Ne sećam se kada sam otkrio Ane. Pamtim osećaj oduševljenja spojem nežnosti, maštovitosti, duhovitosti, šašavosti ali i ozbiljnosti tema u koje se upušta. Glava se baš trudila da je smesti u neku od poznatih fioka, ali to nije bilo moguće.
Ono o čemu je pevala i način na koji je oblikovala svoje priče podsetio me na Lidiju Dejvis, autorku genijalnih kratkih priča. Muzika? Recimo da je poput maestrala koji sa mora donosi brodice neočekivanih oblika i namena. „Tuka“, „Trebalo bi ovo, trebalo bi ono“, „Vrijeme za ljubav“ (koju je Ane objavila pre nekoliko meseci u znak podrške studentima u Srbiji) – svaka od tih pesama stigla je sa druge tačke na pučini i ima drugačije sidro.
Konačno, Ane Paška je objavila album prvenac – „Odadenjena“. Ta reč je poput njene muzika i reči – prepunih do sada neviđenih spojeva.
U najavi albuma piše: “Ako “okamenjen” znači – uhvaćen, utisnut u kamen kao trajan materijalni dokaz da je nešto bilo, onda bi “odadenjena” bila – uhvaćena u trenutku unutarnjeg “da” koji se ne briše. Kao što se fosil upisuje u stijenu, tako se odadenjenost upisuje u svijet — kroz izbor da svjesno živiš, voliš, dišeš i stvaraš.” “Odadenjena” je takav album – koji ti pomaže da živiš, voliš, dišeš, stvaraš, pizdiš, kršiš, saplićeš, ironišeš, zabavljaš, odustaješ, počinješ iznova, i kojem ćete reći “DA!” pre nego što dođete do poslednje pesme.
Pratite kretanje Ane po regionu. Kada vidite najavu njenog “Salona za uljepšavanje duše” – obavezno ga posetite.
U vreme kada se 'Black Star' video pojavio, niko nije znao.
Sa distance od 10 godina - zanimljivo je čitati prve pokušaje razumevanja tada novog Bouvijevog video spota čiju je premijeru PR služba kanala SKY ponosno najavljivala.
U prvim osvrtima na spot kritičari i tumači tumaraju - od Demijena Hirsta, Pine Bauš, Lavkrafta i Nila Gejmena do Maoizma i Sovjeta, raspravljaju o pokretima iz crtanog filma 'Popaj', feminizmu, 'Zašto je propovednik slep? i 'Zašto devojka ima rep', 'Dejvid bi trebalo da radi sa nekim modernijim rediteljima!'
Neki naziru kraj puta za Majora Toma, ali on je samo jedan od karaktera čiji je let započet četrdeset i pet godina ranije.
Niko još uvek nema ideju da je Dejvid nagovorio smrt da odigra ulogu u njegovom oproštaju i urami na kraju sve ove scene.
'Black Star' objavljen je na današnji dan, 2015. Desetominutni video je i dalje otvoren za tumačenja.
"His depth of references is a chasm." (Johan Renk >>, reditelj spota - o Bouviju i idejama koje su razmenjivali.)
Za četrdeset godina odlaženja na koncerte svega sam jednom bio na ogradi, direktno izložen muzici i energiji koja
se sliva sa bine poput lave; jedan-na-jedan sa zvučnicima koji udaraju u
pleksus, izbacuju iz ravnoteže i čine da zvuk prođe kroz tkiva, razmakne ih, presloži na nov način i učini
da do kraja koncerta budem neki
drugi ja, izglobljen i srećan.
Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija - nas koji u publici
ne/svesno reagujemo na reči i zvuke pevajući, plešući i skačući; i onih koji sa bine uzvraćaju još
ubitačnije zbog toga, sve dok nas sve zajedno mutni Misisipi ne odnese na drugu stranu?
Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio
je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora,
poslednjeg dana leta.
Oduševljen što se taj koncert konačno dešava - zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu
(Izvinite! I pazite šta je iza vas dok skačete! ;), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi,
bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je
bilo zbrisano. Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja. Znao sam da će vrhunac biti „Misisipi“, ali najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam da ih čujem ponovo i potvrdim sebi da ćemo uskoro dobiti najbolji album godine, što „O sreći u snovima“ nesumnjivo jeste.
Ne preterujem.
Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom. Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan,
duboko proživljen, hrabro ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, naročito onom koja mi je već nekoliko meseci na listi životnih favorita.
*
Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik
i poziv na uranjanje u KOIKOI. Jer, najbolji album godine
nije desio tek tako, niotkuda.
Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija,
2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje.
Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i
prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji. Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći
ili, jednostavno, nestaje. Nema stajanja u mestu.
Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „Hali Gali 2“ – prvi snimak koji
su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po
regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća
stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje. Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo
se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi na kojoj je bend svirao sve pesme
sa novog albuma. Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na
kojem nakon gromopucateljnih rifova i opšteg meteža publika u trenu zanemi slušajući do tog trenutka nepoznati,
tihi, nežni uvod za pesmu „O Sreći“ (što govori o dejstvu tih pesama); i da smo –
nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije:
kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na
koncertu. To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, i drago mi je
što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima
(pročitati osvrt Zorana Stajčića, Ravno do dna >>).
U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što sam od muzike oduvek i tražio: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima i publici. Niz u koji su te pesme sada poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) je takav da album poziva da bude proživljen kao celina, bez prekida ili preskakanja.
Kada se jednom skoči u vodu - pliva se do kraja, do sreće, iako se „ne vidi dno“.
„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“. Niz vratolomnih obrta ovoga puta se dešava u tekstovima. Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi pogađaće u različite tačke tela, srca, sećanja, strahova, nada ili planova kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.
Ipak, na jednoj pesmi moram da se zaustavim. „Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka.
U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (soba, Karmakoma, Makarska, kasna
jesen na ulicama Beograda) ali i stanja u kojem će vas zateći – ona može biti
pesma uz koju je moguće zauvek ostati na podu ili dezintegrisati se.
Ali – njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju ona počinje da deluje
kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje.
Čudesna je i po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama
pesama koje se nakon nekoliko slušanja same usele u srce, kao i svaki njen šum,
reč i udarac, i onda nastavljaju da odjekuju glavom dok ste živi poput intimne
himne uz koju je lakše podneti život, zabezeknutost mrakom ali i neophodnost
protrčavanja kroz taj mrak, pošto drugog mogućeg puta do sreće jednostavno nema.
Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.
Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama
ispred koncertnih bina i pesmama.
Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili
su album kakav nam je potreban u ovom vremenu. Da je u pitanju vanvremensko remek delo – dokazaće budućnost.
Prošlo je gotovo četrdeset godina od kako je ovaj vinil – u nešto drugačijem formatu i drugačije dizajniran – prvi put objavljen u tiražu od svega 500 primeraka.
Vremenom je postao jedno od najtraženijih i najskupljih izdanja na regionalnim berzama vinila, a većina nas ga je decenijama slušala sa presnimka sumnjivog kvaliteta, i ne u celosti.
Jer, Suba je snimio više materijala nego što je na vinilu objavljeno.
Zahvaljujući saradnji Fondacija Mitar Subotić Suba koja je radila na digitalizaciji i remasterizaciji snimaka sa originalnih studijskih traka i izdavača GOD Records (@godes.recos) – ovaj album će se pojaviti kao dupli vinil tokom decembra meseca ove godine.
“Disillusioned!” i nakon trideset i osam godina od objavljivanja predstavlja sonični i konceptualni incident u istoriji regionalne popularne muzike.
Ne zaboravimo - Rex Ilusivii znači „Kralj-koji-izmiče“.
Prvu stranu albuma čine snimci na kojima je Suba sarađivao sa Milanom Mladenovićem, Massimom Savićem, Zoranom Radomirovićem – Švabom i Urošem Šećerovim. I dok su snimci poput „Nabor na postelji“, „Courage“, “Facedance” pronašli svoje nešto mesta na radio-programima okrenutim modernom zvuku (vidi pod: Sloba Konjović), drugu stranu originalnog vinila“Disillusioned!” činila je samo jedna kompozicija u trajanju od dvadeset i pet minuta: „Thanx Mr. Rorschach – ambijenti na muziku Erika Satija”. Ovaj snimak nastao je iz saradnje sa pijanistkinjom Brankom Parlić koja je odsvirala deset Satijevih tema na moderan način, dok je Suba na te snimke dodavao svoje "elektronske intervencije".
Suba je kasnije pričao: "Na poslednјoj od tih deset kompoziciјa, Satija sam okružio pravoslavnim popom koji je pevao liturgiju, katoličkim gregorijanskim koralima i molitvom muslimanskog hodže. Danas to može da ima neko drugo značenje, političko. Ali, onda, pre deset godina, to okruženje u koje sam stavio Satija imalo je čisto umetničko i filozofsko značenјe. Jer, to je bio deo sveta kojim sam ja onda bio okružen i koji je činio sastavni deo mog života."
Zbog ograničene minutaže vinila – ambijenti na muziku Erika Satija nikada ranije nisu bili objavljeni u celini, i to je razlog zašto se remasterizovano izdanje albuma “Disillusioned!” pojavljuje kao dupli vinil.
Na drugom vinilu ovog izdanja ambijenti će po prvi put biti objavljeni u celosti – u formi u kojoj ih je Suba inicijalno zamislio i snimio.
Mnogo godina kasnije, ovi snimci će u integralnoj verziji postati sastavni deo i naših
života i pomoći nam „da pronađemo svoj
put i svoju ličnost” kako nam preporučuje Ornela Volta u njenom osvrtu na ovakvo
tumačenje Satija.
Ukoliko vam se dogodi da tražeći taj put naiđete na neobičan skup pun
neočekivanih i naizgled nespojivih gostiju – ne zaboravite kome je ovaj album
posvećen, i kakve skočizvuke će Suba ubrzo
nakon „Disillusioned!“ nastaviti da
stvara. Jer, to je ključna odlika njegove muzike: svaki put stvoriti nešto
potpuno drugačije, sve vreme razbijati iluziju da postoji bilo šta moćnije od muzike,
neprekidno izmicati. To je Rex Ilusivii.
Ne trošite danas vreme i srce na tabloidne priče o Milanovim poslednjim danima i poslednjim rečima. U tim tekstovima nećete pronaći reči onih koji su bili uz njega tih dana, već samo naknadno dopisane ili netačno prepričane priče.
A postoji i nešto mnogo važnije.
Oni koji su Milana poznavali i obilazili u to vreme svedoče da do poslednjeg dana nije izgubio ništa od svoje blagosti i ljubavi. Nije bio besan na svet zbog bolesti koja ga je zadesila. Borio se, kao i uvek, verovao u sebe i u to da „nije još kraj.“
Ako ga niste poznavali – ne tragajte u rečima iz objavljenih pesama za „osećanjem kraja“. Toga nije bilo.
U intervjuima u poslednjoj godini života Milan je uz osmeh pričao o tome kako „imamo još trideset – četrdeset godina, za tebe i mene“. Jedan od prijatelja kaže da je „iznutra isijavao, sve vedrije“.
Uživao je u sviranju instrumenta koji je počinjao da otkriva - trube, i učenju teorije muzike. Isplivavao je tokom leta 1994. duge deonice na Adi Bojani, pravio planove za novu fazu karijere i pričao o osećaju "nekog novog početka“.
Ovaj dan je oduvek bio rezervisan za Darkwood Dub i pesmu o nemiru, teskobi i kratkim danima punim snova.
I u toj pesmi >> ima stihova koji na kraju ovog oktobra dobijaju novo značenje: oni o slobodi koja nosi, ravnoteži, kontroli, i udaljenom udaru groma.
Ali, ovaj 31. oktobar je drugačiji.
Mnogi koji hodaju ka Novom Sadu na godišnjicu ubistva 16 ljudi su jutro poslednjeg dana oktobra dočekali spavajući pod otvorenim nebom Inđije, a zato što im je lokalni šerif uskratio smeštaj, čak i cisterne sa vodom - valjda misleći da je ovo zemlja samo za njega i njegove.
S vremena na vreme je dobro pretresti
listu pesama koje nam služe kao srećna mesta ili sigurna skloništa. Stresno je,
ali je važno priznati sebi da u neke pesme više ne možemo da se sakrijemo, da
su neke naselili drugi ljudi sa kojima ne želimo ili ne možemo da ih delimo, a
da se u trećima već neko vreme ne osećamo dobro.
Na sreću – i dalje se pojavljuju nove. Samo je potrebno pažljivo osluškivati.
St. Etienne:
„International“ (2025)
Nakon
trideset i pet godina stvaranja pesama koje su nas isceljivale plesom i
nežnošću – Sara, Bob i Stenli su odlučili da je vreme za kraj.
Bez obzira da li ste se sa St. Etienne prvi put sreli kada su vaskrsli Jangovu „Only Love Can Break Your Heart“ ili su
vas prvi put odvukli ka podijumu uz „Nothing
Can Stop Us Now“, ili ste na žurku stigli nešto kasnije dok prostorom zvoni
fenomenalna „Tonight“ – ovaj album je
poput soundtracka poslednjeg
okupljanja i rastanka od ljudi koji su nam oduvek bili posebno dragi, ali sa
kojima nismo proveli onoliko vremena koliko je trebalo.
Ako, ipak, do sada niste obraćali pažnju na njih – pesma koja otvara oproštajni
album („Glad“) će u četiri bita učiniti
da plešete kao da je ponovo 1990. godina.
Odakle
mu TOLIKO energije u 73. godini života?
Nakon što je obišao svet predstavljajući album „American Utopia“ iz 2018. – a koja je otvorila nove perspektive
scenskog nastupa – Birn je snimao ili se pojavljivao na sceni sa Paramore, Olivijom Rodrigo i Robin;
nastavio da promoviše portal Reasons to
be Cheerful (posećivati, često!), crtao je, objavljivao knjige, promovisao
remasterovane snimke Talking Heads, snimao
obrade, vrteo muziku na platformi Mixcloud
– i snimio novi solo album.
Ipak, „Who is the Sky“ ne otkriva
tragove umora. Nasuprot.
Od divne „Everybody laughs“, preko „What is the Reason For It?“ sve do
završne „The Truth“ – Dejvid se
sjajno zabavlja, ne mareći da li je u određenim trenucima neočekivano žovijalan
(„I Met The Buddha At A Downtown Party“)
ili možda previše optimističan bez obzira na opšti raspad.
Ali, albumi poput ovog popravljaju svet. Ili barem odlažu njegov kraj.
Da
li će ovaj album pomoći Kurtisu da konačno dobije ono što mu odavno pripada – a
to je mesto među velikanima soul muzike?
Prethodna dva albuma („Face Your Fear“,
„If Words Were Flowers“) su dokazala da je pred nama izuzetan pevač koji ume
da napiše veliku pesmu, koji se ne boji promena, poigravanja sa zvukom i teškim
temama.
Na novom – konceptualnom – albumu Harding pluta kosmosom i peva o ljubavi („There She Goes“, „True Love Can’t be blind“), veri u sebe („Time“) i mogućem srećnom raspletu („The Power“) koji će se sigurno dogoditi ukoliko ne odustanemo od
onoga u šta verujemo.
Ne
mogu da povežem tri pesme u niz a da ne pomislim da sam krenuo u pogrešnom
pravcu.
Onda slušam pesmu po pesmu sa pauzama između.
Ako pauza postane preduga zaledim se od užasa koji je iza nas,
a postanem i nestrpljiv da što pre vidim one će tek doći: Hajde, šta čekate?!
Teško mi je da se setim poslednjeg niza od tri normalna dana.
Ne vidim u kalendaru da će takva tri dana uskoro doći.
Ne mogu da sedim dugo,
ne mogu da sedim dok drugi hodaju i zbog mene,
ne mogu da hodam ulicama sa kojima imam emotivnu predistoriju a koje više ne prepoznajem,
a novih ulica nema.
Psihoterapeutkinja kaže: „Kriza smisla“. Oduvek je bila tu, gospođo.
Duvači lišća nedeljom počinju oko pola sedam, pokušavaju da zataškaju da je jesen.
Onda osvane sunčano jutro, i počne ova pesma.
“We're on the road to paradise,
here we go, here we go.”
“Zagrljaj od knjige.” (Jelisaveta Miletić, Njuz POPkast)
“Kao svojevrstan mauzolej ljubavnika, ali i utjelovljenje ljepote, knjiga posvećena nekadašnjoj klavijaturistici EKV-a briše prostor između teksta i slike, memorije i budućnosti, afirmirajući snagu umjetnosti...” (Andrej Mirčev, Portal Novosti)
"Magine sveže i direktne rečenice, pune bezazlenog zanosa, ali i oštroumnog promišljanja, stupaju ovde u strastven dijalog sa originalnim snimcima Srđana Vejvode." (Zorica Kojić, Vreme)
*
"Ona je Magi - Margita Stefanović, pijanistkinja, arhitekta, deo ključnog autorskog trolista zvanog EKV. On je Srđan Vejvoda, romanista, prevodilac, fotograf.
Tokom njihove veze i kasnijeg dugogodišnjeg prijateljstva, 80-ih godina prošlog veka, nastaju mnogobrojne serije Srđanovih fotografija Magi, snimane u različitim atmosferama, stanjima, eksterijerima, enterijerima. U tom istom vremenu, ali i nadalje, sve do poznih 90-ih, njih dvoje razmenjuju sijaset pisama i razglednica. Sa Magi su otišla sva Srđanova pisma. Srđan je, kroz razne selidbe, sačuvao i Magine slike i pisma. Iz asocijativnog preplitanja i susretanja Srđanovih fotografija i delova Maginih pisama nastala je knjiga MAGI:JA, svojevrsni mono-dijalog, koji je priredila Katarina Pejović. MAGI:JA je duboko intimno putovanje kroz predele odnosa dvoje posebnih ljudi u prelomnim vremenima, mapiranje kriptične geografije duša čiji je ključ Ljubav.
Promocija knjige MAGI:JA održava se 23. oktobra 2025. u Bitef teatru, s početkom u 20 časova. U razgovoru o knjizi, koji moderira Nebojša Krivokuća, učestvuju Srđan Vejvoda, Katarina Pejović i Svetozar Cvetković, glumac, Magin dugogodišnji prijatelj i saradnik. Nakon razgovora, kompozitorka i pijanistkinja Irena Popović Dragović izvešće nekoliko kompozicija EKV u sopstvenom aranžmanu, kao i novo delo posvećeno Magi."
Sećam se prvog sudara sa St. Paul & The Broken Bones. Pre nešto više od deset godina NPR je objavio pesmu >> tada nepoznatog benda, snimak iz nekog napuštenog lokala Birmingemu, Alabama. Pevač na početku samo kaže: „Call me!“ - i onda počinje lom.
Gledao sam snimak više puta zaredom, zablesavljen energijom, plesom i glasom Pola Dženveja. Ok, Pol ni tada nije bio sitan i imao je dobru rezonantnu kutiju, ali – ipak – odakle je izlazio takav glas?
Onda sam otkrio da je Dženvej od malih nogu do osamnaeste godine pripreman da bude - propovednik. Pevao je i slušao isključivo gospel. U osamnaestoj je počeo da sluša i soul. Onda je otkrio Toma Vejtsa i Nika Kejva. I shvatio da može da propoveda i van crkve, sa koncertne bine.
Desetak godina ih slušam. Do sada su prodali oko pola miliona albuma. Bilo je tu i dobrih i odličnih pesama, zvučnih eksperimenata, traganja, lutanja, vraćanja i gubljenja – ali ništa nije zvučalo kao taj prvi snimak iz garaže: jasno, oštro, iskreno, lišeno suvišnih ukrasa.
Konačno, izgleda da su ponovo pronašli svoju dušu - soul, i okupili prateće vokale, gitaristi vratili papučice, pustili Pola da peva kao što je učen da propoveda.
Novi album St. Paul & The Broken Bones objavljen je juče. Nemam pojma kako zvuči. Slušam samo ovu pesmu, peti put zaredom. Jer mali je broj stvari koje tako temeljno mogu obrisati pet loših dana, kao što to čini pet minuta dobre nove muzike.
“Devil’s gone / But I don’t feel like I’m alone Ain’t no gold / In the rock that we stood on Maybe I’ll go home / Maybe you take me home Take me home”
Lars Fon Trir je za početak i kraj „Melanholije“ izabrao Vagnera. Ali, stvarni kraj verovatno neće biti tako sinematičan, i slojevit. Desiće se u trenutku i bez tačne najave: naša nagomilana nepažnja, nemar, tvrdoglavost i poricanje će napraviti kratak spoj, i sve će zanemeti. Od miliona pesama koje su nam do tog dana bile dostupne na klik ostaće samo muzika koju smo dobro memorisali. Koliko omiljenih albuma znate u šum, u šuš i udisaj vazduha pred strofu? Da li među njima ima i nekih novijih, i zašto ne?
Ukoliko ne razumete jezik na kojem pevaju Lua, Katajra i Paranul – u početku ćete biti zavedeni uvodnim šumovima tropskih šuma, morskih talasa i melodijama koje zvuče letnje.
A onda će se sve – nenadano – pretvoriti u zvuk neočekivane apokalipse.
Ako vladate jezikom stihovi poput “o chão vai se desfazer / as árvores vão murchar / e as pedras vão / no calor rachar” će vam otkriti suštinu i pre nego kraj sveta zagrmi iz zvučnika. „Natureza Morta” peva o kraju sveta, zbunjuje uho i obeshrabruje stomak, ali i algoritme striming servisa koji ne znaju kako da kategorišu ovu muziku, te je razvlače od Musica Popular Brasilera (u kojem se nalazi i Bebeu Žilberto, na primer) do psihodelije i post-roka. Zaista, kako klasifikovati album na kojem se, pored ostalog, nalazi i „Samba za kraj sveta“?
Može kao: idealna-muzika-za-doček-kraja-u-tropima-ili-čitanje-Manifesta-kanibalizma-Andradea.
Nakon pet albuma koji su je učinili jednom od najzanimljivih pojava na Engleskoj hip-hop-rep sceni i razlaza sa čovekom koji je umnogome bio zaslužan za njen proboj – Litl Simz je umalo odustala od bavljenja muzikom. Ipak, a uz pomoć gostiju poput Majkla Kivanuke, Mozesa Samnija, Jusefa Dejsa, Sampe i drugih – lični brodolomi i kraj sveta kakav je znala Simz je uspela da pretoči u supersonični roler-koster koji vozi od paklene ljutnje („Flood”) do nežnih samospoznaja (preslušaj „Lonely”).
Ključni stih albuma: “My halo tried to punish me” („Lotus”).
Pulp: „More” (Rough Trade Records, 2025)
Kako prija otkriće da nije svaki ’povratak na scenu’ samo izgovor za turneju na kojoj se sviraju „najveći hitovi“ i koliko je dragocena spoznaja da se sa Džarvisom i dalje razumem, možda i bolje nego pre dvadeset i četiri godine kada su Pulp objavili prethodni album.
„More“ je, da ne okolišam, poput tridesetogodišnjice mature. Na tom okupljanju se, kao i uvek, najbolje zabavljaju oni koji ne gube vreme na priče koje već svi znaju već oni koji u tom trenutku stvaraju nove i oduševljavaju tim novim poput tinejdžera. Ukoliko ste u tim godinama, ili blizu takvih godišnjica a „Got To Have Love“ sa ovog albuma baš ništa ne pomeri u vama – proverite da niste greškom ušli na proslavu starijih drugara. Mi ostali ćemo na podijum. Jer kada Džarvis zapeva „Light all your candles for me now / 'Cause all your birthdays came at once” – to je poziv na ples.
Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna. Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.
KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku. Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.
p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.
Milan u Makarskoj, sedamdesete (c) Zadužbina Milana Mladenovića
Na obroncima Biokova i dalje žive oni koji pamte Milana kao bucmastog dečaka koji se sa drugarima iz Puharića spušta do plaža Makarske jašući ’magere’. Milan u to vreme već zna kako se magaretu komanduje da krene („Gijo! A može i - ’co!")
Pamti se i kako kao dete objašnjava ujka Martinu da Bog ne postoji, i te scene se prepričavaju uz glasan smeh: „Gagarin je bio gore, nije ga vidio!“
Jedan od bliskih prijatelja iz Makarske priča: „Za nas on nikad nije prestao biti išta više od dječaka s kojim smo se vozili na biciklu, igrali košarku i picigin, dijelili snove, planove i prijatelje. Mi smo svjedočili njegovoj neobičnoj nježnosti i nespretnosti koja je tražila popuštanja naše strane. Rugali smo mu se kad bi s plaže došao crven poput jastoga i mazali ga maslinovim uljem a na bolna leđa stavljali melem od gaze natopljene octom.“
Treći se dobro seća večeri kada su kao tinejdžeri svirali turistima i zaradili „prvi honorar“ od 5.000 (starih) dinara, o čemu je Milan tog leta pisao i roditeljima. Tokom razgovora neko će iz kutije izvući i fotografiju sa muzičkog takmičenja održanog na terasi hotela u Tučepima. Na sceni je kvartet, Milan je gitarista. Na poleđini fotografije piše: 30. VII 1977, Jadran, „Mikrofon je vaš“. Osvojili su prvo mesto.
Neki se sećaju igranja basketa („Milan je bio odličan tehničar“), drugi vožnje pikapom putevima ispod Biokova: „Milan stoji odzada. Diga je ruke i vrišti u vjetar, od tog osjećaja slobode“. Sećaju se kako uplovljava u luku na brodici kojom je njih nekoliko krenulo na plovidbu od Biograda preko Makarske ka Hvaru, iako niko od članova „posade“ nije moreplovac. Jedan pominje i druženje sa Rundekom u kasne sate na gradskoj plaži – „Darku je pobegao trajekt.“*
Pamte se dani na plažama Sveti Petar, Ratac i Nugal, sviranje Nila Janga na akustičnoj gitari, „ekstravangantni gosti“ koji su leti dolazili u Makarsku sa Milanom.
Više njih pominje mir i sreću kojima je zračio tokom poslednjih dolazaka. „Meni se čini da njegov osmijeh nikad nije bio veći i iskreniji i svežiji nego ovdje. Ovdje se zapravo samo smijao i uživao u svakom trenutku. S Majom mu se osmjeh proširio još par centimetara.“ Makarani znaju i kome je posvećeno „Jadransko more“. Mali grad kraj mora i podno Biokova ovih je dana pun smeha, muzike i priča o Milanu.
Te slike su žive, pune boja. Ima i modrih i zelenih. Jer, Makarska je odista bila Milanovo “srećno mesto”.
A jednom je Rusko Ministarstvo Podstrekivanja nešto urgentno objavilo o situaciji u drugoj zemlji, i sve novine su pisale o tome na naslovnim stranama, većim slovima nego o onima koji su ispali kroz prozor.
Sutradan na Maljcevskoj pijaci jedna bakica je umotala ribu u jucerasnje novine, i poklonila drugoj koja je ribu u slast pojela uz malo blitve.
I to bi, uglavnom, bilo sve. (Danil Harms, verovatno.)
*
Scena iz filma "Slučaj Harms", Slobodan Pešić, 1987.
Dve nedelje nakon puča i ubistva Salvadora Aljendea u septembru 1973, Pinočeovi vojnici ubili su u zatvoru i Viktora Haru, muzičara, pesnika i levičara.
Njegova poslednja poznata pesma je "Estadio Chile", posvećena hiljadama ljudi koji su bili utamničeni u improvizovanom pritvoru na stadionu. Hara je bio među njima. Pinoče je vladao Čileom dvadeset i sedam godina, a njegov režim je odgovoran za najmanje 3000 ubijenih, hiljade utamničenih u logorima i desetine hiljada mučenih.
Ali, država Čile to nije zaboravila i ostavila po strani.
Četrdeset i pet godina kasnije - osam penzionisanih čileanskih vojnika osuđeno je na po 18 godina zatvora za njegovo ubistvo, a 2023. osuđen je još jedan, uhapšen na teritoriji SAD.
Stranka mu se raspala isto kao što je i nastala, iz čistog oportunizma. Raspao se i strah na koji je igrao od vremena kada je shvatio da ga niko nikada nije poštovao. Mora sve više da plaća za osećaj podrške, ali je već rasprodao sve što je mogao. Ne oseća ljubav, i to u njemu raspaljuje još veću mržnju. Uspavljuje se brojanjem uhapšenih, i svake večeri mu treba sve veći broj. Još samo nasilje može da ga nasmeje. Najsrećniji bi bio da svi nestanemo, i zna da će biti gotovo kada svi stanemo. Zajedno.
"Ja predstavljam, najbolje što mogu, grupu ljudi...
Zapravo, veliki deo populacije koju ću nazvati razvlašćenom. Ljude koji su uskraćeni." (Džo Stramer, 21. avgust 1952.)
Nije nam Stramer važan samo zbog onoga o čemu je pevao, šta je radio i pričao.
On ima specifičnu, neponovljivu boju glasa Čoveka-koji-se-buni i koji je već promukao od vikanja na zlo, ali ne odustaje, već ohrabruje druge da mu se pridruže. To je oduvek bio glas onog ortaka iz ekipe koji se ne boji da utrči u frku pre tebe, evo ga ludak već se šaketa, a ti moraš za njim. I kad kaže „These are your rights!”, ne ostavlja ti prostor da mudruješ i razmišljaš - čekaj, gledaj, jeste, nije. Znaš da je u pravu. Udri!
Nešto te oduševi na prvo slušanje (u ovom slučaju: i gledanje), podigne nivo dopamina, serotinina i endorfina istovremeno; raspameti te toliko da odmah moraš da si priuštiš drugo, treće i peto slušanje, a već iste noći mozak nastavlja da to svira u glavi toliko glasno da te ta melodija budi - ali ti to ne smeta. Štaviše, radostan si, zato što u glavi još uvek ima mesta za nove pesme.
Za fenomen 'muzike koja svira u glavi' se najčešće koristi reč earworm, ali ima i zabavnijih sinonima.
"Gužva", ipak, izaziva „kognitivni svrab“ (cognitive itch).
Ne znam prikladniji termin za ono što su mi Porto Morto napravili ovom pesmom i spotom.
„Gužva“ je spektakularna pesma, čije dejstvo na glavu, ruke i noge ne pada ni nakon nekoliko desetina puta ponavljanja (testirano u kućnim uslovima, sa i bez slušalica; u drugim enterijerima i eksterijerima, automobilu i avionu).
Spot je podjednako genijalan, nenormalan, zabavan i vredan ponavljanja (za šta možemo koristiti video loop syndrome.)
Ipak, nakon mnogih gledanja, ovaj spot raspaljuje i razmišljanje o tome šta je od preduslova neophodno da bi ovakva muzika i ovakve slike cvetali širom celog regiona? Sve je ovo novo, i moderno - ali istovremeno duboko ukorenjeno u jednom drugom vremenu, predivnom.
Ako
ste predaleko od ostrva o kojima sanjate i na koja se „nikada nećete iskrcati“
kako kaže Blez Sandrar; ako ste zbunjeni gužvama na plažama na kojima ste nekada
bili sami; sluđeni bukom u uličicama kojima su nekada odzvanjali samo vaši
koraci; ako se sećate vremena kada su odmori bili duži a sunce nežnije prema
koži – postoji još svega nekoliko mesta na kojima možete pronaći idealno leto.
Prvo je sećanje, drugo je muzika.
U ovim pesmama nema gužve. Izaberite da li ćete ih i sa koliko ljudi podeliti.
Ako želite da budete goli i sami u ovim pesmama – i to je u redu.
Razni izvođači:
“Jugoton Bossa nova / Brazilian Wave in Yugoslavia 1963-1983” (Everland Music, 2025)
Susret sa ovim
albumom je poput čišćenja prašine sa muzičke kutije iz vremena koje sada deluje
kao fantazmagorija, ali ono što se iz te kutije čuje ne mari za protok
vremena. Kada je početkom
šezdesetih godina prošlog veka svet otkrio bosa novu, Žobima, Žilberta i
„Devojku sa Ipaneme“ – mnogi muzičari počeli su da prate taj ritam, te i oni iz
Jugoslavije.
Uz snimke Arsena Dedića, Dubrovačkih trubadura, Beti Jurković, Zdenke Vučković,
Džimija Stanića i drugih – jedan od sačuvanih bisera je svakako „Za mene je sreća“
Radojke Šverko i Gabi Nova čija obrada „Samba
della rossa“ i dalje izaziva osmeh kao i dodatno poštovanje prema našoj
nekadašnjoj domovini.
Dragoceno izdanje, savršeno za pauze između gledanja epizoda serijala „Utopija“
Borisa Miljkovića.
Luedji Luna: „Antes Que a Terra Acabe“(No Label, 2025)
Šezdeset
godina nakon što je bosa nova osvojila planetu – svet i Brazil su drugačije
mesto, a pod vrelim suncem je sve manje prostora za optimizam. Lueđi Luna – jedna
od najzanimljivih muzičarki savremenog Brazila – peva o kraju vremena i kraju
sveta, umotana u latino ritmove, moderni džez, fank i pop.
Predivna i strašna „Apocalipse“ (prati
je Seu Žorži), duet sa Miltonom Nasimentom („Mara“), dirljiva „Farol da
Barra“ i gostovanje Roberta Glaspera („Outono“)
čine ovaj album jednim od kandidatom za najbolje izdanje godine, barem u
„egzotičnijim“ kategorijama. Ili će to biti onaj drugi („Um Mar Pra Cada Um“) koji je objavila tri nedelje ranije.
Lueđi je čudo.
Dina Jashari: „Rastenija bez koren“ (samizdat, 2025)
Čekanje
na debi album jedne od najvećih mladih nada makedonske muzike je konačno
završeno! Već nekoliko godina prisutna na regionalnoj sceni, poznata i kao
dobitnica Nagrade „Milan Mladenović“ za najbolju pesmu 2022. godine („Doma“) –
Dina je karijeru i ime gradila idući neobičnim putem, najčešće nastupajući po
manjim koncertnim prostorima - što je
stvorilo dirljivu prisnost između nje i publike.
Album „Rastenija bez koren“ (Biljka bez korena) krasi Dinin nežni glas,
perfektna zvučna pratnja koja se grana između R&B, pop i jazzy deonica, pevljivi tekstovi koje će
region sa lakoćom razumeti i pesme koje zaslužuju mesto na radijskim
plejlistama („Gradot“, „Moreto me tera da mislam“, „Ne sum tvoj son“ i „Krevka“)
u vrelim popodnevima, toplim noćima, i trenucima kada sumnjate da će lepota
spasiti svet.
Ne brinite, hoće.
Uz vašu podršku.
Ovaj test ili proveru stanja duha je neophodno uraditi svakog leta.
Ko si, gde si, zašto nisi, želiš li i kako ćeš – najbolje će ti reći pesme koje ćeš prikačiti na sopstvene uši i srce, poput voltmetra kojim testiraš uređaje za koje sumnjaš da ne rade dobro. Ti si sada taj uređaj u čiji rad sumnjaš.
Da bi rezultati testa bili pouzdani, poželjno je raditi ga pred kraj boravka na obali. Prvih dana odmora glava i srce su uprljani gradskom prašinom i anksioznošću, a uši su najviše željne pesama zrikavaca, zato ih pusti da uživaju. Dopusti moru da te prepozna, očisti štroku sa tebe i vrati na fabrička podešavanja.
Doba dana u kojem se test radi nije suštinski važno, ali – jutra bi trebalo trošiti na plivanje a sumrak valja izbeći jer poslednji zraci sunca svakoj pesmi dodaju kičastu patinu blage sete. Najmanje dva pesnika (Valeri i Hristić) preporučuju – podne, jer tada su senke najkraće i ’sve postaje Jedno’. U ovom slučaju jedno bi trebalo da postanete ti, pogled na more, sunce u zenitu, srce u nadiru, muzika u slušalicama i pesma zrikavaca koja se probija kroz tonove.
(Muzika ne bi trebalo da bude preglasna. Ostavi prostor za te zrikavce, da te podsete gde si.)
Prihvati test kao ponovno čitanje knjige koju već dobro znaš, ali si je ponovo stavio u putnu torbu i čitaš je iznova sa zadovoljstvom; znaš da će ovoga puta neki drugi pasus postati značajniji nego prošli put, da će te neka reč poseći prvi put kao da je tek napisana i ivice su joj još uvek oštre, uhvatiće te nespremnog, prihvati da tvoja koža nikada neće postati dovoljno neprobojna čak ni pod oklopom sunca, soli i kreme za sunčanje.
Lista pesama koje učestvuju u testu je promenjiva i možeš je prekrajati na licu mesta, prekidati ih, preskakati ili brisati. To je prirodan proces: neke su se ipak izlizale od prošlog leta, neke su ti bile drage iz pogrešnih razloga, neke si mislio da razumeš, neke više ne pokreću ništa u tebi zato što osoba koja ih je volela – više nisi ti.
Izbor pesama je, dakle, nemoguće završiti, i to je paradoks sličan onom sa Zenonovom. Uvek ima nešto novo a uvek se nešto i vraća; zbog nekih si već počeo da ovladavaš osnovama jezika koji ne znaš zato što ti je uzbudljivije da ih razumeš bez posrednika ili prevodioca; neke od tih pesama odavno znaš u šum ili uzdah ali te nešto tera da ih pustiš kroz sebe ponovo i očitaš stanje.
(Važno: pesme uopšte ne moraju biti „letnje“.)
Ovog leta mi je, posle mnogo godina, svašta rekla ova stara Stingova pesma.
Nije mi bila u planu, jednostavno sam poželeo sa čujem ponovo.
Kada sam je prvi put slušao na obali mora bio sam dvadesetak godina mlađi od osobe koja je napisala. Sada sam dvadeset godina stariji od njega.
Prirodno, sada je razumem drugačije.
Ipak, nisam siguran da li razumem sve što mi govori. I dalje.
U nedostatku tehničkih mogućnosti da od ove priče trenutno napravim miks, sledi lista ostalih pesama sa ovogodišnjeg testiranja po abecednom redu, za pun sat samopreispitivanja.
„Alive and Kicking“ – Simple Minds (Live at Isle of Wight Festival, 2024) „Ciranda Pra Janaína“ – Thome (cover) „Damage“ – David Sylvian & Robert Fripp (uživo) „Forbidden colors“ – Ryuichi Sakamoto (uživo, Dejvidov vokal ide sa trake) „His Box“ – Dali’s Car „If this World was Made For Me“ – The Chills (demo, objavljen 2024) „Is Your Love Strong Enough“ – Bryan Ferry „It’s all True“ – Tracey Thorn „Muito Romantico“ – Caetano Veloso (studijska i unplugged verzija) „Midnight Summer Dream“ – The Stranglers „Pais Nublado“ – Helado Negro „Regresso“ – Cesaria Evora „Strangers When We Meet“ – David Bowie „Tantos Desejos“ / „Felicidad“ – Suba
„Treblebass" - Svadbas
„Wrapped Around Your Finger“ – The Police (alternative version, 2024)
Na poslednjoj fotografiji u ovoj knjizi je jedan krevet, ovlaš zategnute
posteljine. Krevet je prazan a zidovi goli i u kadru nema ničega što bi nam pomoglo da se
odredimo prema prostoru i vremenu u kojem je fotografija nastala. I bez konteksta – fotografija govori mnogo. Udubljenja na jastucima i nabori na jastuku otkrivaju da je tu neko boravio. Oba jastuka su, možda, još uvek topla. Možda je sve fotografisano u trenu napuštanja sobe. Možda je to tek jedno podne usred raspusta provedenog na moru, onaj trenutak
kada pod suncem Mediterana sve izgleda večno, pa i sreća.
Kada čitalac poveže tu scenu sa poslednjim izabranim Margitinim rečima iz
prepiske sa autorom fotografije, a onda otkrije gde je i kada je fotografija
nastala priča postaje jasnija,zaokružena
– ali se ne završava, iako je knjizi kraj.
“Bešumno, bez ikakvog napora, ustrajava
tako... prkoseći ne samo zakonima zemljine teže, već i nemogućnom sparivanju
mirovanja i kretanja”*, reći će citat Kloda Simona na unutrašnjoj
korici knjige.
Počinjem od kraja knjige “magi:ja”, zato što ono što se u njoj nalazi poziva čitaoca
da pliva uzvodno, ka izvoru; da izbegne talase prljavštine i mutne poluistine
koje kuljaju iz mora tabloidnih tekstova objavljivanih prethodnih godina, kao i
knjiga o Margiti koje joj ne žele dobro, ali ne žele dobro ni čitaocima. Počinjem od kraja zato što je “magi:ja” unikatno delo – satkano od fragmenata
Margitinih pisama upućenih Srđanu Vejvodi i njegovih fotografija (Margite) nastalih
početkom osamdesetih. Najveći broj njih su ‘fotografije iz života’, uz tek blagi
dašak ‘scenskog’. Tim segmentom njenog života se ova knjiga ne bavi, niti
ga 'rasvetljava'.
Fragmenti pisama i veliki broj do sada neobjavljenih fotografija bi u drugim
rukama najverovatnije bili tretirani kao podloga za još jedno
lamentiranje nad Margitinim životom ili sumanuta ‘tumačenja’ pesama koje je
svirala ili pisala – ali koncept ove knjige je potpuno drugačiji.
“magi:ja” je neposredna, istovremeno ogoljena i slojevita; dirljivo intimna – na decentan način koji proističe iz čiste ljubavi i potpunog poštovanja.
Katarina Pejović koja je priredila ovu knjigu, u predgovoru između ostalog kaže: “Pred vama se nalazi knjiga koja je mono-dijalog.
Nimalo obična forma, ali to nisu ni njeni protagonisti. Ona je Magi – Margita
Stefanović, pijanistkinja, arhitekta, deo ključnog autorskog trolista zvanog
EKV. On je Srđan Vejvoda, romanista, prevodilac, fotograf. Tokom njihove veze i
potonjeg dugogodišnjeg prijateljstva, 80-ih godina prošlog veka, nastaju mnogobrojne
serije Srđanovih fotografija Magi, snimane u različitim atmosferama, stanjima,
eksterijerima, enterijerima (...)
Fotografija je jasan čin razmene i komunikacije između fotografa i subjekta
fotografije. Pismo u jednom smeru je samotni glas.
Otud monolog. Otud dijalog.
Prijateljstvo i bliskost sa oboma dali su mi za pravo da se, na Srđanov poziv,
latim zajedno sa njim, a potom i sa Željkom Serdarevićem, selekcije i
dramaturškog strukturiranja tekstova i fotografija. Dali smo si slobodu da i
odlomke iz pisama i fotografije kombinujemo mimo hronološkog reda, jer su, s ove
vremenske distance, međusobno stupali u neke nove, autonomne odnose. Fotografije
smo na kraju knjige indeksirali, zbog postojanosti fizičke topologije koja ih
obeležava; odlomke smo odlučili da ne podvrgnemo toj klasifikaciji, jer oni
podležu unutrašnjoj topologiji, onoj koju iscrtavaju stanja uma i srca.
Kriterijum je, zapravo, bio jednostavan: amalgamirati odabrano tako da iz mora
materijala izroni lični, intimni univerzum, lišen tabloidne privatnosti. Magi
je, kao i Milan i cela EKV priča, kroz sve ove godine prečesto bila poligon za
publicistički profit zasnovan na jeftinom senzacionalizmu iskrivljenih ili
netačnih činjenica i interpretacija. Ipak, tu nepravdu njihovi prijatelji i
poštovaoci polako, ali sigurno, ispravljaju.
Ovo je jedan takav korak.”
Ovakav koncept doveo je do čudesnog sazvučja reči i fotografija, iz kojeg se izrodilo nešto magično.
Pred vama je knjiga koja otkriva suštinu sa malo reči i koja – zahvaljujući
brisanim prostorima i belini papira oko pisanih fragmenata i fotografija nudi
dovoljno mesta za sve asocijacije, otkrića, iznenađenja ili osećanja čitaoca,
nezavedenog tuđim učitavanjima i tumačenjima.
Ono što iz vas bude ispalo na te beline tokom čitanja učiniće svaki primerak
ove knjige autentičnim, i samo vašim.
I u tome je magija. *„Očigledna nastava“ Kloda Simona u prevodu Aleksandra Grujičića.
Citat kojim se završava „magi:ja“ je u ovoj knjizi ostavljen u originalu, na
francuskom.)
Od početka novembra ponovo primenjujem lekciju davno naučenu od jednog Kortasarovog junaka, onog koji je u gornjem levom džepu nosio knjižicu koja će zaustaviti metak namenjen njegovom srcu. (Gornji levi džep ne mora biti stvaran, knjige se mogu nositi i u glavi. U skladu sa trenutkom Kortasarov junak se nije koristio pesmama ili scenama iz filmova. Ja mogu.)
Vremenom sam naučio da korica knjige ne mora biti tvrda, a pesma ne mora biti durska ili poletna. Nasuprot: što je više u sazvučju sa onim što jeste oko mene, metak ima manje šanse da rikošetira.
Zato sam najpre pokušao sa ranije potvrđenim, mučnim, ali efikasnim rečima Galeana, Kiša, Štajnera, Alehandra Sambre, Kortasarovim kratkim pričama. Fokus na Južnu Ameriku, mislio sam, oni razumeju diktaturu koju mi sada živimo. Ali, to nije bilo dovoljno.
Onda se pojavio „Ainda Estou Aqui“, dobitnik Oskara za najbolji strani film iz Brazila o progonima i užasima života u diktaturi sedamdesetih - mučan, strašan i prepun muzike koja je ritmom i melodijama sugerisala sunce i radost, ali su tekstovi tih pesama bili teskobni. („Samba / Agoniza mas não morre / Alguém sempre te socorre / Antes do suspiro derradeiro...“).
Ne znam jezik, ali postoje načini da ga razumem.
Klik na klik, uz vodiča koji zna više od mene, razume jezik i muku - i mapa zvučnog pejsaža, donedavno verovatno slična onoj koju je u levom džepu uniforme imao Pedro Alvares Kabral nakon prvog boravka u tek ’otkrivenom’ Brazilu 1500. godine - postala je potpuno drugačija. Algoritam se potpuno sludeo.
Klik na klik, i eto me u zagrljaju jedne od najlepših pesama ikada napisanih. Ne preterujem. Pomalo sam čak i ljut na nju što me nije pronašla ranije. Svega je četiri godina mlađa od mene i sada smo u životnom dobu kada su takve razlike u godinama nebitne - ali joj opraštam, sluđen njenom lepotom, tekstom i melodijom.
Kaetano Velozo – muzičar, pevač, pisac i politički aktivista je napisao „Muito Romantico“ za drugog pevača, Roberta Karlosa, kojeg su u vreme diktature povremeno prozivali da izbegava da peva o mukama trenutka u kojem živi. U Karlosovoj verziji ova pesma odista ostaje „veoma romantična“, a njeni ključni stihovi kao da ostaju utopljeni u preslatkom koktelu („Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior Com todo o mundo podendo brilhar num cântico Canto somente o que não pode mais se calar Noutras palavras sou muito romântico”).
Roberto ima takav glas, takav je i aranžman.
Ali, možda je baš zbog takvog sladunjavog aranžmana Kaetano godinu dana kasnije odlučio da je i sam snimi, u pratnji hora, i učinio da ova pesma postaje još nešto: protest čoveka koji je bio prognan iz domovine na tri godine zbog onoga što misli, ali iz kojeg nisu uspeli da prognaju ljubav prema zemlji u kojoj je rođen. Velozo se vratio u pakao, kao i jedna od junakinja filma „Ainda Estou Aqui“.
Od svih izvedbi koje su zabeležene, nemoguće je voleti samo jednu Kaetanovu verziju. Monogamija je u ovom slučaju nemoguća. Ona prva, studijska, u kojoj peva u pratnji hora zvuči poput himne grandioznog kraja, ili novog početka.
Na jednom koncertnom snimku je izvodi u pratnji bubnjeva i udaraljki, i ona postaje pesma oslobođenja. Postoji još jedna, na kojoj su na bini samo Velozo, gitara i njegovih osamdeset godina. Neke stihove peva kroz blagi osmeh, gotovo dečački, koji otkriva čoveka ponosnog na to što nije odustao kada je bilo najteže. I nije ostao bez ljubavi.
Tu prvu, ’horsku’ verziju i ovu poslednju ’akustičnu’ nosim sa sobom svakog dana. Traje svega dva i po minuta, a dani su toliko intenzivni da je neophodno slušati je više puta dnevno. Prebacujem te verzije pesme svakog jutra iz jednog džepa košulje u drugi, uveren da mogu da zaustave svaki metak koji cilja moje srce. Neka je to i iluzija. Lekovita je, i drži me na nogama. Ako metak ipak uspe da prođe, ova pesma je dobra za kraj.
“Noutras palavras sou muito romântico”
*
Tekst i prevod na engleski:
Muito Romântico
Não tenho nada com isso nem vem falar I have nothing to do with it, don't come
talk to me
Eu não consigo entender sua lógica I can't understand your logic
Minha palavra cantada pode espantar My sung word may scare
E a seus ouvidos parecer exótica And to your ears seem exotic
Mas acontece que eu não posso me deixar
But it happens that I can't let myself
Levar por um papo que já não deu, não deu Be carried away by a conversation that
didn't work, didn't work
Acho que nada restou pra guardar ou lembrar I think nothing is left to keep or
remember
Do muito ou pouco que houve entre você e eu Of the much or little that happened
between you and me
Nenhuma força virá me fazer calar No force will make me shut up
Faço no tempo soar minha sílaba I make my syllable sound in time
Canto somente o que pede pra se cantar I sing only what needs to be sung
Sou o que soa eu não douro pílula I am what sounds, I don't sugarcoat
Tudo o que eu quero é um acorde perfeito maior All I want is a perfect major chord
Com todo o mundo podendo brilhar num cântico With the whole world being able to shine
in a chant
Canto somente o que não pode mais se calar I sing only what can no longer be
silenced
Noutras palavras sou muito romântico In other words, I am very romantic
