Joshua Idehem: "Tactics for survival"

"Tactics for survival / Everybody coping different
Different ways, different means / Different coping systems..."

I opet jedan snimak od one sorte koja te podseća na važnost redovnog pranja ušiju i neprekidnog osluškivanja šta se novo pojavilo, ali ponekad ni to nije dovoljno, zato su tu Pop Depression // Pop Depresija emisije (hvala!) da pomognu, ko zna koliko bi mi Džošua Idehen još izmicao, i drago mi je što smo sreli baš sada.

Džošua Idehen, dakle.
'Spoken-word' poeta, učitelj i muzičar.

Ako na prvo slušanje pomisliš na Linton Kvesi Džonsona ili Entonija Džozefa - imaju dosta zajedničkog, čak dele i stranice nekih zbornika poezije.

Možda je Džošuina "Mum Does the Washing" >> (šta je socijalizam, šta je kapitalizam, šta feudalizam...) i bolja od ove pesme koja je mene zgrabila, britkija, luđa (i duhovitija), ali "Tactics for survival" puštam sebi ponovo i ponovo već danima, ne samo zbog klavira (Hanakin!) ili slow-burner bita uz koji je moguće i plesati.
To je čudan spoj - izvijati telo uz psihoterapeutski tekst koji ti pomaže da ostaneš na nogama iako ti nije do plesa.

Tek kasnije sam otkrio da je Idehem snimio i veoma dobru obradu "Once in A Lifetime" Talking Heads, koju izvodi pred publikom na više načina. Kada 'priča' sa publikom - Birnova pesma u Džošuinoj izvedbi ponovo postaje ono što je autora te pesme inspirisalo da je napiše - a to su nastupi propovednika >>. Kada je svira uživo pred Anđelik Kiđo, onda je izvodi uz afro-ritam >>, kao što je i ona to radila.
Kada je snimi za mini album >> - uzvikuje tekst - toliko sugestivno da zli dusi beže van prostorije.

Koliko reči sam potrošio da bih te nagovorio da preslušaš jedan snimak...
Ali, možda ti pomogne.

"... Some of us our mood is ugh
Some of us spirit got dirt
Some of us hurt, some of us extra
Some of us stressed out
Some of us so permanently let down
Some of us can't get past we messed up
Some of us got so much that we left out
Some of us just don't wanna be left out
Some of us working no time to rest up
Can't see how we're blessed up
Take so much to keep heads up..."

"Mačke su zakon" (33 obrtaja, Pobjeda.me)

Naizgled laka pitanja o filmovima koji me čine ne/srećnim, filmskim štetočinama, rediteljima koje bi vredelo izvesti u provod, pesmama koje je nemoguće voleti, serijama koje zaslužuju više gledalaca i gledanja...

Hvala Mileni i redakciji na izazovu i prostoru da se kaže istina o pesmi "I Want To Know What Love Is“.

Tekst je dostupan i na sajtu Pobjeda.me >>

Danilo Kiš: "Zašto pišem"

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

[Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ? – Paris: Le Journal Libération, 1985. Prevod: Mirjana Miočinović.]

Noćurak o ljubavi i protestima :: We Can’t Be Beat

Inspirisano objavom 'FDU u blokadi' posle prvih mesec dana protesta: “sveže zaljubljenih kolega, dosta”.

Onim momkom u Novom Sadu sa transparentnom:
“Malo rušim [cenzura], malo tražim devojku“.

Srcem koje je na transparentu neko nosio na Platou,
i vestima o pravljenju kutije za ljubavna pisma za Dan zaljubljenih na Univerzitetu u Kragujevcu,

Prva pesma u miksu kaže: "slobodni smo samo u ljubavi".

Sviraju, pevaju i pumpaju: Škofja Loka, John Lennon, Raphael Saadiq, The Coup, Beck, Pretenders, Spoon, The Tears, Richard Hawley, FONTAINES D.C, James, Sivert Høyem, Jens Lekman, The Housemartins, The Walkmen, The Burning Hell, Bohemija, David Bowie.


*Cover: iz spota "Petak 13." benda Škofja Loka

Betovenova Sedma, drugi stav

S vremena na vreme, neophodno je zaroniti do dna, ili do temelja stubova na kojima sve stoji.
Tako se lakše razume ili podnosi ovo što jeste.

Na dnu ima malo svetla, ali ovih dana iz mraka najsnažnije bleskaju slike iz „pećine ruku“ (Cueva de las manos), nekoliko rečenica Marka Aurelija samom sebi, Keplerov epitaf i jedna Betovenova simfonija.

Te stvari su toliko duboko u temeljima onoga što sada jeste, da o njima najčešće i ne razmišljamo. Ali, njihova značenja se menjaju u skladu sa trenutkom u kojem ih ponovo gledamo.
Praistorijski otisci šaka iz pećine ruku na crvenoj boji su odličan primer.
Sada te šake razumemo i gledamo drugačije nego pre nekoliko meseci.

U želji da rastresem neke sumnje, nakupljeni umor i gnev, cele nedelje završavam dan različitim izvođenjima drugog stava Betovenove Sedme.

Karajan i Berlinska od nje čine spori marš pun pijeteta prema žrtvama i veteranima rata – u skladu sa onim što je Ludvigu bilo na umu u vreme kada je pisao ovu simfoniju - ali u njihovoj izvedbi žrtve nas gledaju razočarano što smo stali. Mehta sa drugim orkestrom u istu ovu temu unosi nešto više svetla; severnjaci u trećoj izvedbi bezrazložno žure. Tek u izvođenju orkestra Simon Bolivar iz Venecuele, a pod dirigentskom palicom Gustava Dudamela pronalazim osam minuta onoga što mi je ovih dana potrebno. U njihovoj verziji ovaj Betovenov komad zvuči kao podstrek za susret sa stvarima koje dolaze, uverenje da će se sve završiti dobro i da ćemo se na kraju grliti u sreći.
Gudači su na nekoliko mesta na ivici nesigurnosti.
Taman toliko da nas podsete da je strah prirodna stvar.

Petog dana preslušavanja različitih izvođenja, slučajno (ako je) otkrivam još jedan sinhronicitet između izvođenja ovog Betovenovog dela i istorijskih događaja poput ovog koji živimo.
Dirigent Danijel Barenbojm zatekao se u Berlinu u novembru 1989, u danima pada Zida.
Na vest o padu tog užasa koji je trideset i osam godina sprečavao protok ljudi, ideja i slobode – on i berlinski filharmoničari odlučili su da kraj Branderburške kapije odsviraju Betovenovu Sedmu, specijalno za stanovnike Istočnog Berlina, one koji su konačno bili slobodni.

Ne Devetu, ne „Odu radosti“, već Sedmu.
U njoj je želja za pobedom najsnažnija.
Ludvig kaže u partituri kaže da se svira „Allegretto“.

Noćurak :: Memory Is the Seamstress :: Mixtape

Priča koju bi trebalo zapisati postoji, kao njeni i junaci - jasnih izraza lica, želja, strahova, nadanja i putanja.
To je, najčešće, sve što je potrebno da bi bila napisana do kraja.
Ali jedan deo ove i dalje je nedovršen.

Dobra priča nastaje kada se reči, misli i junaci međusobno prepoznaju, pa reči počnu same da zauzimaju svoja mesta.

Ponekad rečima treba dati više vremena. Ili više muzike.

Možda ovaj miks pomogne da se sećanja premotaju još jednom, da se sazvučje reči, misli i junaka konačno dogodi, i potvrdi misao Virdžinije Vulf.

"Memorija je švalja, i pri tom mušičava.
Memorija vodi svoju iglu unutra napolje, gore dole, tamo amo.
Ne znamo šta ide sledeće, ili šta dolazi posle toga.
Tako, najprostiji pokret na svetu, kao što je sedanje za sto i privlačenje mastionice, može da uzburka hiljadu čudnih, nepovezanih fragmenata, sad svetlih sad zamagljenih, koji su obešeni i klate se, tonu i lepršaju kao donji veš porodice od četrnaest članova na konopcu u oluji."
(V.V, "Orlando")

Playlista:

Chick Corea - Overjoyed (Live in Sava Centar, october 1987)

Christian McBride - Song for Maya
Chet Baker - Blame It On My Youth
Angel's breath - 40 Seconds of Love
Morelenbaum 2 & Ryuichi Sakamoto – Desafinado
Suba – Fly by Ipanema
J. Morelenbaum & Everton Nelson / Gustavo Santaolalla - Endless Flight/Babel (excerpt)
Miroslav Tadić - Ona se budi (Šarlo akrobata cover)
David Sylvian - When Poets Dreamed of Angels
Holger Czukay - Rhythms Of A Secret Life (excerpt)
Dali's Car - His Box
David Sylvian - River Man (Remix)
Moira - Aromantična
Lhasa De Sela - La confession
Joni Mitchell - Help Me
Paul Simon - Rewrite
XTC - Desert Island
Talking Heads - The Lady Don't Mind (N-Mix)
David Bowie - I've Been Waiting For You (Neil Young Cover)
Depeche Mode - The Bottom Line
Hania Rani - Dancing with Ghosts
Maxence Cyrin - Mirrors
Koki Nakano - Buoy
Sarah Sutcliffe / Virginia Woolf - Memory Is the Seamstress
Alva Noto - The Sheltering Sky (Ryuichi Sakamoto Remodel)
Peter Gabriel – The Book of Love
Ekatarina Velika – Siguran

Od 0.5 mikrograma aflatoksina do 23 tone betona

Kada se ovo bude završilo pisaće se studije, analize, knjige i hronologije užasa o periodu u kojem je jedna neobrazovana, bez-obrazna, alava ali izvrsno organizovana grupa ljudi uspela da prigrabi sve za sebe i godinama radi šta hoće.Većina napisanog će pokušavati da odgovori na pitanje:

Kako se to dogodilo?

Odgovor je prost.
Mi smo to im dopustili.
Nismo reagovali dovoljno glasno i u neophodnom broju.

Da smo na prve naznake nefunkcionalnosti sistema koji bi trebalo da nas štiti i radi za nas ('država') ustali u ovom broju i rekli "NE MOŽE" ne bismo od 0,5 mikrograma aflatoksina u litri mleka došli do 23 tone nadstrešnice u Novom Sadu.
Eto, toliko je problem otežao za dvanaest godina.

Hajde da obećamo jedni drugima da ćemo od sada na svaki detalj reagovati odmah, i svi.

Jer đavo je u detaljima, ali je i detaljan.

O Aristofanu, Kaliguli i golom kurcu

Ekipa ljudi koja se proteklih godina skrivala iza „Srbije!“; sadašnjih, bivših i izmišljenih zastava, vozova sa ikonama, troprstja, svetosavlja, lažiranih istorija, dece, penzionera, najbržegrastaunovijojistoriji, budućnosti, letećih automobila, čipova i drugih andrmolja koje su prethodnih godina nekako uspevale da zamagle pogled procentu ovdašnjeg stanovništva uskraćenog za razmišljanje ili nadarenog za otimačinu – konačno je došla do ultimativnog simbola kojim opisuju svoje postojanje, svrhu i odnos prema svetu.

To je goli kurac.
Isti se od sinoć može naći po zidovima, školskim dvorištima i banerima na nadvožnjacima, i predstavlja njihov intelektualni, ljudski i estetski odgovor na naš osamdesetodnevni vapaj da institucije rade svoj posao i da krivci moraju odgovarati za smrt petnaest ljudi.

Odnos golih kuraca i tiranina je zanimljiv.
Najstariji pisani trag o pokazivanju srednjeg prsta koji imamo je jedna Aristofanova komedija, “Oblaci” (ili “Oblakinje”), u kojem je srednji prst pokazan Sokratu, koji je u ovom komadu predstavljen kao neko ko kvari atinsku omladinu. Zlatko Paković u analizi ovog komada (Danas, 2022.) piše “Uzimajući Sokrata za protagonistu u “Oblacima”... Aristofan nam sugeriše da upravo oni koji najbolje mogu da uvide društvene probleme, u stvari, neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja.”

Simpatično – sada nam istim gestom odgovaraju upravo ti “koji bi trebalo da najbolje uvide društvene probleme” (jer to bi trebalo da bude posao vlasti) i koji, opet, “neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja”, jezivog.

Genije koji je osmislio goli kurac kao ‘odgovor’ na dvomesečne proteste, blokade i razbuktali otpor najverovatnije nema pojma ko su drugovi Aristofan i Sokrat. Ta osoba, ili kreativni tim koji se okupio da bi porodio ideju golog kurca verovatno nije razmišljala ni o tome kako će ta genijalna kreativna ideja taj otpor dodatno razbuktati.
Hvala im na tome!
Veća je verovatnoća da znaju za Kaligulu, a verovatno ga i poštuju.
Ako, pak, nisu čuli ni za njega eto nam dokaza da ideje – i dobra i zla – putuju kroz prostor i vreme pa se gnezde u glavama ljudi koji slično misle bez obzira na vek i prostor kojem pripadaju.
Za Kaligulu – otelotvorenje zla – se priča da je terao podanike da mu, umesto ruke, ljube ispruženi srednji prst kojim je mahao po vazduhu, demonstrirajući tako svoju moć.

Ipak, Kaligula je za života uradio i ponešto dobro.
Akvadukti čije je podizanje inicirao – stoje i danas.

*

Ilustracija: Đaci XIII gimnazije u Beogradu zlo pretvaraju u dobro (foto: Branka Kerkez, X)

Crna zvezda, Dejvid Bouvi i Elvis Prisli

Od stvari koje povezuju Elvisa Prislija i Dejvida Bouvija danas se fokusiram na tri. 
Dve su činjenice, a treća je hipoteza koja mi raspaljuje maštu.

Elvis i Dejvid su delili rođendan, 8. januar, što je Bouvija kao velikog obožavaoca Prislija ispunjavalo srećom. Da li je sreća bila obostrana i koliko je Elvis mario za Bouvija nije zabeleženo. 
Kada su se sedamdesetih obojica našla u katalogu velike izdavačke kuće RCA, njeni menadžeri su nagovarali Dejvida da napiše pesmu za Elvisa. Ideja je bila: napiši, a mi ćemo te predstaviti Kralju i pokušati da ga nagovorimo na saradnju sa tobom.

Bouvi je uzvratio pesmom “Golden Years” koju je poslao Prisliju kao demo snimak. 
Po nekim biografima Elvis nikada nije preslušao taj snimak, ali mu je uzvratio porukom: “All the best, and have a great tour.” 
Postoje tvrdnje da je Bouvi tu poruku odbijanja čuvao do kraja života. 
Njegova verzija “Golden Years” ušla je u “Top” 10 američke i britanske liste i postala jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama. 

Sad hipoteza koja raspaljuje maštu.

Elvis je 1960. snimio pesmu pod imenom “Black star”, ali je taj snimak objavljen tek 1986. Bouvi je tada prvi put mogao čuti stihove “...And when I see that old black star / I'll know my time, my time has come.” 
Tada verovatno nije razmišljao o smrti, ali je dvadeset godina kasnije, tri dana pred odlazak objavio poslednji album, takođe nazvan “Black star”

Dejvid je znao da mu je “došlo vreme”, kao u Elvisovoj pesmi. Ali tu činjenicu je podelio sa svega nekoliko saradnika. Energiju je usmerio ka ultimativnom cilju: naterati sopstvenu smrt da radi za njega, da postane sastavni deo njegovog poslednjeg umetničkog čina. 
I uspeo je u tome.

A možda su stvari mnogo banalinije. 
Jer - ‘black star’ je termin koji se u medicini koristi za maligne lezije. 
Bouvi je znao od čega umire.

Ipak, priča o Crnoj zvezdi iz ovih pesama i “Zlatnim godinama” rasplamsava maštu, i stvara upečatljivije slike od činjenica sa početka priče. 
Sada je, naravno, moguće uz pomoć AI alata generisati verziju “Golden Years” otpevanu Elvisovim glasom, i ljudi ih i prave i postavljaju po mreži. Ali, takva verzija je tek bleda kopija onoga što bi moglo procvetati od te melodije i teksta da su na toj pesmi Prisli i Bouvi radili zajedno. 

Ostaje nam da maštamo: kako bi ta pesma zvučala da su je radili zajedno, ali i da izmaštavamo jednu scenu koja se u nekoj drugoj dimenziji možda odigrala baš danas.

Dok prolazi hodnikom nekog od elitnijih nebeskih hotela sa mnogo zvezdica Elvis Prisli namešta frizuru. 
Usporava pred vratima Dejvidove sobe. 
Kuca, čeka. 
Dejvid otvara vrata ('unwashed and somewhat slightly dazed').

- “Danas nam je rođendan!” – kaže Prisli skidajući naočare. “Pa, ako si doručkovao, možemo da studija?”

Goranka

Goranka Matić, Autoportret

Izlozi i ulice Beograda u danima posle Titove smrti,

SKC,
novi talas,
Vlada Divljan,
Idoli,
Milanov osmeh,
Koja,
Sa druge strane jastuka,
Jelena Šantić,
9. mart,
Ivan Đurić,
Mira Furlan i Goran Gajić noć pred odlazak u Ameriku,
"Ne računajte na nas" na Trgu 1992,
akcija Crni flor,
Dušan Makavejev...

Prve slike koje će vam na ove reči izroniti iz sećanja biće fotografije Goranke Matić.

U tome je čudo njenog dela.

Marku Holisu za sedamdeseti rođendan

"Better parted

I see people hiding
Speech gets harder
There's no sense in writing.
Help me find a way from this maze
I can't help myself."

Ako kosmička pravda zaista postoji, onda je nezaborav dovoljno prostran i za tipove poput Marka Holisa.

Ako ne postoji, onda bi to valjalo ispraviti, jer ovaj čovek je zaslužio mesto u nezaboravu - zbog savršenih, spektakularnih pop pesama i albuma koje je moguće preslušavati do iznemoglosti, a da se ne izližu ili izblede.
Zbog toga što je sa nepunih trideset napisao pesme koje mene tresu u pedesetoj.
Zato što reči koje je pisao rezonuju sa svetom kako treba samo kada ih on peva.
Zato što je umeo da Sartra preoblikuje u pop muziku, kao u ovoj pesmi.

Konačno - i zato što je - shvativši da ga takva muzika više ne zanima, uronio u kreiranje drugačijih muzika čije odjeke i danas možemo da čujemo na neočekivanim mestima, ako pažljivo osluškujemo. I zato što nije mario koliko ljudi će to slušati.
Na kraju poslednje pesme poslednjeg albuma koji je objavio mnogo godina pre smrti, Holis je ostavio dva minuta šuštanja trake, i tišine koja lagano odlazi u fejd-aut.
Znao da je kraj.
I ostao je dosledan u toj odluci.

(Nedoslednost bih mu, siguran sam, oprostio na prvi novi ton, ili reč.)

Kako vreme odmiče, sve više verujem da Mark uopšte nije mario za postojanje kosmičke pravde sa početka ove priče.
Bilo mu je važnije da bude u miru sa sobom.
Takve stvari sebi dozvoljavaju samo najveći.

Oproštajna pesma Pjetra Krespija u "Sto godina samoće"

Izuzetna ekranizacija >> knjige Gabrijela Garsije Markesa vraća na razmišljanje o nesrećnom Pjetru Krespiju, čoveku koji je učio Amarantu i Rebeku klasičnim plesovima, popravljao pijanolu koju je Hose Arkadio Buendija rastavio tražeći u njoj dokaz o postojanju boga, i doneo u Makondo muziku iz spoljnog sveta.
Ali, Pjetru ni muzika nije pomogla da se spase od ljubavi.

Ljubav je nemilosrdna prema junacima Markesove knjige.
Hose Arkadio će zbog ljubavi biti primoran da krene u potragu za novim domom, iz čega će nastati Makondo. Aurelijano Buendija će po susretu sa Remedios zapostaviti radionicu i početi da piše stihove ("Pisao ih je po hrapavim pergamentima, po zidovima kupatila, po svojim rukama i svuda se pojavljivala preobražena Remedios: Remedios u sparnom vazduhu u dva po podne, Remedios u tihom disanju ruža, Remedios u tajnom peščaniku moljaca, Remedios u jutarnjem mirisu hleba, Remedios svuda i Remedios zauvek.") i po njenoj smrti postati okrutni Pukovnik Aurelijano Buendija koji će podići trideset i dva ustanka. Rebeka će jesti zemlju.
Ipak, Pjetro Krespi je jedini koji će zbog ljubavi okončati život, ako ne računamo stranca koji viri kroz crepove dok se Remedios Prelepa kupa, i propada kroz njih u smrt kraj njenih stopala.

Ko je zaboravio - ako se bilo šta iz "Sto godina samoće" može zaboraviti - Pjetro je svoje srce poklonio Rebeki Buendija i strpljivo čekao dan venčanja. Povratak Hose Arkadija prema kojem je Pjetro delovao kao "kicoš od marcipana" razoriće njihovu dugo odlaganu strast. Rebeka će otići da živi sa Hose Arkadijom u iznajmljenoj kućici kraj groblja ("Susedi su se plašili krikova koji su budili ceo kraj, po osam puta u toku noći i po tri puta po podne, i molili se da tako 

neobuzdana strast ne ometa mir umrlih.")

Pjetro će se okrenuti Amaranti, koja ga - nakon duge igre - odbija. 

Markes piše*: "U kišnim noćima viđali su ga kako obilazi oko kuće sa svilenim kišobranom, pokušavajući da otkrije svetlost u Amarantinoj spavaćoj sobi. Nikad se nije lepše oblačio nego u to vreme. Njegova plemenita glava izmučenog imperatora dobila je čudno dostojanstven izgled. Molio je Amarantine prijateljice, koje su dolazile da vezu na verandi,da pokušaju da je ubede. Zanemario je poslove. Danima je u kancelariji iza radnje pisao pisma bez smisla, koja su dospevala do Amarante sa laticama cveća i sa sušenim leptirima, a ona ih je vraćala neotvorena. Zatvarao se satima i svirao na citri.
Jedne noći je propevao. Makondo se probudio sa zaprepašćenjem, čuvši anđeoski zvuk citre, koji kao da nije bio od ovoga sveta, i takav glas da se ne može zamisliti sličan na ovoj zemlji, u kome je bilo toliko Ijubavi. Pjetro Krespi je tada ugledao svetlost na svim prozorima u selu, osim na Amarantinom. Drugog novembra, na Dan mrtvih, njegov brat je otvorio radnju i u njoj našao sve lampe upaljene, sve muzičke kutije otvorene, sve satove zaustavljene u jednom beskonačnom satu, i usred ovog neobičnog koncerta video je Pjetra Krespija kako sedi za pisaćim stolom u kancelariji, sa venama isečenim britvom i obema rukama stavljenim u lavor sa mirišljavom vodom."

Više od trideset i pet godina sam se pitao kakva je to bila pesma i kakav je to zvuk koji "kao da nije sa ovoga sveta".

Delimični, ali i za sada jedini odgovor stigao je sa konačno emitovanim prvim delom serije.
Za scenu Pjetrovog pevanja pod prozorom Amarante izabran je Georg Fridrih Hendl, i predivna arija iz opere "Rodelinda".

"Dove sei?
amato bene?
vieni, l'alma
a consolar
vieni
amato bene
dove sei?
vieni l'alma a consolar

Sono oppresso da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear.
sono oppresso,
da' tormenti
ed i crudeli miei lamenti
sol con te posso bear."

Sekvenca Pjetrovog pevanja uz citru se ne može pronaći na mreži. Postoji ovo izvođenje - podjednako potresno i dovoljno "marcipansko".
Ako se bilo šta može porediti sa čovekom koji peva pod prozorom žene koju voli, a koja se na tom prozoru neće pojaviti.



*prevod: Jasna Mimica Popović, 1976, BIGZ 

Scene iz sedme epizode serije "One Hundred Years of Solitude" / "Cien años de soledad", Netflix, 2024.

Premotavanje 2024 :: najdraže pesme i albumi

Po kalendaru i po tradiciji - vreme je za premotavanje traka, najdraže pesme i sećanja na prethodnu godinu.
Ali, uprkos kalendaru, 2024. traje i dalje,
zato što najvažnija stvar iz prethodne godine nije završena.
Zahtevi studenata širom Srbije nisu ispunjeni.

Kada ti zahtevi budu ispunjeni – tada će početi prava Nova godina.
Ali, i novo doba.
I to je važnije od svega.

U jubilarnom desetom godišnjem miksu delim sa tobom meni najdraže pesme objavljene u proteklih 12 meseci i pokušaću da ti celu godinu spakujem u četiri sata.

Neke stvari ćeš možda sresti prvi put - i zaljubiti se ili odlepiti na prvo slušanje – ali zbog toga ovi miksevi i postoje.



Albumi za preslušavanje (po abecednom redu)

Alice Hebborn - Saisons >>
Arthur Melo - Mirantes Emocionais >>
Beth Gibbons - Lives Outgrown >>
Bremer / McCoy - Kosmos >>
English Teacher - This Could Be Texas >>
Esperanza Spalding & Milton Nascimento – Milton/Esperanza >>
Half Waif - See You At The Maypole >>
Helado Negro - Phasor >>
Fennesz – Mosaic >>
Fontaines D.C. - Romance >>
Geordie Greep - The New Sound >>
Jack White - No Name >>
Jessica Pratt - Here in the Pitch >>
Joep Beving & Marten Voos - vision of contentment >>
Jon Hopkins – RITUAL >>
Klotljudi - Moda >>
Koki Nakano – Ululo >>
Laura Marling - Patterns in Repeat >>
Mabe Fratti - Sentir Que No Sabes >>
Manja Ristić & Tomáš Šenkyřík – Vstal >>
Nala Sinephro - Endlessness >>
Nemeček - Prokletije II >>
nonkeen - All good >>
Rogê - Curyman II >>
Short Reports – Vožnja >>
St. Vincent - All Born Screaming >>
Škofja Loka - Ljubim ti dušu >>
The Cure - Songs of a Lost World >>
The Howl & The Hum - Same Mistake Twice >>
The Last Dinner Party - Prelude to Ecstasy >>
The The – Ensoulment >>
Tindersticks - Soft Tissue >>

*

Prethodne godišnje liste (2014-2023) dostupne su ovde >>

Nema Nove - za staru ste nam još dužni (1. januar, ponoć)

Hiljade smrznutih ljudi;

odlaganje osmeha, zagrljaja i poljubaca u ponoć,
odjek glasa tipa koji nekoliko stotina metara dalje nema petlju da zaćuti;
praskavi, aritmični vatromet koji se ne vidi od magle i koji bi trebalo da asocira na radost i slavlje,
ali radosti u ovoj sceni nema.

Sve deluje nadrealno,
i sve govori da je počelo nešto novo, a to nije samo Nova godina.

*

[VIDEO] >>