Gde smo stali? Ili, dokle smo stigli?Biciklisti napreduju ka Strazburu. Do kraja ovog miksa biće 15-20 kilometara bliže.
Aktivisti su i dalje u zatvoru, batinaši su i dalje na slobodi. April u Beogradu, možda poslednji put ispod Savskog mosta. Ćaci su nam češće u mislima od istine o krvavim rukama.
(Zvuči kao Eduardo Galeano, nije mi bila želja, ali tako trenutno sve izgleda.)
Nazad ne možemo. Zato, "Venceremos"!
Sviraju i pričaju: Working Week, Ebo Taylor, Danakil Meets ONDUBGROUND feat. Jamalski, Joshua Idehen/Hanakiv, Sara Renar, Aleksandar Dimitrijević, Mravi, Darkwood Dub, Haustor, Nubya Garcia, Rogê, BaianaSystem, Linton Kwesi Johnson, Haris Pilton feat. HORNSMAN COYOTE & RANKING JOE, Auf Wiedersehen + Peter Finch, Oxajo, The Clash, XTC, Obojeni program, Fontaines D.C. i Prince.
Studentske blokade i protesti započeti u novembru 2024. godine potpuno su promenili ritam i tonalitet Srbije. U pozadini tog meteža dogodila se još jedna promena. Ona se tiče muzike, koja i dalje ima važnu ulogu u održavanju tenzija i pumpanju srca, ali to čini na drugačiji način. Muzike na protestima – zapravo – nikada nije bilo manje, ali je njen uticaj snažniji nego ranije. Šta su nam to studenti uradili?
Tvrdnja iz uvoda na prvi pogled možda deluje nejasno ili kao provokativno domišljavanje, jer svako od nas će sa lakoćom nabrojati najmanje pet pesama koje su obeležile prethodne nedelje i koje nam ubrzavaju rad srca. Društvene mreže su prezasićene rilovima u čijoj pozadini se ukrug smenjuju uglavnom te iste pesme, a broj transparenata sa citatima tekstova pesama se ne smanjuje.
Ipak, sve je drugačije.
Protesti su počeli tišinom, ali je muzika našla put do čela kolone
Ovi protesti su počeli tišinom, i ta petnaestominuta – istovremeno i gnevna i empatična – ćutnja i dalje je kičma svega. Tišinu su odmenile pištaljke, vuvuzele i povici, ali muzike sa razglasa i dalje nije bilo. No, muzika je ponovo – poput vode – pronašla zaobilazni put da bi se našla na čelu kolone protesta i nastavila da pumpa srca.
Počelo je tekstovima, bez melodije. Na velikim, rukom ispisanim papirima postavljenim na vrata i zidove fakulteta prvih dana blokada, pojavili su se prvi citati. „Sa barikada reći ćemo – No pasaran”, iz četrdeset godina stare pesme Haustora „Sejmeni”, bio je jedan od prvih. Uz te stihove, u fokusu foto-reportera i svih koji su beležili scene protesta, odmah se našla i tek nešto mlađa pesma „Zemlja” Ekatarine Velike čiji je stih „Ovo je zemlja za nas” postao jedan od lajtmotiva protesta širom zemlje, i koja se sada izvodi ravnopravno uz „Vostani Serbie”. Iznenađujuće, u koloni se našao i genijalan stih „Kročio sam na ulicu / sreo sam nepravdu” benda Darkwood Dub, koji se u hodu češe o citat Đorđa Balaševića, da bi – van svakog očekivanja – još jedna pesma nakon milion godina dobila novu ulogu i mesto u ubrzanom procesu razbuktavanja ljudskosti, empatije i ljubavi među nama. Međutim, ako niko nije očekivao „Za milion godina”, onda je horsko izvođenje „Okeana” La Strade u Novom Sadu bilo van svakog nadanja! Pokazalo se da i ta pesma, donedavno skrajnuta, objavljena na vinilu u svega 500 primeraka pre mnogo godina, ima svoje mesto u sazvežđu tonova i reči pod kojima hodamo ovih nedelja ka pravdi. To je jedno od malih, ali važnih čuda ovih protesta.
Kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani
Najveća okupljanja studenata i građana u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu redefinisala su prisustvo muzike na još jedan način. Tamo gde je ranije prolazio kamion koji vozi razglas sa kojeg se čuje uglavnom identičan set pesama već deset-dvadeset-trideset godina, sada stoje horovi koji odmenjuju sate i sate pesama koje bi se emitovale sa razglasa. Bez obzira na to što glasovi tih horova ne dopiru do svih okupljenih desetina hiljada učesnika protesta, njihovi nastupi su dokazali da izvođenje muzike pred publikom ima moćniji efekat od bilo kakvog razglasa. Nastupi horova inspirišu i druge okupljene da im se priključe, i to jača osećaj zajedništva i pripadnosti. To je prirodno: kada pevamo zajedno, snažnije smo povezani nego kada hodamo za džinovskim zvučnikom. Zato su snimci tih nastupa na digitalnim mrežama viralni.
Dodatno, nastupi horova su kratki, nema rasplinjavanja. Nakon njih, pištaljke, vuvuzele i bubnjevi ponovo nastavljaju, bez partiture, utvrđene dinamike, trajanja ili broja učesnika. To je, naravno, slično džemovanju u muzici. Pump Up The Jam!
Uz koju pesmu će se sve završiti?
Sve to nas vodi do sadržaja na društvenim mrežama i neočekivanih izbora pesama koje se koriste u pozadinama video-snimaka protesta ili fotografija. To je teren na kojem muzika dominira, ima je više nego na ulicama. I tu se dogodio niz incidenata koji dokazuju da nije važna godina proizvodnje neke pesme i da vreme nekim pesmama ne može da naudi već samo može da im pruži novu priliku. Ko je pre nekoliko meseci mogao da zamisli da će stihovi poput „Jedna mladost, jedan svijet nade / Raste tiho u srcu tvom / Drugi za te ovaj svijet grade / S malo prave istine u tom” izazivati u nama veći lom od svih onih bučnih i drčnih pesama kakve smo slušali decenijama na protestima?!
Josipa Lisac nas pokreće na bunt i dalje pumpanje? Stvarno nam se to dogodilo? Neka je.
Niko od nas trenutno ne može da nasluti uz koju pesmu će se sve završiti. Sasvim sigurno će to biti neka od pesama oko koje se u normalnim okolnostima ne bismo složili - da je baš ona pravi izbor.
Sve priče o Ekatarini Velikoj objavljene na ovom mestu su više ili manje lične.
Ova će biti najličnija, zato što sam učestvovao u njoj.
*
Dok silazim niz stepenice u susret Maji koja stiže sa prvim primercima boks seta sa kompletnom remasterizovanom diskografijom EKV - zaboravljam na sve muke njegovog stvaranja, i razmišljam kako sam sve slušao ove pesme do sada.
Prisećam se portabl crno belog Sony televizora koji je bio stariji od mene (mono), Ei Niš radija, Phiilips gramofona sa lošom gumicom koja je uticala na brzinu obrtaja vinila, Lenco gramofona za koji nije bilo lako pronaći novu gramofonsku iglu; prvog televizora u boji (mono); bezbrojnih tranzistora; kasetaša, vokmena, ćaletovog AIWA risivera koji sam kvario mnogo puta; presnimka Katarine II sa Banetove kasete koji čuvam i danas; nekih originalnih vinila čiji je zvuk postajao sve gori kako igla gramofona odmiče ka poslednjoj pesmi; klavijature i basa koji se guraju u rilni vinila a pamtim sa koncerata da to može da zvuči bolje; sećam se svakog udarca u doboš na EKV Live’86 koji prska preko zvučne slike; šuštavih kaseta; dropa koji sam greškom napravio na originalnoj kaseti „S vetrom uz lice“ a koji čujem i danas; slušanja muzike na mono-reportercu sa jednom slušalicom, prvog diskmena i u njemu loše semplovanih mp3 fajlova; piratskih diskova; novih vinila urađenih sa sumnjivih izvora zvuka, kakav je to pakao i nepoštovanje onoga kako bi te pesme trebalo da zvuče.
Silazim niz stepenice i brojim: četrdeset godina sam čekao da slušam opus najdražeg benda onako kako su ga oni čuli u studiju.
Trebalo bi snimiti trenutak u kojem Maja otvara transportnu kutiju i uručuje mi moj primerak. Trebalo bi da skačem od sreće. Trebalo bi da otrčim do prvog gramofona. Trebalo bi da zagrlim Maju.
Ništa od toga ne radim. Još uvek ne shvatam da se to zaista dešava, da je vinil-boks konačno pred našim očima i da sam, koliko sam znao i umeo, doprineo da se to dogodi.
Nema fan-kluba koji nudi takvu mogućnost obožavaocima.
Dizajn svega što je u toj kutiji već znamo u piksel. Nedeljama smo gledali u te fajlove pre štampe, naročito u buklet pun ranije neobjavljenih tekstova, fotografija i priča članova benda koje znamo u zarez nakon mnogih ispravki. I bar-kodove takođe verovatno znamo napamet.
Ali najvažniji je zvuk, konačno okupan i očešljan kako je oduvek trebalo da bude.
Sve je tu.
Reci nešto naglas, Nebojša! Ne znam šta. Reči će me stići nešto kasnije.
*
Nekoliko meseci ranije, a u trenutku kada je dogovoreni plan originalnih izdavača albuma Ekatarine Velike iz Slovenije i Srbije i Zadužbine Milana Mladenovića konačno počeo da se dešava, dobio sam na preslušavanje prve fajlove remastera pripremanog za vinile.
Taj trenutak je katarzičan.
Prvi put nakon četrdeset godina slušam snimke koje znam u šuš, onako kako je oduvek trebalo da zvuče. Znam ih toliko dobro da bih umeo po sećanju da nacrtam raspored instrumenata u tim zvučnim slikama. Mogao bih da odredim svoj položaj u kosmosu prema poziciji Margitine klavijature ili pratećim vokalima, kao što se moreplovci upravljaju prema zvezdama. Ne preterujem. Ali te mape se upravo menjaju, jer sudar sa tim zvukom je poput buđenja u bistrom danu.
Sećanja, vremenom, obično postaju nejasnija. Ovo je suprotan proces.
Konačno, čujem sve.
Prvi Vdov udarac u činelu na otvaranju pesme „Aut“ seče tišinu. Tu je udaljeni fon na početku „Geta“, do sada skriven šumovima. Masimov udah nakon „Torture never stops“. Firčijevi timpani na pesmi „Ruke“. Ceo album „S vetrom uz lice“ je konačno izbavljen iz zagrljaja divne, ali sveprisutne mašine čije frekvencije izgleda nije bilo moguće narezati 1986. godine. Rakini udari u doboš na koncertnom albumu više ne čine da se bend raspe po zvučniku poput lišća na „Jeseni“, kako je tadašnja tehnologija to beležila i utiskivala u vinil. Milanov glas se drugačije javlja na uvodu u „Idemo“.
Kako zovemo delove pesama koje uvek izazivaju žmarce, bez obzira na broj ponavljanja?
Sve to se čuje, i mnogo toga čujem prvi put. Kao da se prvi put nalazim pred originalom slike čije sam delove do sada gledao samo u reprodukciji.
Ushićenje postaje još snažnije nakon čitanja priča članova benda, i onih koji su sarađivali sa njima na snimanjima ovih albuma.
Konačno, a nakon ne znam koliko dana i nedelja lova na slovne i ostale moguće greške (jer, sećanje je varljivo i datumi vremenom blede), provera potpisa svih fotografija i svega ostalog što bi jedan saradnik trebalo da uradi, čitam prvi put u potpunom miru priče čiji su autori Firči, Žika, Raka, Marko, Ćima, Đorđe Petrović i Stanko Juzbašić, a koje do sada nisu objavljivane, ili nisu poznate van uskog kruga prijatelja, i te priče su svakako bolje od teoretisanja povodom objavljivanja kompletne diskografije benda, kako je običaj da se radi.
Nema kritičara koji može odmeniti žive priče samih učesnika događaja. Priča Ivana Rankovića - Rake o dečaku koji pravi makete instrumenata Margite, Milana, Bojana i njega je čista ljubav.
Autor dizajna boks seta, bukleta i CDa sa retkim snimcima – Nikola Puzigaća - verovatno nije mogao da pretpostavi šta ga čeka kada se hrabro upustio u oblikovanje bukleta. Znam da ga ne bi obeshrabrilo i da je znao ali, nismo naslućivali ni mi. Znali smo da u arhivi Zadužbine imamo oko 6000 fotografija, desetine rukopisa u različitim verzijama, skenove plakata, ulaznice za koncerte, dokumenta, propusnice i slične poslastice. Nismo naslućivali da će se u danima biranja materijala pojaviti još fotografija, plakata i ulaznica, da dragi Zoran Rosić ima još čuda u arhivi; da ćemo doći do Margitinih svezaka na čijim stranicama se može pratiti geneza teksta za „Par godina za nas“ iz minuta u minut i da će se stranice te sveske naći kraj fotografije na kojoj ta ista sveska leži na njenim kolenima u studiju u Bukovcu. Nismo znali da se neka pravila srpskog i slovenačkog toliko razlikuju. Da Vlajko ima čelične živce za sve izmene. Nismo računali na to da će se Maja izboriti da broj stranica bukleta poraste sa 48 na 76, i da nam to opet neće biti dovoljno za sve što smo želeli da bude između korica.
Ok, biće i Monografija o Milanu.
Slično se dešavalo i sa izborom pesama za bonus diskove sa neobjavljenim snimcima, demo verzijama, snimcima sa proba i radnim remiksima digitalizovanih sa sačuvanih Milanovih traka.
- Hoćemo jedan disk? – Hoćemo, dovoljno je! – Pronašao sam nepoznatu verziju „Svetilišta“ iz 1986. kod Rose! – Imamo snimke sa proba! – Slušaj kako se Masimo i Milan glupiraju na „Hodaj“, šest minuta! – Hoćemo dva diska? - Majo, nagovori ih da budu dva diska!
Snimak „Bežimo u mrak“ iz 1989. na kojem sviraju Milan, Margita, Bojan i Žika je posebno čudo. I zvuk Zipo upaljača, pa zvuk udaha na početku „Amerike“. I to otkriće da je album trebalo da se zove „Zašto deca plaču?“
Videćete uskoro.
Penjem se uz stepenice zgrade sa boks setom pod miškom.
Spuštam kutiju na sto. U stanu je tiho.
Nisam siguran da li mi muzika svira u glavi, ili zvuci i glasovi dopiru iz kutije, i to mi izmami osmeh.
Skačem od sreće,
kao dete.
*
Zvanično:
EKV vinil boks koji čine - 8 remasterizovanih vinila sa originalnih studijskih traka + 2xCD sa 27 retkih snimaka + Buklet o bendu na 76 strana dostupan je za naručivanje u Srbiji i inostranstvu od 27. marta, a biće objavljen u ograničenom tiražu od 500 primeraka 17. aprila ove godine. Prvih 100 kupaca dobija i originalni plakat iz arhive Milana Mladenovića štampan 1989. za potrebe promocije albuma "Samo par godina za nas".
Već deset godina je običaj da se u trećoj nedelji marta subotom prepodne na ovom mestu pojavi prvo „Premotavanje“ ili miks „najdražih pesama iz prve četvrtine godine“.
I ja bih više voleo da ti sada nabrajam šta ima novo od muzike umesto da nabrajam nova zlodela nekih ljudi.
Ali - top lista i zvučni top, najdraži novi zvuci i zvučni udar usmeren na ljude koji stoje u tišini; zastrašivanje majke poginulog deteta, hapšenja, batinaši, svakodnevni novi užasi i nova muzika jednostavno ne idu zajedno.
Umesto otkrivanja nove muzike - hajde da otkrivamo nove metode borbe, čitamo o revanšizmu, lustraciji i sprovođenju zakona, pomažemo one kojima su uskraćena primanja, budemo zajedno na ulici, tražimo jeftina jaja pred istekom roka, delimo jedni sa drugima pesme za pumpanje i dinstanje, kao i ohrabrenje srca.
Kada završimo ovu čudesnu borbu protiv zla, onda ćemo da se radujemo novim zvučnim čudima.
„Mržnja će nas uvek čekati na jednom bliskom, rodnom mestu“. (Georgi Gospodinov, „Otadžbina“)
Negde u ovo doba dana pre 34 godine moja dotadašnja domovina (uskoro - „otadžbina“) je na zahteve jednog broja građana da u budućnosti manje laže kao odgovor na ulicu poslala tenkove.
U isto vreme prekinut je program jedine gradske televizije koja je emitovala nemontirane snimke sa ulica Beograda (dakle, slike onoga kako jeste), a do večeri je ućutkala i jedini radio na kojem se moglo čuti šta jeste.
Tu državu je inače bilo sve teže voleti, a od tog dana je bilo jasno da se od mene ne traži ljubav. Nema ljubavi kada ti u 18. godini druga strana usmeri cev tenka u glavu. I ja sam se, od te večeri, osećao kao čovek koji je nema domovinu.
Otadžbina (nekada - „domovina“) je i u budućnosti na zahteve da manje laže, krade i ubija nastavila da odgovara bornim vozilom i drugim oružjem, pendrekom, mržnjom i temeljnim zatiranjem svega u šta verujem i što mi je važno, kako po kući tako i po komšiluku.
Kratki period ponovne ljubavi od dve i po godine prekinut je – ponovo – pucnjem.
Bez obzira na to – ja sam se trudio da ispunim ono što je do mene: služio sam vojsku, plaćao nerazumne poreze, sadio drveće pokušavajući da kompenzujem broj onih koje je država posekla, brinio o društvu a ne svom dupetu, prijavljivao rupe na ulicama, i šta sam već naučen da je red.
Nisam to činio zbog države, već zbog društva u kojem sam živeo.
Trideset i četiri godine kasnije ta država i ja smo u očajno lošem odnosu. Ona se i dalje trudi da ja dignem ruke od svega, a ja nikako da odustanem od ideje da ova zemlja može bolje.
U poslednja četiri meseca pokazalo se da nas ima baš dosta koji slično mislimo. To mi daje nadu da ćemo ovaj dan sledeće godine dočekati u drugačijoj državi.
Ako bude tako, nakon decenija tragične veze, teško će se tu razbuktati ne znam kakva ljubav. Ali, neka bude barem međusobnog poštovanja, pa se možda jednom naviknem na to da me rođena država ne mrzi. Nije to mala stvar.
Mnogi ovde rođeni posle sedamdesetih još uvek ne znaju kako je to dobar osećaj.
Fridum mi je dao u zadatak da izaberem 20 singlova koji bi trebalo da prežive kraj sveta, da bi iz njih posle globalnog reseta procvetala nova pop kultura - a sve u okviru serijala emisija posvećenih Marku Nikoliću, nekada čestom i dragom gostu-komentatoru i na ovom blogu.
Na spisku su: Šarlo Akrobata, Adriano Ćelentano, Talking Heads, Joy Division, XTC, La Strada, The Chills, Prefab Sprout, Depeche Mode, R.E.M, Angel's Breath, Suba, Underworld, Svadbas, Ben Folds & Nick Hornby, David Bowie, Peter Gabriel, James, The Cure i The Beatles.
Neke pesme su i mene iznenadile, iako sam ih ja birao ;)
*
Fridum najavljuje: Kurator ovog izdanja KUPA MAARE je Nebojša Krivokuća, jedan fin, gospodin čovek.
Neko ko je muzički mega entuzijasta, ko je počeo svoj popkulturni aktivizam kao pasionirani slušalac radija, a nastavio ga kao autor na radijima Pingvin i Index.
Neko čije popkulturne avanture čitate na blogu Prešlicavanje, a u audio formatu slušate na Radio Prešlicavanju putem Mixclouda.
Neko ko piše za Lice Ulice.
Neko ko je, poput srpskog Nicka Hornby-ja, već objavio knjigu, o pop pesmama. “39”. Za Booku.
Neko ko (za ovu godinu!) sprema knjigu o Milanu Mladenoviću koja će možda učiniti da imate utisak da ste i vi odrasli sa njim, jer ga sada toliko dobro poznajete.
Neko ko planira i knjigu o Subi.
Neko ko rinta kao kreativni direktor da bi mogao da bude još kreativniji van posla.
Neko.
Što se maareta tiče, on herojski odoleva zubu vremena na istim mestima: Popboks, Nas dvoje, politiks tejps, SLOVO Pres i Mislite Mojom Glavom. Visit, search & destroy."
„Neki zvuci basa mogu da se osete samo telom zato što ih uho ne registruje“ – podseća muzički producent Rik Rubin u konačno prevedenoj knjizi „Kreativni čin: način postojanja“. „Primetićete razliku ako muziku slušate preko slušalica ili preko zvučnika. Slušalice stvaraju iluziju, obmanjuju vaša čula da čujete sve što muzika sadrži... Mnogi od nas žive kao da život slušaju kroz slušalice. Umanjujemo puni registar. Čujemo informacije, ali ne detektujemo tananije vibracije koje se osećaju telom.” Rik je tip kojem, kada su u pitanju muzika i zvuk, valja verovati – a ova tri albuma nalaze se na nekim listama najboljih izdanja 2024. i trebalo bi ih preslušavati „celim telom”. Zapravo – verovatno je jedini razlog što ovi albumi nisu na svim mogućim listama taj što nisu preslušavani na pravi način.
Ovaj tekst vas, dakle, nagovara da provedete najmanje tri sata u snažnom zagrljaju sa novom muzikom. I imate šansu da vas ta muzika nikada ne pusti.
Ovaj album je poput pinjate koja se rasprskava od sudara muzika koje izbijajaju iz Esperance (džez-basistkinja, kompozitorka i pevačica, 5 „Gremi“ nagrada za 40 godina života) i Miltona (pevač, legenda, takođe „5 Gremi“ nagrada, 81 godina). U tom čudesnom sudaru džeza, brazilske muzike i popa se granice između žanrova lako tope tako da nećete ni primetiti da ste se našli u zagrljaju obrade jedne pesme Majkla Džeksona, dok „A Day in the Life“ The Beatles zvuči kao da je napisana samo da bi se njih dvoje poigrali. Od poznatih pikanterija vezanih za ovaj album najzabavnija je verovatno ona koja kaže da je Pol Sajmon (83) – jedan od gostiju – proveo nekoliko nedelja učeći portugalski da bi mogao da otpeva jednu od pesama sa Miltonom u duetu. Toliko mu je bilo stalo da snima sa njima.
Nemeček – Prokletije II (Lack of Records, 2024)
Svedoci nedavnog koncerta Nemečeka u zagrebačkoj dvorani „Pauk” tvrde da je za totalni ugođaj u furioznom zvuku ovog trija potreban specijalni sound-system, a da li je tako ćemo imati prilike uskoro da se uverimo i u Beogradu. Opet, drugi deo trilogije „Prokletije” verovatno zvuči impresivno i kada se sluša na tranzistoru. Prošlogodišnji dobitnici Nagrade Milan Mladenović stvaraju nesvakidašnje zvučne kovitlace glasom, tamburom-u-pojačalu, gitarom, klavijaturama i bubnjevima, što se najbolje čuje u pesmama „Na kraju svega (Beograd)“, „Mirila“ i „Kuvet“. Bend poput Nemečeka može nastati i postojati samo u ovom delu sveta.
The Cure: „Songs of a Lost World“ (Fiction, 2024)
Mnogi već trideset i pet godina živimo u zagrljaju veličanstvenog albuma „Disintegration”. Nakon dva – najblaže rečeno diskutabilna – albuma sa početka XXI veka i šesnaest godina pauze, slabo ko je očekivao da će se The Cure vratiti albumom koji će vas nagovoriti da – barem na neko vreme – ostavite prvopomenuti da se konačno malo odmori od vas, i obgrlite “Songs of a Lost World” kao nekoga ko vas zaista razume, kao i vaše godine, strahove, treperanja i nade. To je prirodno. Šezdesetpetogodišnji Robert Smit nas svakako bolje razume od onoga koji je imao dvadeset i devet kada je napisao „Pictures of You” i „The Last Dance”. Ukoliko nakon ovolikog čekanja ostanete ravnodušni na „A Fragile Thing” ili „All I Ever Am“ najpre nabavite veće zvučnike. Ukoliko to ne pomogne – brzo zakažite pregled kod otorinolaringologa, a zatim i srcologa. Može i obrnutim redom.
"Tactics for survival / Everybody coping different Different ways, different means / Different coping systems..."
I opet jedan snimak od one sorte koja te podseća na važnost redovnog pranja ušiju i neprekidnog osluškivanja šta se novo pojavilo, ali ponekad ni to nije dovoljno, zato su tu Pop Depression // Pop Depresija emisije (hvala!) da pomognu, ko zna koliko bi mi Džošua Idehen još izmicao, i drago mi je što smo sreli baš sada.
Džošua Idehen, dakle. 'Spoken-word' poeta, učitelj i muzičar.
Ako na prvo slušanje pomisliš na Linton Kvesi Džonsona ili Entonija Džozefa - imaju dosta zajedničkog, čak dele i stranice nekih zbornika poezije.
Možda je Džošuina "Mum Does the Washing" >> (šta je socijalizam, šta je kapitalizam, šta feudalizam...) i bolja od ove pesme koja je mene zgrabila, britkija, luđa (i duhovitija), ali "Tactics for survival" puštam sebi ponovo i ponovo već danima, ne samo zbog klavira (Hanakin!) ili slow-burner bita uz koji je moguće i plesati. To je čudan spoj - izvijati telo uz psihoterapeutski tekst koji ti pomaže da ostaneš na nogama iako ti nije do plesa.
Tek kasnije sam otkrio da je Idehem snimio i veoma dobru obradu "Once in A Lifetime" Talking Heads, koju izvodi pred publikom na više načina. Kada 'priča' sa publikom - Birnova pesma u Džošuinoj izvedbi ponovo postaje ono što je autora te pesme inspirisalo da je napiše - a to su nastupi propovednika >>. Kada je svira uživo pred Anđelik Kiđo, onda je izvodi uz afro-ritam >>, kao što je i ona to radila. Kada je snimi za mini album >> - uzvikuje tekst - toliko sugestivno da zli dusi beže van prostorije.
Koliko reči sam potrošio da bih te nagovorio da preslušaš jedan snimak... Ali, možda ti pomogne.
"... Some of us our mood is ugh Some of us spirit got dirt Some of us hurt, some of us extra Some of us stressed out Some of us so permanently let down Some of us can't get past we messed up Some of us got so much that we left out Some of us just don't wanna be left out Some of us working no time to rest up Can't see how we're blessed up Take so much to keep heads up..."
Naizgled laka pitanja o filmovima koji me čine ne/srećnim, filmskim štetočinama, rediteljima koje bi vredelo izvesti u provod, pesmama koje je nemoguće voleti, serijama koje zaslužuju više gledalaca i gledanja...
Hvala Mileni i redakciji na izazovu i prostoru da se kaže istina o pesmi "I Want To Know What Love Is“.
Inspirisano objavom 'FDU u blokadi' posle prvih mesec dana protesta: “sveže zaljubljenih kolega, dosta”.
Onim momkom u Novom Sadu sa transparentnom: “Malo rušim [cenzura], malo tražim devojku“.
Srcem koje je na transparentu neko nosio na Platou, i vestima o pravljenju kutije za ljubavna pisma za Dan zaljubljenih na Univerzitetu u Kragujevcu,
Prva pesma u miksu kaže: "slobodni smo samo u ljubavi".
Sviraju, pevaju i pumpaju: Škofja Loka, John Lennon, Raphael Saadiq, The Coup, Beck, Pretenders, Spoon, The Tears, Richard Hawley, FONTAINES D.C, James, Sivert Høyem, Jens Lekman, The Housemartins, The Walkmen, The Burning Hell, Bohemija, David Bowie.
S vremena na vreme, neophodno je zaroniti do dna, ili do temelja stubova na kojima sve stoji. Tako se lakše razume ili podnosi ovo što jeste.
Na dnu ima malo svetla, ali ovih dana iz mraka najsnažnije bleskaju slike iz „pećine ruku“ (Cueva de las manos), nekoliko rečenica Marka Aurelija samom sebi, Keplerov epitaf i jedna Betovenova simfonija.
Te stvari su toliko duboko u temeljima onoga što sada jeste, da o njima najčešće i ne razmišljamo. Ali, njihova značenja se menjaju u skladu sa trenutkom u kojem ih ponovo gledamo. Praistorijski otisci šaka iz pećine ruku na crvenoj boji su odličan primer. Sada te šake razumemo i gledamo drugačije nego pre nekoliko meseci.
U želji da rastresem neke sumnje, nakupljeni umor i gnev, cele nedelje završavam dan različitim izvođenjima drugog stava Betovenove Sedme.
Karajan i Berlinska od nje čine spori marš pun pijeteta prema žrtvama i veteranima rata – u skladu sa onim što je Ludvigu bilo na umu u vreme kada je pisao ovu simfoniju - ali u njihovoj izvedbi žrtve nas gledaju razočarano što smo stali. Mehta sa drugim orkestrom u istu ovu temu unosi nešto više svetla; severnjaci u trećoj izvedbi bezrazložno žure. Tek u izvođenju orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, a pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela pronalazim osam minuta onoga što mi je ovih dana potrebno. U njihovoj verziji ovaj Betovenov komad zvuči kao podstrek za susret sa stvarima koje dolaze, uverenje da će se sve završiti dobro i da ćemo se na kraju grliti u sreći. Gudači su na nekoliko mesta na ivici nesigurnosti. Taman toliko da nas podsete da je strah prirodna stvar.
Petog dana preslušavanja različitih izvođenja, slučajno (ako je) otkrivam još jedan sinhronicitet između izvođenja ovog Betovenovog dela i istorijskih događaja poput ovog koji živimo. Dirigent Danijel Barenbojm zatekao se u Berlinu u novembru 1989, u danima pada Zida. Na vest o padu tog užasa koji je trideset i osam godina sprečavao protok ljudi, ideja i slobode – on i berlinski filharmoničari odlučili su da kraj Branderburške kapije odsviraju Betovenovu Sedmu, specijalno za stanovnike Istočnog Berlina, one koji su konačno bili slobodni.
Ne Devetu, ne „Odu radosti“, već Sedmu. U njoj je želja za pobedom najsnažnija. Ludvig kaže u partituri kaže da se svira „Allegretto“.
Priča koju bi trebalo zapisati postoji, kao njeni i junaci - jasnih izraza lica, želja, strahova, nadanja i putanja. To je, najčešće, sve što je potrebno da bi bila napisana do kraja. Ali jedan deo ove i dalje je nedovršen.
Dobra priča nastaje kada se reči, misli i junaci međusobno prepoznaju, pa reči počnu same da zauzimaju svoja mesta.
Ponekad rečima treba dati više vremena. Ili više muzike.
Možda ovaj miks pomogne da se sećanja premotaju još jednom, da se sazvučje reči, misli i junaka konačno dogodi, i potvrdi misao Virdžinije Vulf.
"Memorija je švalja, i pri tom mušičava. Memorija vodi svoju iglu unutra napolje, gore dole, tamo amo. Ne znamo šta ide sledeće, ili šta dolazi posle toga. Tako, najprostiji pokret na svetu, kao što je sedanje za sto i privlačenje mastionice, može da uzburka hiljadu čudnih, nepovezanih fragmenata, sad svetlih sad zamagljenih, koji su obešeni i klate se, tonu i lepršaju kao donji veš porodice od četrnaest članova na konopcu u oluji." (V.V, "Orlando")
Playlista:
Chick Corea - Overjoyed (Live in Sava Centar, october 1987)
Christian McBride - Song for Maya Chet Baker - Blame It On My Youth Angel's breath - 40 Seconds of Love Morelenbaum 2 & Ryuichi Sakamoto – Desafinado Suba – Fly by Ipanema J. Morelenbaum & Everton Nelson / Gustavo Santaolalla - Endless Flight/Babel (excerpt) Miroslav Tadić - Ona se budi (Šarlo akrobata cover) David Sylvian - When Poets Dreamed of Angels Holger Czukay - Rhythms Of A Secret Life (excerpt) Dali's Car - His Box David Sylvian - River Man (Remix) Moira - Aromantična Lhasa De Sela - La confession Joni Mitchell - Help Me Paul Simon - Rewrite XTC - Desert Island Talking Heads - The Lady Don't Mind (N-Mix) David Bowie - I've Been Waiting For You (Neil Young Cover) Depeche Mode - The Bottom Line Hania Rani - Dancing with Ghosts Maxence Cyrin - Mirrors Koki Nakano - Buoy Sarah Sutcliffe / Virginia Woolf - Memory Is the Seamstress Alva Noto - The Sheltering Sky (Ryuichi Sakamoto Remodel) Peter Gabriel – The Book of Love Ekatarina Velika – Siguran
Kada se ovo bude završilo pisaće se studije, analize, knjige i hronologije užasa o periodu u kojem je jedna neobrazovana, bez-obrazna, alava ali izvrsno organizovana grupa ljudi uspela da prigrabi sve za sebe i godinama radi šta hoće.Većina napisanog će pokušavati da odgovori na pitanje:
Kako se to dogodilo?
Odgovor je prost. Mi smo to im dopustili. Nismo reagovali dovoljno glasno i u neophodnom broju.
Da smo na prve naznake nefunkcionalnosti sistema koji bi trebalo da nas štiti i radi za nas ('država') ustali u ovom broju i rekli "NE MOŽE" ne bismo od 0,5 mikrograma aflatoksina u litri mleka došli do 23 tone nadstrešnice u Novom Sadu. Eto, toliko je problem otežao za dvanaest godina.
Hajde da obećamo jedni drugima da ćemo od sada na svaki detalj reagovati odmah, i svi.
Ekipa ljudi koja se proteklih godina skrivala iza „Srbije!“; sadašnjih, bivših i izmišljenih zastava, vozova sa ikonama, troprstja, svetosavlja, lažiranih istorija, dece, penzionera, najbržegrastaunovijojistoriji, budućnosti, letećih automobila, čipova i drugih andrmolja koje su prethodnih godina nekako uspevale da zamagle pogled procentu ovdašnjeg stanovništva uskraćenog za razmišljanje ili nadarenog za otimačinu – konačno je došla do ultimativnog simbola kojim opisuju svoje postojanje, svrhu i odnos prema svetu.
To je goli kurac. Isti se od sinoć može naći po zidovima, školskim dvorištima i banerima na nadvožnjacima, i predstavlja njihov intelektualni, ljudski i estetski odgovor na naš osamdesetodnevni vapaj da institucije rade svoj posao i da krivci moraju odgovarati za smrt petnaest ljudi.
Odnos golih kuraca i tiranina je zanimljiv. Najstariji pisani trag o pokazivanju srednjeg prsta koji imamo je jedna Aristofanova komedija, “Oblaci” (ili “Oblakinje”), u kojem je srednji prst pokazan Sokratu, koji je u ovom komadu predstavljen kao neko ko kvari atinsku omladinu. Zlatko Paković u analizi ovog komada (Danas, 2022.) piše “Uzimajući Sokrata za protagonistu u “Oblacima”... Aristofan nam sugeriše da upravo oni koji najbolje mogu da uvide društvene probleme, u stvari, neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja.”
Simpatično – sada nam istim gestom odgovaraju upravo ti “koji bi trebalo da najbolje uvide društvene probleme” (jer to bi trebalo da bude posao vlasti) i koji, opet, “neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja”, jezivog.
Genije koji je osmislio goli kurac kao ‘odgovor’ na dvomesečne proteste, blokade i razbuktali otpor najverovatnije nema pojma ko su drugovi Aristofan i Sokrat. Ta osoba, ili kreativni tim koji se okupio da bi porodio ideju golog kurca verovatno nije razmišljala ni o tome kako će ta genijalna kreativna ideja taj otpor dodatno razbuktati. Hvala im na tome! Veća je verovatnoća da znaju za Kaligulu, a verovatno ga i poštuju. Ako, pak, nisu čuli ni za njega eto nam dokaza da ideje – i dobra i zla – putuju kroz prostor i vreme pa se gnezde u glavama ljudi koji slično misle bez obzira na vek i prostor kojem pripadaju. Za Kaligulu – otelotvorenje zla – se priča da je terao podanike da mu, umesto ruke, ljube ispruženi srednji prst kojim je mahao po vazduhu, demonstrirajući tako svoju moć.
Ipak, Kaligula je za života uradio i ponešto dobro. Akvadukti čije je podizanje inicirao – stoje i danas.
*
Ilustracija: Đaci XIII gimnazije u Beogradu zlo pretvaraju u dobro (foto: Branka Kerkez, X)
Od stvari koje povezuju Elvisa Prislija i Dejvida Bouvija danas se fokusiram na tri. Dve su činjenice, a treća je hipoteza koja mi raspaljuje maštu.
Elvis i Dejvid su delili rođendan, 8. januar, što je Bouvija kao velikog obožavaoca Prislija ispunjavalo srećom. Da li je sreća bila obostrana i koliko je Elvis mario za Bouvija nije zabeleženo. Kada su se sedamdesetih obojica našla u katalogu velike izdavačke kuće RCA, njeni menadžeri su nagovarali Dejvida da napiše pesmu za Elvisa. Ideja je bila: napiši, a mi ćemo te predstaviti Kralju i pokušati da ga nagovorimo na saradnju sa tobom. Bouvi je uzvratio pesmom “Golden Years” koju je poslao Prisliju kao demo snimak. Po nekim biografima Elvis nikada nije preslušao taj snimak, ali mu je uzvratio porukom: “All the best, and have a great tour.” Postoje tvrdnje da je Bouvi tu poruku odbijanja čuvao do kraja života. Njegova verzija “Golden Years” ušla je u “Top” 10 američke i britanske liste i postala jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama.
Sad hipoteza koja raspaljuje maštu.
Elvis je 1960. snimio pesmu pod imenom “Black star”, ali je taj snimak objavljen tek 1986. Bouvi je tada prvi put mogao čuti stihove “...And when I see that old black star / I'll know my time, my time has come.” Tada verovatno nije razmišljao o smrti, ali je dvadeset godina kasnije, tri dana pred odlazak objavio poslednji album, takođe nazvan “Black star” Dejvid je znao da mu je “došlo vreme”, kao u Elvisovoj pesmi. Ali tu činjenicu je podelio sa svega nekoliko saradnika. Energiju je usmerio ka ultimativnom cilju: naterati sopstvenu smrt da radi za njega, da postane sastavni deo njegovog poslednjeg umetničkog čina. I uspeo je u tome.
A možda su stvari mnogo banalinije. Jer - ‘black star’ je termin koji se u medicini koristi za maligne lezije. Bouvi je znao od čega umire.
Ipak, priča o Crnoj zvezdi iz ovih pesama i “Zlatnim godinama” rasplamsava maštu, i stvara upečatljivije slike od činjenica sa početka priče. Sada je, naravno, moguće uz pomoć AI alata generisati verziju “Golden Years” otpevanu Elvisovim glasom, i ljudi ih i prave i postavljaju po mreži. Ali, takva verzija je tek bleda kopija onoga što bi moglo procvetati od te melodije i teksta da su na toj pesmi Prisli i Bouvi radili zajedno.
Ostaje nam da maštamo: kako bi ta pesma zvučala da su je radili zajedno, ali i da izmaštavamo jednu scenu koja se u nekoj drugoj dimenziji možda odigrala baš danas. Dok prolazi hodnikom nekog od elitnijih nebeskih hotela sa mnogo zvezdica Elvis Prisli namešta frizuru. Usporava pred vratima Dejvidove sobe. Kuca, čeka. Dejvid otvara vrata ('unwashed and somewhat slightly dazed').
- “Danas nam je rođendan!” – kaže Prisli skidajući naočare. “Pa, ako si doručkovao, možemo da studija?”
Izlozi i ulice Beograda u danima posle Titove smrti,
SKC, novi talas, Vlada Divljan, Idoli, Milanov osmeh, Koja, Sa druge strane jastuka, Jelena Šantić, 9. mart, Ivan Đurić, Mira Furlan i Goran Gajić noć pred odlazak u Ameriku, "Ne računajte na nas" na Trgu 1992, akcija Crni flor, Dušan Makavejev...
Prve slike koje će vam na ove reči izroniti iz sećanja biće fotografije Goranke Matić.
I see people hiding Speech gets harder There's no sense in writing. Help me find a way from this maze I can't help myself."
Ako kosmička pravda zaista postoji, onda je nezaborav dovoljno prostran i za tipove poput Marka Holisa.
Ako ne postoji, onda bi to valjalo ispraviti, jer ovaj čovek je zaslužio mesto u nezaboravu - zbog savršenih, spektakularnih pop pesama i albuma koje je moguće preslušavati do iznemoglosti, a da se ne izližu ili izblede. Zbog toga što je sa nepunih trideset napisao pesme koje mene tresu u pedesetoj. Zato što reči koje je pisao rezonuju sa svetom kako treba samo kada ih on peva. Zato što je umeo da Sartra preoblikuje u pop muziku, kao u ovoj pesmi.
Konačno - i zato što je - shvativši da ga takva muzika više ne zanima, uronio u kreiranje drugačijih muzika čije odjeke i danas možemo da čujemo na neočekivanim mestima, ako pažljivo osluškujemo. I zato što nije mario koliko ljudi će to slušati. Na kraju poslednje pesme poslednjeg albuma koji je objavio mnogo godina pre smrti, Holis je ostavio dva minuta šuštanja trake, i tišine koja lagano odlazi u fejd-aut. Znao da je kraj. I ostao je dosledan u toj odluci. (Nedoslednost bih mu, siguran sam, oprostio na prvi novi ton, ili reč.)
Kako vreme odmiče, sve više verujem da Mark uopšte nije mario za postojanje kosmičke pravde sa početka ove priče. Bilo mu je važnije da bude u miru sa sobom. Takve stvari sebi dozvoljavaju samo najveći.
Izuzetna ekranizacija >> knjige Gabrijela Garsije Markesa vraća na razmišljanje o nesrećnom Pjetru Krespiju, čoveku koji je učio Amarantu i Rebeku klasičnim plesovima, popravljao pijanolu koju je Hose Arkadio Buendija rastavio tražeći u njoj dokaz o postojanju boga, i doneo u Makondo muziku iz spoljnog sveta. Ali, Pjetru ni muzika nije pomogla da se spase od ljubavi.
Ljubav je nemilosrdna prema junacima Markesove knjige. Hose Arkadio će zbog ljubavi biti primoran da krene u potragu za novim domom, iz čega će nastati Makondo. Aurelijano Buendija će po susretu sa Remedios zapostaviti radionicu i početi da piše stihove ("Pisao ih je po hrapavim pergamentima, po zidovima kupatila, po svojim rukama i svuda se pojavljivala preobražena Remedios: Remedios u sparnom vazduhu u dva po podne, Remedios u tihom disanju ruža, Remedios u tajnom peščaniku moljaca, Remedios u jutarnjem mirisu hleba, Remedios svuda i Remedios zauvek.") i po njenoj smrti postati okrutni Pukovnik Aurelijano Buendija koji će podići trideset i dva ustanka. Rebeka će jesti zemlju. Ipak, Pjetro Krespi je jedini koji će zbog ljubavi okončati život, ako ne računamo stranca koji viri kroz crepove dok se Remedios Prelepa kupa, i propada kroz njih u smrt kraj njenih stopala.
Ko je zaboravio - ako se bilo šta iz "Sto godina samoće" može zaboraviti - Pjetro je svoje srce poklonio Rebeki Buendija i strpljivo čekao dan venčanja. Povratak Hose Arkadija prema kojem je Pjetro delovao kao "kicoš od marcipana" razoriće njihovu dugo odlaganu strast. Rebeka će otići da živi sa Hose Arkadijom u iznajmljenoj kućici kraj groblja ("Susedi su se plašili krikova koji su budili ceo kraj, po osam puta u toku noći i po tri puta po podne, i molili se da tako
neobuzdana strast ne ometa mir umrlih.")
Pjetro će se okrenuti Amaranti, koja ga - nakon duge igre - odbija.
Markes piše*: "U kišnim noćima viđali su ga kako obilazi oko kuće sa svilenim kišobranom, pokušavajući da otkrije svetlost u Amarantinoj spavaćoj sobi. Nikad se nije lepše oblačio nego u to vreme. Njegova plemenita glava izmučenog imperatora dobila je čudno dostojanstven izgled. Molio je Amarantine prijateljice, koje su dolazile da vezu na verandi,da pokušaju da je ubede. Zanemario je poslove. Danima je u kancelariji iza radnje pisao pisma bez smisla, koja su dospevala do Amarante sa laticama cveća i sa sušenim leptirima, a ona ih je vraćala neotvorena. Zatvarao se satima i svirao na citri. Jedne noći je propevao. Makondo se probudio sa zaprepašćenjem, čuvši anđeoski zvuk citre, koji kao da nije bio od ovoga sveta, i takav glas da se ne može zamisliti sličan na ovoj zemlji, u kome je bilo toliko Ijubavi. Pjetro Krespi je tada ugledao svetlost na svim prozorima u selu, osim na Amarantinom. Drugog novembra, na Dan mrtvih, njegov brat je otvorio radnju i u njoj našao sve lampe upaljene, sve muzičke kutije otvorene, sve satove zaustavljene u jednom beskonačnom satu, i usred ovog neobičnog koncerta video je Pjetra Krespija kako sedi za pisaćim stolom u kancelariji, sa venama isečenim britvom i obema rukama stavljenim u lavor sa mirišljavom vodom."
Više od trideset i pet godina sam se pitao kakva je to bila pesma i kakav je to zvuk koji "kao da nije sa ovoga sveta".
Delimični, ali i za sada jedini odgovor stigao je sa konačno emitovanim prvim delom serije. Za scenu Pjetrovog pevanja pod prozorom Amarante izabran je Georg Fridrih Hendl, i predivna arija iz opere "Rodelinda"."Dove sei? amato bene? vieni, l'alma a consolar vieni amato bene dove sei? vieni l'alma a consolar
Sono oppresso da' tormenti ed i crudeli miei lamenti sol con te posso bear. sono oppresso, da' tormenti ed i crudeli miei lamenti sol con te posso bear."
Sekvenca Pjetrovog pevanja uz citru se ne može pronaći na mreži. Postoji ovo izvođenje - podjednako potresno i dovoljno "marcipansko". Ako se bilo šta može porediti sa čovekom koji peva pod prozorom žene koju voli, a koja se na tom prozoru neće pojaviti.
*prevod: Jasna Mimica Popović, 1976, BIGZ
Scene iz sedme epizode serije "One Hundred Years of Solitude" / "Cien años de soledad", Netflix, 2024.
Po kalendaru i po tradiciji - vreme je za premotavanje traka, najdraže pesme i sećanja na prethodnu godinu. Ali, uprkos kalendaru, 2024. traje i dalje, zato što najvažnija stvar iz prethodne godine nije završena. Zahtevi studenata širom Srbije nisu ispunjeni.
Kada ti zahtevi budu ispunjeni – tada će početi prava Nova godina. Ali, i novo doba. I to je važnije od svega.
U jubilarnom desetom godišnjem miksu delim sa tobom meni najdraže pesme objavljene u proteklih 12 meseci i pokušaću da ti celu godinu spakujem u četiri sata.
Neke stvari ćeš možda sresti prvi put - i zaljubiti se ili odlepiti na prvo slušanje – ali zbog toga ovi miksevi i postoje.
odlaganje osmeha, zagrljaja i poljubaca u ponoć, odjek glasa tipa koji nekoliko stotina metara dalje nema petlju da zaćuti; praskavi, aritmični vatromet koji se ne vidi od magle i koji bi trebalo da asocira na radost i slavlje, ali radosti u ovoj sceni nema.
Sve deluje nadrealno, i sve govori da je počelo nešto novo, a to nije samo Nova godina.
