Sve ređe pešačim kroz centar grada i sve češće biram da hodam ulicama sa kojima nemam zajedničku istoriju.
Već neko vreme se ovaj grad i ja sve lošije razumemo, sve površnije poznajemo te me 'rijetko me nasmije' i zato je, nedavno sam shvatio, po obojicu bolje da ga pamtim nego ponovo upoznajem. Uostalom, svako od nas ima svoj bubble. Razlika je samo u tome koliko često brišemo staklo i virimo van.
Poziv na proslavu prvog rođendana RadioAparata čini da navučem patike, stavim slušalice i krenem kroz kraj u kojem sam odrastao.
Biram muziku koju poznajem.
*
Izbrojao sam deset prozora iza kojih stoje fiksni telefoni čije brojeve znam i dalje napamet iako ih nisam okrenuo barem dvadeset godina. Neke brojeve jednostavno zapamtiš za čitav život nakon stotina ili hiljada poziva, iako se brojevi odavno ne okreću.
Devet od deset tih prozora je u mraku.
Iza onog osvetljenog, znam, sedi majka prijatelja koji takođe više nije tu.
Izbrojao sam deset mesta na kojem je nekada bilo drveće. Svako od tih mesta zaslužuje da, kada se ovo završi, ponovo pravi prijatni hlad i ostavlja kestenje po trotoaru.
Pokret će se zati 'Deset stabala'. Ja ću da platim za sadnice.
Izbrojao sam deset lokala u kojima su nekada bile knjižare ili prodavnice ploča, te jednu koja je radila i posle deset uveče, u kojoj smo se nekada grejali u hladnim subotnjim večerima, davno.
Prošao sam kraj mesta na kojem bi bilo lepo jednom otvoriti knjižaru.
Izbrojao sam deset stepenika do bivšeg ulaza kojima nisam želeo, ali sam morao da se popnem da bih zatim preskakao ogradu ne bih li prošao do stare škole. Stub oko kojeg smo se kao klinci jurili je još uvek tu, iznenađujuće.
Brojao sam do deset gledajući u ukrase koji liče na džinovske penise u fazi ejakulacije, uključene na samom početku novembra.
Brojao sam do deset gledajući u beton koji zaklanja Džamonjino "Sunce", gazeći preko tek postavljenih a već napuklih ploča.
Zaklanjaju.
Sunce.
Jebote.
Zatim sam izbrojao stotinu koraka loše postavljenih ploča koje će morati da ponovo postanu ulica, samo je pitanje trenutka. Znam i ko će dobiti budak u ruke da to završi za deset dana.
"Push the Sky Away" dolazi do kraja.
*
Ulazim u Radio, neki nasmejani ljudi.
Niste uspeli sve da zabetonirate.
I pukotine između loše nameštenih ploča će postajati sve veće.
Već neko vreme se ovaj grad i ja sve lošije razumemo, sve površnije poznajemo te me 'rijetko me nasmije' i zato je, nedavno sam shvatio, po obojicu bolje da ga pamtim nego ponovo upoznajem. Uostalom, svako od nas ima svoj bubble. Razlika je samo u tome koliko često brišemo staklo i virimo van.
Poziv na proslavu prvog rođendana RadioAparata čini da navučem patike, stavim slušalice i krenem kroz kraj u kojem sam odrastao.
Biram muziku koju poznajem.
*
Izbrojao sam deset prozora iza kojih stoje fiksni telefoni čije brojeve znam i dalje napamet iako ih nisam okrenuo barem dvadeset godina. Neke brojeve jednostavno zapamtiš za čitav život nakon stotina ili hiljada poziva, iako se brojevi odavno ne okreću.
Devet od deset tih prozora je u mraku.
Iza onog osvetljenog, znam, sedi majka prijatelja koji takođe više nije tu.
Pokret će se zati 'Deset stabala'. Ja ću da platim za sadnice.
Izbrojao sam deset lokala u kojima su nekada bile knjižare ili prodavnice ploča, te jednu koja je radila i posle deset uveče, u kojoj smo se nekada grejali u hladnim subotnjim večerima, davno.
Prošao sam kraj mesta na kojem bi bilo lepo jednom otvoriti knjižaru.
Izbrojao sam deset stepenika do bivšeg ulaza kojima nisam želeo, ali sam morao da se popnem da bih zatim preskakao ogradu ne bih li prošao do stare škole. Stub oko kojeg smo se kao klinci jurili je još uvek tu, iznenađujuće.
Brojao sam do deset gledajući u ukrase koji liče na džinovske penise u fazi ejakulacije, uključene na samom početku novembra.
Brojao sam do deset gledajući u beton koji zaklanja Džamonjino "Sunce", gazeći preko tek postavljenih a već napuklih ploča.
Zaklanjaju.
Sunce.
Jebote.
Zatim sam izbrojao stotinu koraka loše postavljenih ploča koje će morati da ponovo postanu ulica, samo je pitanje trenutka. Znam i ko će dobiti budak u ruke da to završi za deset dana.
"Push the Sky Away" dolazi do kraja.
*
Ulazim u Radio, neki nasmejani ljudi.
Niste uspeli sve da zabetonirate.
I pukotine između loše nameštenih ploča će postajati sve veće.
No comments:
Post a Comment