Jedna od stvari koja me uvek iznova oduševljava u svakom dokumentarnom filmu BBC-a koji se bavi istorijom popularne kulture u proteklih šezdesetak godina jeste besprekorno sačuvana arhiva. Snimci koncerata (u ono vreme još uvek nepoznatih) bendova; savršene kopije skečeva iz humorističkih programa iz pedesetih i šezdesetih a u kojima se pojavljuju glumci koje je slava naknadno stigla, skenirana dokumenta, isečci iz štampe, audio zapisi koji možda i nemaju tržišnu vrednost - ali su ključni za razumevanje nastanka nekih kulturoloških fenomena.
Primeri? Za sada poslednji dokumentarac o Pajtonovcima koristi inserte skečeva iz pred-Pajton faze >> (u kojima uz Erika Ajdla, Terija Džonsa i Majkla Pelina igra i Dejvid Džejson (da, "Mućke") - a koji otkrivaju kako se Pajton dogodio, odnosno kako se ta vrsta humora probijanjem kroz BBC-evu programsku šemu vremenom oblikovala; nedavno objavljeni dokumentarac o bendu Kraftwerk predstavlja dragocene snimke koji objašnjavaju kako je ta muzika osvojila crnu publiku i rodila jedan drugi globalni fenomen, dok odličan dokumentarac o grupi Queen iz 2011, pored ostalog koristi i snimak koncerta sa samog početka karijere, iz nekakvog zadimljenog, štrokavog kluba, snimljenog kamerom iz ruke - bez kojeg bi mozaična priča o globalnom fenomenu bila nepotpuna.
Sve te dragocenosti sačuvane su u arhivi BBC-a.
Bez oštećenja na traci, savršenog tonskog zapisa.
Ponoviću: pišem o sačuvanim snimcima jednog malo gledanog TV programa iz 1967; snimcima benda iz Nemačke a iz vremena kada su jedva dobacivali do Top 40 i snimku benda koji će tek postati grupa Queen - a koje čuva u besprekornom stanju nacionalni servis društva čija elita ima dokumentovana porodična stabla sve od bitke kod Hejstingsa (1066.) do XXI veka i koju lično ta efemerna pop-kultura nimalo ne bi trebalo da zanima, nije to Šekspir u izvedbi Olivijea.
No - sve to je digitalizovano i sačuvano za nova otkrivanja i buduća tumačenja.
Jer je to - važno.
Čuvanjem nasleđa jednog vremena postavlja se, logično, temelj njegove budućnosti.
(O onom izmišljenom odgovoru Čerčila na temu čuvanja kulture više ovde >>)
U nas je odnos prema nasleđu nešto drugačiji.
Porediti naš odnos prema nasleđu sa, na primer, odnosom vizigota prema Rimskom carstvu koje su upravo osvojili bilo bi verovatno efektno za priču (Varvari!) ali ne bi bilo tačno.
Porediti ga sa onim što je učinio Diego Da Landa, španski biskup zadužen za Jukatan a koji je na brzinu spalio kompletno nasleđe Maja takođe ne bi bilo prikladno - iako će konačni rezultat te lomače biti identičan onome što mi ovde sebi radimo.
(Tačnije: šta im dozvoljavamo da rade.)
Porediti taj naš odnos sa onim što je radio Ćirilo, hrišćanski patrijarh (i svetac) koji je utamanio Aleksandrijsku biblioteku i razapeo Hipatiju konj'ma o repove prethodno je rasekavši oštrim školjkama je isuviše krvavo.
Ali su namera i rezultat - ponovo isti.
Preciznije bi bilo taj naš odnos prema nasleđu uporediti sa ponašanjem američkih filmadžija nakon otkrića ton-filma.
Ukratko*: pojava ton-filma bila je razlog da filmske kompanije spaljuju arhive nemih filmova pod izgovorom "to više nikada niko neće želeti da gleda, to nema komercijalnu vrednost".
Stručnjaci iz Američkog fonda za očuvanje filma tvrde da je u tom... pogromu... uništeno oko 60% kompletne filmske produkcije iz prvih trideset godina postojanja filma, uključujući i veliki broj dokumentarnih filmova o životu u Americi do tridesetih godina XX veka.
Nesmotrenih (?) tipova koji olako uništavaju istoriju jednog naroda ili dokumente epohe uvek je bilo - eto i na zapadu - a mi smo, sticajem okolnosti, upravo suočeni sa takvim tipovima, ovde i sada.
Uz nesmotrenost je, dakle, namerno ostavljen znak pitanja.
* * *
Arhiva našeg nacionalnog servisa odavno nije u pristojnom stanju i zato je dragocen rad ekipe emisije "Trezor", čija otkrića olakšavaju sagledavanje jedne epohe kroz dokumenta a ne "tumačenja" kojima smo, prirodno, još skloniji ovako odsečeni od dokaza iz tog vremena.
Stanje arhive javnog servisa nije samo pitanje nemara - već i činjenice da su početkom devedesetih stvari namerno brisane, odnosno trake sa arhivom korišćene i za snimanje tekućih Dnevnika i "dodataka-Dnevnikovih-dodataka".
To je, dakle, plansko i sistemski rađeno.
S vremena na vreme, na frekvenciji TV Novi Sad u noćnim satima isplivaju dragocenosti za koje se verovalo da su izgubljene ili presnimljene. Slučajno znam da se neki delići tog nasleđa polako prebacuju u formate koji će im produžiti život i to je dobro.
O stanju arhive Radio Beograda ponešto znam sticajem okolnosti.
Nije kako bi trebalo da bude.
Konačno, danas je objavljena vest da je procenjena vrednost "imovine" televizije Studio B (valjda sa sve prostorijama, tehnikom i arhivom, iz vesti ne mogu da razlučim) -
377.000 EUR.
Ukoliko je to vrednost televizije, pretpostavljam da će "cena" Radija biti svakako manja.
Ali, cena zapravo nije važna.
Važna je činjenica da je arhiva te stanice neprocenjivo važna za sećanje jedne nacije.
To nema cenu.
Kome pripada ta arhiva? Nije li ta arhiva nastala zahvaljujući činjenici da je Studio B sve vreme bio budžetski korisnik, dakle javno dobro?
Da li će ponovo biti nejasnoća kao u slučaju prodaje "Avala-filma"?
Da li je odista nemoguće da grad Beograd, odnosno država traži da u njenom vlasništvu ostane ono što je već finansirala i prenese arhivu u Muzej grada Beograda,
hoćete li u Istorijski muzej, ... ma, hoćete li u bilo koji muzej koji radi, ili hoćete bilo koju drugu nadležnu instituciju u kojoj sve to može biti sačuvano?
Hoćete li na neki od fakulteta?
Hoćete li?
Ovo je ključno pitanje: da li je državi stalo do toga da sećanje bude sačuvano, ili, što mi izgleda verovatnije - namerno prepušta sve zaboravu i prosto želi da sve to bude pogubljeno, presnimljeno i izbrisano - jer nedostatak dokaza olakšava dalje manipulacije na temu naše bliže i dalje istorije?
Da se vratim na priču o američkim studijima: kada su prvi medijski moguli počeli da otkupljuju filmske studije te je jedan od njih smatrao strašno zgodnom ideju da se kompletna arhiva crno-belih filmova ofarba - država je u roku od odmah formirala "Nacionalni filmski fond" i donela zakon da se sve to netaknutoj formi ima predati državi - a novi vlasnik neka omala frizuru Merlin Monro kako mu se hoće za lične potrebe.
O vrednosti arhive radija je tek suvišno govoriti, a po svemu sudeći će i on doći na red.
Nije to samo pitanje strašne količine zvanično nikada objavljenih snimaka raznih bendova i ljudi koji su ranije ili kasnije ostavili dubok trag u pop-kulturi SFRJ, odnosno Srbije, već i snimaka koji su objavljeni ali - zaboravljeni. A moralo bi tu biti i predivnih, još uvek sačuvanih intervjua? Snimaka emisija? Priloga? Sedamnaest minuta neke emisije Duška Radovića ili pet minuta starog snimka Kolosa sa Rodosa? To je neprocenjivo... I to su dokumenti bez kojih ćemo biti bliži statusu tikve bez korena koja se njivom valja, kako bi to rekao jedan moj stariji prijatelj - a što će narodnim pripovedačima stvoriti novi prostor da ukorenjuju u glave i zemlju mitove bazirane na lažima - ili u gorem slučaju - poluistinama.
Konačno, ukoliko je vrednost kompletne televizije tolika, dajte budite ljubazni te objavite kolika je vrednost arhive, valjda je i to uračunato u cenu - pa ako je suditi po ovom zbiru ta arhiva je verovatno procenjena na iznos od jedno... stotinu-dve evra, hajde neka bude i svih dvestotine i pedeset, ako je tako recite nam, da razbijemo kasice-prasice pa učinimo šta je potrebno.
Ako vama nisu svi ti snimci i dokumenta važna, ima kome jesu.
A vi nastavite da pravite "stariji i lepši" svet.
Dok ne postanete deo arhive o jednom ružnom, ružnom vremenu.
Varvari.
* Priča o spaljivanju nemih filmova, kao i detalj o razlozima osnivanja "The National Film Registry" dostupna je u odličnom dokumentarcu "These amazing Shadows" iz 2011. godine >>
P.S Drug Miloš mi po objavi teksta dojavljuje da ni BBC nije nevin. Ovde je priča o nestalim epizodama iz serijala Dr.Who >>
Sve te dragocenosti sačuvane su u arhivi BBC-a.
Bez oštećenja na traci, savršenog tonskog zapisa.
Ponoviću: pišem o sačuvanim snimcima jednog malo gledanog TV programa iz 1967; snimcima benda iz Nemačke a iz vremena kada su jedva dobacivali do Top 40 i snimku benda koji će tek postati grupa Queen - a koje čuva u besprekornom stanju nacionalni servis društva čija elita ima dokumentovana porodična stabla sve od bitke kod Hejstingsa (1066.) do XXI veka i koju lično ta efemerna pop-kultura nimalo ne bi trebalo da zanima, nije to Šekspir u izvedbi Olivijea.
No - sve to je digitalizovano i sačuvano za nova otkrivanja i buduća tumačenja.
Jer je to - važno.
Čuvanjem nasleđa jednog vremena postavlja se, logično, temelj njegove budućnosti.
(O onom izmišljenom odgovoru Čerčila na temu čuvanja kulture više ovde >>)
U nas je odnos prema nasleđu nešto drugačiji.
Porediti naš odnos prema nasleđu sa, na primer, odnosom vizigota prema Rimskom carstvu koje su upravo osvojili bilo bi verovatno efektno za priču (Varvari!) ali ne bi bilo tačno.
Porediti ga sa onim što je učinio Diego Da Landa, španski biskup zadužen za Jukatan a koji je na brzinu spalio kompletno nasleđe Maja takođe ne bi bilo prikladno - iako će konačni rezultat te lomače biti identičan onome što mi ovde sebi radimo.
(Tačnije: šta im dozvoljavamo da rade.)
Porediti taj naš odnos sa onim što je radio Ćirilo, hrišćanski patrijarh (i svetac) koji je utamanio Aleksandrijsku biblioteku i razapeo Hipatiju konj'ma o repove prethodno je rasekavši oštrim školjkama je isuviše krvavo.
Ali su namera i rezultat - ponovo isti.
Preciznije bi bilo taj naš odnos prema nasleđu uporediti sa ponašanjem američkih filmadžija nakon otkrića ton-filma.
Ukratko*: pojava ton-filma bila je razlog da filmske kompanije spaljuju arhive nemih filmova pod izgovorom "to više nikada niko neće želeti da gleda, to nema komercijalnu vrednost".
Stručnjaci iz Američkog fonda za očuvanje filma tvrde da je u tom... pogromu... uništeno oko 60% kompletne filmske produkcije iz prvih trideset godina postojanja filma, uključujući i veliki broj dokumentarnih filmova o životu u Americi do tridesetih godina XX veka.
Nesmotrenih (?) tipova koji olako uništavaju istoriju jednog naroda ili dokumente epohe uvek je bilo - eto i na zapadu - a mi smo, sticajem okolnosti, upravo suočeni sa takvim tipovima, ovde i sada.
Uz nesmotrenost je, dakle, namerno ostavljen znak pitanja.
* * *
Arhiva našeg nacionalnog servisa odavno nije u pristojnom stanju i zato je dragocen rad ekipe emisije "Trezor", čija otkrića olakšavaju sagledavanje jedne epohe kroz dokumenta a ne "tumačenja" kojima smo, prirodno, još skloniji ovako odsečeni od dokaza iz tog vremena.
Stanje arhive javnog servisa nije samo pitanje nemara - već i činjenice da su početkom devedesetih stvari namerno brisane, odnosno trake sa arhivom korišćene i za snimanje tekućih Dnevnika i "dodataka-Dnevnikovih-dodataka".
To je, dakle, plansko i sistemski rađeno.
S vremena na vreme, na frekvenciji TV Novi Sad u noćnim satima isplivaju dragocenosti za koje se verovalo da su izgubljene ili presnimljene. Slučajno znam da se neki delići tog nasleđa polako prebacuju u formate koji će im produžiti život i to je dobro.
O stanju arhive Radio Beograda ponešto znam sticajem okolnosti.
Nije kako bi trebalo da bude.
Konačno, danas je objavljena vest da je procenjena vrednost "imovine" televizije Studio B (valjda sa sve prostorijama, tehnikom i arhivom, iz vesti ne mogu da razlučim) -
377.000 EUR.
Ali, cena zapravo nije važna.
Važna je činjenica da je arhiva te stanice neprocenjivo važna za sećanje jedne nacije.
To nema cenu.
Kome pripada ta arhiva? Nije li ta arhiva nastala zahvaljujući činjenici da je Studio B sve vreme bio budžetski korisnik, dakle javno dobro?
Da li će ponovo biti nejasnoća kao u slučaju prodaje "Avala-filma"?
Da li je odista nemoguće da grad Beograd, odnosno država traži da u njenom vlasništvu ostane ono što je već finansirala i prenese arhivu u Muzej grada Beograda,
hoćete li u Istorijski muzej, ... ma, hoćete li u bilo koji muzej koji radi, ili hoćete bilo koju drugu nadležnu instituciju u kojoj sve to može biti sačuvano?
Hoćete li na neki od fakulteta?
Hoćete li?
Ovo je ključno pitanje: da li je državi stalo do toga da sećanje bude sačuvano, ili, što mi izgleda verovatnije - namerno prepušta sve zaboravu i prosto želi da sve to bude pogubljeno, presnimljeno i izbrisano - jer nedostatak dokaza olakšava dalje manipulacije na temu naše bliže i dalje istorije?
Da se vratim na priču o američkim studijima: kada su prvi medijski moguli počeli da otkupljuju filmske studije te je jedan od njih smatrao strašno zgodnom ideju da se kompletna arhiva crno-belih filmova ofarba - država je u roku od odmah formirala "Nacionalni filmski fond" i donela zakon da se sve to netaknutoj formi ima predati državi - a novi vlasnik neka omala frizuru Merlin Monro kako mu se hoće za lične potrebe.
O vrednosti arhive radija je tek suvišno govoriti, a po svemu sudeći će i on doći na red.
Nije to samo pitanje strašne količine zvanično nikada objavljenih snimaka raznih bendova i ljudi koji su ranije ili kasnije ostavili dubok trag u pop-kulturi SFRJ, odnosno Srbije, već i snimaka koji su objavljeni ali - zaboravljeni. A moralo bi tu biti i predivnih, još uvek sačuvanih intervjua? Snimaka emisija? Priloga? Sedamnaest minuta neke emisije Duška Radovića ili pet minuta starog snimka Kolosa sa Rodosa? To je neprocenjivo... I to su dokumenti bez kojih ćemo biti bliži statusu tikve bez korena koja se njivom valja, kako bi to rekao jedan moj stariji prijatelj - a što će narodnim pripovedačima stvoriti novi prostor da ukorenjuju u glave i zemlju mitove bazirane na lažima - ili u gorem slučaju - poluistinama.
Konačno, ukoliko je vrednost kompletne televizije tolika, dajte budite ljubazni te objavite kolika je vrednost arhive, valjda je i to uračunato u cenu - pa ako je suditi po ovom zbiru ta arhiva je verovatno procenjena na iznos od jedno... stotinu-dve evra, hajde neka bude i svih dvestotine i pedeset, ako je tako recite nam, da razbijemo kasice-prasice pa učinimo šta je potrebno.
Ako vama nisu svi ti snimci i dokumenta važna, ima kome jesu.
A vi nastavite da pravite "stariji i lepši" svet.
Dok ne postanete deo arhive o jednom ružnom, ružnom vremenu.
Varvari.
* Priča o spaljivanju nemih filmova, kao i detalj o razlozima osnivanja "The National Film Registry" dostupna je u odličnom dokumentarcu "These amazing Shadows" iz 2011. godine >>
P.S Drug Miloš mi po objavi teksta dojavljuje da ni BBC nije nevin. Ovde je priča o nestalim epizodama iz serijala Dr.Who >>
No comments:
Post a Comment