terao podanike da mu, umesto ruke, ljube ispruženi srednji prst kojim je mahao po vazduhu, demonstrirajući tako svoju moć.

Ipak, Kaligula je za života uradio i ponešto dobro.
Akvadukti čije je podizanje inicirao – stoje i danas.

*

Ilustracija: Đaci XIII gimnazije u Beogradu zlo pretvaraju u dobro (foto: Branka Kerkez, X)

Crna zvezda, Dejvid Bouvi i Elvis Prisli

Od stvari koje povezuju Elvisa Prislija i Dejvida Bouvija danas se fokusiram na tri. 
Dve su činjenice, a treća je hipoteza koja mi raspaljuje maštu.

Elvis i Dejvid su delili rođendan, 8. januar, što je Bouvija kao velikog obožavaoca Prislija ispunjavalo srećom. Da li je sreća bila obostrana i koliko je Elvis mario za Bouvija nije zabeleženo. 
Kada su se sedamdesetih obojica našla u katalogu velike izdavačke kuće RCA, njeni menadžeri su nagovarali Dejvida da napiše pesmu za Elvisa. Ideja je bila: napiši, a mi ćemo te predstaviti Kralju i pokušati da ga nagovorimo na saradnju sa tobom.

Bouvi je uzvratio pesmom “Golden Years” koju je poslao Prisliju kao demo snimak. 
Po nekim biografima Elvis nikada nije preslušao taj snimak, ali mu je uzvratio porukom: “All the best, and have a great tour.” 
Postoje tvrdnje da je Bouvi tu poruku odbijanja čuvao do kraja života. 
Njegova verzija “Golden Years” ušla je u “Top” 10 američke i britanske liste i postala jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama. 

Sad hipoteza koja raspaljuje maštu.

Elvis je 1960. snimio pesmu pod imenom “Black star”, ali je taj snimak objavljen tek 1986. Bouvi je tada prvi put mogao čuti stihove “...And when I see that old black star / I'll know my time, my time has come.” 
Tada verovatno nije razmišljao o smrti, ali je dvadeset godina kasnije, tri dana pred odlazak objavio poslednji album, takođe nazvan “Black star”

Dejvid je znao da mu je “došlo vreme”, kao u Elvisovoj pesmi. Ali tu činjenicu je podelio sa svega nekoliko saradnika. Energiju je usmerio ka ultimativnom cilju: naterati sopstvenu smrt da radi za njega, da postane sastavni deo njegovog poslednjeg umetničkog čina. 
I uspeo je u tome.

A možda su stvari mnogo banalinije. 
Jer - ‘black star’ je termin koji se u medicini koristi za maligne lezije. 
Bouvi je znao od čega umire.

Ipak, priča o Crnoj zvezdi iz ovih pesama i “Zlatnim godinama” rasplamsava maštu, i stvara upečatljivije slike od činjenica sa početka priče. 
Sada je, naravno, moguće uz pomoć AI alata generisati verziju “Golden Years” otpevanu Elvisovim glasom, i ljudi ih i prave i postavljaju po mreži. Ali, takva verzija je tek bleda kopija onoga što bi moglo procvetati od te melodije i teksta da su na toj pesmi Prisli i Bouvi radili zajedno. 

Ostaje nam da maštamo: kako bi ta pesma zvučala da su je radili zajedno, ali i da izmaštavamo jednu scenu koja se u nekoj drugoj dimenziji možda odigrala baš danas.

Dok prolazi hodnikom nekog od elitnijih nebeskih hotela sa mnogo zvezdica Elvis Prisli namešta frizuru. 
Usporava pred vratima Dejvidove sobe. 
Kuca, čeka. 
Dejvid otvara vrata ('unwashed and somewhat slightly dazed').

- “Danas nam je rođendan!” – kaže Prisli skidajući naočare. “Pa, ako si doručkovao, možemo da studija?”